35. Beogradski maraton, 15.5.2022.

35. Beogradski maraton, 15.5.2022.

     Članovi ARK Trona iz Subotice su u velikom broju sudelovali na ovogodišnjem jubilarnom Beogradskom maratonu. On je održan u nedelju 15. maja po prilično toplom vremenu što je uticalo da trčanje bude prilično otežano mnogima. Tradicionalno vreme održavanja Beogradskog maratona je treći vikend u aprilu, ali već drugu godinu za redom je zbog raznih okolnosti maraton pomeren. Uz maratonsku trku održan je i polumaraton koji je imao prilično učesnika preko 4000, dok je finišera u maratonu bilo nešto manje od 700 ili preciznije 106 žena i 562 muškaraca. Nekoliko Subotičana je istrčalo svoj prvi maraton, među njima su bili: Simeno Jankulovski, Igor Janković i Davor Balać. Ostvario sam rezultata od 3:39:02 i zauzeo 73 mesto u muškoj konkurenciji, 84 u apsolutnom plasmanu, a  14 u kategoriji M45.

Budući da početkom aprila nije održan Jagodinski maraton, koji je već četiri puta odlagan, a za njega sam se prijavio još pre dve i po godine, krajem marta sam doneo odluku da u ovoj polusezoni nastupim na Beogradskom maratonu i tada sam se prijavio. Pripreme za maraton su tekle manje-više po planu. U februaru sam odradio dve dužine preko 30 kilometara, a u aprilu tri, najdužu mesec dana pred maraton oko 38 km. Od Nove godine prosek trčanja po mesecima mi je bio oko 300 km uglavnom raspoređenih na 5 treninga sedmično uz malo plivanja ili gimnastike u danima kada ne trčim. Omanuo sam samo početkom marta za nekih dvadesetak kilometara po mojoj proceni zbog upale pokosnice na desnoj nozi uz stalne probleme sa petnim trnom u desnom stopalu.

Mesec dana pred trku postigao sam dogovor sa Draganom Rapićem i Simeonom Jankulovskim o zajedničkom odlasku na maraton. Budući da je start trke bio u nedelju u 8h, startni paketi su se morali podići najkasnije u subotu do 22h, što je značilo odlazak u Beograd dan ranije. Dragan nam je rezervisao dobro prenoćište blizu startne i ciljne zone, hostel Fine u Dečanskoj nedaleko od Trga Nikole Pašića i Terazija. Još  kada nam je Aleksandar Vugdelija – Vugi ponudio prevoz njegovim kolima uz podelu troškova, kockice su se poklopile. Vugi je sa Simeonom i Rapićem stigao  u toplo rano subotnje popodne ispred moje zgrade u Subotici. Oko 14h krenusmo ka prestonici Srbije. Već oko 16h stigosmo u Beograd.  Odmah smo krenuli ka tržnom centru „Galerija“ gde je bilo podizanje startnih paketa. Tu je Vugi imao dogovor da se nađe sa Mišom Kantarom i Rajkom Švabićem učesnicima mnogih trka sa specifičnom trkačkom filozofijom druženja, pijenja i trčanja. Relativno lako i brzo smo podigli startne pakete, a usput sam sretao mnoge meni  poznate trkače: Dragana Mladenovića, Kristifora Bogdanića, profesora Acu Jovana Krstića…

Tržni centar Galerija je deo Beograda na vodi. Nakon podizanja startnih paketa izašli smo na jednu vrstu platoa – terase sa pogledom na Savu. Na tom mestu se nalazi mnogo kafića i restorana, ali i običnih klupa za sedenje. Miša i Vugi su shvatili da je mnogo isplativije kupiti gomilu piva i grickalica u Maksiju u tržnom centru nego sesti u kafić tržnog centra gde bi nas sigurno odrali i kao što reče Vugi u šali, možda bismo morali i patike da prodamo da platimo račun. Sedeli smo na obali Save na popodnevnom suncu koje je pomalo peklo i na jednoj vrsti korzo posmatrali mnoge prolaznike sa posebnim osvrtom na ženski svet. Prisećali smo se uspomena sa nekih trka, a praktično smo se nas trojca upoznali sa Mišom i Rajkom. Bili smo pomalo nestrpljivi da se prijavimo u naš hostel, a Vugi je obećao da će nas tamo odvesti, dok je on sam bio smešten negde na Novom Beogradu.

