20. Memorijalna trka Dragutin Tomašević, Petrovac na Mlavi 17.5.2025.

20. Memorijalna trka Dragutin Tomašević, Petrovac na Mlavi 17.5.2025.

    
Ovu trku sam prvi put trčao, ujedno je ovo bio i moj prvi boravak u Braničevskom okrugu na severoistoku Srbije. Ovo je kraj prirodnih lepota, pitomih brda, malih reka i banja. Ova trka se poslednjih godina pročula po Srbiji zbog domaćinske atmosfere. Osim lepote predela i ljubaznosti domaćina, veče nakon trke za učesnike je organizovana bogata večera u jednom hotelu na periferiji. Organizator trke je Atletski klub Petrovac na Mlavi, a Subotičani su isto rado i sve češće počeli da posećuju ovu trku. Ove godine otišlo je dvoje kola sa po četiri člana posade. Našu četvorku su činili: Dragan Vuković, Dimitrije Crnokrak, Oleg Tcykalo i moja malenkost. Nekoliko dana pred put smo odlučili da odemo dan ranije da bi više toga videli i uživali u lepotama toga kraja. U petak 16. maja malo iza 16:30h Dragan Vuković nas je sve pokupio na parkingu nedaleko od kružnog toka kod Senćanske crkve. Putovanje je dobro i vrlo brzo proteklo uz jednu kraću pauzu iza Beograda. Oko 20 časova smo stigli u Petrovac na Mlavi, gde smo u jednoj od glavnih ulica naišli na restoran Tron, što je i ime našeg kluba, pa smo odlučili da tu večeramo. Ponuda je bila dobra i izdašna. Naše porudžbine su bile prilično različite: Dragan je poručio Karađorđevu uz jedno manje pivo, Dimitrije cepanu teletinu uz čašu crnogorskog vranca, Oleg čaj i praznu tortilju, dok je moja pordžbina bila pastrmka na žaru uz čašu vina Ždrebčeva krv. Nakon obilne večere požurili smo u smeštaj koji se nalazio znatno dalje u selu Vitovnici udaljenom oko 10 km. Kuća i dvorište su veoma lepi. Imanje se zove Vitovnički mir. Smeštaj nije skup, Dragan je pogodio 10 eura za noćenje po osobi. Oleg je prvu noć proveo sa nama, a sledeću je imao rezervisanu sobu u hotelu Zlatna košuta u Petrovcu na Mlavi.

Osvanula je subota, 17. maj, dan trke. Nakon doručka u apartmanu, otišli smo nakratko do obližnjeg manastira gde je dugo godina živeo čuveni otac Tadej, kako smo saznali od jednog taksiste. Manastir je podigao srpski kralj Milutin krajem XIII veka u znak zahvalnosti za pobedu nad bugarskim velikašima Drmanom i Kudelinom koji su do tada vladali Braničevskim okrugom. Požurili smo zatim u Petrovac da Oleg čekira svoj smeštaj, a u restoranu njegovog hotela Dragan je pojeo jedan mastan omlet sa slaninom, a ja popio jedan nes sa šlagom. Krenuli smo potom ka obližnjoj sportskoj hali da podignemo startne pakete. Tamo smo se susreli sa drugom postavom iz Subotice koju su činili: Davor Balać, Dragan Ćirić, Dušan Mijatov i Nemanja Rajković koji su upravo stigli. Obavljeno je i slikanje a u tome je prednjačio Oleg koji je na neki način preuzeo Bogdanovu ulogu. Budući da je start trke bio predveče u 18h, a podne je tek prošlo imali smo prilično vremena. Nakon podizanja startnih paketa smo otišli do centra da se prošetamo, do omanjeg trga na kom je cilj trke i finišerska zona. Tu smo se slikali i upoznali sa jednim od glavnih organizatora trke Radišom Rajkovićem unukom čuvenog Dragutina Tomaševića, prvog srpskog maratonca kome je trka i posvećena. Gospodin Radiša nas je počastio pićem u obližnjem lokalu, a zatim je požurio u ciljnu zonu gde je oko 14 časova započela manifestacija otvaranja trke. Od poznatih lica tu su bili čuveni Dane Korica, poznati trkač na duge staze iz vremena SFRJ i sportski komentator RTS-a Radoslav – Rale Simić. Kulturno-umetnički program je bio bogat i zanimljiv. Deca različitih uzrasta su nastupala sa svojim folklorno-plesnim tačkama, jedan domaći glumac je izveo monolog o najvažnijim delovima života Dragutina Tomaševića.

