5. Memorijal prof.dr Franja Fratrić, Petrovaradin, 5.12.2021.

5. Memorijal prof.dr Franja Fratrić, 5.12.2021.

     Pre pisanja ovog teksta, rekoh sebi: „Red bi bilo da se prisetim ko beše Franja Fratrić“? Malo sam proguglao i pronašao tekst in memoriam u kome je naglašena njegova posvećenost sportu, treningu metodici treninga i samim sportistima. Bio je vrlo širokih shvatanja, odnosno trenirao je mnoge sportiste od trijatlonaca do fudbalera. Bavio se menadžmentom u sportu. Teška plućna bolest ga je prerano po mišljenju njemu bliskih i dragih ljudi udaljila sa ovog sveta u 59-toj godini života. I ako rođeni Somborac, a profesor u Novom Sadu, Beogradu, Nišu i još na nekim privatnim univerzitetima svoju trku-posthumno je dobio u Petrovaradinu. Poredio sam malo dešavanja na istoj trci pre 4 godine, kada je održan prvi memorijal, ali je trasa bila znatno kraća, oko 1,5 do 2 km.

Dugo sam vagao da li da uzmem učešća u ovoj trci, da mi ona bude poslednja u ovoj kalendarskoj godini. Razlozi protiv su bili mogućnost znatno kraće staze, kao što se dogodilo na prvom memorijalu, mada sam čuo da je greška ispravljena, druga stvar je pomalo strah od kerova kojih se namnožilo između petrovaradinskog Dunavca i oficirca u poslednje vreme. Treća stvar je eventualno loše vreme koje će verovatno biti, ali to mi je ipak manje važno. Razlozi za su bili domaćinska atmosfera, sećanje na tinejdžerska leta na Dunavcu i skakanje sa tog mosta, dobra riblja čorba koja je sledila učesnicima trke i reči moga prijatelja Karesa: „Domus, nemoj tvoju domaću trku da propustiš“! Tako je i bilo, poslednji dan sam se prijavio i uplatio, 29.11.2021 u ponedeljak, šest dana pred trku.

Nakon hladne ali sunčane prve decembarske subote, pomalo neočekivano je osvanula kišna i mokra nedelja. Nije bilo toliko hladna temperatura vazduha, koliko je kiša dodatno rashlađivala okolinu i natapala ulice Petrovaradina, a od vikend naselja na Dunavcu je stvarala blatište. Nisam bio nervozan i užurban pred ovu trku jer više sam je doživljavao kao trening. Krenuo sam u poslednji čas, jer nisam ranije spremio stvari. Kao motivaciju sam pročitao životnu i trkačku priču profe Zorana Jankovića u tri nastavka koju je Drago Boroja postavio na sajt kluba 100 maratona. Saznao sam nove detalje njegove trkačke i profesorske karijere koja je svakako i meni uzor, a znao sam da profesor Zoran neće propustit jednu od omiljenih trka i iskoristiti da budući da se radi o hendikep trci uzme prvo mesto. Dolazak na Dom nije baš protekao sasvim po planu. Kao tobožnji poznavatelj petrovaradinskih staza i prečica napravih grešku želeći da skratim put prelaskom pruge na kraju ulice Vladana Desnice. Potpuno sam zaboravio da ova nova, moderna pruga ima ogradu oko sebe i ne dozvoljava slobodan pristup, tako da moradoh okolo oko pobede. Srećom, stade mi oko 800 metara od Doma jedan trkač iz Beograda, mislim da reče da se zove Vlada, a žurio sam zbog podizanja startnih paketa.

