Zimske pripreme u Ulcinju 3-10. januar 2020.

Zimske pripreme u Ulcinju 3-10. januar 2020.

Prvi put u životu sam išao na zimovanje, mada se ovo ne može baš tako nazvati jer se radi o odlasku na more. Svakako, tačnije je reći na zimske pripreme. Želja mi je takođe bila i da vidim biser južnog Jadrana i najjužniju opštinu današnje Crne gore i neke njene znamenitosti. Budući da sam Tomu i Danicu letos upoznao na Žabljaku i da mi se tamo svidelo, a da su mi sa finansijske strane ponudili korektnu cenu i uslove koje sam sebi mogao da priuštim, odlučio sam se za zimski boravak na moru. U decembru sam se oko datuma i cene dogovorio sa  Danicom preko mesindžera. 

Drugog dana Nove 2020-te godine u večernjim satima krenuo sam autobusom Blue-line-a za Podgoricu. Dok se polako razdanjivalo oko pola sedam smo stigli u prestonicu Montenegra. Budući da sam autobus za Ulcinj ima tek nešto pre deset sati, gledao sam nekako da utučem vreme od oko tri sata. Doručkovao sam, uputio sam se zatim u šetnju po obližnjem kvartu gde sam uzeo neke lokalne novine da mi brže prođe vreme. Jutro je bilo hladno, ali sunčano. Nešto pre podneva stigoh u Ulcinj. Raspitao sam se za hotel Lido prema uputstvima koje mi je dala Danica i čuo da nije baš blizu autobuske stanice.Budući da sam imao i stvari shvatio sam da je najbolje ipak koristiti uslugu lokalnog taksija koji sam ugledao nakon pređenih pola kilometara. Ljubazan taksista Albanac me je doveo pravo pred apartman gde me je već dočekao Toma. Pozdravio me je, poslužio ručkom, a uskoro je i Danica došla. Dogovorili smo se oko prvih treninga. Malo sam se odmorio u apartmanu sa bračnim krevetom i pogledom na mali lokalni stadion. Na njemu je usledio prvi trening istrčavanja oko 45 minuta pre zalaska sunca toga dana. U apartmanu mi je u početku bilo hladno dok ga klima uređaj nije zagrejao. 

Predviđeni treninzi su počeli da se nižu u narednih sedam dana. Od subote 4.januara sa jednim danom izuzetka radio sam po dva treninga dnevno ne suviše teška. Jedan je bio ujutro oko pola osam, a drugi je bio u podne pre ručka. Jutarnji trening je bio samostalan i uvek sam ga radio po pesku na čuvenoj Velikoj plaži koja je udaljenja oko 400-500 metara od apartmana. Tu bih išao mokrim peskom ili žalom ka jugu, ka Donjem Štoju, reci Bojani i Albanskoj granici oko 4km do nekog plažnog bara Cado najčešće, pa nazad. Bio sam dosta spor, a noge su mi se činile teške. Jutra su bila sunčana, ali hladna. Kada sam trčao ka Štoju vetar je duvao u lice i zabljesnuo bi me odsjaj sunčevih zraka koje se pojavilo nad planinama na jugu. Ako bih se suviše približio moru da izbegnem suvi pesak i dodatno usporenje po neki nemirni talas mi je nekoliko puta skvasio patike. Nekolika jutra su bila malo hladnija pa bi se na valovitom žalu velike plaže u malim udubljenjima tokom noći zaledile barice koje su stvorili talasi. Svako jutro 2-3 kilometara od obale ka jugoistoku bio je usidren neki veli brod ka kojem sam ja obalom trčao dok ne bih bio paralelno sa njim, čak ga i prešao. Trčao sam u starim adidaskama bust-Boston koje dosta volim ali su već dotrajale i bušne na palcima pa je dosta i peska ušlo. Prvi dan na jutarnjem treningu na peščanoj plaži u povratku sam se izgubio i ako me je Danica upozorila, da se to pre mene doduše pri mnogo težim uslovima dogodilo i čuvenom ultra–trkaču  i pripadniku srpske žandarmerije Spajić Jovici. Problem je u tome što je plaža pomalo jednolična, odnosno puna nekih objekata od drveta, palžnih barova i osmatračnica za spasioce a koje su  u ovo zimsko vreme sablasno pusti, a dok se ne navikneš svi liče jedni na druge. Tako sam ja napustio plažu nekih 500-600 metara ranije i obreo se u nekom meni nepoznatom ambijentu. Ugledao sam hotel, fudbalski teren, ali ne onaj koji je pored Danicinog i Tominog apartmana (odnosno apartman koji oni iznajmljuju). Tu su bili neki drugi apartmani i ulice, putokaz za teniske terene. Lagano trčeći napravio sam krug i budući da sam pomalo bio dezorjentisan odlučio sam da se vratim do mora i nastavim još pravo ka Ulcinju. Zaustavio sam se da pitam jednog mladića koji je šetao obalom, ali on jedva nešto promuca na srpskom i reče da nije odavde. Ipak prepoznao sam jednu drvenu kućicu i taman stigao na doručak u devet. Uglavnom bih na jutarnjem treningu prešao 8,5 do 9km osim tog dana kada sam se izgubio i prinudno prešao preko 10 kilometara.  

