EKSKURZIJA : MAĐARSKA-SLOVENIJA-AUSTRIJA 22.-24.6.2023.

by admin · July 3, 2023

Paralelena putovanja

Nastavničke ekskurzije imaju jednu prednost u tome da ne postoji opterećenje i briga za decu ili učenike kao na klasičnim školskim ekskurzijama pa se čovek može osećati opuštenije. Početkom aprila je sastavljen program i objavljena ova ekskurzija koja me je svojim sadržajem privukla mada je u početku kod mene postojala dilema da li da se prijavim budući da se poslednji dan ovog putovanja preklapao sa noćnim maratonom u Novom Sadu na kome sam ranije često učestvovao. Nakon kolapsa, odnosno žestoke alergijske reakcije i slabosti nakon jednog dužeg treninga 15.aprila i odluke da neću učestvovati na maratonu definitivno sam doneo odluku da ću putovati. Kako se bližio kraj nastave poneki detalj u vezi sa organizacijom putovanja se promenio, ali to u biti nije promenilo ni suštinu putovanja ni moju odluku. Osnov za povlašćenu cenu ove ekskurzije je bilo poznanstvo i prijateljski odnos naše škole i srednje škole u mestu Ruše,13 km od Maribora u Sloveniji. Hemijska škola i gimnazija ujedno iz Ruša nam je obezbedila dva noćenja u njihovom Domu učenika sa četiri obroka dve večere i dva doručka u njihovoj menzi po veoma prihvatljivoj ceni, dok je škola donirala 2/3 novčanih sredstava za prevoz. (oko 200.000 dinara) Za putovanje se prijavilo blizu 40 osoba, uglavnom nastavnika Hemijsko-tehnološke škole, ali i članova njihovih porodica.

U četvrtak 22.6.2023. prvog dana leta ove kalendarske godine prilično rano već oko 5:45 autobus Su travel transa sa dva vozača i našom ekipom se uputio ka graničnom prelazu sa Mađarskom Kelebija-Tompa. Za petnaestak minuta smo bili na samoj granice i relativno brzo smo prešli našu stranu, ali je sa mađarske strane došlo do zastoja jer kako su glasine govorile pao je računarski sistem pasoške kontrole sa mađarske strane. To je donekle izazvalo nervozu kod mojih saputnika, većina je napustila autobus, šetkala ili išla do toaleta, eventualno počela da doručkuje kako bi im vreme brže prošlo. Kao i na većini putovanja, tako i na ovo neizostavno nosim neku literaturu. Ovaj put izbor je pao na dve stavri: zanimljiv trobroj Julije Kendal, jednog od najzanimljivijih likova Bonelijeve izdavačke kuće iz Milana za mene najbolje u Evropi, kod nas prevedene i objavljene od strane izdavačke kuće Golkonda, strip-knjigu koju mi je pozajmio na čitanje prijatelj Kares i na nedavno kupljenju knjigu u izdanju Lagune i u njihovoj knjižari u Subotici pod nazivom „Jadran“ od publiciste, pisca, novinara Roberta Kaplana. Čitanje ove knjige mi je dalo i ideju kako bi mogao da napišem i ovaj izveštaj ili barem da pokušam. Budući da sam bio umoran od prilično ranog ustajanja, a obično kasnije legnem, odlučio sam da nervozu suzbijem čitanjem prve priče iz pominjanog trobroja Julije koja se zvala „Krv moje krvi“ u kojoj Đankarlo Berardi, autor Julijinog lika, emancipovane žene kriminologa iz Garden Sitija (verovatno izmišljen grad) u Njudžerziju u SAD-u, osim uobičajenog okvira krimi priče sa nekim zločinom stavlja svoje protagoniste, ali i čitaoce i pred izvesne moralne dileme veštačke oplodnje, klinike koje se time bave, pristupačnosti te usluge i mogućnosti manipulacije genetskim materijalom. I zaista nisam celu Julijinu epizodu ni pročitao pozvali su nas da izađemo iz autobusa i prođemo kroz zgradu graničnog prelaza na Tompi sa svojim putnim ispravama. Uz Juliju mi je vreme brže prošlo.

Oko 7:45h putovanje smo nastavili kroz Mađarsku gotovo celo pre podne bez zaustavljanja. Budući da sam Juliju brzo završio još pre ulaska u Kiškunhalaš, malo sam prezalogajio, pokušavao malo i da molim, pa sam se prihvatio Kaplanovog putopisa po Jadranu. Prepoznao sam Šoltvadkert kroz prozor autobusa, mestašce sa jednom prilično poznatom poslastičarnicom u centru nakon kružnog toka i nedaleko od crkve u koju smo na jednom od ranijih putovanja već svraćali. Malo sam se iznenadio očekujući da ćemo možda tu stati na kafu uz eventualno sladoled, ali verovatno bi to bilo nerezonski s obzirom da smo se neočekivano duže zadržali na granici. Veći deo pomenute duže prepodnevne vožnje sam proveo udubljen u pomenuti putopis, prekinuvši čitanje jednim kratikim dremanjem od oko 15-20 minuta. Pokušaću u nastavku priče da paralelno prikažem naše putovanja kroz pomenute tri države u naslovu i Kaplanovo putovanje po Jadranu izvedeno u razdoblju 2016-2018. Publicista Kaplan, Amerikanac jevrejskog porekla krenuo je jednog januara iz Riminija u Italiji da bi putovanje završio jednog proleća na Krfu, poznatom ostrvu u Grčkoj na početku Jonskog mora ili na kraju Jadrana. On nije samo opisivao šta je video, gde je bio ili šta mu se sve dogodilo, nego je kako i sam kaže i putovao kroz knjige, navodio odlomke iz relevantne literature, umetničke i stručne o mestima koja je obišao i o poznatim ličnostima koje su tamo boravile. Rimini mu je sav bio u znaku Pandolfa Malateste čuvenog kondotijera-lokalnog vojskovođe i gospodara čiji se spomen sačuvao zahvaljujući renesansnoj zadužbini, crkvici po kojoj se više proslavio nego sa svim bitkama koje je vodio u XV veku na „burnom“ Apeninskom poluostrvu. Autor je možda malo dosadio sa citiranjem stihova, poeme Ezre Paunda, anglosaksnoskog autora, pristalice totalitarnih ideologija XX veka. Sledeća stanica na Kaplanovom putovanju Ravena još više odiše istorijom i ako danas ona nije na samoj obali mora, nekada je grad bio glavna vizantijska luka i uporište na Apeninskom poluostrvu i najvažniji grad romejske administracije na zapadu. Jedan deo teksta pisac je posvetio liku i delu Teodoriha Ostrogotskog vladara koji je svoju državu sa centrom u Raveni i formirao na prelazu iz petog u šesti vek. Nakon toga je usledio vizantijski period, Justinijanova rekonkista i svakako sa njomje prikazana i najčuvenija građevina crkva San Vitale koja donekle podseća i na samu Aja Sofiju.

Već pola sata autobus je klizio obalama Balatonskog jezera, mađarskog mora. Setih se one izreke iz naših krajeva: „Baš te briga što Mađarska more nema“! Pomislih: „Ali ima Balaton“! – koji se presijavao pod zracima sunca sa okolnih brežuljkastih obala. Putovanje smo prekinuli u 11:20 u jednom turističkom mestu na obali Balatona, smeštenom na brežuljku koji se nadvio nad samo jezero. Nisam znao u početku o kojem se mestu radi, ali sam vrlo brzo saznao da se radi o Tihanju. Dobili smo malo više od sat i po vremena za obilazak. Napustivši umereno klimatizovan autobus zapljusnula nas je vrelina dana. Ono što se prvo u Tihanju zapazi je da je sve prepuno nekog ljubičastog cveća sa karatkerističnim mirisom. Nekoliko trenutaka mi je bilo potrebno da shvatim da se radi o lavandi i odmah sam se setio dva lepa letovanja na Hvaru, ostrvu lavande. To me je pomalo i zbunilo, jer sam bio ubeđen da je lavanda cvet primorja – Mediterana, a koliko sam video obilato je ima i u ovom zapadnom delu Mađarske. Mesto koje nije veliko je puno radnji i tezgi sa suvenirima, a i ugostiteljskih objekata i gotovo da svuda prodaju nešto sa lavandom: sušenu lavandu, magente i razglednice sa njom na slici, čaj sa lavandom, pivo sa lavandom, ulje od lavande. Popeli smo se na oblžnji brežuljak na kome su bedemi neke tvrđave. Fantastičan pogled se odatle pruža na jezero ispunjeno mnogim malim jedrenjacima. Panorama podseća na Kotor, Dubrovnik, Senj ili neki drugi stari pomorski grad. Prizor mami posetioce da se slikaju iz raznih perspektiva.

