Čivijaški polumaraton, 7.9.2025. Šabac

Čivijaški polumaraton, 7.9.2025. Šabac

Posle dva meseca sam se konačno odlučio da pokušam da napišem ovaj tekst. Teško je pisati o neuspesima. Jedne hladne novembarske kišne večeri se prisećam toplog nedeljnog dana poznog leta, jednog solidno organizovanog polumaratona i druženja sa Ivicom Markovićem, poznatim novosadskim maratoncem i kolegom. Atmosfera i okolnosti su bili takvi da bi ovo možda bila jedna od mojih najlepših trka da nisam bio povređen. Nakon uspešne prve polovine godine, istrčana tri maratona i jednog polumaratona, nekih improvizovanih priprema na toplom Egejskom moru u grčkoj Paraliji, očekivanja od jesenje polusezone su bila jednaka, ako ne i veća. Prva promena patika, delovalo je da će proći. U novim Hoka- Clifton 9 patikama sam bio nešto sporiji, ali delovalo je da se noga polako privikavala. Nakon povratka sa letovanja gde sam trenirao i družio se sa Ivicom uzeo sam još jedne Rincon 4 koje su bile malo veće i delovalo je pomalo tvrde i plitke. Nisu mi nikako legle na noge i u znatnoj meri su uticale na povredu. Osećao sam da se umor akumulirao u meni. Jedno avgustovsko svežije nedeljno jutro u Subotici hteo sam iskoristiti za veću dužinu. Nije mi se ustajalo tog jutra. Došlo mi je da odustanem, unutrašnji umor se nakupio, pa dok sam se zagrevao sebe sam prekorevao, pokušavajući da se setim da li sam ikada kada nisam bio bolestan ili povređen odustao od nedeljne dužine. Izašao sam, uradio jedan prilično dugačak trening od preko dva i po časa, ka Makovoj sedmici i Naftašu skoro do mađarske granice, gde sam usput susreo Zoliku Kisegija i pomalo razgovarao. Poslednjih 5 kilometara me je uhvatila čudna iscrpljenost i bol u levom kuku, jedva sam stigao do zgrade i zaokružio nekih 29 km. Naredne sedmice sam odradio trening deonica, a zatim jedan TT na kraju kojega me je u povratku uhvatila letnja oluja i prava provala oblaka. Naredni vikend sam još skromno trenirao i odlučio zbog umora i bola u predelu levog kuka i noge da je neophodno da nekoliko dana ne trčim. Bio je 24. avgust, sv. Bartolomej. Imao sam uplaćene već tri trke: maraton u Budimpešti u oktobru, marton u Larnaki na Kipru u novembru i polumaraton u Šapcu početkom septembra uz plan da isti mesec trčim i polumaraton u Rumi. Od 24.8. do trke u Šapcu izašao sam 31.8.2025. da malo rastrčim bila je nedelja, ali sam posle jedne milje odustao jer je bol bio neprijatan. Odlučio sam da ipak otputujem u Šabac sa Ivicom.