Razloga za brigu nije bilo, jer pristigavši nešto iza pola deset deljenje startnih paketa je još uveliko trajalo. To sam prilično brzo obavio. Srećem poznata lica kako je to uobičajeno na ovim domaćim trkama. Tu su naravno legendarni Kuljani, profa Janković i Veljko Popović, Zdravka nisam video. Upoznajem Gabora Fodora, momka iz Horgoša koji je sam došao, a poznaje Bogdana Trbojevića iz našeg Trona. Dosta  razgovaram sa Jovanom Kulušić, Đurinom devojkom koja takođe trči polumaraton. Komentarisali smo kako naši već uveliko trče na maratonu u Valensiji koji se održavao tog dana, kao i čuvena Fukuoka u Japanu po 75 put, gde su nastupali mnogi olimpijski šampioni u maratonu tokom ranijih godina. Uskoro izlazi raspored starta sa hendikepom. Moje startno vreme je 4 minute i 8 sekundi pre nultog starta, odnosno 10:55:52 isto kao i Saneli Janković. Sretnem posle Blagoja Pašića koji je došao da istrči peticu. Malo se ispričasmo i naravno uslikasmo. On se nije razdvajao od njegove pljoske koju mi je velikodušno ponudio pre trke, da malo gucnem, ali naravno nisam pristao jer bi mi to pogoršalo i onako slabu koordinaciju pokreta kod trčanja. Budući da Dom nema pogodno mesto za presvlačenje, to smo obavili napolju pod tremom sa pogledom na hladni Dunav. Na sebi sam već imao opremu, ali sam dugo pakovao stvari, a hitajući da ih ostavim unutra pozdravio sam se i sa Acom Topolom i sa Rašom predsednikom fruškogoraca. Shvatih da mi vremena za zagrevanje skoro i nije ostalo, tako da osim par vežbi odradih nekih 800 metara i zakasnih na start. Odnosno dok je spiker Zoran Zivlak, ako sam dobro video, čitao moje ime, ja sam nameštao garmin i učvršćivao pertle. Ipak tih 8-10 sekundi nisu mi puno značili, nisam jurio neke rekorde.

Prvih 100 metara je bilo zaletanje i  nedugo zatim uspon na mali most moga detinjstva preko Dunavca. Priželjkivao sam da na kraju trke postignem prosečni peis oko 4:35/km, mada sam sebe ubeđivao da bih i sa 4:40/km bio sasvim zadovoljan, na kraju je peis bio 4:38/km. Malo sporiji start zbog izlokanog puta do Doma, polublatnjavog, punog rupa sa baricama. Prilično sam se nabundao za trku plašeći se hladnoće. Prvo aktivna mizuno majca, a iznad nje još jedna sa dugim rukavima. Donji deo su činile deblje pamučno-vunene helanke i tanak šorc preko njega, a na glavi trkačka kapa od tanke vune i vunene rukavice na rukama. Dobar ritam sam uhvatio tokom trke, ali budući da je u drugom delu kiša sve više padala, odeća se skroz natopila, pokreti su se malo usporili, postao sam teži, bio sam mokar do gole kože. Prvi okret je bio blizu Oficirca i novog Žeželjevog mosta, pred izlaz na glavni put pokraj obnovljene pruge. Skretanje je bilo baš na maloj nizbrdici pod uglom od 180 stepeni, a put je bio klizav od blata, tako da sam iz opreza uvek na tom mestu znatno usporio. Drugi okret je bio dole od Doma, uz Dunav nizvodno prema šinteru i Sremskim Karlovicima malo izvan asfaltog puta, dok je treći okomiti okret bio kod starta. Kako je moj garmin pokazao krug je iznosio malo više od 5,2 km.

