10. Plavi krug oko Ade, 14.11.2021.

10. Plavi krug oko Ade, 14.11.2021.

Jubilarni deseti humanitarni maraton oko Beogradske Ade Ciganlije u organizaciji Plavog kruga društva za borbu protiv dijabetesa bio je organizovan na sam dan borbe protiv opake bolesti dijabetesa, takozvane šećerne bolesti, 14. novembra ove 2021. godine. Po sunčanom, ali vetrovitom i donekle prohladnom vremenu kod bandžija na Adi se okupilo oko 150 maratonaca i još par stotina trkača i rekreativaca kao podrška maratoncima u trčanju jednog kruga oko Ade. Kako je trka odmicala, a vreme je bilo sunčano tako se Ada punila šetačima, izletnicima, psima i ostalim smetačima nas trkača. Ovaj maraton sam prilično uspešno okončao vremenom od 3h:36min:45sec kojim sam trenutno veoma zadovoljan, kao i plasmanom na 13. poziciju, 11. u muškoj konkurenciji.

I ako sam posle Sarajevskog maratona u julu ove godine bio čak i blizu odluke da ne trčim više ni jedan maraton nego kraće trke, ipak sam postepeno sazrevao u odluci da ove jeseni istrčim jedan maraton sa nešto drugačijom taktikom nego ranije. Početkom oktobra sam se učvrstio u odluci da nastupim na Jagodinskom maratonu za koji imam uplaćenu startninu, a koji je bio planiran za 21. novembar. Kako je ovaj maraton po treći put odložen i pomeren za 3. april 2022. nisam imao baš puno izbora gde da nastupim. Trčanje na beogradskoj Adi se pokazalo najboljim rešenjem i kulminacijom jesenje polusezone. U avgustu sam slabije trenirao, problemi sa dehidracijom i starim povredama. U septembru sam više radio na brzini i nastupio sam na dve trke na 10 kilometara u Vrbasu i Senti na kojima sam bio zadovoljan nastupom.

U oktobru sam to nadogradio sa dva polumaratona u Zrenjaninu i Apatinu, gde sam uvežbavao jači tempo, a ostala tri vikenda ovog jesenjeg meseca sam uradio tri laganije dužine od preko 30km (jednom 38km sa manjom pauzom zbog toaleta) da bih koliko-toliko bio spreman za maraton i imao neku psihološku sigurnost. Ranije sam znao da napravim i trening dužine 40 km ili čak ceo maraton, što sada ipak nisam radio. Na ovim oktobarskim treninzima dužine sam koristio Rauhov izotonik od pola litre i uvežbavao sam uzimanje okrepe uz zaustavljanje od oko desetak sekundi, budući da sam ranije imao problema sa gutanjem. Ovo se pokazalo dobrim i uspeo sam da primenim i na trci. Takođe sam ove oktobarske dužine radio u Hoka patikama sa umetnutim specijalnim ortopedskim ulošcima koje su mi napravili u Dunav-ortopedskom u Subotici zbog petnog trna. Ovi ulošci su mi u velikoj meri umanjili ovu smetnju, ali je nisu potpuno otklonili, koristio sam ih uspešno i na maratonu na Adi. Oktobar sam završio sa preko 330 pretrčanih kilometara i sa oko 10 kilometara plivanja, što mi je za ovaj način treniranja, pet treninga trčanja i dva plivanja sedmično zadovoljavajuće.

U prvoj polovini novemra sam smanjivao obim i intenzitet treninga. Vikend pred maraton sam se opredelio da radim trening sa brdima, sa više uspona različitih nagiba plus zagrevanje i istrčavanje po ravnom. U subotu sam uradio oko 11 km po brdovitim ulicama Petrovaradina, kako su ga stari zvali vinski deo mesta, da bih u nedelju stavio akcenat na brdovite ulice Sremske Kamenice, a uz to Kamenički park i ribnjak, ukupno 18,5 km. Motivacija za subotu pred samu trku mi je bilo gledanje „hajlajtsa“ sa ovogodišnjeg istanbulskog maratona. Nisam to u početku planirao, ali sam slučajno naišao na you tube-u veče pre, a nisam mogao da odolim budući da sam i sam trčao tu stazu 2015. Svakako je bilo poticajno.

