13. Trka prijateljstva, 18.6.2022. Kula

13. Trka prijateljstva, 18.6.2022. Kula

Postoje trke na koje se ljudi uvek rado vraćaju. Jedna od njih je upravo ova u Kuli. Lokacija za trčanje nije naročito atraktivna, a i sam Kula ne nudi neke preterane sadržaje, ali je organizacija same trke jedna od najboljih u Srbiji, a možda i u regionu. Kula je trkački grad sa maraton timom, a perjanice i doajeni kulskog trčanja su legendarni profesor Zoran Janković, veteran Veljko Popović i entuzijasta, atletski trener, ranije reprezentativac i organizator ove trke Zdravko Mišović. Dolazak Splićana, Brođana, Tuzlaka i trkača iz mnogih gradova Srbije sve govori. U ovom trinaestom izdanju trke bilo je prijavljeno preko 800 učesnika, dok je na kraju ukupno finišera bilo: na 10km 429, a na 5km 329 osoba. Dobrom ozračju i kvalitetu trke doprineli su brojni sponzori, značajne robne i novčane nagrade, proglašenje najboljih u kategorijama, svečana bina sa razglasom i legendarnim sportskim voditeljem i komentatorom Radoslavom Simićem, muzički bend koji je svirao kraj puta blizu okretnice, veliki broj kvalitetnih takmičara, dobra okrepa, solidna hrana i druženje nakon trke.

Subotičani su se masovno odazvali na ovu trku. Uglavnom su to članovi kluba ARK Tron i Škole trčanja, a bilo je tu i nešto članova Paligo Palusa ultramaratonskog kluba sa Palića. Bogdan me je primio za člana posade svojega automobila i ekspedicije koju su još činili Zoltan Kisegi i Stanko Katrinka-Bule. Krenuli smo u ranim popodnevnim satima  između pola tri i tri iz Subotice. Bogdan koji je do sada propustio samo jednu kulsku trku 2011, budući da 2020 zbog kovida nije održana, ima svoje uobičajeno mesto za parkiranje u blizini stadiona Hajduka gde je posle trke omogućeno tuširanje.Kao po običaju poslednji prolećni vikend ili prvi u drugoj polovini juna je bio veoma topao, težak za trčanje. Nakon podizanja startnih paketa Tronovci su se okupili na kafu i osveženje u Dablinu zanimljivom kafiću na Kulskom korzou. Vreme do trke mi je ovoga puta brzo prošlo. Nakon presvlačenja i zagrevanja bilo je potrebno na vreme zauzeti mesto u prepunoj startnoj zoni. Jedna od mojih zamerki je da bi pitanje toaleta moglo biti bolje rešeno. One plastične ulične bar ja nisam nigde video. Uglavnom su tome služili oni iz okolnih kafića kojih ima blizu starta. Povoljna okolnost je i veoma toplo vreme što uglavnom ljude manje tera na mokrenje.

Trka je startovala. Moj laganiji prioriteni cilj je bio da rezultat bude bolji od 45 minuta u trci na 10km, naravno priželjkivao sam i malo brže vreme. To sam uglavnom i ostvario. Sa 43:51 mogu biti zadovoljan, sa napomenom da mi je bilo potrebno mnogo snage i truda da postignem ovo vreme da idem sa 90-95% snage. Manje probleme su predstavljali tegobe u predelu bubrega i trbuha i desno stopalo- fascija u drugom krugu, ali sve sam to očekivao. Uspeo sam da finiširam jače taj deseti kilometar, pravo preko mosta na kanalu u startno-ciljnu zonu, a kasnije sam još pomalo i rastrčavao u uličici gde smo bili parkirani. Lične rekorde na 10 km su ostvarili Jamanta i Igor Janković oko 44:40, dok je Nemanja Rajković sa 17:44 postavio lični na 5km. Pobednički trojac očekivan: Stenli Kipruto, Đura Borbelj i Ognjen Stojanović. Zanimljivo je bilo posmatrati i njihovo nadmetanje tokom trke.

Nakon tuširanja i presvlačenja sledilo je novo okupljanje u Dablinu gde je veoma godilo točeno pivo uz čestitke i nazdravljanje za dobre rezultate. Sa laganim spuštanjem junske večeri nad ovu vojvođansku varošicu promenili smo lokaciju. Zvanična žurka posle trke bila je organizovana u jednoj pečenjari malo dalje od centra oko 500m. U objekat nisam ulazio, ali na ulici ispred je bio postavljen sto sa okrepom u vidu piva i soka i čuvenih štrudli Milana Markovića iz Rume kojih je bilo u velikoj količini. Drugo pivo iz limenke „Levenbrau“ uglavnom mi nije godilo, mada budući da su mi ponudili uzeo sam, ali štrdla ona sa makom je bila verovatno najbolja koju sam probao u životu. Uz živu narodnu muziku koja je dopirala iz pečenjare većina nas je stajala na ulici i razmenjivala utiske nakon trke i pričala o nekim svojim dogodovštinama, posebno susrevši se sa nekim ljudima koje neko vreme nismo videli. Željko Graovac iz Beograda nam je ispričao svoje zanimljivo iskustvo sa polumaratona iz Ohrida dva vikenda pre toga. Nakon 22 časa polako smo krenuli ka parkingu i put Subotice. Ovoga puta je kapetan posade bio Zoltan Kisegi budući da Bogdan voli malo više da se opusti uz pivo nakon trke, kada je veseo i razdragan. Sretno prispesmo u Suboticu oko 23:30 razgovarajući u vožnji o svemu i svačemu pomalo.

Prošla je još jedna trka, prva moja desetka ove godine uglavnom uspešno.  Daj Bože još dobrih trka, zdravlja, kvalitetnog druženja, ali i unutrašnjeg mira, neka rezultat ne bude uvek prioritet mada nas on motiviše!