5. Zrenjaninski polumaraton, 3.10.2021.

5. Zrenjaninski polumaraton, 3.10.2021.

Banat je deo Vojvodine koji sam najmanje posećivao i manje o njemu znam. Pomalo mističan, ne samo zbog svoje nepregledne ravnice, nego i zbog peščare, pustara i šuma. Posetio sam jednom Kikindu i trčao Kovačički polumaraton. U Zrenjaninu sam doduše bio dva puta ili bolje reći jednom, a drugi put u Mužlji, s tim da sam još dva puta prolazio kroz Zrenjanin na putu za Temišvar i nazad, jednog lepog junskog dana sa tadašnjom devojkom Eleonorom. Prvi i jedini pravi boravak u Zrenjaninu do ove trke bio je sada već davne 1990. godine u nedelju 2. decembra, kada je postojala još SFRJ. Tada me je tata vodio na fudbalsku utakmicu Proleter – Dinamo Zagreb. Sećam se da je bio prohladan poznojesenjski dan u početku oblačan i maglovit, ali je posle podne malo sinulo i zubato sunce na Karađorđevom parku. Zahvaljujući tati, koji je inače navijač Partizana, mada nije baš nešto aktivan navijač, osim dok je pohađao srednju školu u Beogradu krajem 50-tih godina prošlog veka, tada sam se upoznao sa čuvenim Dinamovim fudbalerima Zvonimirom Bobanom i Davorom Šukerom, kasnije nosiocima hrvatske fudbalske reprezentacije. I ako je Dinamo tada imao sjajne igrače, to je bila sezona u kojoj je Zvezdina šampionska generacija pokorila Evropu. „Mali“ Proleter je tada isprašio Dinamo sa 3:1. To je verovatno bila najbolja generacija ovog tada zrenjaninskog prvoligaša sa igračima kao što su Vesko Mihajlović, Ilija Ivić, Slobodan Dubajić, u poslednjoj sezoni one velike SFRJ prve fudbalske lige su čini mi se zauzeli 4. ili 5. mesto, a onda je došao onaj nesretni rat. ..

Ali da se vratim temi ovog članka, izveštaja, putopisa, da moji eventualni čitaoci ne odustanu i pomisle da je ovo neki tekst o fudbalu ili o ex Jugoslaviji, a ne o trčanju, i ako mi neka sećanja na taj događaj iz detinjstva još naviru… Dakle, drugi odlazak u Zrenjanin je zapravo bila kratka poseta Mužlji (predgrađe Zrenjanina) negde krajem proleća 2002, gde smo prijatelj Robert i ja tražili redovnika salezijanca Stojana Kalapiša koji je predvodio mlade na hodočašće Svetski dan mladih u Kanadi u Torontu… Ovo jutro je bilo sunčano, lepo, prohladno oktobarsko. Prethodnih godina mi je stalno promicala Zrenjaninska trka, polumaraton, a imao sam želju da trčim i prvi Zrenjaninski maraton koji je održan ove godine u maju, ali tada nisam bio dovoljno spreman, odnosno ciljao sam maraton u Sarajevu u julu. Uputio sam se iz stana mojih roditelja u Petrovaradinu bukovačkim busom ka glavnoj stanici u Novom Sadu. Nisam uspeo da pronađem do tog jutra saputnika za ovu trku. Moji Tronovci su nešto ove godine eskivirali ovu trku budući da je bilo poslednje kolo vojvođanske treking lige na Zasavici, a na spisku nisam video nikog ni iz Novog Sada od Fruškogoraca koga poznajem. Pomislih: „Dobro ovo ću odraditi sam kao i što sam počeo u jesen 2011 u Novom Sadu na frtalj maratonu i u proleće 2012 na debiju na somborskom polumaratonu“. Prvi bus za Zrenjanin, zapravo za Kikindu, ali preko Zrenjanina kretao je u 8h.

