5. Subotički polumaraton, 28.8.2022.

5. Subotički polumaraton, 28.8.2022.

     Utisci sa jubilarnog subotičkog polumaratona su se već odavno slegli, počeli su već pomalo i da blede. Nisu samo relativno slab rezultat i teškoće u trčanju uticali da odgađam pisanje izveštaja, već i početak nove školske godine u kojoj me je dočekalo puno posla, novo odeljenje, odnosno odeljensko starešinstvo sa novom generacijom. Subotička trka i njeni organizatori su opravdali očekivanja. Bila je masovna i nastavila je visoko da se kotira u Srbiji. Tog vikenda je leto iskaljivalo na našoj prirodi poslednji talas vreline, to je bila njegova „labudova pesma“ bez obzira da li će posle biti možda i nekih dana koji podsećaju na „miholjsko leto“.

Vikend sam  odlučio da posvetim trci pa sam ostao u Subotici, nisam kao i obično putovao za Novi Sad. U subotu uveče 27. avgusta sam strpljivo čekao na korzou ispred Doma vojske da podignem startni broj i da sudelujem u pasta partiju. Čekajući sretao sam i pozdravljao mnoge naše Tronovce, a koju reč sam progovorio i sa jednim od glavnih organizatora Kristiforom. Nakon lagane večere koja je prijala i kraćeg druženja sa Bogdanom, Draganom Vugdelijom, Ivanom, odšetao sam do stana da što ranije legnem. I ako sam legao ranije nego obično san nije dolazio na oči, često sam se okretao, a manji bol u vratu i delu ramena ponovo se javljao. Čini mi se da sam zaspao u sitne sate, dosta posle ponoći.

U nedelju ujutro sam poranio da bih sudelovao na jutarnjoj misi, a nakon toga popio kafu i lagano doručkovao. I ako sam deo stvari za trku pripremio još u subotu uveče, ponovo sam dočekao da u poslednji trenutak krećem. Odmakao sam već stotinak metara od stana kada se setih da nisam poneo rezervne gaće. Odlučih da se ipak vratim, pa da sa laganim rancem oddžogiram do centra budući da nije daleko oko 1,2 km od mene do starta trke. Predaja stvari u garderobu je protekla brzo i lagano, taman dovoljno vremena da se zagrejem, a budući da je bivalo sve toplije, bilo je i malo straha da se ne pregrejem. Pored umora bio sam dosta raspoložen. Već sam završio svoje zagrevanje kada je gradonačelnik održao kratiki govor, otvorio trku i kada je započelo zvanično zagrevanje predvođeno grupom mladih devojaka sa tribine. Bilo je već skoro 10 časova, čini se da zvaničan semafor nije bio usklađen sa vremenom, tako da je zagrevanje moralo biti skraćeno budući da organizator nije želeo da trka kasni. Meni je to pogodovalo jer sam bio željan da što pre startujem, ali sam čuo kasnije da to nije pogodovalo nekim od bržih trkača koji se nisu dovoljno  približili startnoj liniji i u početku su imali manji zaostatak.

Meni je trka bila veoma teška, nisam poslušao Mirkov savet od dan pre da pustim planove i tempo i da idem svaki kilometar sporije oko 30 sekundi nego što bih optimalno mogao. Nadao sam se bar 1:44 -1:45 na kraju, a priželjkivao sam 1:39-1:40. Na kraju je teškom mukom bilo 1:47:37. Prva trećina po običaju malo prebrza. Prvi kilometar koji nikad i da sam pažljiviji ne mogu tempirati na trkama gde je masa ljudi za kojima povučen jurnem, bio je 4:36, a recimo da sam planirao 4:45. Sledeća tri su se kretala između 4:40 i 4:50. Problemi sa dehidracijom i gutanjem, uzimanjem tečnosti su me naterale da oprezno i pažljivo planiram. Okrepe, odnosno vode je na trci bilo sasvim dovoljno, meni čak i previše jer sam se plašio da organizam neće moći sve to da apsorbuje i u dovoljnoj količini primi tečnost. Odlučio sam da moja prva okrepa bude na povratku sa Prozivke u Braće Radića, negde preko puta moje zgrade pri kraju 4 kilometara kada sam zastao i par koraka hodao da bi progutao vodu, možda sam mogao da uzmem i u dolasku sa suprotne strane nakon 2 km?