Dargutin je 1890-to godište, rođen je u selu Bistrici nedaleko od Petrovca na Mlavi, odakle ispred njegove zavičajne kuće trka i startuje. Kao mlad postao je član sokolskog društva „Dušan Silni“. Bio je višestruki pobednik trke Obrenovac-Beograd koja je preteča maratona u Srbiji, a vrhunac karijere mu je bio nastup na V letnjim olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. gde je pretstavljao kraljevinu Srbiju u maratonu. Za to njegovo učešće vezuju se brojne kontraverze i dileme: da li je trku završio, sa kojim vremenom, koji mu je bio plasman? Ljudi iz ovog kraja koji poznaju Dragutinov život, poput Radiše, tvrde da je dan uoči trke bio trovan, a na samoj trci da je bio fizički napadnut od nekih švedskih probisveta da ne bi slučajno pobedio. Kako god bilo, Dragutin je dostojanstveno predstavljao Srbiju, ali nažalost nije još dugo živeo. Došao je Prvi svetski rat i on je poginuo na brdu Bubanj nedaleko od Požarevca, 1915. u jeku nemačko-austrougarske ofanzive na Srbiju. Kažu da je na obdukciji ustanovljeno da je imao dva srca. Još jedna poznata priča govori da se trkao sa vozom od Požarevca do Petrovca na Mlavi i da je pobedio, pa su ga zato zvali i čovek brži od voza.

Kod Olega u sobi smo se Dragan i ja presvukli za trku i obavili toalet, sačekali smo Dimitrija i krenuli smo autom ka hali sportova odakle su oko 17 časova polazili autobusi za selo Bistrica gde je bio start trke. Oko pola sata do starta trke u Bistrici je dosta brzo prošlo, taman da se zagrejemo i ispozdravljamo sa mnogim poznatim trkačima koje smo tamo susreli. Video sam se sa Zdravkom Mišovićem i Željkom Graovcem. Start je usledio na vreme. Trasa trke ide lokalnim asfaltnim putem i više je niz brdo, mada ima i nekih manjih laganijih uzbrdica. Po običaju sam malo brže povukao prva dva kilometra gde mi je peis bio oko 4:12/km. Plan mi je bio da pokušam da istrčim celu trku za oko 45 minuta, što bi odgovaralo peisu oko 4:30/km. Kako ne bih pre vremena „izgoreo“ morao sam malo da smanjim, a na nekim kilometrima gde je bilo i uzbrdice to mi se svakako dogodilo. Oko petog kilometra iz jedne kuće i dvorišta kraj puta me je povijao neki čupavi ker, ali me nije previše gonio, to jest odustao je posle 100 metara. Vreme mi je uglavnom brzo prolazilo. Samo sam na jednoj od tri okrepe uzeo gutlja vode, više sam prosuo, a možda ni to nisam morao. Na drugom delu trase kolovoz je bio sasvim mokar, jer je pre nekih pola sata u tom delu bio pljusak, a nas je gore u selu Bistrici mimoišao. Poslednji kilometar koji je po ravnom po ulicama Petrovca nisam imao snage da još malo pojačam, prešao sam ga za 4:28/km. Čini mi se da je trasa dobro merena i ako je moj garmin pokazao 100 m više, ali to je zbog mojeg uobičajenog vrludanja u krivinama. U cilj sam utrčao za malo više od 44 minuta ili po službenom semaforu 44:18, dok je kasnije čip vreme bilo nešto bolje 44:07 ili oko 4:25 po jednom kilometru iznosi prosečan peis. Rezultatom sam bio prilično zadovoljan. Plasman je 77. mesto od 231 finišera. Od naših Subotičana najbolji rezultat je imao Oleg koji je trku završio za 35:22 i zauzeo 11. mesto, Dimitrije je istrčao 36:48, Nemanja 38:28, Davor 44:31, Dragan 47:37, Ćira 53:36 i Dule 60:07 (po njegovom merenju 59:59). U trci je bilo dobrih, renomiranih takmičara. Pobedio je mlađani Sergej Kostić, 17-godišnji tinejdžer sa pomalo neverovatnih 29:38, Nikola Mijailović iz Novog Pazara je bio drugi sa 30:03, dok su nešto više od minuta zaostali naš srpski Kenijac Stenli Kipruto sa 31:17 i perspektivni Denis Firulović, 31:24 momak iz Kladova koji trči za rumunski klub.

