40. Budimpeštanski maraton 12.10.2025.

40. Budimpeštanski maraton 12.10.2025.

Jedan od maratona na kojima sam bio, a nisam trčao. Maraton u Budimpešti sam istrčao pre sedam godina. Na ovogodišnji jubilarsni sam se prijavio polovinom avgusta nakon dogovora sa Marković Ivicom. Zbog povrede koja je započela u drugoj polovini avgusta bilo mi je jasno da nema ništa od učešća na ovom maratonu. Bio sam pred odlukom da i putovanje odgodim početkom oktobra. Ivica me je ipak nagovorio da to ne činim i budući da je i kolega Vladimir Kontrin bio zainteresovan da putuje sa nama u Budimpeštu, a on svakako ne bi trčao, pristao sam da krenem na ovaj put, pomiren sa činjenicom da ću biti deo maratonske priče, ali da neću trčati, što me naravno ne raduje u potpunosti.

Iznenađenjima još nije bilo kraja. Morao sam tražiti slobodnu subotu 11. oktobar koja nam je bila radna. Koleginica Nataša je imala razumevanja za mene i bez problema mi je izašla u sustet po pitanju slobodnih dana. Kupio sam online povratne karte za Flixbus za Vladu i mene. Ivica je uzeo dva slobodna dana i odlučio da otputuje u petak pre podne da bi uspeo da preuzme ključeve smeštaja koji je dogovorio za nas četvoricu. Došao je i petak dan puta. Polako završavam posao, kada se javlja Vlada sa vešću da će morati da radi u subotu i da neće putovati, jer nakon godišnjeg na kojem je bio dve sedmice ne može odmah da dobije i subotu slobodnu. Naravno, potpuno mi je bila jasna situacija, tek je primljen na neodređeno, ne radi dugo. Ka glavnom gradu Mađarske sam se zaputio sam, Ivica je već bio tamo. Odlazak nije puno obećavao. Praktično sam u putu proveo 12 sati. Autobusom prevoznika Kanis Leskovac sam u 14:30h zajedno sa mamom koja je bila u poseti sestri i unucima krenuo ka Novom Sadu. Tih dana je proradila i pruga Novi Sad – Subotica, konačno imamo brzi voz, ali budući da su prvih 5 dana sve vožnje bile besplatne, karata više nije bilo za voz ni dan ranije. Nekih sat i po vremena sam imao od dolaska u Novi Sad do polaska Flixbusa za Budimpeštu, koje sam prekratio kafom i skromnim obrokom u obližnjem Mcdonaldsu. Malo su bile i čudne okolnosti putovanja s obzirom da sam morao da se vraćam za Novi Sad, jer ova linija Flixbusa kreće iz Beograda, staje u Novom Sadu, a u Subotici ne staje, nego nastavlja autoputem do graničnog prelaza Horgoš-Reske, pa dalje do Budimpešte. Autobus je sa dolaskom u Novi Sad kasnio pola sata. Po ukrcavanju za oko sat vremena smo bili na graničnom prelazu na kome smo proveli oko tri sata, posebno na ulasku u Mađarsku. U busu sam proučavao lokaciju našeg smeštaja koju mi je Ivica poslao i put do tamo uz pomoć google mapa. Zbog nakupljenog umora tokom protekle radne sedmice i glava me je počinjala boleti. Autobus je konačno na budimpeštansku autobusku stanicu Nepliget prispeo nekoliko minuta pre jedan sat posle ponoći sa dva i po sata zakašnjenja. Svi negde žure, izlaze, noć je, veliki grad oko mene. Neizvesnot, pomalo strah i blaga panika su me uhvatile. Potrebno mi je bilo da pronađem početnu tačku i krenem ka smeštaju, a to je bio „Ilai ut“. 10-15 minuta sam se vrteo u krug, a onda sam uz pomoć dve devojke iz našeg busa i činjenice da sam uspeo u busu da daunlodujem mapu grada i da mi je radila lokacija na telefonu, uspeo da nađem pravi put. Kada je plava tačka na ekranu mog telefona, na gugl mapi počela da se pomera sa oduševljenjem i olakšanjem sam shvatio da sam to ja, da mogu da shvatim gde se nalazim. Prošao sam kraj stadiona Ferencvaroša i nastavio sam da se sve sigurnije krećem uz povremeno proveravanje na telefonu gde se nalazim. Nešto pre dva sata posle ponoći uz malo lutanja na cilju nađoh „Raday utcu“ u blizini Petefijevog mosta i sa velikim olakšanjem odahnuh kada sam na interfonu začuo glas Ivice Markovića. Našao je sjajan apartman. Nije bio oduševljen kada je čuo i video da Vlada nije došao s obzirom da mu je to mnogo povećalo troškove. Mogli smo malo da odomorimo ostatak noći.