Malo kasnije sam čuo da kolege pominju da se tu čuva najstariji pisani dokument iz mađarske istorije. Po povratku sa ekskurzije sam malo i proguglao. Zaista smo bili na mestu punom istorije, ali je bilo malo vremena za obilazak, a i nisam pre toga znao na šta obratiti pažnju. Zidovi sa kojih se pruža prekrasan pogled na jezero su pokraj velike barokne crkve sa dva tornja u produžetku koje se nalazi prostran samostan, verovatno i muzej. U pitanju je čuvena Tihanjska benediktinska opatija iz XI veka koju je osnovao 1055 godine ugarski kralj Andrija I iz dinastije Arpada u kojoj se nalazi i njegov grob, a i spomenik u samom mestu. Dokument u kome se pominje sama opatija se doduše danas ne nalazi u Tihanju nego u Panonhalmi. Opatija je obnovljena u baroknom stilu tokom XVIII veka, a u vreme ratova sa Osmanlija bila je jedna od pograničnih tvrđava. Neki poznati mađarski pesnici su je opevali, a u njoj je jedno kraće vreme bio zatočen poslednji habzburški vladar Karlo IV Habzbruški nakon neuspelog pokušaja da se vrati na mađarski presto.

Sada mi je prilično žao što nisam pokušao da uđem u crkvu, čak i da se plaća jer tako mi se učinilo, a i od kolega koliko mi se učinilo nije bilo baš mnogo zainteresovanih. Narednih pola sata sam poslužio uglavnom mlađim koleginicama kao fotograf na mnogim egzotičnim lokacijama Tihanja,(od kojih je jedna slika ispod mesne kalvarije bila zaista simpatična) usput sam kupio par suvenira i setio se mojih prijatelja Karesa i Saše. Pitao sam simpatične koleginice da li su za to da negde idemo na kafu, to jutro je još nisam popio. One su u načelu bile za tu ideju, ali kako su bile prilično zauzete slikanjem, poziranjem i brojnim prodavnicama sa suvenirima i gomilama đinđuva i sličnih ženskih stvari, a meni se kafa sve više pila na kraju sam se opredelio za jednu piceriju-restoran otišao sam i naručio sam jednu kafu sav važan na mađarskom jeziku, još me je konobar pitao da li govorim mađarski ili engleski, a ja se kao opredelio za mađarski. Još on mene i razume, ali čim on mene nešto pita obično ja ništa ne shvatam. Na moje: „Egy kavet, hosszu tejes“!, on prvo gleda, nešto kaže i doda kapućino, a posle nekog razmišljanja shvatim da je to zapravo to. On nastavi da mi nešto priča i pokazuje mi sto, a ja ga belo gledam. Posle par trenutaka shvatim da na stolu piše rezervisano. Sedoh na drugo mesto, za 15 minuta popih moj kapućino i častih konobara sa 150 ft, s obzirom da je kapućino bio 850 ft, a ja sam dao hiljadarku i ovaj put sam rekao na engleskom: „For you“! Moje koleginice su mnogo toga komentarisale, a jedan zanimljiv komentar im je bio: “Al se ovi Mađari i Mađarice svi nešto tetoviraju“! – i zaista nije prošlo ni par minuta, a u susret su nam dolazili neki nabildovani tipovi bez majci sa sunčanim naočarima svi istetovirani, a pričali su mađarski. Razmišaljao sam se i da nešto pojedem imao sa još nešto forinti, ali što zbog visokih cena, a što zbog vremena koje je polako isticalo odustao sam od toga i opredelio sam se za skromnu užinu u busu. Brzo je došlo 13h i naš bus je nastavio ka jugozapadu Mađarske uz obalu Balatona još neko vreme napuštajući Vespremsku županiju.

Vratio sam se mom putopisu. Kaplan je stigao u Veneciju. I ako je nastala kao jedna ispostava Vizantije na severu Jadrana u laguni iznikla iz močvare tokom drugog milenijuma postala je najpoznatiji grad država na Mediterana, poznata kao „Serenissima“ ili Prejasna. I ako uvek katolička ipak „pravi bog“ aristokratiji koja je vladala gradom na kanalima bio je novac i trgovina. Stolećima se Jadransko more i zvalo Venecijanski zaliv, a mletački trgovci su plovili širom Levanta-istočnog Sredozemlja stičući ogromna bogatstva i osnivajući trgovačke ispostave i priobalne kolonije. Setih se i svog poseta Veneciji pre četvrt veka. Ne pamtim ga baš u mnogo pozitivnom svetlu. Sparni letnji dan je bio, a mi smo bili na proputovanju za Teze. Omorina se spustila nad prljave venecijanske kanale, a kao i većina studenata nisam baš bio pri novcu da bih uživao u njenim materijalnim čarima. Kaplan je prikazao pomenutu venecijansku politiku i diplomatiju, njen ambivalentan odnos prem Osmanskom carstvu, pomenuo je i dužda Mikjelea Orsinija, opisao ukratko i znamenitu crkvu sv. Marka,ne propustivši ni da prikaže negativnu ulogu Mletačke republike u pustošenju Carigrada 1204. godine.

Naše putovanje kroz Mađarsku je prekinuto kroz nepuna dva sata. Primetio sam da smo skrenuli sa glavnog puta na blago brežuljkast teren i u neku šumu. Dospeli smo u neku vrstu nacionalnog parka u okolini Sombathelja ili bolje reći bliže Zalaegeršegu. Park je uređen, prostran, plaća se ulaz, ali to je sve bilo uračunato u cenu ekskurzije. Nakon što je koleginica Tinde uzela grupnu kartu, na blagajni je dobila uz kartu i jedan sprej za komarce kojih u ovom nacionalnom parku izgleda ima dosta. Dan je bio prilično vruć i sparan, tako da ni svežina borove šume nije uspela da nas sasvim oporavi. U parku su postavljene table sa objašnjenjima o pojedinim biljkama na mađarskom jeziku, kao i o utemeljitelju parka, nekom grofu (nisam zapamtio ime) koji je živeo u XIX veku. Na više mesta su postavljene klupe, a ima i putokaza da čovek ne bi zalutao jer je na nekim mestima šuma prilično gusta. Popeli smo se na jednu drvenu osmatračnicu visoku 10-15 metara i uživali smo u panorami na okolni ekosistem. Ispod nas je bila neka močvara ili kako bi u našom kraju rekli rit poput onog petrovaradinskog kod Tekija, samo površinski mnogo manji, verovatno zato i ima dosta komaraca. Na pojedinim mestima se mogu naći i ogromne šišarke. Svi smo bili pomalo smoreni budući da smo pešačili 2-3 kilometra, mada naravno ne mogu reći da je to meni bilo teško, ali pomalo me je bolela glava. Jedna koleginica reče da su joj se i farmerke i majica slepile za telo od sparine i vrućine. Nakon izlaska iz parka osvežio sam se jednim čokoladnim kornetom koji se tamo prodavao, a u 17h smo nastavili putovanje ka Sloveniji, a svakako i park se u to vreme zatvara za obilaske.

