25. Dunavski polumaraton, 17.10.2021

25. Dunavski polumaraton, 17.10.2021

Apatin i Sombor su centri uličnog trčanja u Vojvodini i Srbiji, posebno kada je u pitanju polumaraton. Sombor ima dužu tradiciju i obično je trka u maju, a Apatin je pogodniji za trčanje i održava se u doba godine kada je lakše trčati, u oktobru. Obe trke organizuju entuzijasti, zaljubljenici u trčanje i u sport. Kada je u pitanju Apatinska trka, odnosno Dunavski polumaraton, njegov organizator Goran Čegar je i sam uspešan sportista, trkač, reprezentativac u planinskom trčanju, oficir vojske Republike Srbije, porodičan čovek, dobar organizator i dobar čovek. Pomenute trke su omiljene i Subotičanima, posebno ova Apatinska. Dunavski polumaraton je nakon prošlogodišnjih odlaganja dočekao i svojih četvrt veka. Najavljivan je dobar doživljaj, kvalitetano takmičenje, dobro druženje i provod uprkos epidemijskim uslovima. Tako je i bilo i trka i sve ono što ju je okruživalo opravdali su očekivanja, ako ne i prevazišli unekim segmentima.

Subotičani su i ovoga lepog jesenjeg sunačnog dana sa svežim jutrom pohrlili u Apatin, a tamo su pristizali i iz mnogih drugih gradova Srbije. Nakon uspešne duhovne okrepe i jutarnje liturgije u svojoj župi na brzinu sam doručkovao i čekirao stvari, da li je sve spakovano. Bogdan je bio vrlo tačan, već je čekao pred zgradom, a u kolima su bili i Martina i njegov komšija Simeon. Bogdan je vešto vozeći sporednim ulicama i njemu znanim prečicama pored Buvljaka izbio na Somborski put i pažljivo vozio severozapadnom Bačkom. Na oktobarskom suncu i pod vedrim neboma bačka sela su izgledala lepo i svečano, a vojvođanska ravnica je delovala smirujuće. Nizali su se Mala Bosna, Mišićevo, Bajmok, Aleksa Šantić, Svetozar Miletić ili Lemeš, još neki zaseoci, pa „taj Sombor grad“ gde je  „svega na volju“. Prokomentarisali smo spomenik  kraj Mišićeva koji nas je sećao na revolucionarnu 1848/1849., na proleće naroda, kada je čitava vojovođanska ravnica krvarila usled sukoba srpskog i mađarskog pokreta. Martina nam je ispričala priču o spašavanju ježa Rafe koga je pronašla igrajući tenis. Đurika je par puta zvao da proveri gde smo. Bilo je potrebno neko vreme da se iskobeljamo iz Sombora i uputimo još malo ka zapadu, Dunavu i Apatinu, nekada poznatoj Dunavskoj luci. Konačno smo prispeli negde između pola deset i deset.

Đurika nas je sproveo do dela parkinga gde su naši već bili uparkirani. Blaga nervoza pred trku je usledila i ako nije bilo preteranog razloga za to. Bogdan je bio uobičajeno opušten i polako sve obavljao, ne zaboravljajući slikanja i pozdravljanja.  Blaga panika me je obuzela  kada sam video da mi se guma iz donjeg dela-šortsa izvukla, a nikako nisam mogao da nađem gde je drugi kraj. Pokušao je i Simeon. Na kraju je Martina uspela uz pomoć ziherice. Zbog odlaska u toalet propustio sam zajedničko slikanje i još neku dobru fotografiju. Bližilo se vreme starta, malo sam kasnio sa zagrevanjem.  Uspeo sam da odradim jednu milju. Nekoliko ubrzanja na stazi između kuglane i zadnjeg dela parkinga iza banje  je dobro došlo. Primetio sam da to ide, da ne osećam neku teškoću i otpor pri zagrevanju i pomislio sam: „Danas će sigurno ići tih predviđenih 1:35, a možda i malo ispod.

Krenulo je. Osim prvih 100 metara i 5-6 sekundi probijanja do startne linije, naglo sam ubrzavao i pokušao da izađem iz gužve ne obraćajući pažnju na peis i ritam trčanja. Kod kružnog toka i skretanja za Prigrevicu gde je svirao rok bend bilo je već lakše uspostaviti ravnomeran tempo i zauzeti poziciju. Uskoro je prošao prvi kilometar, kao po navici prebrz za mene 4:09. Znao sam da je dobro krenulo, ali da je neophodno da što pre malo usporim da se drugi deo ne bih vukao. Pomalo sam posmatrao kako se trka odvija. Na četvrtom kilometru me je tek obišao peis na 1:30 koga sam još neko vreme sledio. Iza njega su išla dva momka u crnom, videlo se da im peis prija, a i komentarisali su da će držati 4:20. Moj  plan je bio da idem 4:25-4:30. Video sam da mi u ovoj fazi nije teško da držim i njihov tempo. Oni su pomagali jednoj devojci da drži ovaj tempo, čini mi se da je ona išla 10 kilometara. Nakon 6 km i izlaza na put za Apatin, pojavila se Tijana Kabić i pridružila se momcima u crnom. Stao sam nakon 7 km na par sekundi da uzmem prvu okrepu, kao što sam sebi obećao, da ne bih pokušivajući da pijem sebe ispolivao ili se zagrcnuo, budući da sam ranije imao dosta negativna iskustva. Ritam trčanja mi se nije znatno poremetio, ali više nisam mogao sustići momke u crnom, Tijanu, pa ni pejsera na 1:30.

