EKSKURZIJA : MAĐARSKA-SLOVENIJA-AUSTRIJA 22.-24.6.2023.

by admin · July 3, 2023

Paralelena putovanja

Nastavničke ekskurzije imaju jednu prednost u tome da ne postoji opterećenje i briga za decu ili učenike kao na klasičnim školskim ekskurzijama pa se čovek može osećati opuštenije. Početkom aprila je sastavljen program i objavljena ova ekskurzija koja me je svojim sadržajem privukla mada je u početku kod mene postojala dilema da li da se prijavim budući da se poslednji dan ovog putovanja preklapao sa noćnim maratonom u Novom Sadu na kome sam ranije često učestvovao. Nakon kolapsa, odnosno žestoke alergijske reakcije i slabosti nakon jednog dužeg treninga 15.aprila i odluke da neću učestvovati na maratonu definitivno sam doneo odluku da ću putovati. Kako se bližio kraj nastave poneki detalj u vezi sa organizacijom putovanja se promenio, ali to u biti nije promenilo ni suštinu putovanja ni moju odluku. Osnov za povlašćenu cenu ove ekskurzije je bilo poznanstvo i prijateljski odnos naše škole i srednje škole u mestu Ruše,13 km od Maribora u Sloveniji. Hemijska škola i gimnazija ujedno iz Ruša nam je obezbedila dva noćenja u njihovom Domu učenika sa četiri obroka dve večere i dva doručka u njihovoj menzi po veoma prihvatljivoj ceni, dok je škola donirala 2/3 novčanih sredstava za prevoz. (oko 200.000 dinara) Za putovanje se prijavilo blizu 40 osoba, uglavnom nastavnika Hemijsko-tehnološke škole, ali i članova njihovih porodica.

U četvrtak 22.6.2023. prvog dana leta ove kalendarske godine prilično rano već oko 5:45 autobus Su travel transa sa dva vozača i našom ekipom se uputio ka graničnom prelazu sa Mađarskom Kelebija-Tompa. Za petnaestak minuta smo bili na samoj granice i relativno brzo smo prešli našu stranu, ali je sa mađarske strane došlo do zastoja jer kako su glasine govorile pao je računarski sistem pasoške kontrole sa mađarske strane. To je donekle izazvalo nervozu kod mojih saputnika, većina je napustila autobus, šetkala ili išla do toaleta, eventualno počela da doručkuje kako bi im vreme brže prošlo. Kao i na većini putovanja, tako i na ovo neizostavno nosim neku literaturu. Ovaj put izbor je pao na dve stavri: zanimljiv trobroj Julije Kendal, jednog od najzanimljivijih likova Bonelijeve izdavačke kuće iz Milana za mene najbolje u Evropi, kod nas prevedene i objavljene od strane izdavačke kuće Golkonda, strip-knjigu koju mi je pozajmio na čitanje prijatelj Kares i na nedavno kupljenju knjigu u izdanju Lagune i u njihovoj knjižari u Subotici pod nazivom „Jadran“ od publiciste, pisca, novinara Roberta Kaplana. Čitanje ove knjige mi je dalo i ideju kako bi mogao da napišem i ovaj izveštaj ili barem da pokušam. Budući da sam bio umoran od prilično ranog ustajanja, a obično kasnije legnem, odlučio sam da nervozu suzbijem čitanjem prve priče iz pominjanog trobroja Julije koja se zvala „Krv moje krvi“ u kojoj Đankarlo Berardi, autor Julijinog lika, emancipovane žene kriminologa iz Garden Sitija (verovatno izmišljen grad) u Njudžerziju u SAD-u, osim uobičajenog okvira krimi priče sa nekim zločinom stavlja svoje protagoniste, ali i čitaoce i pred izvesne moralne dileme veštačke oplodnje, klinike koje se time bave, pristupačnosti te usluge i mogućnosti manipulacije genetskim materijalom. I zaista nisam celu Julijinu epizodu ni pročitao pozvali su nas da izađemo iz autobusa i prođemo kroz zgradu graničnog prelaza na Tompi sa svojim putnim ispravama. Uz Juliju mi je vreme brže prošlo.