Pomalo sam opet čitao, a po malo i dremao. Primetio sam kroz prozor autobusa tablu sa mestom Vašvar. Setih se čuvenog Vašvarskog mira koji je sklopljen u ovom mađarskom naselju 1664 godine nakon rata sa Osmanlijama i čuvene pobede hrišćanske koalicije kod Sentgotharda, kada je poznati habzburški general Rajmond Montekukoli pristao po mišljenju mnogih na sraman mir čija su posledice bile nezadovoljstvo ugarskog i hrvatskog plemstva, urota Zrinjsko-Frankopana ili kako u mađarskoj istoriji to više vole da zovu Vešelenjijeva zavera, a u krajnjem slučaju zadržavanje Osmanlija na prostorima Ugarske još pune dve decenije. Slovenija se približavala, levo je bio putokaz za Lenti, a pravo je bila bivša granica i putokaz za Lendavu. U tim momentima se setih čuvene Balaševićeve pesme Unikatna u kojoj je malu Savićku pratio-vozio na pripreme državnog tima u Lendavi spačekom svog ortaka Šekija. U jednom stihu kaže: „Zatreskao se blenoš blentavi… Pa nije valjda da smo već u Lendavi“? Doduše Balašević je tada Olju i njene drugarice vozio kroz Hrvatsku preko Međimurja jer u jednom drugom stihu kaže: …“od Nedelišča pa sve do Murskog Središča pratio nas Zrinski“…Sunce je polako postajalo blaže i milije. Mi smo prolazili Prekomurjem u Sloveniji, teren je postajao sve brdovitiji, kako smo se bližili Mariboru gužva na putu je bila sve veća. Oko 19h prolazili smo kroz Maribor, veoma lep grad u kome sam već bio pre pet godina. Autobuska stanica i katedrala su promicale pred nama, skladne građevine, grafiti na zidovima ultras Maribor u ljubičastoj boji. Prošli smo grad i nastavili ka zapadu uz Dravu, budući da je Ruše nekih 12-13 km zapadno od Maribora prema Dravogradu.

Konačno stigosmo. Jedinu srednju školu u Rušama okružuju školski tereni, Dom učenika i zatvoreni bazen. Slovenački tinejdžeri su budući da je jun, da je toplo i da dan dugo traje još igrali razne sportske igre na okolnim terenima. Zadužili smo ključeve od soba. Bio sam smešten u jednu konfornu veliku sobu sa trjicom kolega Mešter Imreom- tehnologom, inženjerom, Nađvarjaši Arpadom- fiskulturnikom i Bereš Zoltanom-matematičarem. Oni su još u sobi pre večere izvukli dve „litreške“ za aperitiv. Jedna je bila kajsija, a druga jabuka. Nudili su i mene, ali mene je prilično bolela glava, tako da sam im se zahvalio i obećao da ću sutra probati, ako mi bude bolje. U trpezariji nas je dočekala odlična musaka, jabuka za desert, a mogli smo se poslužiti i vinom i pivom, do čega meni tada nije bilo. I ako bih najrađe legao posle večere, a pre toga popio koju tabletu za glavu ipak sam smogao snage da odem sa većinom kolega i koleginica da posle večere prošetam do centra Ruša udaljenom oko 1km gde se nalazi skladna crkva i zgrada opštine i gde su nas dočekali meni već poznata Petra, profesorica geografije iz škole u Rušama i direktor škole, relativno mlad čovek koji nam se obratio na hrvatskom ubacujući po neku reč na slovenačkom. Odveli su nas i do škole i ako je već bilo skoro 22h. Jedva sam dočekao da stignemo u sobu gde sam popio analgin i deksazon i nekako zaspao, a priključio mi se brzo i Imre, dok su Arpad i Zoltan otišli još jedno sat vremena da žurkuju u nekoj drugoj sobi.

Osvanuo je novi dan, Bio je petak, drugi dan ekskurzije. Probudio sam se pre alarma na telefonu. I ako ovo nije izveštaj sa trke, ne može ipak bez trčanja. Planirao sam svakako da u Sloveniji uradim bar dva treninga. Doručak je u domu bio od 6:30 do 8:00 časova, ali Nataša i Tinde koleginice , profesorice hemije koje su predvodile našu grupu i ovu ekskurziju su nam rekle da zbog realizacije našeg programa i odlaska u Austriju moramo u 8h biti u autobusu i krenuti put severa. Bilo je oko pola sedam kada sam istrčao iz doma i razmišljao o trasi trčanja. Pre pet godina kada sam bio čak i u mnogo boljoj formi takođe smo posetili Ruše i dobro se sećam da sam takođe obavio dva treninga, jedan samostalno, a drugi sa kolegom Aleksandrom Hubom- koji ne radi više u našoj školi, nego u gimnaziji. Tada smo uglavnom trčali uzduž mesta prateći tok Drave, budući da je mesto u maloj udolini, Drava je na severu, a planina Pohorje se proteže kilometrima južno od mesta. Prilikom sinoćnje šetnje sam u centru Ruša ugledao putokaz i skretanje ka planini, a setio sam se i reči direktora njihove škole da je u tom pravcu pokazao da se ide na planinu. Odlučih da tuda krenem ka planini, pa ću posle još videti. Poslednje kuće sam brzo ostavio za sobom i počeo je uspon, asfaltni put je okruživala sve gušća šuma, a čulo se i žuborenje potoka. Put je vijugao, slično kao kod nas onaj uspon na Iriški venac, samo što je ovo na još većoj nadmorskoj visini za koju stotinu metara. Pomalo prebrzo i sa dosta entuzijazma sam krenuo da trčim uzbrdo, a posle oko dva kilometara, koliko je otrpilike pokazao moj garmin, ne računajući prvi kilometar od doma učenika do centra Ruša i početka uspona. Izbio sam na jedan proplanak, veću čistinu sa kojeg se pružao divan pogled na Ruše i okolne zaseoke. Ispod je bila neka farma sa kravama. Odlučih da se okrenem i krenem nazad, ne želeći da se skros iscrpim, a i plašeći se da ne propustim vreme za polazak. Dole sam napravio još jedan krug po širem centru Ruša, a zatim trčao oko kilometar i po novom biciklističkom stazom, bar se ne sećam da je tu bila pre pet godina, koja je išla paralelno sa prugom, pošto i voz prolazi kroz Ruše. Završih trening na nešto malo preko 9 kilometara i požurih se na doručak.

Moji cimeri su već uveliko doručkovali, a ja sam žurio prvo pod tuš. Brzo sam se spremio i ukusan doručak na brzinu zgutao uz crnu kafu razblaženu sa dosta mleka. Opredelio sam se za mali eurokrem i med uz koje parče hleba. Na doručku su još bile samo koleginica Gorana i njena majka. Zatim brzo nazad u sobu po deo neophodnih stvari za današnji izlet, dom sam napustio u pet do osam, taman na vreme da stignem do busa parkiranog na glavnom putu. Prvih 20-25 minuta autobus je vozio poznatim putem za Maribor. Pokušao sam da se par minuta udubim u molitvu, a zatim sam se bacio na literaturu, povremeno gledajući i lepe pejzaže kroz prozor autobusa. Krenuh po jučerašnjoj oprobanoj formuli, prvo sa drugom pričom iz trobroja Julije „Zločin na modnoj pisti“. Naša junakinja-heroina (možda ovaj drugi termin malo glupo zvuči zbog nekih asocijacija) se našla u ambijentu i situaciji koja nije uobičajena za nju. Radnja epizode se nije dešavala u famoznom Garden sitiju, nego je Berardi sa saradnicim u ovoj epizodi Juliju smestio na prostore „stare dame“ –Evrope, u grad svetlosti Pariz, jedan od centara svetske mode. Tu se pojavljuju i likovi iz Julijina života koje ne srećemo često, njena sestra Norm akoja je manekenka i baka Lilijan koja ih je othranila i podigla nakon tragične pogibije njihovih roditelja u saobraćajnoj nesreći. Nekoliko ubistava koja su se desila u tom svetu glamura u blizini modne piste, Julija kao i obično ne samo znanjem nego i svojom intuicijom uspešno rešava i otkriva da je ubica poremećena šizoidna manekenka, francuskinja čija se ličnost podelila na dva dela. Jedan deo je ubica, a drugi žrtva… Morao sam pred kraj prekinuti jer smo brzo stigli na odredište. Usput sam pravio i kratke predahe za uživanje u krajoliku. Iza Maribora nakon jedne velike saobraćajne petlje autoputem se stiže do malog mestašca Šentilj koje je na samoj granici sa Austrijom. Vidi se stari granični prelaz, dve građevine i velike rampe, oznake Slovenije i Austrije. I ako nema zaustavljanja, jer je naravno Slovenija u Šengenu već više od 15 godina, ipak ne bi trebalo zaboraviti da je nekada ovde bila čuvena „gvozdena zavesa“ dok je postojalaFNRJ-SFRJ, to jest nakon ove granice prestajao je socijalistički, a počinjao je kapitalistički svet. Vrlo brzo su se videli prekrasni krajolici austrijskog dela Štajerske ili Štirije. Blaga brda sa omanjim alpskim kućicama, nazovimo ih tako. Kućice su bile najčešće okrečene nekim svetlim-pastelnim bojama, imale su najčešće uređen vrt, fino podšišanu travu, negde u blizini parkiran solidan automobil. Mestašca Štajerskog pobrđa bi imala obično i baroknu ili gotičku crkvicu, neku kapelicu kraj puta, kip Svete obitelji, križ-krst ili neku vrstu mini oltara, lepo sređenu. U okolini su često bile male njive, gde koliko sam mogao da primetim uzgajaju neku od žitarica ili kukuruz, malo dalje gde je teren bio više brežuljkast bilo je više pašnjaka. Na delu bliže autoputu zapažali su se i veliki metalni dalekovodi koji su prenosili struju do većih gradova. Vrlo brzo nakon prelaza u Austriju skrenuli smo sa autoputa koji je išao ka Gracu i uputili smo se ka severoistoku prema Mađarskoj granici, ka opštini Feldbah, u okviru koje se nalazi srednjovekovni zamak Rigersburg. Usput smo se zaustavili kraj neke pumpe i marketa Spar gde sam se snabdeo sa prvih par piva, jednom vodom i nešto čokolade.

