Prvi Senćanski polumaraton, 31.5.2026.

Prvi Senćanski polumaraton, 31.5.2026.

     Sentu pamtim kao lep gradić na obali Tise sa pomalo idiličnom prirodom. Sećanje na jednu trku od 10 kilometara od pre par godina u ranu jesen koja je još bila Miholjsko leto, krajem septembra, Senćanski kej, toplo sunčano vreme, gradska kuća i lep gradski park u centru. Ove impresije su isplivale iz mog sećanja kada sam odlučio da ću se prijaviti i trčati prvi senćanski polumaraton. Ona kolektivna sećanja, odnosno istorijska svest priziva u sećanje čuvenu Senćansku bitku i 11. septembar 1697. godine, kao i lik princa pobednika Eugena Savojskog, bar kako su ga umetnici prikazivali ili kako se da nazreti na velikoj Ajzenkutovoj slici u zgradi Somborske županije. Poneka druga činjenica izroni iz svesti. Senćanska gimnazija, Stevan Sremac, saživot: Srbi i Mađari…

Trka i raznih drugih sportskih manifestacija koje liče na trke i neke izazove danas je mnogo i sve više. Generalno nije to loše, ako čovek zna gde mu je mesto, šta može, šta izabrati da mu bude korisno. Noge me već toliko ne slušaju, bilo je dosta povreda i povredica, mada mi je ceo maj mesec bio dosta uspešan u pogledu treniranja budući da sam se vratio na sistem od 5 trčanja sedmično, ali sa prilično malom kilometražom. Ukupno sa ovom trkom poslednjeg toplog majskog dana moj uređaj za merenje pokazuje da je to bilo 232 km. Bol sa zadnje i bočne strane levog kolena nije intenzivan, ali je novi momenat u priči o povredama, a počeo sam ga osećati nedugo posle Beogradskog maratona. Svakako krenuo sam u novu borbu i oporavak i nadam se poboljšanju.

Prednost  pripadanja jednom klubu često olakšava putovanje na trku, daje jednu dimenziju zajedništva, donosi nove trkačke priče, podelu trkačke radosti, čežnje, strepnji i strahova, druženja pre i posle trka. Tronovci su i ovaj vikend bili prisutni na trkama u regionu. Ekipa se najviše podelila na deo koji ide na polumaraton u Senti i drugi deo koji ide na Zrenjaninski maraton istog dana. Dogovor oko odlaska na trku je sklopljen nekoliko dana pre. Preko Nenada Grkovića, povezao sam se i sa Markom Orčićem, a kvartet je toga jutra dopunio i Dragan Vuković. Trka mi i pored kontinuiteta i opuštenosti u treninzima tokom maja nije naišla u zgodnom momentu, budući da je dan i veče pre 30. maja bila proslava mature u Hemijsko-tehnološkoj školi i u restoranu Spartak. Izvodio sam svoju treću generaciju. Bilo je zaista lepo i veselo, a to veče i više od polovine noći nisam se štedeo ni u veselju. Treća čaša vina je bila višak pred trku, ali sam pokušao da je neutrališem nakon prvog sna sa zracima zore kada se sa ulice čuje onaj harmoničan cvrkut ptica koji samo poremeti tek poneki automobil koji prolazi, popivši jedan već  pripremljeni analgin i odspavavši još dva sata skoro do 7h. Još pomalo mamuran obradovao sam se novom danu Gospodnjem i nakon zahvale i jače crne kafe spakovao sam pripremljene sportske stvari u manji ranac i požurio ka kružnom toku nedaleko od zgrade gde sam očekivao da se uskoro pojavi Marko sa automobilom.