Podnevni trening mi je bio teži budući da sam ga radio pod Tominim nadzorom i da nisam bio toliko svež kao ujutru. Krenuo bih prvo 15 krugova atletskom stazom na malom stadionu koja je bila mešavina zemlje i neke nabacane šljake. Unutrašnji krug je bio širi, tako  da je dužina jednog kruga iznosila preko 400 metara, po mojoj proceni oko 420-425m. Nakon tih oko 6,4 kilometara koje sam išao srednjim tempom i nastojao što pravilnije trčati uz stalnu Tominu korekciju, a to je bilo da trčim na prstima ili prednjem delu stopala, da dižem desnu petu i laktove vučem nazad i više radim rukama, sledile bi atletske vežbe oko 25 minuta koje su mi nekada izgledale teže i od samog trčanja. Posebno su mi teški bili skipovi sa viskoko podignutim kolenima i tzv. jelenji skokovi. Za kraj bi sledilo još 5 krugova 10x100metara kroz 100 metara, brzo– sporo, ponekad još i jedan krug istrčavanja. Tokom ovog treninga u podne temperatura je uglavnom bila prijatna 13-16 stepeni, ponekada bi samo duvao hladan vetar, ali je svaki dan bilo sunca. Ove treninge bih radio u Nju balans patikama koje su mi jedne od boljih. 

Prva tri dana su gosti bili i Makedonci iz Skoplja, jedna simpatična ekipa: trener Kristijan sa suprugom Anom koja je moje godište, njihovo dvoje dece i još tri devojčice koje treniraju atletiku sprint i čini mi se srednje pruge. Prva tri podnevna treninga sam radio sa njima, odnosno u vreme kada i oni, a 6. uveče na Badnji dan, odnosno Bogojavljenje (Tri kralja), došao je Matija Đurović, mladi reprezentivac Crne Gore u disciplini 400 metara iz Bijelog Polja, student 1. godine DIF-a u Leposaviću. Naredna četiri dana sam podnevne treninge radio sa njim. Naravno različite strukture su bili jer on je ipak na višem nivou, i ako zbog trkačke discipline prelazi manje kilometara, a na 400 metara ima 51 sekundu. 

Sreda 8. januar je u pogledu treninga bila malo drugačiji dan. Budući da se Matija na Božićnom treningu u utorak 7.januara dan pre bio povredio, tj. dobio je prilikom sprinta jedne deonice snažan grč u listu pa je pao na zemlju u sredu nije trenirao pa mi je Toma predložio da odradim dužinu koju sam inače planirao jedan dan da radim, možda poslednji. Sa prvim zracima sunca oko 15 minuta pre sedam krenuo sam ka morskoj obali, bilo je još sveže. Prvo sam razmišljao da dođem do Ade Bojane, ali me je ranije Toma upozorio da se do Ade može samo asfaltnim putem koji vodi do mosta, jer je Ada zapravo ostrvo na ušću Bojane koja deli njen tok na dva kraka koji se svaki za sebe posebno uliva u Jadransko more. Delovao sam sebi nekako sporo. Vetar je duvao u lice,a obala je od Donjeg Štoja postajala sve pustija, divlja, zapuštenija, strmija i teža za trčanje. Posle skoro sat vremena, donekle mokrih patika koje mi je u dva-tri navrata skvasilo more stigoh do špica. Skrenoh ka reci. Ka kopnu je bilo dosta trske, nekog smeća koje je more izbacilo, kao i nekih plastičnih kanti. Pre toga naišla su tri psa srednje veličine preteći su lajali i prišli blizu mene, ali budući da je obala na tom mestu bila okomita i da je pešćani breg na kojem su oni bili bio nad morem oko metar visine nisu se usudili da siđu do same vode. Kada sam shvatio da dalje uzvodno uz Bojanu neću moći da prođem ka eventualnom mostu okrenuo sam se nazad. Povratak je i pored umora bio lakši budući da sam sada išao niz vetar i da mi je sunce bilo iza leđa. Otrčah do ulcinjskog kanala na drugoj strani velikie plaže, optrčah krug na našem stadionu i u obližnjem parku i završih treneing na nekih 22,4 kilometara za koji minut iznad dva sata. Osećao sam se umorno, kao da sam recimo kod nas u Vojvodini radio trening na ravnom na betonu 32-35 kilometara. Svakako oko 20 kilometara po pesku je išlo dosta sporo, ali desno stopalo, tj. mogući petni trn u njemu (nisam još ispitao) me nije toliko mučio.