Svanulo je i nedeljno jutro, dan maratona. Dogovor je bio da me Nemanja sa Perom pokupi u blizini zgrade u Subotici oko 6 i15. Ustao sam u 5h da bih koji minut proveo u molitvi, laganom doručku i pripremanju rehidranta po savetu Zlatka, pokazalo se dobro. U subotu uveče kada sam doputovao iz Petrovaradina spakovao sam stvari za trku i priredio sebi jedan mini pasta parti. Ujutro sam svaki čas očekivao poziv, ranac je bio spakovan, ostalo je da obujem patike, zazvonio je telefon, ali to je bio Nenad, pa sam se pomalo iznenadio. Brzo sam sišao, a oni su već bili kolima ispred Trgoprometa. Pomislio sam da Nemanja vozi, a da se i Nenad priključio nama, pa da je zato on zvao, ali su mi ubrzo objasnili da je Nemanja u poslednji čas odustao jer se ne oseća dobro. Veoma korektno od njega je što je uspeo da nas poveže sa Nenadom i da bar u krnjem sastavu odemo, s obzirom da nije bilo ni Jamante i Đurike. Nenad je put do Ade savladao za dva sata, njegov reno je prosto klizio autoputem. Putem sam uzimao po neki gutljaj rehidranta. Brzo smo preuzeli startne pakete koji su bili prilično interesantni: omanji ruksak, a u njemu startni broj, majca, bon za ručak, pakovanje kokica, mini-supa u kesici, mali energetski napitak i jedan magnezijum. Jedva izdržah do nekog toaleta u povratku ka kolima. Sunce je sijalo, ali je bilo pomalo zubato, jer  bi povremeni naleti vetra raspršivali toplinu njegovih zraka i izgledalo je da je hladnije.

Kod kola smo se presvukli. Opredelio sam se za dve majce, od toga jednu sa dužim rukavima zbog vetra, a i za vunene steznike oko listova, kao i za platnene rukavice. Vreme do starta je brzo prošlo, taman da se lagano zagrejem. Krenulo je pomalo iznenada. Prvi kilometar opet malo brže od planiranog više povučen od drugih i pod naletom adrenalina čak 4:38. Odmah nakon toga sam lagano prikočio. Održavao sam tempo još koji kilometar oko 4:45, da bih se narednih desetak ustalio na oko 4:55. Brzo je prošao dodatak prvom krugu kroz jedan mini park ili šumu. Prvu okrepu nisam ni primetio sa druge strane Ade, tako da sam tek nakon prvog najdužeg kruga i 11,5 km uzeo nakon prolaska kroz startnu zonu malo više od pola čaše vode zastavši  da progutam. U drugom krugu sam konačno video mesto gde je okrepa na drugoj strani jezera, ali svesno sam je preskočio. Krug oko Ade iznosi 7,7 kilometara, ali je prvi zbog dodatka dugačak oko 11,4-11,5km. Završetak drugog kruga je negde posle 19km. Tu sam ponovo kratko zastao za okrepu, a to je bila i granica kada već peis nisam mogao spustiti ispod 5 minuta po kilometru, a da završim maraton do kraja. Polumaraton je bio koji metar pre skretanja na mali nasip na drugom kraju Ade u trećem krugu. Garmin je pokazao tačno 1:43. Znao sam da sada dolazi teži deo. U trećem krugu sam konačno uzeo okrepu i sa druge strane jezera, kao i u četvrtom i petom i to vodu, a prolaskom kroz startnu zonu na početku četvrtog i petog kruga sam uzeo kolu da mi proradi malo stomak, što mi je pomoglo, ali mi je blago isušivalo usta. Ukupno sam uzeo sedam okrepa ne računajući na kraju ciljnu okrepu kada sam kombinovao kolu i vodu.

