13. Kapošvarski polumaraton 5.2.2023. KOMETA FUTÓFARSANG Kaposvár

Poklade su uobičajene za hrišćanski svet u drugom mesecu ili u februaru u mnogim državama i ako baš i nemaju mnogo veze sa hrišćanstvom. Čuveni karnevali se održavaju u Riju, Veneciji i Rijeci. U našim krajevima se koriste i nazivi maškare i fašnik. Ljudi se na neki način opuste i „izluduju“ pred početak uskršnjeg posta ili pred korizmu. Verovatno je to imao u vidu i Peter Atila kada je priču o pokladama ubacio i u trkačku varijantu. Ovo je bila moja četvrta trka u Mađarskoj, drugi polumaraton i prvi boravak u Kapošvaru. Lepo jednodnevno iskustvo.

Odluka da konačno uzmem učešća  u ovoj toliko hvaljenoj trci od strane mojih subotičana pala je na staru godinu predveče 31. decembra 2022. godine. Kada sam nazvao moje tronovce saznao sam da je minibus već popunjen, ukupno 21 mesto, a da su startnine uplaćene. Rezervna varijanta je bila Grković Nenad i Mijatov Dušan koji su planirali da idu Nenadovim autom. Nenad je rado pristao da se i ja pridružim. Treći ili četvrti dan u Novoj godini sam se prijavio na sajtu za koji mi je link poslao Aleksandar Vugdelija-Vugi, a 10. januara sam novac odneo našem bivšem predsedniku i osnivaču Sebastijanu Ludajiću- Sebi koji je to prosledio Peter Atili. U januaru sam dosta redovno trenirao i kada je poslednji dan meseca došao i ja sabrao kilometražu na moje iznenađenje prebacio sam 310 kilometara i ako nisam imao baš velike dužine. Poslednje nedelje u januaru sam istrčao polumaraton na treningu. Novina je bila to što sam ubacio i šesti trening trčanja ponedeljkom, lagano oko 5 km, a bilo je pet ponedeljaka u januaru.

Prvi vikend u februaru je došao. Osvanula je tmurna, vetrovita i hladna subota. Ostao sam u Subotici. Tronovci su minibusom već krenuli put Kapošvara, a plan je bio da Nenad, Dušan i ja pođemo u istom pravcu u nedelju rano ujutro. Spremao sam se za poslednji trening kada je Nenad nazvao sa vešću da ima tempreraturu preko 39 stepeni, da ne može ići, ali da se ja dogovorim sa Dušanom. To veče je pao dogovor da Dušan i ja krenemo ujutro oko pola šest njegovim kolima. U gradu sam se duže zadržao to veče na euharistiji kod neokatekumena, gde dugo nisam bio, a kada sam se vratio sebi sam priredio za večeru mali pasta parti, a dok se testo kuvalo spakovao sam stvari. Opet me je uhvatila ponoć, a ustajanje je bilo već pre pola pet. Sa Duletom sam se našao na parkingu kod bazena.

Put je započeo. I ako na granici Kelebija-Tompa nije bilo gužve na mađarskom prelazu smo čekali oko pola sata, valjda smo upali na smenu graničara. Put je dalje protekao bez peripetija. Brzo smo prešli Dunav kod Baje, na prilazima Pučuju je provejavao sneg, a kada smo se približili Kapošvaru granulo je i sunce. Tamo smo stigli oko 9 časova. Kapošvar je udaljen od Subotice oko 200 km putem i automobilom je uglavnom potrebno od dva i po do tri sata vožnje. Ispred kompleksa bazena sreli smo se sa našom ekipom koja je noćila u Kapošvaru. Oni su nam već podigli startne pakete. Kupili smo ulaznice za termalni bazen i tamo smo se presvlačili i počeli da se zagrevamo za trku. Od bazena do starta trke u centru grada, kraj katedrale ima oko 1 kilometar. Pređe se jedan elegantan most ispod kojeg je železnička pruga sa stanicom. Trka na 10 km je startovala 25 minuta ranije tako da Dule koji je to trčao,otišao je malo ranije. Mi smo se zagrevali još malo po centru. Pre starta sam kratko obišao ulaz u katedralu, žao mi je bilo što nemam dovoljno vremena da uđem unutra i da se malo informišem o toj građevini.

