26. Apatinski polumaraton, 16.10.2022.

26. Apatinski polumaraton, 16.10.2022.

     Ponekad motivacije za pisanje nestane, a kada čovek ima prilično obaveza ili ne rasporedi dobro vreme, dani prolaze, a sećanje na neki događaj polako bledi. Tako je i sa ovom apatinskom trkom za mene. Ona je protekla u veoma prijatnoj atmosferi u okruženju mojih klupskih kolega i koleginica sa jednom uvertirom celodnevnog pešačenja po šumama i proplancima Fruške gore sa drugaricom Sanjom. Možda me je to koštalo i malo boljeg rezultata na trci, ali ne žalim zbog toga. Postignutih 1:40:47 je pomalo skromno za moja ne tako davna postignuća, ali organizam pokazuje da je pomalo umoran, a i ritam rada i treninga mi nije baš uvek najbolji.

Primarni motiv ove trke i male avanture je bio proslaviti Bogdanov 60-ti rođendan. Po običaju došao je to nedeljno jutro po mene. Mogao sam taman sudelovati na nedeljnoj misi i na brzinu popiti jutarnju kafu uz laganiji doručak. Vreme je bilo veoma lepo, pravo miholjsko leto, ceo taj vikend. Uz lagano ćasknje u kolima put do Apatina je brzo protekao. Trka je bila veoma posećena, a Goran Čegar se prilično nervirao kako se start bližio zbog komocije ljudi, zato što mnogi dolaze u poslednji čas. U hvatili smo uobičajene pozicije kada je u pitanju parking. Podigli smo startne pakete, obavili slikanje i zagrevanje, a Čegi je uspeo na vreme da otvori trku. Prvi kilometri su za mene obećavali, ali primetio sam da vrlo brzo gubim svežinu i korak.  Prvih 5 kilometara sam držao tempo oko 4:30, a upravo po isteku petog su me obišli Jamanta i Igor Janković, dok je to isto učinio na ulazu u Apatin, nakon 9 km i Simeon. Konačno okret nakon 13km i vraćanje nazad. Hoka patike su pomalo bile potrošene, a specijalni ortopedski ulošci nisu sasvim amortizovali probleme sa plantarnom fascijom. Ipak sam nastojao da koliko-toliko uživam u trci i da držim ritam, a da ne dovedem organizam do krajnjeg stepena iscrpljenosti. Dejan i Đurika su me obišli nakon okreta, ali sam iskoristio Đurikine tegobe sa leđima i kolenima da ga ponovo sustignem u jačem finišu za Aleksandrom Janković, ćerkom profesora Zorana. I ako mi nije bilo do rastrčavanja ipak sam to nevoljko odradio i nastavio da se lagnao hidriram. Neki negativni simptomi su se opet javili. Čekajući jedan drugog da se presvučemo i istuširamo ostali smo bez ručka, ali se bar pivopije nisu morale žaliti jer je apatinska pivara jedan od sponzora trke. Bogdanova ogromna čokoladna torta sa oznakom  od 60 godina je pojedena u senci jednog drveta . I ako je bila ukusna i prilično slatka, na prazan i pomalo izmučen želudac  nije mi najbolje legla, što nisam odmah osetio, nego u kolima u povratku za Suboticu.

Predivno sunčano popodne smo iskoristili boraveći u bašti somorskog kafića de Sol na obali kanala, obasjanog ranojesenjim suncem. Razgovaralo se o svemu i svačemu, utiscima sa trke, o planovima za buduće. Čule su se raznorazne šale. Kafe late nije uspeo da razblaži slatkoću Bogdanove rođendanske torte. Dok je Bogdanov crveni auto lagano klizio kroz Bačku ravnicu iz „teg“ Sombora, vođen sigurnom Martininom rukom, mrak se spuštao. Simeon i Bogdan su pod uticajem već nekog piva bili dosta pričljivi, a ja iako skroz trezan bio sam savladan laganom glavoboljom i podmuklom mučninom više nego utiskom da nisam dobro trčao ili da se možda nisam dovoljno borio. Kada smo stigli u Suboticu, mučnina je popustila i laknulo mi je. Još jedno druženje, zajedništvo, sretanje nekih lica posle duže vremena, radovanje sa drugima, stavilo je ovoga puta trčanje u drugi plan.

Još jedan kratak osvrt na samu trku. Prva zvezda trke i apsolutno ubedljiv je bio Apatinac Đuro Borbelj koji je nakon osvajanja titule državnog prvaka u maratonu nedelju dana pre u Novom Sadu odbranio prvo mesto osvojeno prošle godine u Apatinu i opet je istrčao ispod 1:10. Svoje lične rekorde su postigli Jamanta, Simeon, Igor Janković, Aleksandra Janković profesorova ćerka, Rapić Dragan na 10 km, verovatno još neko. I ovoga puta apatinska trka je opravdala naša očekivanja.