7. Ostroški polumaraton 14.4.2024.

7. Ostroški polumaraton 14.4.2024.

     Ovo je bilo više pokloničko putovanje-hodočašće, jer spletom okolnosti ovu trku nisam istrčao. U kasnu jesen krajem novembra 2023. godine pomenuo sam Zdravku Mišoviću prilikom susreta na Beogradskom polumaratonu da bih rado trčao ili mostarski ili ostroški polumaraton. Kako se mostarski  polumaraton poklapao sa vikendnom u oči koga smo proslavljali Dan škole u kojoj radim-krajem marta, a aranžman je obuhvatao i dva noćenja, finanskijski je bio zahtevniji, operdelio sam se za Ostrog koji se ranijih godina znao poklapati sa Uskrsom po Gregorijanskom kalendaru, a ove godine to nije bio slučaj. Startninu i put sam uplatio u februaru.

Ovu trku sam planirao za generalnu probu i trening dve sedmice pred Beogradski maraton na koji sam se takođe prijavio na 42,2km. Pripreme su tekle dobro tokom zime. Dužinu sam lagano povećavao, možda raspored treninga i brzina, intervali nisu baš bili najbolje raspoređeni. Tri meseca sam sasvim dobro odradio. Na Cvetnu nedelju 24. marta u Subotici sam na treningu išao 43,7km za 3h i 46 minuta, sa prosečnim peisom od 5:10/km, a nisam se do kraja iscrpeo. Činilo mi se da je to dobro. Za Uskrsnu nedelju 31. marta planirao sam tempo na 10km na novosadskom keju nakon 3 km zagrevanja i posle toga isto toliko istrčavanja. Planirao sam da brzina bude 45 minuta ili bolje i uspeo da uradim nekih 43:50, ali da ne idem do krajnjih granica. Pred kraj sam osetio malo zatezanje i bol u desnom kuku. Činilo mi se ništa posebno. Sutradan na prvom aprilskom treningu koji je bio samo rastrčavanje bol je bila intenzivnija. Mislio sam i dalje brzo će proći. Te sedmice sam i dalje trenirao do četvrtka 4.4. manjim intenzitetom i obimom, ali svaki put je bol bila veća. Nakon tri dana pauze, pokušao sam u nedelju 7. aprila predveče ponovo, ali sam nakon 4 km morao da odustanem jer je bol u desnom kuku bio jači i neprijatan. Odlučio sam da do odlaska na Ostrog ne treniram. Minimum forme sam održavao sa nešto plivanja (sreda-petak) i vežbama u stanu (utorak-četvrtak).

U petak posle posla 12.4. uputio sam se predveče ka Novom Sadu Lastinim autobusom koji je kretao u 18h i išao je starim putem. Posle nepuna dva sata vožnje bio sam u Novom Sadu. Tu sam promenio prevozno sredstvo. Prvi put sam isprobao voz nakon renoviranja pruge od pre neku godinu. Regio voz je krenuo u 20:45h i nakon brze ugodne vožnje uprkos stajanju na svakoj stanici u 21:40 sam sišao na Novom Beogradu, odakle je do Beogradske arene pešice potrebno 15-20 minuta. Brzo sam stigao, donekle se zbunivši u prelazu samog autoputa u blizini Arene. Prišavši primetio sam mnogo policijskih marica i dosta veliko prisustvo žandarmerije što me je u početku zbunilo, ali se onda setih da Partizan igra svoju poslednju utakmicu ove sezone u evroligi protiv Valensije. Polazak za Ostrog je bio sa severne strane Arene preko puta  „Globusa“, gde obično Zdravko zakazuje sastanke. Posle oko 45 minuta čekanja i šetnje obližnjim parkingom i nakon što je gužva koja je nastala nakon završetka utakmice počela da jenjava ugledao sam dečka sa torbom Ljubljanskog maratona sličnom mojom, krenuo za njim i uskoro ugledao autobus, neke meni nepoznate ljude i Zdravka. Ukrcavanje je relativno brzo proteklo i mi krenusmo put jugozapadne Srbije.