Iznenadilo me je zaustavljanje u jednom zaseoku kada se zamak Rigersburg već video. Nađosmo se pred fabrikom čokolode Jozefa Zotera. Spolja izgleda uglađeno, pristojno i dopadljivo, ali ne suviše veliko, ali budući da se nalazi na padini jednog brda sa galvnog ulaza se ne mogu videti svi nivoi i neka vrsta farme sa druge strane. Koleginica Tinde je pošla da izvadi kartu za čokoladnu turu dok smo se mi postrojavali. Uveli su nas najpre u jednu klimatizovanu omanju bioskopsku dvoranu, a prethodno su nam dali uputstva šta ćemo gledati i šta sledi dalje. Dobili smo za kasniji obilazak i neku vrstu digitalnog prevodioca, na kome možemo birati između nekoliko jezika, a među njima su bili hrvatski i mađarski. Jedan od radinika na ulazu svečano, rekao bih poput konobara u elitnim restroranima, obučen znao je dobro hrvatski pa nam je i dodatno objašnjavao. Kratak dokumentarac je bio na nemačkom jeziku, ali je imao engleski titl. Zvao se „Put kakaoa“. Prikazao je vlasnika i osnivača fabrike Jozefa Zotera kako putuje po svetu, po egzotičnim predelima gde uspeva kakao, kako komunicira sa običnim ljudima, ugovara isporuku kakaoa i način uzgajanja. Akcenat je bio na prirodnom, organskom načinu uzgajanja. Kakaovac je čudna biljka, drvo na čijem stablu se pojavljuju loptasti, pomalo kruškasti ili bolje reći plodovi koji izgledaju poput lopte za ragbi. Oni su prvo zelenkasto bledi, a kako sazrevaju dobijaju žuto-crveno i čak narndžastu boju. Unutrašnjost te dugugljaste lopte je ispunjena beličastim zrnima koja nisu nešto posebno ukusna, ali kada se tretiraju na više načina, suše se, prže, natapaju da fermentišu-pravi se neka vrsta sirupa, guste tečnosti najčešće braon boje u koje se dodaju razni začini i mirisi poput vanile, đumbira, cimeta i naravno kasnije i šećer i po želji mleko u prahu što već počinje ličiti na ono što mi znamo kao čokolada. Zoterova fabrika pravi više desetina vrsta čokolade, što veganske, što mlečne, crne, sa raznoraznim dodacima, verujem da je jedna od najvećih i najkavalitetnijih u ovom delu Evrope. U dokumetnarcu u trajanju od oko 20-tak minuta vidi se da Zoter nabavlja kakaovac iz svih delova sveta gde uspeva: iz Latinske Amerike: Nikaragve, Belizea, Paname, Perua, Dominikanske Republike, iz Indije, sa Madagaskara. Lik malo podseća na Harisona Forda u kultnom filmu Indijana Džons, jer u jednoj sceni na filmu jaše slona negde u Indiji sa šeširom na glavi. Na dokumentarcu se vide i papagaji, majmuni i još po koja egzotična životinja, kao i intervjui nekih urođenika Latinske Amerike koji tvrde da i ako ne žive lako mnogo su bezbedniji od kako za Zotera uzgajaju kakaovac, nego ranije kada su uzgajali koku.

Nakon završenog filma, krenuli smo na sprat i uz upotrebu naših digitalnih prevodioca po želji sledili smo uputstva. Prvo su pred nama bila prava zrna biljke kakaovac, doduše ispržena koja su ispadala iz nekih mašina, a svako je zadužio jednu veliku keramičku ovalnu kašiku. Probao sam nekoliko zrna, koja su hrskala pod zubima, ukus baš i nije preteran, dosta je jak, takođe probao sam i nekoliko zrna prave kafe, isto ispečena zrna koja se mešaju u neke čokolade. Da malo ublažimo taj ukus usledila je mogućnost konzumacije mleka u prahu iz jednog aparata, koje prija, ali se lepi uz nepce što je poznato. Taman pomislih: „Baš ću se nazobati ovih zrna i to sve ulepiti sa mlekom u prahu, prešli smo u sledeći hodnik gde su bile pred nama neke mini cisterne kao sokovnici sa slavinom ispod iz koje je na pritisak curila čokolada u tečnom stanju na naše dobijene kašike, a na više mesta su postavljene i male salvete sa logom fabrike. Prvo smo probali skroz gorku čokoladu, savetovali su u uputstvima da se ne zalatimo i da uzmemo samo malo, a onda je sledila prava plejada ukusa u vidu guste, žitke, želatinaste mase, sve slađih i lepših, a dodataka je bilo sve više, bela, crna čokolada, sa karamelom, sa kafom, sa vanilom, sa jagodom, borovnicom, mešanim voćem. Sa druge strane, iza stakla video se proces proizvodnje čokoloade, što su mnogi i slikali. Na pokretnim trakama kretala se dosta čvrsta masa kakaovca u nekim grudvama, koja je bila braonkaste boje i ličila je pomalo na glib na na nekom seoskom putu koja nastane kada seoska konjska zaprega upadne u duboko blato. Pomalo sam bio sit ovih čokoladnih preliva kada su nas iz te sale uputili još jedan sprat gore. Na stepenicama, na međuspratu između dve klimatizovane hale iz nekih vrata se pojavio sedi „čova“ u belom, nekakvom kao kuvarskom odelu, delovao mi je nešto poznato, kao da sam ga maločas negde sreo. „Pa to je Indijana Džons iz filma koji smo odgledali pre nepunih pola sata“!-ote mi se usklik. Da to je bio on glavom i bradom, Jozef Zoter. Moje četiri mlađe egzaltirane koleginice su ga odmah spopale da se slikaju sa njim i ako mi se činilo da je u žurbi, ipak nije mogao da odbije tako šarmantne dame i na njihovo oduševljenje je pristao na slikanje.