U rano nedeljno jutro, dok je još bilo prohladno Ivica me je svojim automobilom pokupio na Limanu pored Merkatora, odakle smo se preko Fruške gore uputili ka donjem Sremu i Mačvi, a prešavši Savu za oko sat vremena nađosmo se u najpoznatijoj varoši „onostranog Srema“, srednjovekovnom Zaslonu ili današnjem Šapcu. Godine iskustva na trkama i životna snalažljivost su doprinele da Ivica lako pronađe parking blizu startne zone. Podizanje startnog paketa je brzo obavljeno, a zatim smo otišli na obližnji korzo da obavimo kakav-takav doručak. Skoro do pred samu trku nisam doneo odluku da li da trčim ili ne? Više scenarija mi se motalo po glavi: trčati jedan krug 7km lagano, uopšte ne trčati, nego čekati i bodriti Ivicu, samo se zagrejati… Prilikom pojedinačnog i zajedničkog zagrevanja nisam osećao veliku bol, ali sam video i osetio da nije sve dobro. Prelomio sam, startovaću. Atmosfera je bila inspirišuća, bilo je podosta raspoloženih trkača, sunce je pripeklo. Organizacija dosta dobra, osim toaleta kojih nije bilo u startnoj zoni, bar ih ja nisam našao. Posle prvog sporijeg i nesigurnog kilometra ustalio sam se na nekom peisu od oko 5:20/km kojim uglavnom u poslednje vreme treniram dužinu, ali koji je još do tog leta bio dosta sporiji od mojih mogućnosti. Bol je prvo bila prisutna, ali se onda postepeno smanjila, zagrejali su se mišići, zglobovi i tetive. Nedostatak treninga mi nije puno smetao, uzdao sam se u iskustvo. Posle prvog kruga, odnosno 7km nisam bio suviše potrošen i pomislio sam i odlučio idem dalje. U drugom krugu je počeo da me sustiže umor zbog netreniranja, slaba kondicija, a posle 10km bol na povređenoj levoj strani je bila oštrija. Posle 14 km sve me je zvalo na odustajanje. Veliko razočarenje se spustilo na mene, ali se pojavila i želja da pošto-poto istrajem  i da krenem u treći krug i završim ga makar to ne bilo i trčanje. Na kraju drugog kruga stao sam na okrepi, prohodao malo, pa opet pokušao da trčim. Tako sam menjao ceo krug, pomalo trčim 200-300 metara, pa hodam 100. Svaki povratak trčanju je bio sve bolniji. Sve češće sam se rukom držao za levu stranu. Trčanje je sve više ličilo na brzo šepanje u agoniji. Gledaoci na trci su me pomalo čudno pogledavali, neki trkači koji bi me prestizali su me obodrili ili pitali da li je sve u redu? Deca koja su bila u organizaciji trke i kraj jednog parka su nešto delila pitala su me: „Da li vam je potreban šećer da se oporavite?“ Šaleći se na svoj račun doviknuo sam: „Ako imate neku inekciju ili blokadu, to bi mi pomoglo“! Ne znam da li su me čuli, još manje da li su razumeli, jer sam nastavio borbu sa poslednjim kilometrima hodajući, šepajući, i poskakujući, što je verujem groteskno izgledalo. Ipak dođoh i do cilja. Rezultat od 2 časa i oko 8 minuta, nešto manje, svakako je bio najlošiji u mojoj trkačkoj karijeri, ako je on uopšte merilo mog osećanja, svakako u ovoj trci nije u prvom planu. Osećanje bola, donekle iscrpljenosti i razočaranosti je pomalo potiskivao ponos i spoznaja da sam se borio do kraja i trku ipak završio. Pitanje je po koju cenu, da li je vredelo? To još ni ove večeri posle dva mesecac ne znam jer još redovno ne treniram trčanje, mada sam kontinuitet plivanja zadržao i poslednjih mesec dana ubacio subotom vožnju biciklom, a u toku su mi i tretmani kod kiropraktičara. Ivica je došao malo iza mene i oborio je svoj lični rekord. U finišu mi je prijala neka slatka okrepa u vidu čokoladnog krema sa voćem. Ivica je imao razumevanja za mene, a bio je i veoma radostan zbog svog uspeha. Nije želeo da se dugo zadržavamo, želeo je da se što pre okrepi pivom, a za to je bilo potrebno da nas prvo odveze kući da na miru može da popije i nađe se sa svojim kumom.

Tražeći izlaz iz Šapca prošli smo rimokatoličku crkvu sv. Ane, a ja sam se prisetio proslave Pashe-Uskrsa pre 20 godina u toj župnoj crkvi u okviru Neokatekumenskog puta, dok je župnik bio don Đirolamo Jakobuci. Povratak nazad je brzo išao. Lakše sam se izborio sa mučninom koju imam tokom prelaska Fruške gore automobilom zbog silnih krivina. Ivica se sjurio sa Iriškog venca, a Paragovo je bilo već sigurnija teritorija. Dovezao me je do Petrovaradina gde smo se rastali, a popodne sam nekako odšepao do župe sv. Jurja na nedeljnu misu gde sam se Gospodu zahvalio na pomoći u borbi na trci i zamolio za ozdravlje.