Vožnja automobilom u trajanju od otprilike sat vremena izazvala je laganu mučninu u meni. Možda je to delimično i posledica mamurluka, mada i kada okolnosti nisu ovakve imam slab stomak i malo mi je potrebno da se javi mučnina prilikom vožnje posebno u krivinama i brdovitom terenu. Palić, Hajdukovo, Bački vinogradi, pa zatim neka prečica, uskoro se pojavila Kanjiža iza koje ima jedan „polumaraton kilometara“ do Sente. Pronašavši zgodno mesto za parkiranje brzo smo se našli u parku ispred Gradske kuće, gde je u malim drvenim kućicama bio ekspo. Bilo je još dovoljno vremena, start je bio u 11h, a nije bilo ni 10h. Svratili smo u obližnji kafe zajedno sa drugim delom klupskog društva iz Subotice. Tu su bili Simeon, Suvi, David, Luiđi, Šole, Bogdan Vurdelja koji se setio da je sa mnom išao na maraton u Košice pre deset godina, što zaista zvuči davno kada se izgovori, kao i jedna gospođa (možda sam slučajno nekog izostavio). Jedan kratki espreso sa mlekom je bio moj dodatni doping. Presvlačenje u kolima i kratko zagrevanje i brzo je došlo vreme starta. Pomerao sam se ka napred, bliže startnoj liniji i tu sretoh Balinta Pastora koji sa kojim se pozdravih i jedan drugome poželesmo sreću na trci.

Standardno odbrojavanje i krenusmo jednom kraćom ulicom u senci drveća. Gužva na startu, kao i obično kada startuju tri trke, nešto više od 500 učesnika. Prvih par stotina metara sam išao prilično obazrivo da ne bih nekoga sapleo ili se sudario sa nekim. Ipak posle kružnog toga i skretanja u levo nakon 400 metara počeo sam da hvatam zalet. Na isteku 1 kilometra čekao nas je lokalni bend u narodnim nošnjama koji je svirao na klasičnim instrumentima nešto poput starogradske muzike. Na tom malom trgu je i crkvica, meni je pomalo delovala kao mešavina gotike i neoromanike, mada u nekim segmentima podseća i na kalvinističke crkve. Naredne ulice su pejzaž učinile rustičnim, poput većine tipičnih vojvođanskih varošica, vetar je donosio oštar vonj balege ili nekog đubriva iz nepoznatog pravca. Podrške na ulicama je bilo, a i okrepa je bilo na svaka dva kilometra. Na trećem kilometru napravismo polukrug do ograde velikog groblja, (za koje u drugom krugu pomislih kada mi je puls porastao i kriza počela-taman da me sahrane, ne moraju daleko), a zatim dugom ulicom dospesmo do keja i Tise. Železnički most koji se u početku nazirao u daljini sada nam je bio sve bliži, da bi u jednom momentu skrenuli u kratku uličicu pokraj košarkaškog igrališta i našli se ponovo u centru na startu, a nekome je to bio već i cilj. Bilo je prilično toplo, sparno, uz Tisu je pirkao neki vruć vetar i ako smo u nekim delovima trke bili pošteđeni direktnog sunca budući da su nebom promicali beličasti oblačići. Organizatori su čak na tri mesta postavili ulične prskalice-tuševe da se trkači osveže.

Na početku drugog kruga kod kružnog toka u glavnoj ulici čujem da mi neko dovikuje „profesore“! Pogledah i u uniformi saobraćajnog policajca prepoznah bivšeg učenika Dragana Mihaljevića, koga pozdravih i doviknuh mu: „Beše odeljenje 4-9“?, a on je potvrdio. Primetio sam da mi peis polako opada iz kilometra u kilometar, a mali peh je bio i u tome što nisam uzeo iz pretinca moje torbe koja je ostala u kolima kod Marka, magnezan koji sam poneo, tako da su nakon 10 km i noge pomalo otežale i postale trome, naravno ne baš kao na maratonu kada dođe druga polovina. U drugom krugu primetih na jednoj raskrsnici razdvajanje, da strelice pokazuju 21km desno, a 10km levo. Malo se uplaših s obzirom da se ne sećam da je u prvom krugu toga uopšte bilo, ali strah i nedoumica su posle iščezle kada sam čuo da se to odnosilo samo na drugi, treći i četvrti krug, budući da je prvi bio kraći, odnosno svega 5km. Uzeo bih tek svaku treću okrepu, a posle 10 km svaku drugu. Budući da su široke otvorene kartonske čaše, dosta toga sam i prosuo. U trećem krugu stigoh i Anitu Kalbert, staru poznanicu koja me je pozdravila. Tek nakon 20 km stigoh i Nenada Grkovića, kome je nedostatak vode na nekim okrepnim stanicama teško pao, a imao je dobar ritam. Dugo nisam prepoznavao da je to on dok mu se nisam približio i ako je trčao u karakterističnoj majci na bretele sa sarajevskog polumaratona. Na početku četvrtog kruga me je ohrabrio i glas Raleta Simića poznatog komentatora sa RTS koji je na mikrofonu rekao Deman Dominik upravo započinje poslednji krug. Na jednom velikom termometru na 21 kilometru, na pretposlednjom skretanju, vidim pokazuje 31 pomislih stepena celzijusovih, ali biće da je to bio datum 31.5., mada ne bi me čudilo da se i tempratura približila tridesetom podeoku, bliži se 13h.Finiširam prilično umoran, ali zadovoljan. Nakon uzimanja medalje vidim kako pristiže Balint Pastor, čestitam mu, a prilazi mu i supruga. Odmah za njim ulazi i Nenad Grković u cilj, a pristiže i Anita Kalbert. Kod naših David Elek razvalio 1:24:08, ubedljivo prvi,  dobio i Rusa i poznatog senćanina Toma Fodora. Suvi i Simeon uzeli sa oko 1h:37min plasman u kategorijama, dok je Anita druga u ženskoj konkurenciji. Mojih 1:50:03, po zvaničnom merenju i 27. mesto u muškoj, a 28. u apsolutnoj konkurenciji zvuči skromno, ali s obzirom na sinoćnu obilnu večeru zalivanu crnim vinom i mučenje sa povredama poslednjih godinu dana, čini mi se da je to i više nego dobro, Bogu hvala.