Stigao sam dovoljno ranije da komotno kupim kartu i još sačekam na peronu. Nisam obraćao pažnju, ali sam već odlazeći sa šaltera stanice čuo da jedna devojka traži kartu za Zrenjanin, a odmah i pita kada ima popodne nazad za Novi Sad. To pitanje mi je privuklo pažnju, pa sam krajičkom oka odmerio osobu, prvo da li je slučajno već poznajem. Pošto sam brzo zaključio da je nisam ranije upoznao, činilo mi se da je donekle polusportski obučena, trenerka, donji deo do kolena i patike, pa sam pomislio da i ona možda ide na trku. Izašli smo na peron autobuske stanice, a ja sam se pomalo snebivao da joj priđem i pitam je da ne ide možda na trku. Kada je izvadila neke damske, čini mi se slim cigarete (tanke), u sebi sam pomislio nema šanse i skoro odustao, ali se odjednom setih priče subotičkih trkača da je strašan ultraš Igor Vojnić Zelić, koji je pokorio Spartatlon povremeno znao da zapali cigaru. Tako sam ipak prišao i mladoj dami postavio pitanje da li možda ide na trku i dobio pozitivan odgovor. Upoznavanje smo ostavili za autobus, budući da je upravo pristigao i nastavili smo razgovor, jer smo postali saputnici. Ona je Kikinđanka, ali već nekoliko godina živi u Novom Sadu i krenula je na svoj prvi polumaraton. U Zrenjaninu je Jelenu (tako se zove) na stanici očekivao prijatelj Marko. Kao malo iskusniji trkač, doduše u silaznoj putanji, dao sam Jeleni par saveta za prvi polumaraton, razgovarali smo malo o trkama i o našim zanimanjima, tako da skoro nisam ni primetio kada smo prešli Tisu i praktično ušli u prestonicu srpskog dela Banata, nekadašnji Veliki Bečkerek, kasnije Petrograd, a danas Zrenjanin, centar srednjebanatskog  regiona i Zrenjaninske rimokatoličke biskupije, grad sporta, kako vole da kažu.

Na stanici u Zrenjaninu sačekao nas je Marko, Jelenin prijatelj i poveo nas ka centru Zrenjanina. Šetnja od nepunih pola sata je protekla u prijatnom razgovoru. Dan je bio vedar, sunčan, ali i vetrovit. Uskoro pređosmo Begej i nastavismo glavnim putem do jedne zgrade na kojoj su bila nacrtana četiri debela crna konja, to su verovatno ona iz čuvene pesme-koja idu preko Begeja. Tu smo se odvojili levo i ubrzo došli nekom vrstom korzoa do Trga Slobode kojim su dominirale dve zgrade: neka vrsta Gradske kuće ili opštine i rimokatolička crkva sv. Jana Nepomuka, ujedno i katedrala sedište zrenjaninskog biskupa. Centar je već bio donekle ograđen zbog predstojeće trke, tako da smo pomalo uz pomoć gugla tražili lokaciju prijemnog centra, a to je bila osnovna škola Vuk Karadžić, građevina koja deluje po arhitekturi da pripada periodu na prelazu iz 19. u 20. vek. Podizanje startnih paketa je bilo u nekoj vrsti dvorišta ili platoa kraj školske zgrade. Startni paketi su bili lepi, maštoviti, kreativni, pomalo dečji. U njima je bila platnena vreća ili torba za patike sa likom nekog tigra iz crtanih filmova, možda Šir Kana, ali izgleda umiljatije. Tu je lepa zelena majica, doduše pamučna, kao i plastične papuče sa logoom zrenjaninskog polumaratona. Naravno tu je i personalizovani startni broj za sve prijavljene ranije, onlajn, kao i dva mala rižota i neki prah za razmućivanje u vodi verovatno sa elektrolitima. Vrlo brzo sam počeo da susrećem neka poznata lica sa ranijih trka, nekima se nisam ni imena sećao.

Nakon podizanja startnih paketa otišli smo na korzo u jedan kafić da popijemo kafu i ujedno iskoristimo toalet. Iza nas troje sela je ekipa iz Kule čini mi se, jer je među njima bio i legendarni profa Zoran Janković, koga sam rado pozdravio i razmenio sa njim po koju reč o njegovom nedavnom penzionisanju budući da smo kolege istoričari. Upotreba toaleta je bila malo komplikovana jer se prolazilo kroz kafić pa ulazilo u neku zgradu, kao vrstu mini tržnog centra, a ulaz u toalet je bio šifrovan kao u Mekdonaldsima, a sistem je kanda bio malo razdrndan. Neko se na kraju dosetio pa je uzeo protivpožarni aparat i stavio ga na ulazna vrata kako se nebi mogla zatvoriti. Školska zgrada je pružila gostoprimstvo trkačima. U njoj su bile i ženska i muška svlačionica, upotreba toaleta i prijave na sam dan trke. U uvek prisutnoj makar maloj nervozi pred trku nisam u početku obraćao pažnju na neke detalje, na inventar učionica, natpise u hodnicima. Sa Jelenom i Markom sam se dogovorio da se nađemo u školskom hodniku kraj oglasne table nakon trke i da se zajedno vraćamo za Novi Sad, dok Marko ide u Kikindu, gde radi (tačnije u Rusko Selo odakle je). Nakon još jednom obavljenog toaleta u školskoj zgradi, pošao sam na ulicu na zagrevanje gde sam koju reč razmenio sa Veljkom Popovićem, iskusnim Kulskim trkačem, maratoncem i ultramaratoncem. Maltene uđoh u poslednji čas u startnu zonu, bližilo se 11h i start trke.

