16. Noćni maraton, 28-29. 6. 2025.

16. Noćni maraton, 28-29. 6. 2025.

Posle 5 godina ponovo sam startovao na ovoj pomalo zahtevnoj trci zbog doba godine u koje se održava. Posle 12 godina takođe sam bio ponovo na mestu gde je moja maratonska, doduše ne i trkačka priča započela. Ovoga puta nisam bio tako uspešan. Smatram da je ipak važno što sam trku okončao uz nešto hodanja i jednu pauzu za toalet. Prvi put sam probio i granicu od 4 sata, završio sam u zvaničnom vremenu od 4:05:55. Plasman na 21. poziciju u konkurenciji koja nije bila jaka. Ovo je moje osmo učešće na noćnom maratonu i peti završeni.

Nakon uspešno istrčanih maratona u maju ove godine u Pragu i u Zrenjaninu odlučio sam ponovo da se oprobam na noćnom maratonu. Trenirao sam manje više uobičajeno, sistemom koji sprovodim poslednjih godinu dana. Pet puta nedeljno je trčanje, dva bloka utorak- četvrtak i vikend, dok su ponedeljak i petak plivanje. Naravno pre svake od ovih aktivnosti ubacim i po koju seriju vežbi kao zagrevanje oko 5 minuta. Utorak je obično dan kada odradim koju deonicu, četvrtak je tempo, nedelja naravno, manja ili veća dužina, dok su sreda i subota obično klasična ulična trčanja, sreda po nekom kvartu Subotice, a subotom uglavnom po brežuljkastim ulicama Petrovaradina. Četiri od ovih pet treninga trčanja su u proseku oko 11 km dok je nedeljom prosek polumaraton, naravno nekada i više. Junske vrućine i približavanje trke su uticale da smanjujem obim treninga, a i rezultati i učinci treninga nisu baš bili sjajni, nisam bio baš zadovoljan i često bih posle treninga bio sasvim iscrpljen. Novina koju sam ubacio u treninge ove godine u junu je bila da sam radnim danima tenirao predveče, a samo vikendom ujutro, da pokušam malo organizam da prilagodim za noćni maraton, što sam donekle uspeo.

Iskoristio sam mogućnost da dan ranije podignem startni paket u Domu izviđača u Dunavskom parku u Novom Sadu. Doputovao sam iz Subotice, ostavio stvari u Petrovaradinu i prošetao se do Dunavskog parka. Tamo sam bio oko 18h, a trkači su se već okupljali i podizali startne pakete. Video sam nasmejanog Raša, jednog od glavnih ljudi ove trke i novosadskog rekreativnog trčanja. Dobro je izgledao posle nesreće od pre koju godinu i pada sa velike visine, razmenili smo po neku reč, zamolio sam ga da obrate pažnju na kerove-pse lutalice koji se povremeno motaju oko štranda, a par puta su me i napali na treningu. Sva sreća trka je zaista protekla bez njih, izgleda da je Raš obratio pažnju na ovaj segment. Zadovoljan obavljenim poslom požurio sam u moj Petrovaradin u rodnu župu na proslavu blagdana Srca Isusova, koji petrovaradinski katolici izuzetno poštuju, a koji je ove godine imao i dodatnu dimenziju zbog jubilarne 2025. godine.

Subotu sam uglavnom iskoristio za odmaranje, kraću laganu šetnju, čitanje. Pre 18h sam se uputio ka Univerzitetskom centru. Pola sata sam se zadržao u Makijatu da popijem jedan produženi espreso, da me razmrda iz popodnevne dremke i da se misaono saberem. Posmatrao sam Poljoprivredni fakultet preko puta, ali i zgrade na malom Limanu, početak ulice Bulevara cara Lazara i Stevana Musića. Dan je bio sunčan i topao, ali ne suviše vruć, prijatan vetar je dolazio sa reke i rashlađivao, minuo je toplotni talas koji je do četvrtka pritiskao Srbiju, pala je i kiša dan-dva pre. Na obližnjem igralištu deca su se igrala na spravama i trčkarala dok su njihovi očevi za susednim stolom pili kafu. Oko 19:10 sam odlučio da je vreme da se uputim ka startnoj zoni. Laganim koracima sam prolazio ulicom doktora Zorana Đinđića pokraj mog bivšeg – Filozofskog fakulteta i kraj zgrade rektorata. Poneka uspomena je prošla kroz sećanje, nekoliko studenata je čistilo plato ispred fakulteta i prilježno čuvalo zgradu. Na nekim mestima su bile zalepljene crvene-krvave šake, simbol studentske pobune 2024-2025., da li istinske, prave i uspešne ili lažne dirigovane (kako neki tvrde), možda će vreme pokazati i možda će neki savesni i uporni istraživač doći do istine u narednom periodu. Zaobilazim novu zgradu Biosensa iza PMF-a, gde organizatori nameštaju najveću okrepnu stanicu, tu opet vidim Raša i kratko mu klimnem glavom u znak pozdrava, silazim među sportske terene, gde brzo i lako nalazim šator za presvlačenje i nakon oblačenja pripremljene sportske opreme i ostavljanja stvari u garderobi, krećem na lagano zagrevanje na kome susrećem Zokija Radičanina jednog od favorita trke i ako ne trenira punim kapacitetom kako mi je rekao. Startovala je trka na 6,4km takozvani minimaraton, kao i nordijsko hodanje, maratonci se polako okupljaju kod startne kapije, deluje da nas je nekako malo. Vidim mnoga poznata lica: Dragicu Mitić, Miroslava Savića, Srećka, Damira Milankova-Gozera, Aleksandra Mijailovića, Zokija Kampfera, Nebojšu Vujković Cvijina, itd…