Zalet za drugi krug. Možda sam nekima izgledao čudno ili smešno sa drvenom letvom u desnoj ruci ili bolje reći pod njom. Ona je predstavljala moje oružje za eventualni napad kerova kojih ima u ovom kraju, a nekako nisam imao dovoljno poveranja da će organizatori uspeti sve da ih rasteraju. Letvica je bila dosta kratka, ali u slučaju nekog malo agresivnijeg kerećeg napada, uz malo pribranosti mogao bih džukca dobro odalamiti po njušci, ako ugrozi neki moj privatni prostor iskeženim zubima. „Nije keru verovati“, pomišljao sam često na ovu izreku koju sam naučio u mojom porodici po maminoj liniji koja je nekako više bila naklonjena mačkama budući da one retko napadaju čoveka. Ovo moje oružje je moglo da bude više fatalno za ljude, to jest trkače oko mene na kraju. Nakon prve oštre krivine u drugom krugu na trenutak sam spustio pogled na garmin i u poslednji čas primetio nekoliko trkača iz suprotnog smera. Pokušao sam da odskočim naglo u desno, ali je to isto uradio najbliži meni trkač iz suprotnog pravca samo u njegovu levu stranu. Direktan sudar je ipak izbegnut, ali je došlo do takozvanog remplanja ili nešto slično „bodičeku“ u hokeju. On je na trenutak kriknuo, pa sam pomislio da sam ga možda munuo letviom koja mi je bila ispod te ruke. Ipak gotovo u istoj ili možda sledećoj sekundi obojca smo nastavili svako u svom smeru, tako da čini mi se incident nije imao težih posledica. Budući  da mi je redar na prvom okretu rekao da je rasterao kerove koji su koliko se sećam tu negde imali jazbine, budući da sam ih više puta čuo kako laju i zavijaju kada sam trenirao u blizini sa druge strane, odlučih da se ratosiljam mog oružja na kraju drugog kruga da još ne bih nekog ubogaljio. Tada sam zastao na par sekundi da uzmem i planiranu jedinu okrepu. Ipak na početku četvrtog kruga, posle silaska sa mostića u susret su mi počela dolaziti neka tri kera, ne toliko strašna i činilo se ne sa lošim namerama, ali su me ipak nepoverljivo gledali tako da sam pokušao da ih obiđem u velikom luku. Tada sam žalio što sam se lišio moga oružja koje mi je više davalo neku psihološku sigurnost nego što je stvarno predstavljalo zaštitu. Ipak je sve dobro prošlo bez ataka četvoronožnih stvorenja.

Poslednji krug, kiša još natapa, profa je već davno završio, stižem Ćiru novosadskog koji je prvi startovao sa najvećim hendikepom kao najstariji 1951 godište. Uspevam da preteknem i Acu Mijailovića koji ima dobar ritam i jednog koji je mene obišao, a primetio sam da posustaje. Poslednji kilometar, vidim da je malo kraće opet, ali u pitanju je možda 270-280 metara, a moguće je da i garmin nije dobro uhvatio silne krivine, jer ipak 11 okreta i 8 puta pretrčavanje mosta na Dunavcu svakako otežavaju i merenje GPS-u. Otišao sam da još malo rastrčim i ako mi nije bilo do toga jer su mi ruke i stopala bili donekle utrnuti. Vukao sam se preko 7 minuta još jedan kilometar po okolnom terenu i manjem blatu. Najteži deo je bilo presvlačenje u suvo i skidanje mokre opreme, na terasi-verandi Doma napolju. Poneo sam dovoljno veliki peškir da se pokrijem, ali utrnuti ekstremiteti i sporost pokreta, kao i uslovi za odlaganje stvari su ove radnje odužili čitavih desetak minuta. Konačno sam bio u suvom dobro obučen, a ušao sam i u toplo da se okrepim dobrom domskom ribljom čorbom, koja je bila prava alaska, petrovaradinska. Malo sam pred ručak popričao sa Đurom Borbeljom koji je bio Jovani kao podrška i pratnja, a Jovana je imala veoma dobar plasman. Rezultat koji je pokazivao moj garmin je bio oko 1:36:25, mada su sutradan zvanični poslati rezultati pokazivali nekih 1:37:21, ali to je sada manje važno, da li je to možda zbog kašnjenja u startu ili su oni svesno dodali i približno vreme za onih 250-tak metara što možda nedostaju do punog polumaratona?

Mogao bih reći da je ova trka bila sjajan duži tempo-trening po teškim uslovima, a ni plasman na trinaesto mesto od 60 odnosno 70 trkača računajući ženski pol, nije loš i ako nije bila jaka koknurencija. Krenuh lagano peške kući do mojih u Petrovaradinu dok je kiša polako prestajala da pada. Brzo sam prešao razdaljinu od oko 1,8 km.