Krenulo je rekao bih na vreme. Imao sam nešto lošiju startnu poziciju jer sam se zagrevao do dve minute pre početka trke. Stajao sam nekako sa strane u nekom vrstu slepog creva, ali to mi je oduzelo možda oko 15 sekundi, a budući da je trka čipovana to nije problem. Plan za trku je bio istrčati vreme od oko 100 minuta ili 1:40 ili neki sekund bolje od toga. Zbog učešća dosta trkača prvi kilometar je bio probijanje, naglo ubrzavanje, skretanje levo-desno. Zrenjaninski krug ovako izgleda: prvi kilometar korzo i neka kaldrmisana ulica, a završava se pored osnovne škole Sonja Marinković, dok drugi kilometar nastavlja širom ulicom i završava se ispred osnovne škole Vuk Karadžić gde smo se presvlačili i gde je bila garderoba, a zatim je na polovini trećeg kilometra simpatičan zeleni mostić na jezercetu, dok se na kraju tog kilometara prelazi most na Begeju i zalazi u jedno naselje. Veliki krug oko toga naselja i vraćanje na most na Begeju obuhvata četvrti, peti i šesti kilometar, a prelaz preko pomenuta dva mosta je ponovo na sedmom kilometru, na kraju kojega se ponovo preseca Trg Slobode i skreće desno pored katedrale na korzo u novi krug. Bilo je sve toplije uz nešto vetra, što je baš karakteristično za Banat. U prvom krugu držao sam peis oko 4:30/km nešto brže nego što sam planirao, da bih u drugom krugu spustio na 4:35-4:36/km, a u trećem kondiciono, u tempu nešo pao do 4:40-4:41/km, osim poslednjeg kilometra koga sam izvukao za 4:33/km.

Ovoga puta sam pokušao sa dve odnosno, tri okrepe. Kod prve dve sam stao na 3-5 sekundi da se ne bih zagrcnuo i da ne bih imao problema sa gutanjem što mi se u poslednje vreme dešava. Kod treće okrepe za koju sam se naknadno opredelio nakon 19km loše sam prihvatio čašu i deo vode prosuo po sebi. U trećem krugu pomalo me je počela boleti plantarna fascija desnog stopala ili petni trn što me već muči 2-3 godine. Koristio sam obične silikonske uloške iz apoteke u adidas patikama koji mi pomažu, ali posle više kilometara ipak osećam bol. Na 21. kilometru na mostu na Begeju intenzivniji bol mi je probo petu, ali sam znao da ima još par stotina  metara i prilikom utvrčavanja u cilj taj bol je sasvim utrnuo.

Organizacija trke je jako dobra bila. Skoro na svakom kilometru je okrepa, negde samo voda, a negde i voće, možda i malo preterano. Bilo je puno mladih volontera, a na svakoj raskrsnici je bilo policije. Južni deo trase sa druge strane Begeja je stambeno naselje koje čini kombinacija kuća i nižih zgrada sa dosta drveća. Negde na petom kilometru je bio ček point za čip preko koga se moralo preći. U jednoj ulici iz obližnje roštiljnice dopirao je miris mesa. Bilo je dosta i gledalaca, ljudi koji su nam davali podršku. Jedan činilo mi se malo zapušten čovek gledao je ispred jedne zgrade, drugi mu je dobacio: „Mogao bi i ti da im se pridružiš“! Ovaj je veselo dobacio: „Dobro je meni i da gledam samo“! U toj istoj ulici u njenom ruralnom delu uz samu ivicu asfalta gde su prolazili trkači sedela je u jednoj stoličici jedna baba, gledala trku i žmirkala na prijatnom oktobarskom suncu. U trećem krugu baš kada sam protrčavao kraj toga mesta, baba je ustala uzela stolicu i lagano odlazila, verovatno je mislila: „Dosta sam vas više gledala“!