Konačno oko 18h krenusmo ka našem smeštaju. Brzo smo ga pronašli. I ako je check in bio predviđen za oko 16h, nije bilo problema, bez obzira što je već bilo skoro 18 i 30h. Službenica hostela –recepcionarka nam je pokazala trokrevetnu sobu, kopirala naše lične karte, zahtevala da odmah platimo 6600 dinara budući da je bio uračunat i produženi ček aut sutra oko 13 časova. Budući da smo troškove delili na tri svakog je soba izašla po 2200 dinara što je podnošljivo. U sobi je bio tv i klima uređaj. Na 8 soba bilo je jedno kupatilo sa dva vecea, dva tuša i dve slavine, a budući da nije bilo gužve i da je sve bilo dobro održavano hostel je ostavio solidan utisak. Malo smo odahnuli, odustali smo da negde idemo u grad da bismo se odmorili za sutrašnju trku. Oko pola osam smo večerali svako ono što je poneo. Opredelio sam se za dve banane, proteinski šejk od jagode sa plazma keksom. Dragan je imao želju da isprati finale Eurosonga koje se te večeri održavalo u Torinu. Nakon raspremanja, opredelio sam se za spremanje taktike za sutrašnju trku uz pomoć mape maratona iz startnog paketa i za čitanje i molitvu koliko sam se mogao skoncentrisati. Kada sam završio pokušao sam spavati, a i Dragan je iznenada ugasio tv ne dočekavši nastup naše Ane Đurić Konstrakte.

Buđenje je bilo dogovoreno za 5h ujutro, tako da su naši mobilni gotovo sinhronizovano počeli da pište oko 5 časova. Prve minute novoga dana želeo sam upotrebiti za duhovnu pripremu za nedelju, a ujedno i za maraton, a tek sam se onda okrenuo tehničkim i fizičkim pripremama. Pripremio sam Orosal – napitak, vrstu rehidranta da ga popijem uoči trke, skuvao sam kafu i uz nju pojeo jednu proteinsku čokoladicu sa kokosom. Odlučio sam da osim tečnosti ništa više ne uzimam, a rehidrant je učinio da do starta tri puta još idem u toalet. Oko 7h smo napustili hostel dugo se premišljajući šta da radimo sa ključem, dok ga Dragan na kraju nije ipak poneo sa sobom. Plato ispred Narodne skupštine   obasjan jutarnjim suncem koje je najvljivalo vrlo topao dan bio je pun trkača. Tu smo se susreli sa našom ekipom B i uradili jednu fotku. Tu su bili Igor Janković i Davor Balać, kao i Ilija Đukanović i Blagoje Pašić. Tu je negde bila i ekipa A koju su činili: Bogdan, Jamanta, Martina i Dule, a u svojoj režiji je došao i Nenad Grković. Zagrevali smo se u obližnjem parku i u blizini Starog dvora preko puta skupštine. U startnoj zoni videh još mnoga poznata lica poput Zdravka Mišovića, Đure Borbelja itd. Nekako je prošlo vreme do starta.

Rale Simić, poznati sportski komentator RTS je nakon uvodnog govora i predstavljanja elitnih takmičara i kratkog osvrta na istoriju Beoradskog maratona, započeo odbrojavanje, dat je znak za start, konfete su poletele u vazduh i usledila je jurnjava. Budući da sam dobio startni broj u zoni A, prvoj od četiri nisam morao mnogo da se zalećem i probijam. Masa i nizbrdica su me ipak malo povukle, pa sam prva dva kilometra niz Slaviju i Nemanjinu išao  malo prebrzo oko 4:25/km, da bi treći kilometar Balkanskom i kraj osnovne škole Isidora Sekulić sa penjanjem na Brankov most bio nešto sporiji. Nakon Brankovog mosta ponovo malo zaletanje gde je započelo skoro trosatno krstarenje ulicama i bulevarima Novog Beograda. Nedugo nakon mosta  sledilo je skretanje udesno prema ušću, pokraj monumentalne zgrade bivšeg predsedništva SFRJ i hotela Jugoslavije na bulevaru Nikole Tesle, pa onda naglo levo kraj nekog privatnog fakulteta i bulevarom  umetnosti. Treća okrepa je nakon 11km na jednom nadvožnjaku nasred Novog Beograda, nakon kojega sledi skretanje ka mostu na Adi. Sledi jedan veliki polukrug oblika potkovice od par kilometara koji obuhvata penjanje na most, silazak sa druge strane i penjanje u drugu traku pa vraćanje desnom stranom grandioznog mosta na Novi Beograd gde se produžava širokom avenijom ka Tržnom centru Ušće i ka Brankovom mostu.