Noćna vožnja je meni dosta brzo prošla. Četiri stajanja su oduzela nešto više od dva sata vremena. Prvo stajanje na autoputu kod Čačka gde smo pokupili još nekoliko trkača, zatim ubrzo pauza na pumpi na Zlatiboru. Najteže mi je pao prelazak granice kod Brodareva oko 4:30h, jer me je uhvatio san, a izlazak iz toplog autobusa u hladnu noć je bio jedna vrsta šoka za mene. Dva izlaska iz autobusa na dva granična prelaza ili dve rampe u trajanju od oko sat vremena ukupno ni malo mi nisu prijali. Put kroz Crnu Goru smo nastavili pri jutarnjoj svetlosti i lepom sunčanom danu koji je svitao. Stajanje na pumpi kod Kolašina mi je prijalo, jer sam tu popio jednu kafu „s nogu“ zasladivši se i proteinskom čokoladicom. Napustivši kod Podgorice autoput popeli smo se kraj Danilovgrada do Ostroga. Nešto iza 9h smo se parkirali nedaleko od konaka Svete Trojce u blizini donjeg manastira na Ostrogu. Sa svim pauzama bilo nam je potrebno 10 časova.

Na ovom putu sam imao interesantnog cimera, Davora Katića, čoveka poreklom iz Prijedora koji trenutno živi u Batajnici, delatni je hrišćanin-pravoslavac. Posti, posećuje manastire. Poznaje i susreće se sa ocem Arsenijem iz Manastira Ribnice, nekada je bio strastveni i aktivni navijač Crvene Zvezde, prisutan na severnoj tribini, a sada je više krenuo putem duhovnosti.

Nakon ostavljanja stvari u konak Svete Trojice, većina nas se zaputila na hodočašće u Gornji manastir. Krenuo sam sa Banetom i Slobom kamenim stepenicama između redova drveća. Na više mesta bismo presecali asfaltni put koji je vijugao okolo i kojim su išli taksiji, minibusevi i privatni automobili. Oko 20 minuta nam je bilo potrebno do gore. Kuk me nije mnogo boleo bez obzira na uspon, jer uglavnom bol osećam pri trčanju kada naskočim na desnu nogu. Nađosmo se uskoro pod Ostroškom gredom u dvorištu velelepnog manastirskog kompleksa. Svako je otišao na svoju stranu. Najpre sam hodočastio u hram Vavedenja Presvete Bogorodice i u nešto manji hram posvećen Vozdviženju svetog krsta. Poklonio sam se moštima sv. Vasilija i njegovom ćivotu i celivao njegovu ikonu iznad moštiju. Sa malom nesigurnošću i zbunjenošću sam kročio u prostoriju u kojoj je kraj moštiju sv. Vasilija stajao jedan monah sa krstom i molio neke molitve. Nešto je razgovarao sa ženom ispred mene i čuo sam kako joj je rekao da treba da dovede supruga ili možda sina. U sebi sam jedno kraće vreme molio ispred moštiju za moje bližnje i svoje potrebe, između ostalog i oporavak od povrede, monah mi je pružio krst da celivam i učinilo mi se da je postao malo nestrpljiv rekavši ljudima iza mene da priđu, što je meni bio znak da se lagano udaljim.

Popeo sam se na gornju teresu manastira. Tamo je nekada bila pećina-isposnica u kojoj se podvizavao sveti Vasilije Ostroški, a pre njega i starac Isaija iz Onogošta. Na toj terasi je obeleženo mesto gde se upokojio sveti Vasilije. Tu su u steni napravljeni prelepi mozaici sv. Vasilija, starca Isaije i sv. Stanka mladića koga su Turci uhvatili, mučili i ubili 1712. godine da oda gde su mošti svetog Vasilija, a on je radije položio svoj život nego da to učini. Crkva posvećena svetom Stanku se nalazi malo iznad Donjeg manastira, kasnije sam nakratko otišao i do nje. Na terasi iznad Gornjeg manastira gde je preminuo i sveti Vasilije iznikla je iz stene jedna loza koja i danas postoji. Odatle se pruža i veličanstveni pogled na Bjelopavlićku ravnicu i dolinu reke Zete. Napravio sam nekoliko fotografija, predahnuo sam i pomolio sam se. Posebno sam se sećao mog preminulog kuma Darka čiji je rođendan bio tog dana 13. aprila. Preporučio sam njega u molitve sv. Vasiliju.