Tokom trke nisam imao neke posebne rivale, pokušavao sam da držim jednog  dečka u plavom, ali mi je odmicao polako, kao i jedan u sivom kasnije. Kod poslednje okrepe prestigao me je jedan nešto stariji trkač čiji lik pamtim sa nekih trka, ali ga baš ne znam, posle gledajući rezultate mislim da je u pitanju bio Novak Mataruga. Budući da je staza u tri kruga sa dosta skretanja i krivina, krajičkom oka sam mogao da pratim i obračun elite.  Usuprotnom pravcu je dva puta protrčao Stenli Kipruto, Kenijac koji trči za Mladost iz Užica, vitak kao gazela sa tamnim naočarima bez grča na licu, ubedljivo je vodio. Ne tako  daleko iza njega protrčao je Veki, dobro se držao. Nešto dalje sam primetio još jednog mladog trkača koji se izdvojio. Pomislio sam: Ovo je verovatno Firulović. Pre neki dan sam saznao da je to možda budući zet koleginice koja samnom radi u školi. Oliveru sam video u poslednjem krugu. Dobro je gazila „košuta sa Đetinje“, ali mi je nekako izgledala iscrpljeno. Na kraju je bio takav poredak: Kipruto 1:09:34, Veki sjajnih 1:12:30, mladi Firulović Denis 1:15:58, Olivera četvrta sa 1:19:41, a odmah iza nje skromni i vredni Zrenjaninac koji živi u Novom Sadu Nikša Papić sa 1:19:55. Još da je bio i Đura Borbelj sa kojim sam prvo planirao da idem, ali je on odustao od trke budući da se čuva za polumaraton u Zagrebu idući vikend. Moje ostvarenje je bilo na kraju 1:37:19 i bolje od planiranog.

U ciljnoj zoni je bilo veselo. Uzevši medalju popio sam neki napitak sa elektrolitima i izašao u sporednu ulicu da rastrčim lagano još jedno deset minuta, teško je išlo. Vratio sam se ponovo u ciljnu zonu da se okrepim voćem, popio sam još i vode, a zatim sam video da neki nose i pivo, pa sam uskoro ugledao točilicu. Popio sam pivo, ali iskreno nije mi baš godilo, bar druga polovina čaše. Počelo je da mi zastaje u grlu i pomalo da mi se vraća. Usput sam sretao poznata lica, malo sam porazgovarao sa Mišovićem, sa Nikšom Papićem, video Oliveru Jevtić koja je bila na masaži. Prolazio sam kraj ciljne linije i gledao finišere koji su još pristizali. Pogledom sam tražio Jelenu i Marka koji joj je bio podrška. Oni su planirali da idu oko 2 sata. Otišao sam u školu na presvlačenje.  Dok sam zadovoljan pakovao mokru odeću sve više sam zapažao inventar učionice, slike na zidu, školsku tablu, neke radove učenika koji su bili izloženi i razmišljao sam o mojoj školi i novoj radnoj sedmici koja će sutradan započeti. Pojeo sam dva rižoto bara iz startnog paketa i još se malo hidrirao dok sam čekao Jelenu i Marka. Uskoro su stigli i oni. Završili su za 2:05 i bili su zadovoljni.

Jelena nije bila za ručak koji je bio na nekoj lokaciji u centru, malo dalje, navodno je u startnom paketu bio bon, mada ga ja kod mene nisam pronašao, pa je predložila da odemo na pivo. Pristao sam, pa smo nas troje otišli ponovo na korzo na isto mesto gde smo jutros pili kafu. Popio sam malo pivo, koje mi je nešto bolje leglo nekog ono u finišerskoj zoni. Posle podne je bilo prilično lepo i sunčano. Figura kralja Petra I se ponosito presijavala u centru trga, gde se nalazio njegov spomenik. Krenuli smo ka autobuskoj stanici, ali smo malo zalutali, zbunio nas je GPS, tu smo izgubili  oko 5 minuta, ali smo ipak prešli Begej preko drugog pešačkog mosta i stigli do stanice. Sva sreća bus za Novi Sad koji je dolazio iz Vršca je malo kasnio pa smo stigli. Pozdravili smo se sa Markom koji je imao bus za Kikindu pola sata kasnije i krenuli smo oko pola četiri. Jelena je bila prilično umorna, a i ja, mada možda nisam ostavljao takav utisak. Malo sam više pričao, ali sam ipak 15-20 minuta puta posvetio i čitanju zanimljive knjige koju sam poneo sa sobom da bi se Jelena malo odmorila. U pitanju je „Sport i njegovi duhovni aspekti“ jednog ruskog episkopa, mitropolita Badanina u kojoj je prikazan stav pravoslavnih hrišćana odnosno crkve prema sportu. Put je bio jednoličan kroz vojvođansku ravnicu, kada smo napustili Zrenjanin, zapazio sam raskrsnicu za Žabalj i Šajkaš, a zatim je brzo bila Kaćka petlja i nešto dalje skretanje za Šangaj. Putovanje se završilo, pozdravio sam se sa Jelenom i krenuo put Petrovaradina, imao sam odmah Bukovački bus.

Nakon tuširanja otišao sam na bogosluženje koje je bilo u 18h u Bogorodičino svetište Tekije gde se zatvaralo godišnje hodočašće i zahvalio se Gospodu na lepom danu, dobroj trci i na ljudima koje sam upoznao Jeleni Gavrilov i Marku Zeljkoviću.