Prođosmo onaj prvi dosadniji deo Apatina kada se dolazi iz Banje, došli smo do centra, odnosno korzoa. Taj deo je dosta lep. Tu je bilo dece, omladine, ljudi koji su gledali i navijali. Ulica je bila popločana nekom dekorativnom kamenom kockom. Prolazio je deseti kilometar. Bacio sam kratko pogled na nekoliko građevina rađenih u istorijskim stilovima. Sa desne strane mi je bila crkva i nekoliko trenutaka mi je bilo potrebno da se setim ime paroha, odnosno župnika budući da sam se veoma koncentrisao da održim brzinu sada već bližeći se polovini trase.  „Jakob Fajfer“ uhvatih misao koja se gubila i teško dolazila u ritmu disanja, podunavski Nemac, poznanik moga oca. Malo sam pustio mislima i koncentraciji da odu u prošlost. Osamnaesti je vek, Apatin je bio glavna luka i prva stanica u seobi podunavskih Švaba na jug Habzburške monarhije od Karolinške do Terezijanske  i Jozefinske kolonizacije. Skromne, siromašne i uglavnom vredne porodice su silazile sa brodova kojima su se dovezli niz Dunav od Ulma i Regenzburga sa svojim osnovnim stvarima, alatima i nešto inventara i uspomena. U ovim tada pustim krajevima Bačke, odakle je koju deceniju ranije proterana osmanska vlast započinjali bi novi život pridruživši se već ranije doseljenim Srbima i Šokcima i Bunjevcima (Hrvatima). Neki su vrlo brzo otišli na jugoistok, na banatske pustare sve do Bele crkve, pa i dalje. Tu se negde zaustavio i iskrcao krajem 18. veka i Thomas Bogenr, predak moje majke koji je preminuo 1806. u Apatinu, da bi njegov unuk Ignac otišao nizvodno u Zemun i tamo se nastanio. Sve ovo je kasnije istražio naš rođak Željko Jovović. Ovih nekoliko misli koje su mi prošle u vidu sećanja kroz svest ovde sam razrdio u nekoliko rečenica.

Brzo sam se usredsredio na trčanje i dalji tok staze i konfiguraciju terena koji sam poznavao i od ranije. Znao sam da se dalje nastavlja ka Dunavu. Prelazak stare pruge i zatim dalje asfaltiranim šetalištem duž obale Dunvca- rukavca koje Dunav često pravi blizu većine većih vojvođanskih naselja. „ O moćna reko“ kao što Balašević reče u nekoj svojoj pesmi. Videh samo tamnozelenkasti odsjaj vode  na nekoliko mesta, čini mi se da je tu neko brodogradilište ili stara luka. Prisećao sam se gde je okret za nazad ka Banji, činilo mi se da nikako da se pojavi, kako je umor rastao. Prošao sam 11 km, očekivao sam da uskoro ugledam meni u suret vodeće trkače. I zaista uskoro se pojavio Đura Borbelj koga je u stopu pratio Veki. Njihov tempo je bio maestralan sigurno ispod 3:20. Stotinak metara je zaostao bosanski reprezentativac Alija Imamović. Posle nekog vremena su se pojavili i drugi brzi trkači. Na nekoj vrsti mini nasipa sam video kako mi u susret dolazi Keti, a za njom je nedaleko pristizao i Edvard. U daljini se nazirala okretnica, u susret mi je došao i Nemanja Rajković, video sam kako peiser na 1:30 okreće oko 150 metara ispred, sustigao sam tu negde generaciju -Zoltana Liptaka. Okret je negde na 13,1km. Sledi povratak kroz Apatin istim putem do banje Junaković.