18km je prošlo, rastajemo se od polumaratonaca, oni produžavaju na na Brankov most, a mi skrećemo levo ponovo kraj zgrade predsedništva i hotela Jugoslavije. Ovoga puta ne skrećemo odmah levo nego produžavamo ka Zemunu. Negde na ulazu u Zemun je pola maratona. Na 20km peis mi je prvi put pao iznad 5 min po kilometru. Petni trn koji me je boleo u drugoj dekadi sada je malo utrnuo, ali se osećam pomalo umorno. Više nije gužva, mogu mirnije da posmatram okolinu da se borim sa kilometrima i samim sobom. Prolazimo Zemunom kroz Glavnu ulicu. Postaje sve toplije. Ljudi nas radoznalo posmatraju, bodre nas, smeškaju se . U skretanju ka Tošinom bunaru sustiže me Dragan Mladenović koji ide ovaj maraton kao trening za Zrenjanin i pojačava drugu polovinu, ide negativan split, što je odlika iskusnih trkača i pravih maratonaca. Ovaj prelaz od Zemuna ka Tošinom Bunaru ima pomalo rustičan, starinski izgled. Kraj starih kuća ima i pomalo hladovine. Skupili se i cigančići u jednoj ulici pa nas i oni bodre, bacaju nam pet uz mnogu našu belu decu. Svi mi tada dođoše nekako dragi, mnogima sam bacio pet i ako bi mi to kad-kada malo poremetilo koncentraciju. Na jednom skretanju sada već negde ponovo na Novom Beogradu sudija je Zoran Radičanin, poznati srpski maratonac, moja generacija koji zbog predstojeće operacije bruha mora ove godine da pauzira. On sve bodri, prolazim kraj njega i pozdravljam ga. Nakon popijenog izotonika malo sam živnuo. Obavezno stajem koji sekund na svakoj okrepi, jer sve više tečnosti gubim, a ne mogu ni puno da progutam. Negde oko 30 km počinje nova kriza i muke. Znam da imam još prilično i da će biti još teže. Sam kraj je Novog Beograda, počinje već neko predgrađe. Tu je jedna stara crkva sa desne strane. Umorno bacam pogled ka njoj i primećujem fresku na zidu sa spoljnje strane, ratnik-svetitelj na konju probada zmaja, tako poznati motiv. Uzdahnuh: „Sveti Đorđe, daj mi snage, pomozi mi do kraja!“Konačno i 31 kilometar prolazi, noge su mi veoma teške, peis negde oko 5:30/km. Jedan ciga radnik gradske čistoće navija za mene, videvši na mom startnom broju srpsku zastavu viče: „Napred Srbija“!