Oko 7:45h putovanje smo nastavili kroz Mađarsku gotovo celo pre podne bez zaustavljanja. Budući da sam Juliju brzo završio još pre ulaska u Kiškunhalaš, malo sam prezalogajio, pokušavao malo i da molim, pa sam se prihvatio Kaplanovog putopisa po Jadranu. Prepoznao sam Šoltvadkert kroz prozor autobusa, mestašce sa jednom prilično poznatom poslastičarnicom u centru nakon kružnog toka i nedaleko od crkve u koju smo na jednom od ranijih putovanja već svraćali. Malo sam se iznenadio očekujući da ćemo možda tu stati na kafu uz eventualno sladoled, ali verovatno bi to bilo nerezonski s obzirom da smo se neočekivano duže zadržali na granici. Veći deo pomenute duže prepodnevne vožnje sam proveo udubljen u pomenuti putopis, prekinuvši čitanje jednim kratikim dremanjem od oko 15-20 minuta. Pokušaću u nastavku priče da paralelno prikažem naše putovanja kroz pomenute tri države u naslovu i Kaplanovo putovanje po Jadranu izvedeno u razdoblju 2016-2018. Publicista Kaplan, Amerikanac jevrejskog porekla krenuo je jednog januara iz Riminija u Italiji da bi putovanje završio jednog proleća na Krfu, poznatom ostrvu u Grčkoj na početku Jonskog mora ili na kraju Jadrana. On nije samo opisivao šta je video, gde je bio ili šta mu se sve dogodilo, nego je kako i sam kaže i putovao kroz knjige, navodio odlomke iz relevantne literature, umetničke i stručne o mestima koja je obišao i o poznatim ličnostima koje su tamo boravile. Rimini mu je sav bio u znaku Pandolfa Malateste čuvenog kondotijera-lokalnog vojskovođe i gospodara čiji se spomen sačuvao zahvaljujući renesansnoj zadužbini, crkvici po kojoj se više proslavio nego sa svim bitkama koje je vodio u XV veku na „burnom“ Apeninskom poluostrvu. Autor je možda malo dosadio sa citiranjem stihova, poeme Ezre Paunda, anglosaksnoskog autora, pristalice totalitarnih ideologija XX veka. Sledeća stanica na Kaplanovom putovanju Ravena još više odiše istorijom i ako danas ona nije na samoj obali mora, nekada je grad bio glavna vizantijska luka i uporište na Apeninskom poluostrvu i najvažniji grad romejske administracije na zapadu. Jedan deo teksta pisac je posvetio liku i delu Teodoriha Ostrogotskog vladara koji je svoju državu sa centrom u Raveni i formirao na prelazu iz petog u šesti vek. Nakon toga je usledio vizantijski period, Justinijanova rekonkista i svakako sa njomje prikazana i najčuvenija građevina crkva San Vitale koja donekle podseća i na samu Aja Sofiju.

Već pola sata autobus je klizio obalama Balatonskog jezera, mađarskog mora. Setih se one izreke iz naših krajeva: „Baš te briga što Mađarska more nema“! Pomislih: „Ali ima Balaton“! – koji se presijavao pod zracima sunca sa okolnih brežuljkastih obala. Putovanje smo prekinuli u 11:20 u jednom turističkom mestu na obali Balatona, smeštenom na brežuljku koji se nadvio nad samo jezero. Nisam znao u početku o kojem se mestu radi, ali sam vrlo brzo saznao da se radi o Tihanju. Dobili smo malo više od sat i po vremena za obilazak. Napustivši umereno klimatizovan autobus zapljusnula nas je vrelina dana. Ono što se prvo u Tihanju zapazi je da je sve prepuno nekog ljubičastog cveća sa karatkerističnim mirisom. Nekoliko trenutaka mi je bilo potrebno da shvatim da se radi o lavandi i odmah sam se setio dva lepa letovanja na Hvaru, ostrvu lavande. To me je pomalo i zbunilo, jer sam bio ubeđen da je lavanda cvet primorja – Mediterana, a koliko sam video obilato je ima i u ovom zapadnom delu Mađarske. Mesto koje nije veliko je puno radnji i tezgi sa suvenirima, a i ugostiteljskih objekata i gotovo da svuda prodaju nešto sa lavandom: sušenu lavandu, magente i razglednice sa njom na slici, čaj sa lavandom, pivo sa lavandom, ulje od lavande. Popeli smo se na oblžnji brežuljak na kome su bedemi neke tvrđave. Fantastičan pogled se odatle pruža na jezero ispunjeno mnogim malim jedrenjacima. Panorama podseća na Kotor, Dubrovnik, Senj ili neki drugi stari pomorski grad. Prizor mami posetioce da se slikaju iz raznih perspektiva.