Okrepa u cilju je bila prilično bogata: voda, sokovi, Amstel pivo i sladoled. Nakon što sam rastrčao par stotina metara i popio malo vode, opredelio sam se za sladoled. Rastrčavao sam još malo nazad do Draganovog automobila, a zatim smo se odvezli kod Olega u sobu u hotel, gde smo se istuširali i sačekavši Dimitrija odvezli smo se do Olimpik hotela na svečanu večeru. Domaće pogače sam ipak izbegavao, ali kada je stiglo praseće pečenje sa kupus salatom tome nisam mogao odoleti, posebno slanoj i masnoj hrskavoj pokorici. Sve ovo sam zalivao roze vinom. Posle su doneli i pohovanu hrskavu piletinu, a video sam da jedan konobar negde nosi i pečenu ribu, ali bilo je već kasno. Tamo sam malo razgovarao sa Snežanom Kostić majkom i trenerom mladog Sergeja jednog od najperspektivnijih trkača dugoprugaša u Srbiji, koju sam inače upoznao jesenas na Bokeškom maratonu.

Oko 22 časa napustili smo ovu žurku i krenuli još malo u provod u centar Petrovca. Prva odrednica je bio restoran Tron gde smo veče pre večerali. Popili smo po jedno piće, bila je živa muzika, za mene suviše glasna, a i Dimitriju to baš nije prijalo. Oleg je bio donekle razdragan zbog ličnog rekorda i hteo je ove noći što bolji provod. Lutali smo još malo centrom grada, raspitujući se i tražeći neki lokal za dobar provod. Dimitirije je odlučio da se taksijem vrati u Selo Vitovnicu u naš apartman, a ja sam mu se posle malo dvoumljenja priključio. U apartman smo stigli oko ponoći. Dragan je svojim kolima stigao oko 1:30.

Te noći sam vrlo malo spavao. Ranojutarnje sunce me je već oko 6h probudilo budući da je soba u kojoj sam spavao bila na istočnoj strani, a doneo sam odluku i da malo rastrčavam po divnoj prirodi iako su mi noge bile teške. Trening mi je trajao punih 40 minuta, a prešao sam oko 7,5 kilometara. Otrčao sam na drugi kraj sela, pa putem iza manastira ka šumi, u povratku sam malo optrčavao i drugi kraj sela. Dimitrije je oba jutra prilično trenirao, čak i na dan trke. Želja mi je bila i da još jednom odem u manastir i po mogućnosti sudelujem na liturgiji ili na jednom njenom delu. To nažalost nisam ostvario jer smo se dogovorili da naš smeštaj napustimo oko 9:30. Da sam možda umesto jutarnjeg treninga otišao do manastira možda bih delimično uspeo. U našem već poznatom restoranu Tronu u Petrovcu na Mlavi Dragan i ja smo doručkovali omlet, a Dimitrije se opredelio za burek iz pekare, zatim smo otišli po Olega i napustili Petrovac. Naša sledeća destinacija bila je banja Ždrelo za koje smo u startnom paketu dobili vaučere sa 50% popusta. U banji smo uživali u termalnim bazenima nepuna 4 sata i nakon što smo se nakupali krenuli smo ka severu. Uz put kasno popodne smo svratili do Smedereva i obišli čuvenu tvrđavu Đurđa Brankovića, u lokalu „Vagon“ smo ručali, a zatim smo nastavili put za Suboticu, gde smo stigli malo iza 20h. Ovo je bio jedan sadržajan, lep, uspešan, trkački, turistički vikend u dobrom društu, još da sam uspeo da uključim malo više duhovnog sadržaja bilo bi skoro savršeno.