Stiže me Neven Baničević Vranješ kome kažem da mi ide veoma teško, a on da ima još malo. Svestan sam da je ostala još jedna četvrtina oko 10,5 km što baš i nije malo.  Ubrzo me sustiže peis na 3:30h, Novica Stojanović i grupica oko njega. Ne mogu da ih pratim i ako pokušavam. Nakon nekoliko minuta nestaju iz moga vidokruga. Oznaka na 33km sustiže me Tijana Kabić. Kaže mi:  „to si ti“!, a ja kažem da mi ne ide, na šta ona dodaje da ni njoj. Uspeo sam malo da pojačam i da je dugo imam u vidokrugu daleko ispred sebe. Na narednoj okrepi sam morao prilično da se zadržim i nakon polako sažvakanog parčeta banane i prohodanih par desetaka metara morao sam da posegnem za kesicom magnezijuma i kalijuma direkt u džepu, budući da mi se leva noga nalazila pred grčem. Uzimam od jedne devojke još i parče pomorandže i nastavljam dalje. Oznaka je za 37km, iza mene iskrsava Jamanta. Vrlo je stabilna i pojačava. Pokušavam i ja da živnem sa tempom, ali ne ide. Osećam i laganu mučninu. Nakon okrepe na 38 km hrabro se ustremljujem  novobeogradskim bulevarom ka Brankovom mostu, tu je sudija Željko Grahovac koji me bodri i kaže: „Završavaš, završavaš, još malo“! U daljini već  vidim Jamantu u crvenoj majici na vrhu Brankovog mosta oko 500 metara ispred. Prelazak Brankovog mosta me je skoro slomio, prošao je 40 km, nastupa mala agonija. Na toj poslednjoj okrepi morao sam lagano piti vodu i prošetati dobrih 50 metara. Skupljam još malo snage, grabim blagom uzbrdicom, dobijam malo elana spuštajući se u ulicu Kraljice Natalije kraj pijace na Zelenom vencu. Kod oznake za 41 km ispod hotela Moskve stoji nasmejan Vugi, a kraj njega Miša Kantar (oni su išli polumaraton) i bodre me. Prođoh i ovu ulicu, sledi kratak, ali strm uspon Nemanjinom. Na pola brda noge mi otkazuju, moram opet preći u hod svega 10 metara. U stomaku osećam mučninu, poslednje skretanje i još 500 metara do cilja po ravnom. Skupljam svu snagu i trčim još oko dve i po minute. Ciljna kapija je sve krupnija u mom vidokrugu, čuje se graja, sa leve strane je sada hotel Moskva, Terazije su predamnom, završava se upravo proglašenje pobedničkog trija iz Etiopije. Nazirem semafor, vidim da nije ipak tako loše, prolazi 3:39, prekoračujem cilj i senzore za čip, polako zaustavljam garmin i hodam još koji metar do devojaka koje dele medalje. Uskoro dobijam i finišerski paket sa vodom, jabukom, izotonikom i integralnim keksom. Par sekundi iza mene završio je i profa Janković, legendarni srpski maratonac sa 66 godina. Srećem Mladenovića koji uveliko odmara budući da je stigao pre skoro 15 minuta, sedam pored njega i malo razgovaramo. Nekako sam uradio par vežbi istezanja oko 1-2 minute, pa sam se uputio ka hostelu u Dečanskoj pomalo lutajući. Otvara mi radnik, konstatujem da nemam ključ od sobe, Dragan još nije stigao. Odoh do toaleta, urin je opet crvenkaste boje kao sok od cvekle, znam da to nije baš dobro i ako sam se relativno dosta hidrirao. Dok jedem kiselkastu jabuku mučnina se lagano stišava. Stiže i Dragan koji je doduše završio nekih 8 minuta pre mene za nešto ispod 3:31. Sledi blagotvorno tuširanje, a za pola sata stiže i Simeon koji je svoj prvi maraton završio dosta uspešno za 4h:07minuta. Spakovali smo se i po dogovoru napustili hostel oko 13h. Krenuli smo ka Zelenom vencu u susret Vugiju. Usput smo morali sesti malo u parku kraj hotela Moskve budući da je Draganu nakon što je pojeo sladoled pripala mučnina. Svi smo popili još po pola litre kisele knjaz Miloš pa nam je bilo bolje.

Narednih sat vremena smo proveli u laganoj šetnji i zastajanju sa Vugijem, Mišom i Rajkom koji se nekako domogao cilja, a onda krenusmo ka autoputu i Subotici. Budući da se Vugiju jako spavalo, a popio je i koje pivo, a on je vozač, dva puta smo stajali na pumpama da popijemo kafu koja nam je svima veoma prijala. Oko pola sedam stigosmo u Suboticu, taman na vreme da poslednji sat sunčanog nedeljnog majskog predvečerja provedem na Euharistiji u katedralnoj crkvi sv. Terezije Avilske put utisaka i zahvalnosti. Ovo je moj 4. Beogradski maraton, najlošiji po rezultatu, ali istrčan po najtežim uslovima, ukupno je ovo moj 38. maraton, zadovoljan sam i nadam se brzom oporavku.