Obišavši manastir i bivšu isposnicu Ostroških podvižnika, pomolivši se koliko-toliko i predahnuvši na gornoj terasi gde je pogled padao na Bjelopavlićku ravnicu i moglo se uživati u divnom prolećnom danu, okrenuo sam se komercijalnim stvarima, verskom turizmu. Kraj Gornjeg manastira se nalazi jedna velika prodavnica i dve manje, dok je pored Donjeg manastira jedna veća prodavnica i gostionica. Prodavnica obiluje ikonama raznih dimenzija, svećama, krstićima, ima lep fond knjiga, ali  i prirodnih i lekovitih tvari i melema. Posle višeminutnog razgledanja opredelio sam se za liturgijsko vino, dve manje ikonice, hemijsku sa natpisom Ostrog, jedno manje žitije sv. Vasilija, veće ilustrovano sam kupio u donjoj prodavnici kasnije, i za fantastični zbornik posvećen 350 godina od upokojenja sv. Vasilija Ostroškog. Zbornik od nekih 660 strana sadrži radove sa naučnog skupa koji je trajao tri dana, a održan je u maju 2021. godine u Nikšiću, Ostrogu i Trebinju, a jedan od radova je pisao moj kolega sa postdiplomskih studija Boris Stojkovski. U crkvenom kiosku sam kupio sveće, posvećenu vodicu i ulje.

Posle obilaska oba manastira i donekle crkve sv. Stanka ručao sam ostatke hrane koje sam poneo iz Subotice, a zatim sam prilegao u sobi budući da je iza mene bila neprospavana noć. Spavaone konaka Svete Trojce su bile prilično velike i skromne. U našoj sobi broj 104 bilo je 10 kreveta na sprat, tako da se smestilo nas 20. Posle kratke dremke izašao sam u lepo dvorište poneo sam sa sobom pomenuti zbornik naučnih radova, jednu kupovnu kafu i nekoliko komada čokolade. Seo sam pod jedan četinar na neki panj i lagano čitao. Malo kasnije mi je prišao jedan čovek iz autobusa pitajući se u kakvu knjigu sam se to udubio. Pokazavši mu knjigu, upoznali smo se. Reče mi da je pravoslavni veroučitelj-kateheta i da je iz Novog Sada, radi u Medicinskoj školi. Donekle sam se iznenadio, dogovarali smo se da se zajedno vraćamo ka Novom Sadu sutradan. On je išao na večernju u Donji manastir, kasnije sam se i ja pridružio. Nakon večere u trpezariji manastirskog konaka za goste koja je bila posna, ali ukusna i obilna moj poznanik veroučitelj Ivica Marković i ja smo otišli na piće u jedan lokal par stotina metara niže. Ivica je veliki navijač Vojvodine, ide redovno na utakmice, voli trčanje i ako je malo korpulentniji to mu ne smeta da laganijim tempom izvuče ceo maraton, a voli da popije i pivo. Veliki je erudita. Studirao je Bogosloviju u Beogradu, ali je pre toga završio arhitekturu i položio diferencijalne ispite na etnologiji.