Prvih sedam kilometara je išlo nekako. U prvom krugu kod sinagoge me je sasvim lagano i svež obišao Zoran Radičanin. Nisam ni sumnjao da će njegov povratak biti ekspresan, lagano je pojačavao tempo. Taktika okrepe na svakih 3-4 kilometara je bila iznuđena vremenom i ako me je pomalo usporavala. Zbog problema pominjanih ranije, po uzimanju flašice sa vodom usporio bih i dok pijem nastavio bih da hodam par koraka, možda bi bolje bilo da sam stao sa strane par sekundi i tako otpio par gutljaja? U drugi krug sam ušao prilično umoran. Bez obzira na rehidrataciju osetio sam da mi sa kačketa obilato kaplje znoj, što je nekako ukazivalo da više tečnosti gubim nego što nadoknađujem na okrepnim stanicama, a slabost probavnog sistema na neki način nije omogućavala da obilnije pijem na okrepama. U drugom krugu u Maksima Gorkog prema  vatrogasnom domu prestigla me je Aleksandra Janković, ali kako je zbog okrepe i ona malo zastala, sustigao sam je, pa smo jedno vreme uporedo išli skoro do katedrale, razmenili smo koju rečenicu, mada se nisam osećao najbolje u ulozi sagovornika zbog umora. Ona je jurila plasman u kategoriji, a ja više ništa nisam jurio budući da mi je peis već koji kilometar opao znatno iznad 5:00/km, a noge se pomalo udrvenile. Budući da ju je sustigla mala kriza, povukao sam malo napred, a u Dudovoj šumi u drugom krugu sam nekako bio najsporiji na celoj trci i ako je ona pružala hlad.

Malo po izlasku iza Dudove šume, iza domova je oznaka 19km. Pomislio sam da je to vreme da prikupim poslednje snage i pokušam malo da ubrzam. Dvadeseti kilometar kroz radijalac je i dalje bio spor i nekako sam izgledao malaksao, a završio sam ga negde oko 5:30/km, pred kraj me je obišla jedna graciozna dama. Zatim, negde u Zmaj Jovinoj, odnosno pre pravoslavne crkve, neki pomalo bes, a pomalo očaj ili želja da završim ovo mučenje u drugom krugu, potakle su me da prilično ubrzam, (oko 5:00/km),prestignem pomenutu damu (kasnije sam video da je to Nada Bundić, koja je znatno napredovala, znam je sa nekih trka) i još jednog trkača moje generacije. Dok sam pokušavao da nekim meni se činilo polusprintom pregazim korzo, jedan mladić se pojavio iza mene i u furioznom finišu prošao kroz cilj. Približavajući se cilju sa leve strane korza sam registrovao Lagunu, moju omiljenu knjižaru, a 50 metara pred ciljem sam se čak i zbunio i bio u dilemi sa koje strane da utrčim sa leve ili desne (bilo je svejedno), opredelio sam se ipak za levu jer je tuda protrčao dečko koji me je finiširao. Koju sekundu pre njega je svoju trku na 10km završio najstariji učenisnik manifestacije čika Vlada Stevanović sa svojih 87 godina, koji je žurnim korakom, poguren, ali sa osmehom na licu, ulazio u cilj i privukao veću pažnju fotoreportera.

Veoma isprljen u ciljnoj zoni sam nakon uzimanja medalje krenuo da pokušam da se što optimalnije hidriram i da ukoliko mi organizam dozvoli probam obe vrste čuvenih štrudli. I pored umora i male razočaranosti nastupom, odlučio sam da rastrčim oko 1km po centru. Mislim da je peis bio negde 6:30/km, to baš i nije delovalo kao neko trčanje. Sretao sam moje Tronovce, koji su gotovo svi istrčali veoma dobro: pre svega Rajković i Rapić, a zatim Janković, Jankulovski i Balać, a u ženskoj konkurenciji je neprikosnovena bila Jamanta sa ispod 1:40. Svaka čast i Draganu Ćiriću za njegov rezultat od nešto malo više od dva sata u 8 deceniji života. Budući da ovo nije zvaničan precizni izveštaj, nego literarni osvrt, neću nabrajati dalje, nego ću samo dodati da su u apsolutnoj kategoriji postolje činili: Đuro Borbelj, Nađ Gelert Bela, Denis Firulović, a kod žena je subotičanka Nora Trklja bila ubedljiva.