     Posle podne po preporuci Tome, ali i po vlastitom nahođenju bih obično išao u šetnju do Ulcinja ili na drugu stranu kraj plažnih hotela koji su sada izgledali sablasno. Prvi celi dan, odnosno u subotu sam sam prošetao do grada, taman da utvrdim put za nazad. Taj dan sam svratio i do supermarketa Voli koji je prilično snabdeven robom. Kako sam se približavao centru Ulcinja, a sunce je zalazilo zaučuo sam jak otežući uzvik sa pomalo tužnim prizvukom. Kroz par trenutaka sam shvatio da je to mujezinov poziv sa obližnjih minareta na molitvu za zalazak sunca. Džamija je prilično u Ulcinju i njegovoj okolini, Danica mi reče da ih je ukupno 13. Prolazeći kroz centar, molitelji muškarci su upravo izlazili sa molitve u otvoreno predvorje i oblačili svoju obuću. Tražio sam i katoličku crkvu. Mislim da sam je na kraju našao na nekom groblju na bregu, ali budući da je već sasvim pao mrak došao sam samo do kapele-mrtvačnice odakle verovatno polaze sahrane, a budući da nije bilo ni žive duše i ako je bilo nekog osvetljenja nisam otišao ka crkvi, više zbog ranije lošeg iskustva u Crnoj Gori, setih se vile Galeb, nego iz nekog svog straha. Krenuo sam nazad u pansion. 

Tri puta sam izašao sa Matijom. Dva puta posle podne, do male plaže u Ulcinju, gde smo nedaleko u jednom lokalu popili i kafu, a drugi put u nekakvom nargila pabu u blizini autobuske stanice koji je ličio na „ajriš pab“. Dan kada Matija nije trenirao, a ja sam ujutro odradio dužinu, a to je bila sreda išli smo u podnevnu šetnju. Glavni cilj nam je bio obilazak ulcinjske tvrđave i muzeja. Bilo nam je potrebno neko vreme da nađemo put do tvrđave, pa smo malo tumarali okolnim brdima. Usput smo obišli i pravoslavnu crkuv sv. Nikolaja koju je knjaz Nikola Petrović podigao nakon što je Ulcinj pripao crnogorskoj državi. Dan je bio prilično sunčan i topao. Sa vrha bedema pružao se fantastičan pogled na plavetnilo mora obasjanog suncem, na mali okolni zaliv, kao i dva kamena ostrvca. U obližnjim vrtovima na drveću su se caklile i presijavale sočne pomorandže. Pogled se prostirao ka Baru. Ljubazno osoblje(dve gospođe) su mi poklonile malu knjižicu na srpskom o Ulcinju, kada su čule da sam istoričar. 

     Na terenu malog stadiona pokraj apartmana Tome i Danice svaki dan su  dva puta dnevno trenirali Kosovari, jedna velika ekipa od 60-tak atletičara sa Kosova i Metohije. Sa izlaskom sunca, već oko 7h su protrčavali ulicom ka terenu, a i popodne oko 15-16h. Moj prvi susret sa njima je bio prilično interesantan. Utrčao sam tog popodneva u petak 3.januara još umoran od puta u majci Novosadskog maratona i rukavima sa oznakama novosadskog noćnog maratona i pozdravio ih sa „Zdravo“. Poneko mi je stidljivo uzvratio zdravo ,a većina me je ljubopitljivo pogledala. Trčeći ukrug čuo sam da govore nekim nepoznatim jezikom, ali sam vrlo brzo shvatio da je to albanski. Posle sam od Tome saznao da su to Kosovari. Imao sam prilike da pričam sa jednim njihovim trenerom Musafom koji dobro zna srpski. Rekao mi je da dolaze iz više gradova: Prištine, Peći, Prizrena, Mitrovice, da su tu prisutne razne discipline i sprinteri i srednjeprugaši, čak i bacači, a bilo je i dosta devojaka. 

     Ponekada bih  popodne malo dremnuo, ali bih češće čitao u sobi. Moj izbor su bile dve knjige. Detaljnije i pažljivije sam čitao Vojvođanski mozaik, jednu vrstu udžbenika o kulturi naroda Vojvodine za kviz“Koliko se poznajemo“  za koji pripremam učenike u ovom polugodištu i jednog od mojih omiljenih pisaca Saramaga, Udvojeni čovek, roman koji drugi put već čitam, a kome je glavni junak Tertulijano Maksimo Afonso srednjoškolske profesor istorije iz Lisabona. Svakodnevno bih uživao i u Danicinoj kuhinji, svakodnevnim mesnim obrocima za ručak i večeru uz razne priloge od povrća. Specijalitet kuće je Danicin džem od banana kojem niko ne može odoleti. Jedino što sam dokupljivao je kafa, čokolade i voda. 

     Došao je i dan rastanka i odlaska. Danica mi je pozvala taksi, a uz nju su me ispratili Toma i Matija. Nakon duge noćne vožnje u sunčano jutro autobus Blu-lajna je pristigao u vojvođansku prestonicu. Zadovoljan sam bio urađenim na sportskom planu za 8 dana, 14 treninga sa oko 140 pretrčanih kilometara, sa još 50-60 kilometara šetnje.