Oko 21h vratismo se u konak. Saputnici iz autobusa su se spremali na spavanje, a neki su već i hrkali. Budući da sam spor u pripremama i ja sam to što pre učinio, popeo se na gornji sprat gde sam spavao iz uz svetlost džepne lampe čitao još malo Ljilju Habjanović Đurović, odnosno njen roman o sv. Vasiliju koji sam poneo iz Subotice. I pored umora, san nije dolazio na oči, jastuk mi je bio tvrd, na krevet nisam navikao, neki u sobi su hrkali. Ipak sam nekoliko sati proveo u polusnu, jedanput sam morao da odem i do toaleta koji nije blizu sobe, nego je na sredini hodnika. Tu je i neka vrsta kupatila, samo slavine sa hladnom vodom, pravi manastirski režim. Oko 5h prvi cimeri su počeli da ustaju, uglavnom oni najstariji Zdravko suvozač, Rade, Sekula, počeli su da se pripremaju za trku. Oko 6:30h su nam tek stigli startni paketi sa brojevima. Sa nekom zebnjom sam i ja počeo da se pripremam. Osećao sam da kuk još boli. Pred spavanje sam  veče pre, kuk namazao posvećenim uljem iz gornjeg manastira. Zdravko je imao dogovor sa organizatorom da oko 7h dođe autobus po nas 40-45 i da nas vozi u centar Nikšića gde je bio start trke. Mnogi su smatrali da je to suviše rano, jer je start trke bio u 10h. Davor sa kojim sam sedeo u busu je rekao da ide u Gornji manastir na jutrenje i liturgiju koji počinju u 6h, pa će posle doći sa još jednim drugom taksijem do Nikšića. Imao sam želju da idem i na liturgiju, ali sam se još nadao da ću trčati. Nešto iza 7h sam bio na parkingu u blizini Donjeg manastira gde je bilo dogovoreno da dođe autobus. Trkači su se skupljali. Jutro je bilo prohladno i ako nismo bili na velikoj nadmorskoj visini. Kada je oko 8 časova sunce izašlo iznad vrhova okolnih planina i prijatno nas ogrejalo bolje smo se osećali. Ubrzo njegovi zraci nisu više bili prijatni, postalo je dosta toplo. Ljudi su postajali nervozni, bus nije dolazio. Čuli su se sa Zdravkom koji je noćio u Nikšiću. Organizator je javio da se bus pokvario. Usledila je neka improvizacija odlaska kako se ko snašao. Neko je pozvao dva manastirska kombija koja su prevezla dvadesetak ljudi, još desetak ljudi se snašlo po nekim privatnim automobilima. Ostalo je nas petorica. Javljali su nam da prevoz stiže. Činilo mi se da mi se ovo dešava ne bez razloga. Kada je izbilo 10h rekao sam ostaloj četvorici da odustajem, da nas je ova nezgoda snašla verovatno zbog mene, osećao sam se kao starozavetni prorok Jona koji neće da ide u Ninivu, pa se ukrcava na brod koji plovi na zapad. Gospod pošalje oluju, a mornari shvate da ih je zbog nekog snašla nepogoda i bace Jonu u more, kit ga proguta, a on u njegovoj utrobi proboravi tri dana. Ovo objašnjenje doduše nisam rekao drugarima trkačima, ali sam otišao na presvalačenje u konak. Tamo me je recepcionar pitao što ne trčim. Nakon što sam mu objasnio situaciju sa povredom i kvarom autoubusa organizatora i šta se sve dešavalo, on mi reče: „To ti sveti Vasilije ne da danas da trčiš“! Složio sam se sa njim sa jedne strane tužan, a sa druge prihvatajući ovaj znak.

Odlučih da odem u obližnji kafić u blizini samog cilja, poneo sam opet zbornik o sv. Vasiliju i malo ga čitao pijući mućenu nes kafu sa nešto čokolade. Planirao sam da gledam finiš trke, jer trka je obećavala, budući da je ovaj polumaraton bio i državno prvenstvo Crne Gore, a i Balkanski šampionat u polumaratonu. Kako se već bližilo pola dvanaest čudio sam se zašto se ne pojavljuju vodeći trkači budući da je Balkanski šampionat. Tek što sam platio račun i krenuo ka ciljnoj kapiji organizator je najavio da se približava vodeći trkač-cilj je bio na uzbrdici, po vremenu na semaforu sam shvatio da je trka kasnije startovala. Šampion Balkana je postao Albanac David Nikoli (nisam ranije čuo za njega). Tešku stazu po veoma teškom vremenu, jer kako se podne približavalo bilo je sve toplije i veoma sparno, pretrčao je za 70 minuta (1:10) i za koju sekundu. Malo kasnije stiže i Turčin, a zatim Maltežanin, pa još jedan Turčin, a zatim prvi takmičar Crne Gore, naturalizovani Rus Ivan Bubnov koji živi u Podgorici. Koji sekund kasnije završio je i naš vojni  reprezentativac Đuro Borbelj koji je bio šesti, a istrčao je za oko 74 minuta. Posle trke sam mu čestitao  i razgovarali smo budući da se poznajemo od ranije. Rekao mi je da su uslovi za trčanje bili izuzetno teški  i da se oseća veoma iscrpljeno, da mu je Turčin pobegao skoro kilometar, ali da je i on posle „puko“, pa ga je Đuro pred ciljem zamalo i stigao. U ženskoj konkurenciji takođe je pobedila Albanka Lujza Gega sa 77 minuta koju sam gledao na televiziji na evropskom prvenstvu i koja za albansku reprezentaciju trči 3000m stiplčez i u toj disciplini je jedna od najboljih u Evropi. Došlo mi je da je zamolim za sliku, ali sam ipak odustao ne znajući kako bi reagovala. Ekipno su pobedili Turci. Polako su stizali i naši najbrži: Bane i Sloba za oko 90 minuta, a inače oni polumaraton trče za 80-85 minuta i Zdravko Mišović koji je stigao za 105 minuta, a obično završi za 90. Po tome sam zaključio da je trka bila veoma teška i da sam startovao verovatno ne bih mogao da završim zbog bolova, a možda bi došlo i do dehidracije, jer sam posle čuo od sporijih učesnika da je i tu organizator omanuo, jer je već na desetom kilometru brzo nestalo vode. Jedna žena srednjih godina iz našeg busa je uspela da završi trku, ali je kasnije kolbrirala u cilju, pa su je odvezli u bolnicu u Nikšić gde je bila na infuziji, išli smo autobusom po nju na povratku kući. Moram ipak da pohvalim organizatora u nečemu: majce su dobre i ako je polovina nas sa manjim brojevima dobila majcu tek posle završetka trke. Ciljna okrepa je bila dobra za trkače, bilo je vode, soka, banana, jabuka i piva, a sa startnim brojem se mogao podići i lanč paket u vidu jedne vode i jednog soka, kao i posnog sendviča koji se sastojao od pečenog oslića u lepinji. Budući da sam platio startninu ovo sam kasnije podigao i večerao na putu nazad kada smo već prešli granicu Srbije. Posle gledanja trke ručao sam u trpezariji manastirskog konaka gde smo bili smešteni, posno, ali lepo i obilno.