Završna, ali najteža faza. Manji bol u desnoj peti sam osećao zbog petnog trna ili nečeg sličnog, ali nije bio intenzivan. Stao sam kratko na planiranu drugu okrepu u samom centru na 16 kilometru. Pre toga mi je dva kilometra bio najslabiji peis: 4:31, pa 4:33. Približil isu mi se Veljko Popović i čini mi se još neki Kuljani. Ni ovo me nije poremetilo pa sam vratio tempo na 4:25 i uspevao da ga održim do kraja trke, čak da poslednji kilometar malo ubrzam na 4:22. U poslednjem kilometrima sam primetio da su jedan deo puta za Apatin otvorili za saobraćaj što je pomalo i rizično moglo biti, ali sam se primakao desnoj ivici kolovoza.  21. Kilometar, skretanje za banju, malo me boli sa strane, ali ulazim u poslednju krivinu i špalir ka cilju, gde mi u susret izlazi Pego i „baca pet“, jedva sam ga prepoznao, kako silno izgleda. Dolazim do daha nakon dobijene medalje malo se hidriram, susrećem Rajkovića, razmenjujemo prve utiske, odlazim na lagano rastrčavanje oko 2km sporednom stazom, mada mi teško, pada ne odustajem.

Nakon trke, odgrevanja i razmene prvih utisaka ukazala nam se iznenadna prilika za tuširanje u obližnjoj kuglani. Mnogi nisu znali za nju, pa nije bilo gužve. Peškir sam imao, ali nisam poneo gel za tuširanje budući da nisam računao na ovu opciju. Tu je zato bio Simeon koji mi je pozajmio. Voda je bila topla i tuširanje je prijalo. Nakon toga konačno je posada naših, odnosno Bogdanovih kola otišla na ručak u veliki vojni šator postavljen na livadi pokraj vojnog helikoptera koji stoji nedaleko od ulaza u kompleks banje Junaković. Ručak je zaista bio pravi, obilan obrok koji su činili: tri različita komada mesa, kupus salata, sjajni restovani krompir, zemička i štrudla od jabuka i naravno pivo na točenje za onoga ko je hteo. Našli smo slobodne stolove za stajanje, nedaleko od bine gde je uskoro počela da praši lokalna rok grupa uobičajene stvari. Uz ručak sam popio jedno pivo, više mi nije godilo. Fašir sam ustupio Bogdanu kome je pivo prilično otvorilo apetit. U ritmu starih hitova sa rok exYu scene pomalo smo đuskali dok smo jeli. Smetala mi je blizina glasne muzike, ali budući da je malo i pivo počelo da deluje , ono je neutralisalo prodoran zvuk muzike.

After party je bila proslava Bogdanovog rođendana na obližnjem parkingu. Iz kola je izvađena veličanstvena snikers torta, a Blagoje Pašić je doneo i odličnu domaću rakiju koju sam doduše izbegao. Nakon čestitanja Bogdanu i slađenja sa tortom krenuli smo na treći deo druženja u poznati somborski kafe „De sol“ na obali Velikog bačkog kanala. Kafe ima predivnu baštu na samoj obali i na platou iznad, koja je bila obasjana već pomalo zalazećim suncem. Tamo smo uživali u raznim vrstama kafe, a oni kojima nije bilo dosta piva probali su čuveno Ravangradsko somborsko kraft pivo. Malo mi je bilo hladno sedeći samo u duksu jer sam trenerku ostavio u Bogdanovim kolima. Razmenjivali smo iskustva i planirali dalje trke, a pričalo se i o anegdotama iz svakodnevnog života. Bilo je već 17:30 kada smo napustili Sombor. Vozač u povratku još iz Apatina bila je Martina, koja je bila u veoma trezvenom stanju.

Pomalo sam analizirao i proveravao rezultate sa trke. Što se nas Subotičana tiče: Halas sjajan sa oko 1:22, 9. mesto, Rajković lični rekord oko 1:27, posle duže vremena, odnosno nakon povrede i sam sam išao za mene neočekivanih i pomalo neverovatnih 1:32:24 i 36. mesto u apsolutnoj kategoriji. Željko Kuić je imao oko 1:36, Igor Janković i Jamanta oko 1:39 i Davor  (koji je išao lični) i Đurika standardno dobri oko 1:40, Simeon na drugoj trci spusti o za oko 8 minuta vreme, Martina i on su išli oko 1:43-1:44. Tu je negde bila i Nada Bundić na oko 1:44. Ćira ubedljiv u kategoriji oko 1:47, Siniša i Zoltan Šokčić oko 1:48-1:49, pa zatim oko 1:53 Zlatko  sa Nenadom Grkovićem koji je bio solidan uprkos povredi. Bojana je na prvom zvaničnom svom polumaratonu postigla rezultat od oko 1:55, Bogdan je štopericu zaustavio na 1:58, malo ispred Igora Skenderovića , a negde oko 2 sata je išla malo korpulentnija starija ekipa predvođena Ilijom Đukanovićem. (Blagoje Pašić je bio nešto ispred oko 1:59). Svi su trčali sa željom i zalaganjem, a neki su osvojili i plasmane u kategoriji. Jesenje veče i nebo obasjano mesečinom nas je dočekalo na ulazu u Suboticu. Ovo je i moj jubilarni Apatinski-Dunavski polumaraton, njihov 25 je ujedno moj 5. Verujem ako bude zdravlja i bude Božja volja da ću se još vraćati ovoj trci u društvu svojih prijatelja trkača.