Malo kasnije sam čuo da kolege pominju da se tu čuva najstariji pisani dokument iz mađarske istorije. Po povratku sa ekskurzije sam malo i proguglao. Zaista smo bili na mestu punom istorije, ali je bilo malo vremena za obilazak, a i nisam pre toga znao na šta obratiti pažnju. Zidovi sa kojih se pruža prekrasan pogled na jezero su pokraj velike barokne crkve sa dva tornja u produžetku koje se nalazi prostran samostan, verovatno i muzej. U pitanju je čuvena Tihanjska benediktinska opatija iz XI veka koju je osnovao 1055 godine ugarski kralj Andrija I iz dinastije Arpada u kojoj se nalazi i njegov grob, a i spomenik u samom mestu. Dokument u kome se pominje sama opatija se doduše danas ne nalazi u Tihanju nego u Panonhalmi. Opatija je obnovljena u baroknom stilu tokom XVIII veka, a u vreme ratova sa Osmanlija bila je jedna od pograničnih tvrđava. Neki poznati mađarski pesnici su je opevali, a u njoj je jedno kraće vreme bio zatočen poslednji habzburški vladar Karlo IV Habzbruški nakon neuspelog pokušaja da se vrati na mađarski presto.

Sada mi je prilično žao što nisam pokušao da uđem u crkvu, čak i da se plaća jer tako mi se učinilo, a i od kolega koliko mi se učinilo nije bilo baš mnogo zainteresovanih. Narednih pola sata sam poslužio uglavnom mlađim koleginicama kao fotograf na mnogim egzotičnim lokacijama Tihanja,(od kojih je jedna slika ispod mesne kalvarije bila zaista simpatična) usput sam kupio par suvenira i setio se mojih prijatelja Karesa i Saše. Pitao sam simpatične koleginice da li su za to da negde idemo na kafu, to jutro je još nisam popio. One su u načelu bile za tu ideju, ali kako su bile prilično zauzete slikanjem, poziranjem i brojnim prodavnicama sa suvenirima i gomilama đinđuva i sličnih ženskih stvari, a meni se kafa sve više pila na kraju sam se opredelio za jednu piceriju-restoran otišao sam i naručio sam jednu kafu sav važan na mađarskom jeziku, još me je konobar pitao da li govorim mađarski ili engleski, a ja se kao opredelio za mađarski. Još on mene i razume, ali čim on mene nešto pita obično ja ništa ne shvatam. Na moje: „Egy kavet, hosszu tejes“!, on prvo gleda, nešto kaže i doda kapućino, a posle nekog razmišljanja shvatim da je to zapravo to. On nastavi da mi nešto priča i pokazuje mi sto, a ja ga belo gledam. Posle par trenutaka shvatim da na stolu piše rezervisano. Sedoh na drugo mesto, za 15 minuta popih moj kapućino i častih konobara sa 150 ft, s obzirom da je kapućino bio 850 ft, a ja sam dao hiljadarku i ovaj put sam rekao na engleskom: „For you“! Moje koleginice su mnogo toga komentarisale, a jedan zanimljiv komentar im je bio: “Al se ovi Mađari i Mađarice svi nešto tetoviraju“! – i zaista nije prošlo ni par minuta, a u susret su nam dolazili neki nabildovani tipovi bez majci sa sunčanim naočarima svi istetovirani, a pričali su mađarski. Razmišaljao sam se i da nešto pojedem imao sa još nešto forinti, ali što zbog visokih cena, a što zbog vremena koje je polako isticalo odustao sam od toga i opredelio sam se za skromnu užinu u busu. Brzo je došlo 13h i naš bus je nastavio ka jugozapadu Mađarske uz obalu Balatona još neko vreme napuštajući Vespremsku županiju.

Vratio sam se mom putopisu. Kaplan je stigao u Veneciju. I ako je nastala kao jedna ispostava Vizantije na severu Jadrana u laguni iznikla iz močvare tokom drugog milenijuma postala je najpoznatiji grad država na Mediterana, poznata kao „Serenissima“ ili Prejasna. I ako uvek katolička ipak „pravi bog“ aristokratiji koja je vladala gradom na kanalima bio je novac i trgovina. Stolećima se Jadransko more i zvalo Venecijanski zaliv, a mletački trgovci su plovili širom Levanta-istočnog Sredozemlja stičući ogromna bogatstva i osnivajući trgovačke ispostave i priobalne kolonije. Setih se i svog poseta Veneciji pre četvrt veka. Ne pamtim ga baš u mnogo pozitivnom svetlu. Sparni letnji dan je bio, a mi smo bili na proputovanju za Teze. Omorina se spustila nad prljave venecijanske kanale, a kao i većina studenata nisam baš bio pri novcu da bih uživao u njenim materijalnim čarima. Kaplan je prikazao pomenutu venecijansku politiku i diplomatiju, njen ambivalentan odnos prem Osmanskom carstvu, pomenuo je i dužda Mikjelea Orsinija, opisao ukratko i znamenitu crkvu sv. Marka,ne propustivši ni da prikaže negativnu ulogu Mletačke republike u pustošenju Carigrada 1204. godine.