Tokom trke je bilo fotografa koji su slikali. Jedan mi je doviknuo, dobro je deseti si, samo drži tempo, ali to je bilo nakon 16km, naravno tempo nisam održao do kraja. Usput me je bodrio i Rade Obradović koji je šetao oko Ade, a i Zdravko Mišović koji je trčao trku podrške. Pred kraj trećeg kruga me je obišao vodeći dvojac u sastavu Miloš Dajević-Nenad Milosavljević koji je trku završio nepun sat ispred mene oko 2:39-2:40, dok me je u 4. krugu obišao trećeplasirani Novica Stojanović koji je na kraju imao oko 2:53. U svom poslednjem krugu, par kilometara pre cilja, sustigao sam Peru, pa onda i Nenada Grkovića koji je hrabro istrčao sa povredom 30 kilometara, a posle još pet prošetao. U pretposlednjem krugu na okretu kod ulaza na Adu, gde je bilo i trkača rekreativaca za svoj groš, jedna mama je rekla svom detetu kada sam protrčao pored njih: „Ovo je pravi maratonac“, kao da ima lažnih! Kako je podne prošlo sve više mase se skupljalo na Adi, sve više su mi smetali kerovi, neki ležerni razbaškareni šetači, a i deca sa mini prevoznim sredstvima. Neke šetače sam očešao laktom, a na poslednjoj krivini nakon 41 km neki mali, podsetio me je na mog sestrića Matiju, se zalateo u nekom mini autiću, u poslednji čas sam odskočio na travu i dobro je da se nisam povredio a i da njega nisam zakačio. Poslednji kilometar sam stalno bio blizu jednog maratonca koji me je na početku dosta ostavio, a imam i sada utisak da sam mogao da ga finiširam da nije bilo dosta gužve. Plašio sam se da jurnem iz sve snage zbog eventualne povrede, jer mi je koordinacija pokreta veće bila slaba i držanje loše.

Uradio sam lagano istezanje, pozdravio se sa još nekim trkačima koji su pristigli. Nedugo iza mene je stigao i profa Janković. Očekivao sam tokom trke svaki čas da me obiđe. Budući da je Nenad odustao od poslednjeg kruga, a meni je na vetru već počinjalo da bude hladno umorni smo krenuli ka njegovom autu. I pored rukavica ponovo mi je bila slaba cirkulacija na prstima na rukama, a i na stopalima i ako su se patike sa ortopedskim ulošcima dobro pokazale, peta je manje bolela u drugom delu trke više ka sredini stopala. Sat vremena nisam imao osećaj u jagodicama na prstima na ruci i jedva sam se presvukao. Uskoro je naišao Pero, brzo se presvukao pa smo otišli u restoran Azaro pored parkinga na ručak. Lepa svečana, prostrana sala sa velikim stolovima. Elegantni konobari su služili slanu gustu čorbu sa mesom, a zatim pečeno meso preliveno sa slanim prelivom od pršuti i prilogom od pirinča, uz hleb i šarenu salatu. Još kada je Pero izvadio svoje palačinke sa džemom od dunja i orasima i one sa sirom i medom to je baš bila gozba. Pili smo meneralnu gaziranu vodu sa limunom i običnu vodu budući da su se ostala pića plaćala. Nakon ručka oko 15:45 zajezdismo Nenadovim kolima ka Subotici. Desetak minuta nam je bilo potrebno da se izvučemo iz Beogradske gužve ispod Čukarice, Banovog brda i kraj Senjaka, pa da se dokopamo mosta na Savi, nađemo na Novom Beogradu,  a od tamo autoputem nastavimo kroz Srem da bi nas u blizini Novog Sada dočekalo tamno nebo jesenjeg sumraka sa bojama smiraja dana. Završio se i ovaj moj drugi maraton u 2021. godini.