Posle rastrčavanja sam se opredelio za jedno pivo u limenci koje je bilo kao okrepa u ciljnoj zoni, a koje u početku nisam ni primetio. Pio sam lagano to pivo nakon odlaska po stvari i presvlačenja. Pio sam pivo, a više je pivo pilo mene. Usput sam u hladu drveća pokraj Gradske kuće razgovarao sa gospodinom Đurom Milinkovićem, bivšim atletičarem, a sada trenerom Đure Borbelja, trenutno jednim od naših najboljih dugoprugaša koga sam već znao od ranije iz viđenja iz Novog Sada. On mi je u jednom dahu izlagao svoju trenersku filozofiju, očekivanja od Đure, ali i poneka patriotska i geopolitička razmišljanja. Konačno je počelo proglašenje, bilo je rano popodne, bio sam dosta ugnjavljen, a čini mi se da je kao i prošle godine vrućinčina baš tada počela da jenjava, a u vazduhu se naziralo osveženje. Izvinuo sam se Bogdanu koji me je pozvao da se pridružim Tronovcima u Bodišu u Rudić ulici na piću. Ovo jedno pivo me je smlatilo, osećao sam blagu mučninu, lagano sam krenuo kući gde sam još pojeo neku slano-ljutu paradajz čorbu iz kesice koju sam kuvao dan pre, a koja mi je verovatno zbog elekrtrolita sada pomalo i prijala. Malo sam prilegao i ko zna koliko bih spavao da nisam obećao sestriću da ću mu doći na rođendan, šesti, tako da sam se u bunilu za nekih pola sata probudio na zvuk alarma, nekoliko sekundi neshvatajući koji je dan, niti koje je doba dana.

Još jedan praznik trčanja, mali jubilej u Subotici je sjajno prošao, podrška građana pokraj puta je bila isto na visokom nivou. Uz trasu subotičkog polumaratona sam i emocionalno vezan. Ona je deo mog života. Trči se kroz ulicu u kojoj stanujem već 9 godina, Braće Radića, prolazi se više puta u blizini moga stana, trči se kroz Prozivka park i Dudovu šumu, terene gde često treniram i to dva puta. Trči se pokraj Hemijsko-tehnološke škole, gde radim već više godina, koja od pre koju godinu obnovljena,blista i ponos je Subotice, a i Radijalcem, i Štrosmajerovom često prolazim. Kao da su mene pitali koja mesta najčešće posećujem tokom svakodnevnog života u Subotici. Bilo je kasnije primedaba tronovaca oko objavljivanja rezultata i proglašenja kategorija, mada bilo je velikodušno od organizatora što je proglašavao čak po pet osoba (od petog mesta) i ako nije bilo kategorija na pet godina. Nisam baš obraćao pažnju na to, potražio sam narednih dana neku sliku na kojoj se vidim zbog izveštaja. Od brojnih veselih fotografija, nekako nađoh 2-3 gde se nazirem u drugom planu, ali to je čista sreća mislim, da se nisam našao u fokusu fotoaparata. Kako sam trčao, možda je i bolje što je tako, a kako rekoh posle trke:u početku i ako sam dobro krenuo trčao sam malo rezrvisano, ne maksimalno, a posle kada sam hteo, nisam mogao da ubrzam. Dobro je, u glavi sam već pravio planove oporavka, ispitivanja organizma i po mogućnosti lečenja, na koje ukazju neki simptomi, da bih ostao kolko-tolko trkač, jer mi to znači, a tako se osećam makar duhom trenutno, više nego postignućima i sposobnostima.