Osvanula je subota za mene u mnogo lepšem raspoloženju. Prvi deo prepodneva smo uživali u pogodnostima našeg apartmana, a zatim smo krenuli u šoping turu. Ivicin prvi zadatak u vezi sa tim je bio pronalaženje prodavnice Josef Siebel, što smo zajedno i uspeli, gde je kupio dva para kvalitetnih kožnih cipela broj 50, za ukupnih oko 250 evra. To ga je prilično oraspoložilo, pa smo opušteno obišli trg Sent Ištvana kojim dominira velebna katedrala. Planirali smo da u nekom restoranu nađemo pravi mađarski gulaš i to ručamo. Birajući što kvalitetniji restoran Ivici je stigla poruka od Predraga-Peđe Aničića da je stigao u Budimpeštu i da kreće ka smeštaju. Zbog toga smo odložili ručak i požurili nazad u apartman. Nismo ga dugo čekali. Moj komša sa Bocki koga do tada baš i nisam poznavao uspešno je našao put do smeštaja. Prepričao je kratko svoje putovanje, a zatim poželeo da se odmori, a dotle smo Ivica i ja otišli u lokal preko puta nas kraj Gete instituta gde smo poručili gulaš supu i popili po pivo. Nedugo zatim zajedno sa Peđom smo se uputili preko Petefi mosta ka budimskoj strani Dunava, ka univerzitetskom kampusu gde je bio expo trke i start maratona. Expo nas nije baš oduševio, ali smo startne brojeve podigli, a malo smo se i promuvali okolo, što je Ivica iskoristio da pojede jedan langoš, a ja dve omanje domaće palačinke. Ivica je žurio u još jedan šoping na budimskoj strani, a Peđa i ja smo se vratili do apartmana, gde sam ja najpre malo čitao knjigu „Mundus Hungaricum“ koju sam poneo na ovo putovanje, a zatim sam preko Peđinog telefona zajedno sa njim gledao fudbalsku utakmicu Srbija – Albanija, a nakon što je Ivica prispeo iz šopinga pomogao mi je da na moj telefon instaliram „Iris go“ aplikaciju i da nastavim da gledam utakmicu. Narednu noć smo solidno odmorili.

Dan trke je bio sunčan, dosta topao, više za šetnju nego za trčanje. Ispratio sam Ivicu do starta pomalo setnog raspoloženja, ali pomiren sa činjenicom da neću trčati, slikao sam se sa njim kraj startne zone, poželeo mu dobru trku, a zatim sam se laganim korakom uputio ka Petefi mostu, odakle sam sa još jednom grupom posmatrača i navijača narednih pola sata gledao od gore start trke. Sačekao sam da svi startuju, četiri talasa, pomalo sam slikao mobilnim telefonom, sećao sam se mog nastupa od pre sedam godina, kada sam solidno trčao i ako nisam bio zadovoljan u potpunosti tim nastupom i rezultatom od oko 3:25. Kada svi prođoše krenuo sam preko mosta ka peštanskoj strani i prošavši ulicu u kojoj je naš apartman dospeo sam na lepom malom tgu do Franjevačke crkve u kojoj sam sudelovao u nedeljnoj službi-misi, rečju, molitvom i pričešću. Unutrašnjost crkve je bila prostrana, lepo ukrašena, zajednica vernih je delovala živo. Oko oltara je bilo mnogo ministranata i ministrantica, zbor je lepo pevao uz praćenje instrumenata. Nakon duhovne okrepe uputio sam se ka Mađarskom Nacionalnom muzeju, koji mi je preporučio Ivica, oko 1km niže, u blizini Kalvinovog trga koji sam lako pronašao. Muzej me je impresionirao nakon sat i nešto vremena boravka u njemu, mada zbog isplaniranog vremena nisam mogao da se dovoljno zadržim i obiđem sve postavke. Istorijski deo muzeja sam uglavnom obišao, postavke od praistorije Panonske ravnice do savremene mađarske istorije u XX veku. Slikao sam pojedine eksponate, istorijske i interaktivne karte. Neke od zanimljivosti koje su mi privukle pažnju su bile Žigmundova slika i sedlo od slonovače, eksponati iz doba Matije Korvina, slike Zrinjskih i Frankopana, jedna slika Novog Sada, Fotografija Hortijevog ulaska na belom konju u grad, prizori mađarske revolucije iz 1956. godine. Utiske sam dopunio kupovinom u muzejskog prodavnici, a zatim sam se svraćajući usput u jedan Šparov market žurno uputio ka smeštaju i sam ručao i spakovao stvari za put iščekujući da se moji prijatelji maratonci uspešno vrate. Tako je i bilo, negde oko 13:30h stigao je Peđa sa medaljom, umoran, iscrpljen, ne baš sasvim zadovoljan, ali ipak savladavši trasu uz malo hodanja. Ivica nikako da se pojavi. Konačno iza 14:30h evo i njega. Nije puno zaostao, ali se mimoišao i uzalud je čekaoDragicu Peđa je trku završio za oko četiri i po sata, dok je Ivica bio na nekih 4:50h. Usledilo je brzo spremanje, pa smo negde oko 15:30h Ivica i ja sa stvarima krenuli put autobuske stanice, a Peđa je preuzeo ključeve apartmana i dobio je instrukcije od Ivice gde da ih ostavi kada bude krenuo, s obzirom da je on imao kartu za drugog prevoznika koji je kasnije kretao put Novog Sada. Prilično ranije smo stigli do Nepligeta, na vreme se ukrcali u bus koji je bio pun i u prijatnoj atmosferi smo putovali nazad i za divno čudo u Novom Sadu smo bili oko 21 čas, oko 15 minuta pre predviđenog vremena. Otišao sam do mojih u Petrovaradin da prespavam, pa zatim sutradan nazad za Suboticu u nove radne pobede toga ponedeljka.
Zadovoljan sam bio provedenim vikendom, viđenim i kupljenim, kao i društvom, ali sa velikom čežnjom da se nekako izlečim od povrede i aktivno se pridružim prijateljima maratoncima na asfaltima mnogih gradova. To do ovog teksta koji kasni oko mesec dana još nisam uspeo da ostvarim, ali nada postoji, kao i vera u povratak i nove trkačke podvige, makar ne bili maraton.