5. Zrenjaninski maraton, 25.5.2025.

5. Zrenjaninski maraton, 25.5.2025.

   Najveći grad srpskog dela Banata, grad na Begeju, u srednjobanatskom okrugu, bivši Veliki Bečkerek tako zvan u vreme K. Und K. Monarhije, kasniji Petrograd, a današnji Zrenjanin bio je u nedelju 25. maja poprište trkačke manifestacije, više uličnih trka, od kojih je centralno mesto zauzimala „kraljevska trka“ – maraton. Ove godine izabrani dan je bio dosta simboličan, jer datum 25. maj podseća na bivšu državu, na kult Brozove ličnosti, budući da se u SFRJ obeležavao i slavio kao Dan mladosti, zvanično rođendan maršala Tita. Već dugo nema sletova i štafete mladosti, ali se umesto toga ove godine 25. maja na ulicama Zrenjanina okupila mladost Srbije: deca, tinejdžeri, mladi ljudi, a bilo je tu i veterana koji su uglavnom nastupali u maratonu. Po sastavu učesnika i karakteru trke moglo bi se reći da je ona bila događaj u kome su sudelovali amateri atletičari, jer profesionalnih trkača nije bilo. Osim maratonske trke na programu je bio i polumaraton, trka zadovoljstva na 7033m, trka lica sa telesnim nedostatcima, kao i dečje trke u samom centru. Konstatacija novinara Sportskog žurnala da je bilo 1100 učesnika deluje pomalo nerealno, a po mom mišljenju je možda tačna, ako u nju ubrojimo i jedan deo ustrajne i posvećene publike koja je bodrila nas trkače.

Organizacija trke je bila solidna, odnosno u nekim segmentima sasvim zadovoljavajuća, a u nekim manjkava. Više bih ipak naglasio pozitivne stvari. Budući da je staza kružna, da krug iznosi 7033 metra, dakle oko 7 kilometara, okrepe je bilo na 3-4 mesta što je sasvim dovoljno. Uglavnom je u pitanju voda, mada ponegde i izotonik, pomorandže, limun i banane na dve okrepne stanice. Volonteri su se zalagali, mladi aktivisti crvenog krsta su takođe bili prisutni. Muzička podrška na stazi je bila sasvim dobra, a tu je bila i grupa studenata koja je svojim „pumpaj“ ulivala dodatnu energiju. Mesto za podizanje startnih brojeva, neka vrsta expoa je takođe bilo na nivou, čuveno Zrenjaninsko pozorište Toša Jovanović, jedno od najstarijih u Srbiji. Majce za trku su bile kvalitetne, lepo dizajnirane, bilo one trkačke od poliestera, bilo pamučne (jednu takvu sam ja dobio zbog kasnije prijave i uplate). Nedostatak je garderoba, svlačionice, navodno je postojala, ali je nisam zapazio.

Učesnici maratonske trke u kojoj sam i ja sudelovao su bili uglavnom prekaljeni trkači veterani, sakupljači maratona. Sebe bih uvrstio u nešto između u pomalo nedefinisanu kategoriju između trkača i „sakupljača maratona“. Konkurencija nije bila jaka i velika. Maratonska trka je imalanešto preko četrdeset učesnika, tačno 40 finišera, od toga 36 muškog pola i 4 ženskog. Po kvalitetu se izdvajao jedino pobednik Boris Činčurak koji je trku završio ispod 3 sata i donekle Jovana Stelkić kod žena. Svojim rezultatom i nastupom sam izuzetno zadovoljan. Rezultat od oko 3:40 ili tačnije 3:39:58 je više od očekivanog, kao i generalni plasman na 6. mesto, u muškoj konkurenciji 5-ti, a drugi u kategoriji. Nisam se do kraja potrošio i taktički sam dobro istrčao. Nisam imao puno problema oko dolaska i odlaska na trku jer se za to pobrinuo moj prijatelj i trkač Ivica Marković čijim kolima smo došli. Društvo nam je pravio prekaljeni maratonac Kop Bahadur Gurung, rodom iz Nepala. To jutro su me njih dvojca pokupila nešto iza 7 časova, na stanici gradskog autobusa 6 i 11 na Novosadskom keju, nedaleko od Doma vojske. Put  do Zrenjanina je brzo protekao u neformalnom ćaskanju. Ivica, dobar poznavatelj Zrenjanina i „stari lisac“ iskusno se parkirao u jednoj uličici kraj male crkve nedaleko od startno-ciljne zone. Njegov automobil nam je poslužio i kao svlačionica i kao garderoba. Pravio sam mu društvo dok je 45 minuta pre trke otišao do obližnje pekare „Plavi Jadran“ gde je pre trke smlatio dva sveža skoro vruća bureka sa sirom i jogurt, a i ja sam jedan uzeo, ali upakovan za posle trke. Kop nas je dotle čekao u kolima. Bili smo knap sa vremenom, mada nisam bio nešto posebno nervozan. Minut-dva pre planiranog starta smo bili u startno-ciljnoj zoni, ali smo saznali da će trka kasniti 15 minuta.