Pohod na čokoladu se nastavio. Sledeća sala, najlepša, a čini mi se i najveća, sadržala je čokoladu u čvrstom obliku, prvo vrlo male kockice sa natpisom i etiketom pokraj mašine odakle probamo. Između redova sa ovim mašinicama bile su i male česme sa čašicama da natočimo malo vode, da ublažimo slatkoću, što bi se u alkoholičarskom rečniku reklo, da malo „presečemo“, da nas tolka čokolada ne bi dotukla. Sledile su sve krupnije kockice, pa opet gusta žitka masa tečne čokolada raznih boja, jačine i ukusa, pa je velika atrakcija bila vitrina sa nekim robotom koji kada naručiš putem tastature, daje ti veliku kockicu čokolade, ali ti prvo uputi poruku „kiss me“! Još u prethodnoj sali smo se pomešali sa nekom gomilom klinaca „Austrijančića“, da nekažem „švapčića“ koji su razdragano i halpljivo i pomalo nestrpljivo žurili da probaju što više čokolada. Zatim još jedna prostorija sa desetak vrsta tople čokolade u aparatu sa malim plastičnim čašicama, ali nije jako topla, to jest vruća. Tu sam probao tri četri vrste, a onda presekao jednim hladnim čajem koji su takođe nudili u prostoriji. Mislio sam: „Au stvarno mi je dosta“!, još sam u mislima žalio što sam to jutro doručkovao malo eurokrema i meda na dva parčeta hleba, kada ono još jedna prostorija je pred nama- finalna, kao u onoj Balaševićevoj pesmi „Al se nekad dobro jelo baš“ kada kaže: „Ja ih pitam ljudi dokle, oni kažu čekaj još šnenokle i šufnudle i gris štrudle i rezance s makom…svakom…“! Malo se šalim, jer nas nije čekalo to što je Đole naveo, nego još jedno desetak vrsta čokoladnih pralina sa vrlo nežnim ukusnim nadevima, od kojih sam bar tri vrste morao da probam. Konačno sam napustio klimatizovanu prostoriju i krenuo da silazim kada mi se na putu isprečilo još jedno iznenađenje. U kadi je ležala negroidna žena potopljena u žitku-tečnu čokoladu, glave umotana u neki peškir, a kod grudi i nogu joj je stajao plod kakaovca. Naravno u pitanju je bila nekva lutka u prirodnoj veličini iza neke vitrine što sam slikao, ali to mi je dodatno razbuktalo maštu, pa sam pomislio da ovaj lik kakav je ne bi me iznenadio da je iznajmio prave žene, a možda bi to i uradio da mu u fabriku ne dolaze tolika deca. Ovom čokoladnom hedonizmu kao da nije bilo kraja, jer taman smo se iskobeljali iz fabrike, kada smo se našli pred vratima dosta velikog šopa-prodavnice gde je bilo svega i svačega, a najviše čokolada. Tu sam video u frižideru i šunke i slanine, kobasice, čak mi je prva pomisao i bila možda je i ovo od čokolade, ali nije to su bili pravi suhomesnati proizvodi. I u ovoj prodavnici sam ostavio sigurno jedno 15 eura, mada nisam kupio veliku količinu, jer prilično su mu skupe čokolade, a tu je bilo i raznih suvenira, torbi i kesa sa logoima njegove čokolade. Razmišljao sam o tome, kako sam sigurno pojeo u ovoj turi oko 300 grama čokolade u raznim oblicima, no nije mi bilo muka, jer u pitanju je vrlo kvalitetna čokolada, što su mi i drugi potvrdili. Ali i ova čokoladna tura kako ju je vlasnik verovatno nazvao nije jeftina, kolege mi rekoše da košta po osobi 30 eura, ali stvarno ovako nešto nisam još doživeo, dok si unutra možeš da jedeš čokolade koliko hoćeš.

Još jedno iznenađenje nas je čekalo van fabrike u drugom delu Zoterove farme, kada se spusti u dolinu. Rekoše mi da je tamo neki mini zoo-vrt, mada se tamo nalazi samo par domaćih životinja. Odjednom se nađoh usred nekoh groblja, lepo sređenog sa malim nadgrobnim spomenicima i veštačkim svećicama na njima i natpisima na nadgrobnim pločama. Pogledah i pročitah čudna imena, a godine života su otprilike dve, tri ili četiri. Na trenutak pomislih: „Pa ovaj tip je stvarno bolestan, kakvo je ovo dečje groblje usred farme iza fabrike“!- kada mi jedna koleginica reče da je to groblje ideja, zapravo ovo je bilo groblje čokolade, gde Zoter simbolično sahranjuje svaku felu čokolade koju je prestao da proizvodi, verovatno zato što nije imala veliku prođu ili nije bila isplativa. Bio sam pomalo pomešanih osećanja i iznenađen i čak sam pomalo neku vrstu krivice osećao, kako sam neviđeno lako upao u potrošački hedonistički, gastronomski, sladokusački mentalitet kapitalizma i zapada, kako je i razbuktala mašta polako počela da se budi u meni, a opet teško je tome bilo odoleti, nije mi bilo krivo što sam sve ovo video i toliko probao, kada smo već toliko platili – što bi naš narod rekao (mada ova ulaznica je bila uračunata u cenu ekskurzije) i sada kada ovo pišem sa distance od nedelju dana poželim da se još nekada vratim u ovaj „čokoladni raj“ i ako nije pravi. Ako me sećanje ne vara mislim da je Zoter i nazvao onu najveću halu „Put u raj“ ili tako nešto. Konačno posle oko dva i po sata krenusmo ka istoriji, ka zamku Rigersburg, ka srednjem i ranom novom veku.

Autobus se parkirao sa okomite strane ispod glavnog dela zamka, odakle uspinjača, neka vrsta lifta posetioce vodi na gornji plato. Zbog ograničenog vremena opredelili smo se svi da idemo tim putem, bilo je oko pola dva popodne, a dogovor je da za Sloveniju krenemo nazad oko pola četiri. Da bi ušli u lift morali smo proći kroz neku vrstu prodavnice i biletarnice i dok je naša koleginica Tinde kupovala grupnu kartu posmatrao sam knjige koje su bile na prodaju, oko mi zapade za „Sagen des mettelalters“, odmah sam shvatio o čemu se radi, moj slobodni prevod glasi „Priče iz srednjeg veka“. Bacih na brzinu pogled na sadržaj i na cenu i ne odoleh, uprkos slabom znanju nemačkog jezika kupih ovu knjigu za nepunih 10 eura. U dve ture glomazni lift nas je prebacio na plato zamka, čiji su prozori bili obojeni crveno-plavom bojom uokvirenom štitom, što predstavlja boju plemićke porodice Lihtenštajn, koja ima svoju državu kneževinu u Alpima između Austrije i Švajcarske. Oni su i danas vlasnici ovog zamka koji su kupili 1822. godine i renovirali su ga i napravili neku vrstu muzeja. Zamak je naravno mnogo stariji, onaj prvobitni vodi poreklo iz srednjeg veka. U prvoj polovini XII veka na vrhu ove stene koja je nekada u davnoj praistoriji u nekom od geoloških razdoblja zemlje bila aktivan vulkan na visini od 438 metara plemić Rudiger fon Hehenberg je osnovao zamak. U Štajerskoj su tokom narednog veka najuticajnija plemićka porodica bili Babenbergovci, da bi krajem XIII veka njome zavladali Habzburgovci, kasnije austrijske nadvojvode, nemački carevi, ugarski-hrvatski kraljevi i češki kraljevi. Neka svoja saznanja koja sam uglavnom pre puta pronašao na internetu sam podelio sa svojim kolegama ispred kapije zamka koji je opkopan rovom u kojem i sada ima vode kao u pravim srednjovekovnim zamkovima.

Slikali smo se i hrabro smo zakoračili u zamak, koji ima dve zanimljive postavke, dve vrste muzeja. Od nekih 110 prostorija zamka za posetioce je otvoreno nekih 40-tak. Prvi muzej je muzej veštica, odnosno opisan je fenomen okrivljavanja pojedinih žena u poznom srednjem i u ranom novom veku da su veštice. Te žene je inkvizicija javno ispitivala podloživši ih surovoj torturi, a neke su završile i spaljene na lomači ili izlomljene na spravama za mučenje. Sve su izgleda zakuvala dva učena dominikanca iz XV veka svojim spisom „Malj protiv veštica“. Suština ranijeg verovanja u veštice zasnivala se na uverenju da ako neka žena seksualno opšti sa demonom koji se utelovi postaje veštica, a postojalo je više dokaza uglavnom neuverljivih za to. Sujeveran narod onoga vremena je veštice okrivljavao za bolesti, epidemije, lošu žetvu, oluje, grad, čak i pljačkaške pohode Osmanlija koji su u XVI i XVII veku dopirali do pobrđa južne Štajerske, čak do ovoga zamka i do obližnjeg Graca. U muzeju su izložene sprave za mučenje koje deluju vrlo realistički, surovo i jezivo. Tu su bila vešala, točak za rastezanje, lomača, čak sam video i čuveni „iron maiden“-čeličnu devicu, na baš onakvu kakva je u spotu ili negde u koreografiji britanske hevi metal grupe. Muzej je pun objašnjenja, velikih natpisa, video bimova i slika u prostorijama zamka, ali šteta što je sve na nemačkom pa sam samo neke stvari razumeo, a nekih sam se prisetio iz vlastitog predznanja. Na izlazu su bili flajeri na više jezika pa sam tu uzeo neke na engleskom, ruskom i italijanskom budući da na srpsko-hrvatskom više nije bilo. Najveći progon veštica u ovom kraju u opštini Feldbah se dogodio od 1673-1675 godine, kada su sudili nekoliko desetina žena, a od toga je najpoznatiji proces protiv izvesne Katarine Paldauf koju su spalili na lomači. U jednoj sobi zamka ispod poda izbija veštačka vatra, verovatno neka vrsta holograma, tako da se posetiocu čini skoro kao da on gori na lomači, baš jezivo. Tek su Marija Terezija i njen sin Josif II ukinuli ove besmislene progone veštica.