Marko nas je već čekao presvučen, budući da je on trčao trku „Senćanska bitka“, trku na 10km. Doneo nam je bonove za pivo i za ručak po dogovoru. Vrlo malo sam se istezao, čekali smo da još neki završe. Trkači su malo po malo pristizali narednih 45 minuta. Pristigao je i Peđa na trkačkom biciklu iz Subotice. Vozio je nešto više od dva sata. Budući da sam izgubio od vrućine i dosta soli, veoma su mi prijale dve čaše napitka sa različitim sastojcima, magnezijomom i elektrolitima. Čak i malo jelen pivo 0,33 koje se dobijalo za bon nikada mi nije slađe palo i otvorilo mi je apetit za pasulj sa suvim mesom koji se kuvao u ogromnom kazanu na rubu gradskog parka. Neki od nas su jeli i pili za postavljenim stolovima ispred gradske kuće, drugi su samo sedeli, neki su se u obližnjem parku istezali. Bilo je tu mnogo lepog ženskog sveta, a ponekad bi se njihova graciozna i skladna tela i lepe obline ocrtavale u sportskoj opremi. U jednom momentu Simeon smerno i pokajnički reče:“ Gde da gledam, a da ne zgrešim, najbolje dole – u beton“? Suvi se nasmeja, stavi mu ruku na glavu i reče: „Ja ću te ispovediti“! Nakon malo šala odosmo na proglašenje, gde je kralj trke, David dobio lovorov venac, vaučer na 130 eura, veliku diplomu i još neke nagrade sponzora u robi. Suvi ga je malo zezao i rekao: „Narkomane, čime si se dopingovao da bi pobedio danas i oborio svoj lični rekord“?! David je mirno rekao da je večerao neko lepo jelo sinoć ili tako nešto obično. On je sada najperspektivniji trkač našeg kluba, nakon vatrenog krštenja i maratonskog debija u Sarajevu sa 3:08, dobio je dodatno samopouzdanje i postavlja sve češće lične rekorde, a i godine rade za njega, u najboljim je trkačkim godinama. Slikali smo se u parku ispred gradske kuće pored velikih slova Zenta i srca kraj nje. Simeon i Nemanja-Suvi su preskočili pasulj, a svoj plasman u kategoriji su otišli da proslave u neku piceriju, dok smo se mi uputili ka Markovim kolima usput se možda malo dvoumeći da odemo na masažu,(videli smo postavljene krevete i maserke) za koju je Nenad spomenuo da mu ne prija, a ja da možda nekad posle maratona praktikujem, mada zna da bude bolna kada su listovi na nogama u pitanju. Nakon presvlačenja odmah smo pošli ka Subotici u koju smo stigli oko 15:30h.