Vremenske prilike su bile dosta dobre za trčanje maratona. Pretposlednja sedmica u maju je bila prilično prohladna, tako da je temperatura tog prepodneva varirala od 15 do 20 stepeni, smenjivali su se sunce i oblaci, pala je i poneka kap kiše, bilo je dosta vetra, što je jedino otežavalo trčanje u nekim trenutcima i u nekim ulicama. Dok su zvona zrenjaninske  katedrale sv. Ivana Nepomuka najavljivala početak Božje službe toga nedeljnog prepodneva, startna linija se nalazila nedaleko od ulaza u crkvu, mi smo se polako pripremali za start. U prvi red na startnoj liniji su se poređali neki Kinezi u plavim Linglong majcama, nisu delovali kao profesionalni trkači i pored stava i samouverenosti, što se posle i pokazalo na trci. Uoči starta Ivica, Kop i ja smo uradili dve lepe fotografije, a zatim sam sreo posle duže vremena prijatelja Miroslava Savića, iskusnog maratonca sa kojima sam razmenio po koju reč.

Prvi kilometar sam po običaju malo jače povukao 4:45/km, ali sam se brzo disciplinovao i smanjio na oko 5 minuta, da bi imao dovoljno snage i da ne bih posle morao da hodam. Prvi krug po Zrenjaninu je bio više upoznavanje i ispitivanje staze. U glavi sam je poredio sa trasom Zrenjaninskog polumaratona, druge trke koja se održava na jesen u oktobru. Prema mom sećanju trasa se donekle razlikuje, bar u odnosu na oktobar 2021. godine, kada sam trčao polumaraton u ovom gradu. Krug bi podelio na tri dela: 2-3 kilometra koji se vrte po centru, oko 500 metara je po korzou, dva tri kilometra sa druge strane Begeja u manjim ulicama prijatnim za stanovanje sa prizemnim kućama i drvoredima i dva tri kilometra po širim ulicam, kraj škola, pijace, stambenih zgrada. Reka se prelazi četiri puta u jednom krugu, pod dva puta preko dva različita mosta. Tu ima nešto uspona, ali on nije velik. Prvi krug sam okončao za malo više od 35 minuta. Krenuo je drugi od šest.