Muzej oružja nije ništa manje zanimljiv, mada se slabije razumem u tu tematiku. Zanimljivo mi je bilo oružje ranog novog veka, muskete, arkebuze, kremenjače, ali i srednjovekovni oklopi, kacige, koplja, mačevi, helebarde, štitovi. Bacivši pogled na jednu vitrinu sa dva pištolja pomislih: „Moj prijatelj Kares bi verovatno kao i ja sada rekao baš ovakve pištolje su imali komandant Mark i Veliki Blek“. U jednoj prostoriji je prikazana gozba u zamku u vidu neke vrste napravljenih lutaka za stolom, velika bela barokna dvorana je oslikana na plafonu, a portreti vlasnika zamka i njegove porodice u ranom novom veku krase neku vrstu dnevne i spavaće sobe. Jedna prostorija je posvećena bitkama sa Turcima, a ona kod Sentgotharda se i zbila 1664. godine nakon čega je i sklopljen ranije pominjani u tekstu za hrišćane donekle sraman Vašvarski mir. Negde pri kraju muzeja oružja se nalazi i gotička kapela u koju ulaz nije dozvoljen, samo se može videti kroz rešetke njen glavni oltar. Poset smo polako završavali, a na platou ispred zamka u daljini smo videli kako se nad Štajerskom gomilaju sivi i crni oblaci, dok je vetar duvao sve jače. Odlučio sam se da sa moje četiri simpatične koleginice Branislavom, Tanjom, Vesnom i Tamarom siđemo okolnim putem peške iz zamka. Put je strm, vijugav, uglavnom kaldrma. Ide oko pristupačnije strane brda na kojoj se nalaze vinogradi, a dolazi i puno ptica kada je lepo vreme. Prolazi se kroz nekoliko kapija. Žurili smo da stignemo na vreme i da nas ne uhvati oluja koja se spremala. Morali smo da na nekim raskrsnicama već ispod zamka pazimo da ne zalutamo u okolnom zaseoku i parku. Uspešno smo stigli i ukrcali se u autobus, taman smo prošli opštinu Feldbah, Zoterovu fabriku čokolade, kada se nebo otvorilo i grunuo je pljusak, vetar je prilično duvao, a bus je na nekim mestima prokišnjavao.

Udubio sam se ponovo u knjigu i dok smo mi putovali nazad u Sloveniju ja sam sa Kaplanom putovao obalom Jadrana. Američki novinar je prispeo u Trst, veliki lučki grad koji nažalost do sada nikada nisam posetio, nekada važna luka Austro-Ugarske monarhije, a kasnije italijanske države, koje se Josip Broz nije uspeo domoći, odnosno zadržati je budući da su Anglo-amerikanci bili protiv i da su skoro u predgrađu napravili granicu – „gvozdenu zavesu“. Trst je grad koji i danas ima mnogo južnih Slovena. Već je nekoliko vekova tamo brojna srpska zajdenica i učeni Dositej je jedno vreme tamo živeo, ima dosta i Hrvata, a naravno i Slovenaca. Nekoliko godinama je tamo živeo i jedan od najvećih književnika XX veka Irac Džejm Džojs pisac čuvenog romana Uliks. Tamo se Kaplan susreo i sa Klaudiom Magrisom učenim italijanskim piscem čiju sam jedinstvenu knjigu Dunav, po nekima možda i najbolji putopis moderne evropske književnosti držao u rukama pre par godina u Laguninoj knjižari kada se otvorio subotički Šopi. Na žalost tada nisam tu knjigu kupio, a sada se teško nalazi, nakon povratka sa ekskurzije tri puta sam je naručivao na internetu, zvao čak i izdavača na našem jeziku, ali je nemaju više na zalihama. Ipak na internetu može da se skine u pdf-u i to sam uradio. Iz Trsta je takođe i ovde manje poznati Paolo Rumiz čiji putopis „Odavde do Lepanta“ sam u hrvatskom prevodu i u izdanju Slobodne Dalmacije kupio u Splitu pre neku godinu nasred ulice prilikom odlaska na splitski maraton. Kaplan i njega u knjizi pominje. U SFRJ je za Jugoslovene Trst bio simbol šopinga, šverca, farmerki, kada smo letovali sa mamom u Vrsaru 1989. Godine zamalo smo propustili da odemo na jednodnvevni izlet brodićem u Trst…. Kiša je još pljuštala, brzo smo bili u Sloveniji, ali je došlo do saobraćajnog zagušenja na autoputu na izlazu ka Mariboru. Formirala se velika kolona vozila i busu je bilo potrebno oko pola sata da pređe možda 3-4 kilometara, bio je petak predveče, verovatno su se mnogi Slovenci koji rade u Austriji vraćali kući za vikend, a možda su i strani turisti išli ka Jadranu na letovanje. Bar sam više čitao. Stigli smo oko 18h u Ruše, gde nas je u domu čekala večera: burek sa mesom i jogurt, a bilo je tu piva i vina. Plan je bio da posle te rane večere odemo do Maribora u obilazak i izlazak, ali kako kiša nije prestajala, a nije bilo ni naznake da će veče posle biti lepo, odustali smo. Plan B je bio domska žurka. Moji prijatelji i kolege i koleginice Mađari skupili su se spontano u jednom delu hola ispred trpezarije. Tu su doneli piva, vina, pelinkovca, mislim i rakije, sira, čajne-Zlatiborac koju su poneli sa sobom. Uveliko su se gostili posle večere. Pridružio sam im se na nekih pola sata više da ih ispoštujem i popijem jedno slovenačko union pivo u crvenoj limenci sa naslikanim zmajem, a onda sam otišao do sobe da još malo čitam i virtuelno putujem sa Kaplanom koji je upravo stigao na svom putovanju u Sloveniju. Posetio je Piran i Koper na Primorju i optutovao je do Ljubljane i ako ona nije na moru, gde se našao i razgovarao sa nekim slovenačkim intelektualcima i političarima između ostalih i sa Dimitrijem Rupelom. Iznosio je ukratko njegove utiske o Sloveniji i neka znanja o njenoj prošlosti u okviru Habzburške Monarhije, Kraljevine SHS i SFRJ. Poredio je habzburški i socijalistički Koper. Setih se malo železničke stanice u Kopru i kako zamalo da se pre koju godinu prijavim na Istarski maraton sa startom i ciljem u Koperu, antičkoj Kapodistriji, ali baš je izbila korona. Uskoro je došao i Imre u sobu, on voli ranije da legne, a i meni je bilo dosta pa sam odlučio da se pomolim, pripremim opremu za jutarnji trening i pokušam brzo zaspati. Drugi dan trodnevnog putovanja se bližio kraju.