Trka je započela. Imao sam neke ciljeve koji nisu bili toliko povezani sa rezultatom i brzinom, nego sa tehnikom trčanja, taktikom i nekom vrstom discipline. Zbog istrošenosti plantarne fascije koja me iritira poslednje tri godine sam prvih 6.5 km trčao sam na vrhovima prstiju da dobro zagrejem stopala, a zatim sam se spustio na puno stopalo-više ka petama, da bi negde nakon 18km kada je bol pomalo počela da se javlja ponovo prešao na prste usporivši malo zbog umora i tvrdih žuljeva pri vrhu stopala i sa strane koje imam još od ranije. Još jedan cilj sam ostvario da kada ukuljučim garmin na početku trke više ne gledam na sat sve do cilja. Jedino nisam odoleo da se pomalo ne utrkujem sa ljudima slične brzine. Polumaraton prolazi preko 5 brda, a sam Kapošvar je kako kažu meštani izgrađen na sedam brda-brežuljaka poput Rima. On nije veliko naselje, centar se nekako nalazi u kotlini, odnosno na blagoj strmini, dok su ulice i stambeni kvartovi razbacani po okolnim brežuljcima. Trasa trke je prilično teška, puno uzbrdica, ali i nizbrdica i mnogo skretanja. Poslednje peto brdo negde nakon 15km je prilično strmo, i ako nije visoko jedva da se uz njega može trčati. Zovu ga Ivanovo brdo, a na vrhu se nalazi lepa crkvica. Strčali smo sa druge strane niz jedne kraće strme stepenice. Na poslednjim kilometrima me je pomalo stizao umor, mada mi je veći problem predstavljalo to što su mi se prsti na rukama prilično smrznuli uprkos rukavicama.

Utrčao sam u cilj i tek onda pogledao vreme, nešto malo ispod 1h i 45minuta, što mu dođe oko 5 minuta po kilometru, doduše garmin je pokazo da je staza malo kraća, oko 180 metara, ali verujem da je to zbog krivina i promene visinske razlike. Ciljna okrepa mi je veoma prijala: „leba masti“, sitne crvene paprike i ljubičastog luka odgore sa toplim čajem sa limunom. Brzo mi je postalo veoma hladno pa sam krenuo da rastrčavam zajedno sa Martinom koja je stigla dva minuta posle mene, nazad do bazena gde smo ostavili stvari. Šake su mi pocrvenele, a morao sam što pre i  u toalet. Urin je bio pomalo crvenkast, ali ipak ne tako taman, kao posle nekih nedavnih trka, što znači da se organizam ipak nije iscrpeo do kraja. Nakon tuširanja sledilo je opuštanje u tri termalna bazena. Prijalo je, ali sam pazio da ne preteram. Posle bazena budući da mi se grlo isušilo bilo je pomalo problema sa gutanjem, ali vrlo kratko. Razmenjivao sam iskustva sa mnogim našim trkačima, sa Bogdanom, Duletom, koji je tu bio odavno, sa Draganom Rapićem, Đurikom, Jamantom, Bojanom, Dimitrijem, Pegom, Simeonom, Markom… Stigli su na kraju i Vugi i Boris koji su zatvarali trku na začelju, dobro maskirani. Vugi je bio Elvis Prisli. Zvanično sam upoznao i Borisa Saulića vlasnika male kraft pivare Patuljak iz Subotice.

Nakon ponovonog tuširanja i uzimanja stvari otišao sam u mali kafe-restoran iznad bazena na točeno pivo, langošku sa pavlakom i šajtom i jednu espreso kafu. U restorarnu je bilo prilično toplo, pola klijentele je sedelo u kupaćim gaćama i bez majci. Kada je prošlo 16h Dule me je pitao da li dakrenemo, što me je obradovalo, pa sam potrvrdio da sam spreman. Put do Subotice je brzo protekao u prijatnom razgovaru. U povratku smo išli drugim putem, severnijim preko Seksarda, pa uz Dunav dole prema Baji. Na granici se nismo zadržali ni 10 minuta, tako da smo nešto posle 19 časova već bili u Subotici. Dule me je ostavio ispred zgrade. Zadovoljan sam ovim jednodnevnim izletom i prvom zvaničnom trkom u ovoj godini. Šteta što nisam uspeo da malo i obiđem Kapošvar, možda se još neki put vratim, pa idem sa ekipom dan ranije.