Vreme starta je brzo došlo, prvi krug je na atletskoj stazi Indeksovog Đačkog igrališta. Od starta su Rusi poveli trku, opet je prvi kilometar bio dosta brži od planiranog, garmin pokazuje 4:47, a smatrao sam da je rizično da bilo koji kilometar, osim možda poslednjeg pokušam ispod 5 minuta. Trčim uglavnom sa Miroslavom Savićem, puštam da on određuje tempo. Kao i obično tokom prvog kruga se dobro osećam, ustaljujem peis na oko 5:10-5:15. Okrepna stanica na okretnici iza studentskih domova u blizini limanskog Dunavca je dobro opremljena i organizovana. Posvećeni volonteri sa obe strane angažovano dele čaše sa napicima, svaka im čast. Tu je i ček point koji očitava čip. Ono što je interesantno je da je prvi krug bio malo duži skoro do ograde od vojnog brodogradilišta-mornarice, dok se u svim ostalim krugovima okretalo na kraju tartan staze. Dok trčim prvi krug još je dugač junski dan, veče se polako približava. Moja zebnja da će me psi odnekuda napasti se sva sreća pokazala neosnovanom. U drugom krugu imam još elana za trčanje. Drugi krug prolazi brzinom sumraka, pale se polako ulične svetiljke, sve više je šetača na keju. Bez problema ga završavam. U trećem krugu se polako približavam jednoj maratonki i Saviću i sustižem ih, kao i još jednog maratonca. Na polovini trećeg kruga posle 16 km uzimam prvi magnezan C, spremio sam ih tri ukupno. Uskoro sam i treći krug završio, reflektori su već upaljeni na Đačkom igralištu, bliži se 22h i start polumaratona, koji je i najmasovnija trka u okviru manifestacije. Prolazim polumaraton za nekih 1:50, možda i malo brže, osećam pomalo zamor, ali i pritisak u stomaku i manji nagon za nuždu. Posežem za drugim magnezanom nakon 24 kilometara, svestan sam da on proteruje, ali umor mišića se povećava, plašim se grča ili iznenadne malaksalosti. U drugoj polovini četvrtog kruga stižu me najbrži polumaratonci.