Treći dan, subota je počela sa izazovom trčanja. Nespretno sam alarmom telefona probudio i tri cimera u sobi, jer kada me je alarm trgao zvonjavom nisam odmah mogao da se setim gde sam sinoć telefon ostavio. Bilo je oko 5:30h, rekao sam im da oni samo nastave još sa spavanjem, a da je taj alarm samo za mene. U tišini sam potražio put molitve da bi nakon nekoliko vežbi koje ne prave buku krenuo put osvajanja Pohorja. Krenuo sam sa namerom da danas odem dalje, odnosno na veću nadmorsku visinu. Prvi kilometar je lak i onako je zagrevanje kroz mesto, preko pruge biciklističkom stazom uz jedan vrlo lepo sređen vrtić pored, zatim još jedna ulica do centra, a onda već počinje skretanje na planinu Pohorje i penjanje. Poučen iskustvom od prethodnog jutra krenuo sam laganije uzbrdo. Tempo-peis je bio između 6 i 7 minuta po kilometru prilikom uzbrdica. Jutro je opet bilo sunčano, nije bilo primetno da je juče popodne i predveče bio pljusak. Uskoro se nakon dva kilometra penjanja pojavio proplanak sa lepim pogledom, kao i juče. Nastavio sam uzbrdo, sledilo je oko 400 metara kroz šumu, a zatim opet mala čistina sa nekoliko kućica, ličile su na vikendice, pa ponovo četinari i onda na sledećem proplanku je raskrsnica. Nastavio sam da pratim glavni put, nailazio sam na malu farmu, čuo se lavež psa, osetio me je iz daljine, ipak nije krenuo da me goni bilo je tamo i ljudi koji su ga umirili. Noge su već bile umorne, vazduh je bio svež, ponovo sam zašao u dosta gustu šumu (odnosno asfaltni put koga sam pratio), tu sigurno čitav kilometar ni na jedan auto nisam naišao u oba smera. Na izlazu iz nje još jedan mali proplanak i kućica na njemu, delovalo je da tu nema nikoga, verovatno je vikendica. Već četiri kilometara se penjem, a više od pola sata trčim. Činilo mi se da nema još puno do najviše tačke, ali nisam smeo da rizikujem, jer u 8 časova smo napuštali dom i bilo je određeno da krenemo put Austrije i posle nazad za Suboticu. Valja i doručkovati pre toga da mi usput ne pozli. Krenuo sam trčanje ka dole, ono je bilo mnogo brže u proseku oko 5 minuta po kilometru, čak na momente i brže, s tim da sam već bliže podnožja planine osećao manji bol u kolenu, na ravnom je on prestao. Odradio sam nešto više od 10 km. Bio sam opet među poslednjima na doručku, drugi su već iznosili stvari, naravno pre toga sam se na brzinu istuširao i presvukao. Ipak uspešno sam stigao da obavim sve i par minuta pre osam da budem sa stvarima nedaleko od autobusa.

Naša sledeća stanica je trebala da bude Pohorje. Obradovao sam se kada je autobus u početku krenuo putem kuda sam ja tog jutra trčao, ali na prvoj većoj krivini na ulazu u šumu bus je morao da se vrati, jedva se okrenuo. Malo sam se usput u mislima šalio: „Da se ja pitam, ja bih proterao ovde autobus“- setih se čuvene replike Bate Stojkovića iz filma „Ko to tamo peva“, ali shvatio sam da bi glomazan i dugačak autobus teško tim putem došao do gore, a ako bi mu neko dolazio u susret ne bi mogli da se mimoiđu. Automibili i kombiji mogu da prođu tuda, ali već autobusi i kamioni ne ili sa velikim rizikom. Okretanje, pa pravac Maribor, a onda realizacija ovog plana na drugi način. Došli smo do čuvenih skijaških terena i žičare. Tu je Tinde već po običaju kupila grupnu kartu za nas do gore, po osobi, kad je u pitanju grupa ona iznosi 4 eura inače je pojedinačna cena 6 eura. Veličansten je pogled iz kabine dok se žičara uspinje iznad Maribora ka vrhu Pohorja. Malo sam i slikao. Neke starije koleginice, nisu smele da gledaju u ambis ispod nas u vrhove drveća i ogoljene delove padina. Na čistinama se videla i paprat, a čuo se i huk planinskog potoka ispod nas sve do gore. Penjući se video sam ispod kabine žičare kako nešto prilično brzo krivuda cik cak zemljanim koritom niz planinu koje je očito veštački napravljeno. Osmotriviši malo bolje i začuvši komentare i sam sam video da su to biciklisti. Stravično deluje, peške bih se usudio, ali Slovenci zaista luduju za tim planinskim i uopšte ekstremnim biciklizmom, nije ni čudo da sada imaju bicikliste među najboljima na svetu, da osvajaju Tur de France i Điro, da imaju jednog Pogačara i kako se sada ovaj mladi zove da li Roglič, nisam siguran. Pola sata smo prošetali vrhom Pohorja, može se tamo doći i autom, ali sa druge strane i krenuli smo da se spuštamo žičarom dole. Vrlo brzo smo bili ponovo u autobusu.

Krenuli smo ponovo ka Šentilju i Austriji. Nastavio sam ponovo putem kroz literaturu. Taman mi je put do Graca do kojeg se iz Maribora može stići za sat vremena u zavisnosti od saobraćajne gužve protekao u čitanju treće priče stripa o Juliji Kendal koju Berardi u ovoj epizodi „Osmeh smrti“ vodi na severozapad SAD-a u oblast Velikih jezera u Milvoki, gde se naša junakinja susreće sa bivšom ljubavi, razvedenim čovekom sa dvoje dece tinejdžera i usput rešava misteriozne smrti žena kojima je preko usta zalepljena maska sa osmehom. Narednih par sati bilo je rezervisano za posetu Gracu. Izašli smo ispred gradskog parka nedaleko od zgrade Opere i dogovor je bio da za oko tri sata ili u 14:30 svi dođemo na to mesto. Zajedno smo krenuli ka Hauptštrase ili korzou, posle se grupa sve više rasipala u zavisnosti od interesovanja i želja pojedinaca i manjih grupica. U samom centru ispred zgrade štajerskog parlamenta ispričao sam kolegama par reči o Gracu. Bilo je dosta ljudi u blizini, a tačno u podne su se oglasile i sirene, a taman su se one utišale kada mi je koncentraciju poremetila neka grupa lokalnih klošara i narkomana koja se izgleda standardno okuplja tu na trgu i gluvari. Dosta brzo smo se udaljili i posetili neku čuvenu robnu kuću kojoj čak ni ime nisam zapamtio, ali jedna je od najstarijih u Austriji, sva je u nekom glamuru, na gornjem srpatu na krovu je restoran. Setih se da smo još na ulazu u Grac, odnosno na izlazu sa autoputa videli grafite, Graz hooligans-Sturm. Glavni cilj obilaska Graca je bio brdo Šlozberg koje dominira nad gradom. Na vrhu brda je barokna tvrđava, manja je od naše petrovaradinske, ali je sahat kula mnogo veća, kažu da ima podzemne hodnike ili nekakve pećine koje nažalost nismo uspeli da vidimo. Do tvrđave postoji i neka žičara, ali smo mi išli stepenicama, nešto više ih ima nego u Petrovaradinu. Od gore je fantastičan pogled i takoreći vidi se ceo grad. U povratku dok smo silazili sa Šlozberga zapevao sam opet Balaševićeve stihove gledajući na reku Muru ispod: „Još tu i tamo šumi Mura, a sve je manje avantura…“Naravno gore ima kafića i nekih restorana i uglavnom dosta ljudi dolazi. Pojeo sam nekakav austrijski burger, popio čašu belog vina i kafu i za to platio 15 eura. Moje kolege Arpad i Imre su austrijsku kobasicu i pomfrit zalili sa dve krigle domaćeg piva. Vreme je opet brzo isticalo, uplašio sam se da nećemo u dogovoreno vreme stići do busa, pa sam požurivao Arpada i Imrea. Čak sam propustio da u jednoj suvenirnici ispred Šlosberga kupim prijatelju Saletu magnet za koji će me sigurno prozivati (mada imam nešto drugo za njega), jer sam se plašio da ne zakasnimo.