Popodne je brzo proteklo. Nakon ručka sam ponovo seo u dvorište manstirskog konaka u hlad četinara i čitao sam pomalo časopise: „Svetigora“ i „Pravoslavni misionar“ koje sam kupio juče u Donjem manastiru, pomalo u sebi razmišljajući o ovom vikendu, lepom i ispunjenom putovanju, hodočašću svetome Vasiliju, lepotama Crne Gore i Nikšićkog kraja, ali sa blagom tugom-setom što nisam trčao. Preostala četiri druga,saputnici  iz moga autobusa koji nisu uspeli da stignu na start su se zainatili i trčali su svoju trku, krenuli  su od cilja ka startu, dvojca su doduše pogrešno skrenula i zalutala, a dvojca su zbunila policajce koji su dežurali kada su videli da oni trče u suprotnom pravcu. Oni su istrčali svoje trke koliko je ko hteo.

Budući da smo morali da odemo do Nikšićke bolnice po ženu koja je kolabrirala nakon trke, promenili smo trasu povratka, išli smo kraćim, ali težim putem kroz Crnu Goru koji je iz Nikšića vodio za Šavnik, a zatim preko Žabljaka i Pljevalja do graničnog prelaza Jabuka. Izdržah nekako jer mi se zbog silnih krivina između Nikšića i Šavnika  činilo da mi se želudac popeo u grlo. Popio sam jedan dimigal i sklupčao se na sedištu. U povratku sam sedeo sa Ivicom veroučiteljem. Bio je veoma razočaran kada nije mogao preko interneta da nađe nijedan strim da gleda uživo utakmicu Vojvodina –TSC, samo je uspeo da prati promene rezultatata. Kasnije mu je putem telefona sin prepričavao tok utakmice i Vošinu pobedu u zaostavnom vremenu. Na Đurđevića Tari smo napravili predveče prvu pauzu, tako da smo pre zalaska sunca mogli da vidimo veličanstveni kanjon Tare i pogled na ambis ispod mosta. Uveliko je već bio mrak kada se iz duboke kotline ispod nas pojavilo stotine svetala. Prolazili smo iznad Pljevalja. Kada smo prešli granicu putovanje je teklo brzo. Napravili smo opet dve pauze, jednu na Zlatiboru, a drugu kod Čačka da izađu neki trkači. U kasnim noćnim satima ili bolje reći pred zoru, nešto posle 3h stigli smo pred beogradsku arenu. Moj saputnik i kolega Ivica,  i još dva momka studenta DIFA koji stanuju u Veterniku se polako peške uputilo ka Železničkoj stanici na Novom Beogradu. Tu smo još oko sat vremena čekali prvi voz za Novi Sad, gde sam se oprostio sa mojim saputnicima i po sunčanom toplom jutru nastavio put ka Subotici Lastinim autobusom jer sam pre podne već radio.

Ovo putovanje i hodočašće mi je bilo lepo i puno utisaka, pomalo je bilo naporno zbog dve noći u putu. Još uvek je u srcu bilo malo tuge što nisam trčao, ali se pojavila misao i rađala odluka da ako uspem da se oporavim od povrede koja me zabrinjava, neke od narednih godina dođem ponovo i istrčim ovu trku od Nikšića do Ostroga ili kako je zvanično zovu Ostroški polumaraton.