U drugom krugu pre prvog prelaska mosta na Begeju, sustiže me meni poznato žensko lice. Nisam odmah bio siguran, ali ubrzo sam shvatio da je to Keti. Nije imala startnog broja i trčala je za sebe kao trening 16km, a i kao podrška Srećku koji je naravno trčao maraton. Zacrtala je da joj trening bude peisom od 5minuta po kilometru. U tom trenutku mi je to manje -više odgovaralo. Narednih otprilike 5 kilometara smo išli zajedno i pomalo ćaskali s obzirom da se nismo dugo videli. Možda me je to malo usporilo, ali možda i spasilo da se suviše ne zaletim. U svakom slučaju dobro sam se osećao. U trećem krugu delovalo mi je da je na trasi trke mnogo ljudi koji se nekako sporo kreću, što je bilo posledica toga da je u 10h startovala trka zadovoljstva na 7 kilometara u kojoj je bilo puno mladih-dece i onih koji su samo šetali ulicama Zrenjanina sa startnim brojem. Važno je bilo da dobro rasporedim svoju okrepu i na vreme je uzmem. Za prvim magnezanom sa C vitaminom sam posegnuo nakon 20km, a polumaraton sam prošao za oko 1:48, a drugi magnezan sam uzeo nakon 30km. Nisam suviše pao u tempu mada su mi obično najkritičniji kilometri 34-ti  i 35-ti bili za 5:31 i 5:32. Finalnu okrepu mi je predstavljao komad pomorandže na 35km, koji nisam ranije isplanirao, a nudili su organizatori i dva komada moje čokolade, karamela i so, tanke sa filom unutra što se pokazalo dobro i zbog žvakanja, veličine, a  i zbog učinka na telo i energije. Završavam četvrti krug, a sustižu me kola sa semaforom. Shvatih da će me obići lider trke za jedan krug, on je završavao peti. Na semaforu je bilo oko 2:23. Kada sam započinjao šesti krug bilo je 3:02. U petom krugu obiđoh Ivicu, a početkom šestog i Kopa. U tom krugu sam sustigao i mog prijatelja Miroslava koji je imao malu krizu. Sasvim lepo sam finiširao taman ispod 3:40.

Posle završenog maratona sam relativno brzo uspeo da se priberem. Prvo sam uzeo malo okrepe, a zatim krenuo na lagano istezanje, čak sam počeo i lagano da rastrčavam, mada sam dosta brzo odustao, jer mi je to ipak bilo prenaporno. U maloj torbici, poklonu Dragana Borisa za jedan od rođendana, stala je moja okrepa, ali i ključevi od Ivičinog automobila. Prilikom trčanja me ona nije mnogo sputavala. Dok je počinjalo proglašenje polako sam se udaljavao ka automobilu, tada još uvek ne znajući svoj plasman. Nakon presvlačenja sam odmah proverio na sajtu „run trace“, odnosno Zrenjaninskog polumaratona, svakako na postolje nisam računao, ali priželjkivao sam kategoriju. Posle presvlačenja sam ponovo odšetao do bine i pitao organizatora da li postoji proglašenje u kategorijama. Dobo sam odgovor da se proglašava samo prvi u kategoriji, a budući da sam bio drugi to mi je za malo izmaklo. Zapravo takmičari koji su zauzeli pozicije 2-4 su došli u malom razmaku u intervalu 3:28-3:29, što je svakako bilo desetak minuta pre mene pa nemam za čime da žalim. Jedan od njih je bio u kategoriji 40-49 godina. Nakon povratka u Ivičin automobil, popio sam gaziranu knjaz Miloš vodu 0,5l da mi stomak malo proradi kako se to u narodu kaže, a onda mi je dobro legao burek sa sirom koji se još nije sasvim ohladio i Balans jogurt. U tim momentima je došao i Kop koji je trku završio za 4:48, a i Ivica je finiširao za nekih 5:03. Nakon presvlačenja krenuli smo put Novog Sada da bi Ivica što pre ručao, popio koje pivo i svojima dao auto. Odvezao me je do Petrovaradina.

Zadovoljan trčanjem i uspehom razmišljao sam o narednim trkama, zaokupljala me je Kopova ideja da sa njim i Draganom Mladenovićem trčim maraton u Vilnjusu u Litvaniji, ali sam razmišljao i o drugim trkama. Nakon nedeljne mise u Petrovaradinu u župi sv. Jurja podno čuvene tvrđave, slavlje zbog dobrog nastupa na maratonu sam uz koje pivo nastavio kod prijatelja Vladimira Tomića, pre večere i povratka u Suboticu.