Ipak skoro u minut smo stigli. Nekako su mi pomešani utisci i emocije u vezi sa Gracom, veorovatno zato što su oni od prethodnog dana bili suviše dobri. Naravno stoji da je Grac drugi grad po veličini u Austriji, prestonici Štajerske, pribiližno kao Novi Sad, možda malo manji, kažu ima oko 300.000 stanovnika, ali naravno ima mnogo kulturno-istorijskih spomenika, novih stambenih kvartova, sedište je čuvenih osiguravajućih društava, Grave i Merkur, ima stadion, halu sportova, aerodrom, otvoreni bazen, tržne centre. Na ulicama sam video dosta Indusa ili nekih tamoputih Azijata sa turbanima, čak i neke potpise skupljaju po ulici u centru, nešto manje ima i afričkih crnaca, primetio sam indijske, kineske i azijske restorane, čuje se po ulici dosta i srpski jezik u svim njegovim varijantama (sa bosanskim izgovorom i drugima), ali možda malo pod utiskom onih pijanaca i narkomana u centru na trgu kod simbola grada i“ četiri reke koje ga okružuju“, delovalo mi je kao da beli Austrijanci izumiru ili degenerišu. Možda je to ono što čeka zaista Evropu pa i njenu pokvarenu iluminatsku elitu, mada znam da se ovde možda i zavaravam jer elita se uvek nekako izvuče. Žao mi je što nisam uspeo da vidim katedralu sv. Egidija jer sam se suviše zadržao na Šlosbergu. Autobus nas je odvezao u severno predgrađe u jedan tržni centar i tu smo dobili malo više od sat vremena za šoping. Ima pilično robe, ali sam se ja opredelio iskuljučivo za piva kojih nema kod nas i par grickalica za usput do kuće umesto večere. Oko 16h smo konačno napustili širi reon Graca.

Bacio sam se ponovo na virtuelno putovanje Jadranom pustivši da me Kaplan vodi. Odlučio sam da ću narednih par sati da čitam uz možda kratke pauze da malo posmatram okolinu ili da na pauzi obavim toalet. Tokom povratka sam popio litru Rauhovog soka multivitamin, budući da sam zaboravio u Austriji da kupim vodu. Malo sam bio besan i na Kaplana jer mi je delovalo malo šablonski kada piše da je Rijeka vrata istoka, da je Hrvatska početak Balkana i Levanta(u smislu nazadovanja) ili opisujući Rijeku govori o sivim socijalističkim stambenim četvrtima. Nekako kako sve više putuje ka jugu stalno se žali da je sve zapuštenije i orijentalnije po onom našem: Što južnije, to tužnije!“ Možda ga treba dovesti u današnji Beč ili Grac sa mnogo Balkanaca i još egzotičnijih orijentalnih naroda ili do lokalnih narkomana pa da vidi tu zapadnu civilizaciju, jer čini mi se da i on suviše uzdiže tu „miteleuropu“ (srednju Evropu) i njena dostignuća. Kaplan na svom proputovanju skreće sa mora, posećuje Zagreb i Podgoricu. Tamo se susreće sa političkom i društvenom elitom Hrvatske i Crne Gore, mada ponekad i sa relativno običnim ljudima. U Crnoj Gori razgovarao je i sa Milom Đukanovićem i sa Andrijom Mandićem. U svom komentaru na njegov Jadran nakon čitanja nedugo zatim sam izneo i utisak da ili radi za CIA-e ili se visoko kotira u masoneriji, možda i jedno i drugo, a novinarstvo je samo paravan, kada ga primaju uticajni ljudi koje ranije nije poznavao. Bez obzira na to dosta me se doimaju njegovi opisi Senja i Senjske bure kada je noćio u gostionici u kojoj je čak i struje nestalo, opis Splita i Dioklecijanove palate, putovanje trajektom do Vele Luke, a zatim kopnom do Koručule, a kasnije i nastavak putovanja do Dubrovnika i Kotora. Nakon opisa Koručule, ličnosti i kuće njegovog domaćina, jednog hrvatskog intelektualca čijeg se imena u ovom trenutku ne mogu setiti, Kaplan podseća na čuvenog Marka Pola jednog od junaka moga detinjstva za koga urbana legenda kaže da je rođen na Koručuli (ne postoje sigurni dokazi) mada Koručula jeste bila tada pod vlašću Venecije „Prejasne repubulike“. Ono što jeste istorijska činjenica je da je Polo zaista bio zarobljen u pomorskoj bitki koja se 1298. godine odigrala na Jadranu, nedaleko od obale Korčule između Venecijanaca-Mlečana i njihovih velikih suparnika Đenovljana, podanika republike svetog Đorđa. U tom pomorskom okršaju Marko je bio ranjen i dopao je Đenovljanskog zarobljeništva u kome je napisao ili možda izdiktirao svoja putovanja i dogodovštine po Dalekom Istoku i boravak na dvoru Kublaj kana, izvesnom Rustikelu, te je tako nastavo čuveni „Milion“, jedna od najčitanijih i najprevođenijih knjiga u istoriji. Nisam nikada bio, niti letovao na Koručuli i nastojaću da to ostvarim, nadam se da će biti prilike za to. Kaplanovim opisima Albanije nemam šta da zamerim, odnosno za mene je Albanija pomalo misterija, jer ni tamo nisam bio ,a nisam puno ni čitao o njoj. Posetio je Skadar, Drač i Tiranu, kao i Sarandu na samom jugu, preko puta grčkog ostrva Krfa. I ako kaže da se Albanija od jedne „maoističke“ države jedne od najsiromašnijih na svetu, svakako u Evropi, za tridesetak godina od zbacivanja Envera Hodže preobrazila u turističku Meku sa ogromnim potencijalom, mnoštvom hotela, kockarnica i drugih luksuznih objekata, sa mnogo ulaganja i stranog kapitala, ipak prosečan-običan Albanac, čak i intelektualac će po piscu priznati i reći da je sav taj novac opran ili bolje reći prljav odnosno da se radi o kapitalu narko mafije i drugih belosvetskih mešetara koji ulažu u Albaniju. Dva puta sam bio blizu albanske granice: prvi put u januaru 2020. godine kada sam od Ulcinja preko velike plaže trčao do ušća reke Bojane sa čije druge strane je Albanija, a drugi put pre mesec dana kada sam obilazio manastir svetog Nauma na jugu Makedonije oko 2 km od albanske granice. I konačno Krf, tu Robert završava svoje putovanje Jadranom, a to je takođe i ostrvo na kojem sam više puta poželeo da letujem. Mesto gde se vode Jadrana pretapaju u Jonsko more, odakle ni Italija nije daleko, „tamo daleko gde je srpskoj vojsci bio put u velikom ratu“, vrata antičke Grčke sa zapada, nedaleko od Parge i Odisejeve Itake, za neke mesto početka i kraja. Kaplan opisuje svoj višednevni boravak na ostrvu i ako mu nije prvi put, govori o novovekovnoj grčkoj istoriji, o tom „grčkom čudu“, o nekim lokalnim običajima i ljudima.

Poslednje poglavlje sam pročitao uz svetlost džepne lampe i kada sam završio bilo je već oko 22:30, izašli smo već iz Kiškunhalaša, a i Tompa nije bila više daleko, što znači i granični prelaz. Čitanje sam prekinuo samo na pumpi u Mađarskoj na 15 minuta da uzmem neko mađarsko pivo i protegnem noge i na bivšoj austrijo-mađarskoj granici kod „Hajligenkrojca“, bivšoj takokođe „gvozdenoj zavesi“ koja je sada delovala tako sablasno pusta, uskoro smo bili stigli do jednog gradića za kojeg sam kolege Mađare pitao o kom mestu se radi, a oni mi rekoše da je Kermend u pitanju. Pred smrkavanje oko 21 sat blagi zraci sunca su uspeli da probiju oblake i ulepšaju kraj dana dok je autobus u tišini klizio kroz „pustu“ mađarskog Alfelda. Dok smo čekali oko ponoći na granici sa mađarske strane, jer je ispred nas bio već jedan bus, ja sam u busu pisao u malu sveščicu utiske o pročitanoj knjizi Jadran Roberta Kaplana koja me je pratila čitavo ovo putovanje, a koju sam pročitao za tri dana uglavnom u autobusu i nešto malo i u sobi u Domu drugu noć pred spavanje. Konačno smo oko pola jedan iza ponoći subotu i nedelju bili u Subotici, vozač je nas nekoliko odvezao do bazena na Prozivci gde se inače parkira, a to mi je oko 400 metara od stana pa se nisam mnogo mučio zbog mnogo stvari. Tu su izašle i neke koleginice. Lepo i utiscima bogato putovanje se okončalo.