Naše putovanje kroz Mađarsku je prekinuto kroz nepuna dva sata. Primetio sam da smo skrenuli sa glavnog puta na blago brežuljkast teren i u neku šumu. Dospeli smo u neku vrstu nacionalnog parka u okolini Sombathelja ili bolje reći bliže Zalaegeršegu. Park je uređen, prostran, plaća se ulaz, ali to je sve bilo uračunato u cenu ekskurzije. Nakon što je koleginica Tinde uzela grupnu kartu, na blagajni je dobila uz kartu i jedan sprej za komarce kojih u ovom nacionalnom parku izgleda ima dosta. Dan je bio prilično vruć i sparan, tako da ni svežina borove šume nije uspela da nas sasvim oporavi. U parku su postavljene table sa objašnjenjima o pojedinim biljkama na mađarskom jeziku, kao i o utemeljitelju parka, nekom grofu (nisam zapamtio ime) koji je živeo u XIX veku. Na više mesta su postavljene klupe, a ima i putokaza da čovek ne bi zalutao jer je na nekim mestima šuma prilično gusta. Popeli smo se na jednu drvenu osmatračnicu visoku 10-15 metara i uživali smo u panorami na okolni ekosistem. Ispod nas je bila neka močvara ili kako bi u našom kraju rekli rit poput onog petrovaradinskog kod Tekija, samo površinski mnogo manji, verovatno zato i ima dosta komaraca. Na pojedinim mestima se mogu naći i ogromne šišarke. Svi smo bili pomalo smoreni budući da smo pešačili 2-3 kilometra, mada naravno ne mogu reći da je to meni bilo teško, ali pomalo me je bolela glava. Jedna koleginica reče da su joj se i farmerke i majica slepile za telo od sparine i vrućine. Nakon izlaska iz parka osvežio sam se jednim čokoladnim kornetom koji se tamo prodavao, a u 17h smo nastavili putovanje ka Sloveniji, a svakako i park se u to vreme zatvara za obilaske.

Pomalo sam opet čitao, a po malo i dremao. Primetio sam kroz prozor autobusa tablu sa mestom Vašvar. Setih se čuvenog Vašvarskog mira koji je sklopljen u ovom mađarskom naselju 1664 godine nakon rata sa Osmanlijama i čuvene pobede hrišćanske koalicije kod Sentgotharda, kada je poznati habzburški general Rajmond Montekukoli pristao po mišljenju mnogih na sraman mir čija su posledice bile nezadovoljstvo ugarskog i hrvatskog plemstva, urota Zrinjsko-Frankopana ili kako u mađarskoj istoriji to više vole da zovu Vešelenjijeva zavera, a u krajnjem slučaju zadržavanje Osmanlija na prostorima Ugarske još pune dve decenije. Slovenija se približavala, levo je bio putokaz za Lenti, a pravo je bila bivša granica i putokaz za Lendavu. U tim momentima se setih čuvene Balaševićeve pesme Unikatna u kojoj je malu Savićku pratio-vozio na pripreme državnog tima u Lendavi spačekom svog ortaka Šekija. U jednom stihu kaže: „Zatreskao se blenoš blentavi… Pa nije valjda da smo već u Lendavi“? Doduše Balašević je tada Olju i njene drugarice vozio kroz Hrvatsku preko Međimurja jer u jednom drugom stihu kaže: …“od Nedelišča pa sve do Murskog Središča pratio nas Zrinski“…Sunce je polako postajalo blaže i milije. Mi smo prolazili Prekomurjem u Sloveniji, teren je postajao sve brdovitiji, kako smo se bližili Mariboru gužva na putu je bila sve veća. Oko 19h prolazili smo kroz Maribor, veoma lep grad u kome sam već bio pre pet godina. Autobuska stanica i katedrala su promicale pred nama, skladne građevine, grafiti na zidovima ultras Maribor u ljubičastoj boji. Prošli smo grad i nastavili ka zapadu uz Dravu, budući da je Ruše nekih 12-13 km zapadno od Maribora prema Dravogradu.

Konačno stigosmo. Jedinu srednju školu u Rušama okružuju školski tereni, Dom učenika i zatvoreni bazen. Slovenački tinejdžeri su budući da je jun, da je toplo i da dan dugo traje još igrali razne sportske igre na okolnim terenima. Zadužili smo ključeve od soba. Bio sam smešten u jednu konfornu veliku sobu sa trjicom kolega Mešter Imreom- tehnologom, inženjerom, Nađvarjaši A