Završavam ovaj četvrti krug, ali osećaj u stomaku je sve teži. Donosim iako nerado odluku da odem sa staze do plastičnog toi-toi u startnoj zoni, pre toga se kratko javljam redaru i sudiji, gasim garmin, ne znam koliko je tačno bilo sati, započeo sam tada bio 29-ti kilometar. Osećaj neuspeha i razočarenja polako mi preplavljuje svest, meša se sa umorom i klizi mi niz lice. Brzo obavljam toalet i ohrabren istrčim iz njega, vlažnim maramicama brišem ruke, trčim po okrepu na početku petog kruga, gde dupliram okrepu, malo nove energije je prostrujalo kroz moje telo, čvrsto sam odlučio ovoga puta ne odustajem, makar do kraja hodao. Nastavljam peti krug skromnim tempom 5:40-5:50. Noge jesu umorne, ali sva sreća nema mučnine. Sa razočarenjem putnika kroz pustinju koji traga za izvorom žive vode u nekoj oazi koju nikako da ugleda, shvatam da kod vodovoda nema više okrepe, zato što je prvi talas polumaratonaca privremeno sve popio. Na ovom mestu su dežurali ljudi iz Crvenog krsta. Donosim odluku izdržati do redovne okrepne stanice na polovini kruga, nekih 2 kilometra niže. Uspevam u ovoj nameri. Tu se zaustavljam, dobro hidriram sada već hodajući. Ponovo gasim garmin. Odlučio sam u međuvremenu da ću samo pretrčane delove meriti. Obilazi me jedan maratonac i kaže, hajde nastavi da trčiš kada prođu grčevi (mada nisam ih imao). Posle hodajućeg dela od oko 200-300 metara, prelazim naredni kilometar lagano trčeći, a zatim ponovo malo prošetam zajedno sa Vujković Nebojšom koji već odavno hoda. U jednom trenutku on lagano počinje da trči i kaže mi moram malo da potrčim da stignem pre limita, jer sam tek na 25 kilometru, dok si ti prešao 33, to me ohrabruje i trčim do kraja petog kruga i ja ispred njega. Ponovo glavna okrepa, spremam se za poslednji krug. Posle oko 500 metar šetnje počinjem ponovo da trčim. Kod vodovoda marljivi volonteri Crvenog krsta ponovo dele okrepu, stigla je izgleda natankovana cisterna. Sa štranda i iz okolnih kafića i splavića dopiru razni zvuci. Veče je već odavno palo i odmiče ka noći. Nije jako sparno i dalje sa reke dolazi prijatan vetar. On povremeno donosi miris roštilja ili neke druge pečene hrane. Mnogo je ljudi u lokalima uz Dunav. Graju mnogih glasova, nadjačava glas pevaljke sa najlepše rečne plaže štranda. Deluje mi da je vreme brzo prošlo, shvaćam da imam još manje od pola kruga, ipak me sustiže blaga malaksalost i novi talas zamora. Prohodao sam ponovo na 41-kilometru. Tu me sustiže Blagoje Pašić koji je lagano završavao polumaraton, kažem mu u prolazu da uskoro i ja dolazim za njim. Početak tartana, skretanje u mali park kraj fakulteta, ljudi na okretnici i dalje vredno dežuraju, na elektronskom satu kraj puta vidim da je za koju sekundu ponoć. Vreme je da krenem u finalni lagani trk, stižem pre skretanja za fakultete neke polumaratonke, protrčavam poslednji put ove večeri kraj voljenog fakulteta i iznenada osetim mučninu u želdcu, neplanirano  hodam još oko 250 metara između PMF-a, Filozofskog i Pravnog. Dolazim do skretanja pred malom menzom i Višom poslovnom sa odlukom krajnje je vreme da ovoga puta trčim do samoga finiša oko 500 metara, budući da me očekuje i nepun krug na atletskoj stazi. Ubrzavam, refletkori đačkog igrališta me ohrabruju, kao i neki posmatrači, solidnim tempom finiširam. Ponoć je prošla za pet minuta. Budući da sam na garminu merio samo trčeće deonice rezultat toga je da sam trčao nekih 39,3 km, ne računajući zagrevanje oko 600-700 metara, i da je to trajalo ok 3h i 33 minute, oko pola sata mi je otišlo na hodanje(oko 3km), toalet i okrepe, sve zajedno. Sve vreme na raznim delovima staze Srećka i mene je bodrila neumorna i verna Keti usput i sama pomalo trenirajući.

Umivam se na česmi i žurim ka finišerskoj okrepi. Dosta je izdašna: biogric, integralne pločice, male kriške lubenice koje mi sada najviše prijaju, kriške limuna i jabuke, sendviči, izotonik i limenke malog piva, Lav premijum i Staropramen. Odlučujem se da uzmem od svake vrste po jednu. Lav premijum sam odmah popio, zatim sam otišao do garderobe po stvari i na presvlačenje, a onda potražio slobodnu klupu gde ću natenane pojesti sendvič i popiti malu limenku Staropramena. Srećem pre toga Miroslava Savića sa ćerkom, čestitam mu na dobrom rezultatu i objašnjavam mu da sam tokom trke imao problema. Sretoh se i sa Blagojem na česmi. Odmaram sam na klupi, uživam u sendviču, pivo me pomalo omamljuje, a sa bine u pozadini slušam proglašenje. U muškoj konkurenciji i u maratonu i u polumaratonu pobeđuju Rusi, dok u ženskoj naše devojke ne daju primat. Napolju je prijatna tempreratura, čak mi na trenutak i postaje hladno. Jedan sat je prošao za 10 minuta, odlučujem se da krenem ka Petrovaradinu. Trka se bliži kraju, dok odmičem lagano ka mostu Duga usput prolazim pored poslednjih umornih maratonaca. Limit upravo ističe kada dolazim do broda Zepelin. Prelazim kraj Gibraltara na Dunavu. Tvrđava je mistično osvetljena svetlima Novog Sada sa druge strane reke. Nakon Beogradske kapije, osećam svežinu Petrovaradinskih parkova i zelenila utonulog u noć. Zadovoljan sam, iako rezultat nije bio u skladu sa očekivanim i priželjkivanim (ispod 4 sata) skupljam u srcu unutrašnji mir dok prolazim kraj Pravoslavne crkve Pokrova Presvete Bogorodice i bivše osnovne škole. Kada sam prekoračio prag roditeljskog doma, posle šetnje od oko 45 minuta i nekih 3,5km bilo je nekoliko minuta do 2 sata. Majka još nije spavala, očekivala je vesti sa trke, a i otac se povremeno budio. Sledilo je raspremanje i prva podela utisaka. Prođe i ovaj Vidovdan u čiji smiraj sam vodio neke lične bitke sam sa sobom gde sam opet mogao videti slabost i prolaznost tela, ali i želju i htenje duha. I dok sam sutradan na praznik apostolskih prvaka promatrao u Duhu kako Petar neustrašivo prolazi prepreke stražara iz zatočenja ka slobodi, vođen anđelom Božjim, a Pavle piše svom učeniku Timoteju: „Dobar sam boj bio, trku završio, veru sačuvao…“, pomislih neka i ova trka bude predznak uspešnog završetka životne trke.