Larnaka marathon 2025. godine

Larnaka marathon 2025. godine

Pomeranje utrobe, rulanje aviona po pisti. Lagano zujanje u glavi, na trenutak se zapuše uši. Posle više od 10 godina ponovo sam u avionu. U visinama iznad Balkanskog poluostrva i Mediterana oko sat i po vremena misli su mi bile zaokupljene i zadubljene u knjigu Istočni Mediteran Ivi Meleagru. Sa mukom sam pokušavao da povežem misli neobičnog stila pisanja kiparske književnice i uprisutnim sebi ulice Nikozije početkom druge polovine prošloga stoleća. Pokušavao sam da razumem borbu za slobodu kiparskih Grka. Pri kraju leta moj Alkatel 3X je registrovao tursku mrežu koja se posle izgubila. Dva sata je iza ponoći, šetamo ulicama Larnake, tražimo hranu. Prohladno i vetrovito je. Talasi Sredozemnog mora pod sablasnom svetlošću uličnog osvetljenja zapljuskuju peščani žal i zidove srednjovekovne tvrđave. Visoki hoteli duž korza preko puta plaže ne odišu previše životom, sezona je nedavno prošla. Pronalazimo jedan minimarket gde nam jedna azijatkinja reklamira svoje prehrambene proizvode, a zatim nalazimo i otvorenu pekaru…

Oko 4 pred zoru polako sam utonuo san, jednako sa nekim manjim pritiskom u glavi koji se nakupio tokom leta. Ivica je uveliko hrkao. Dnevna svetlost je već ispunjavala sobu kada sam prvi put otvorio oči. Popio sam tabletu za glavu i pokušao da odremam još bar 45 minuta. Devet časova je po kiparskom vremenu. Odlazim u dnevni boravak, Zolika već uveliko pije kafu. Pentahus je bio veliki, lep i prostran. U maloj trpezariji stoji velika Rafaelova slika Platonove akademije. Pleni svojom kombinacijom boja i perspektivom. Pogled se fokusira na središte slike gde se vide dva čoveka dostojanstvenog izraza. Na trenutak sam zbunjen i nagađam koji je Platon, a koji je Aristotel. Komentarišem sa Ivicom sliku. Povremeno je posmatram i prilazim joj. U ogromnom dnevnom boravku na natkasni kraj TV-a stoji ikona Bogorodice sa malim Hristom. Nenametljiva je, ali pleni smirenošću i pomalo mističnošću. Lep ukus ima vlasnik ovog ogromnog stana, razmišljam u glavi.

Dnevni obilazak grada je započeo. Mediteransko sunce peče kroz farmerice. Kada je Ivica vodič možeš se prepustiti razgledanju, sanjarenju ili utonuti u svoje misli. On na kraju uvek nađe put. Expo je mali, ali pristojan. Podizanje startnih paketa ide brzo. Skromni su, ali lepi i skladni. Sedimo u malom restoranu čija vlasnica je lepa, opasna, crna žena iz Gruzije poreklom. Kavkaske crte lica, temperament i dinamika se odmah primećuju. Priča nam malo na engleskom malo na ruskom, pita nas da li smo Bugari. Zaronismo u čari domaće kuhinje. Mene i dalje pomalo muči glava, pa okušavam Dragičin recept, kiparska crna kafa u koju je isceđen limunov sok. Na stolu je pasta bolonjeze, supa, giros, šeftalije, Kiparsko veliko pivo Kea, zapremine 0,66, pravo zidarsko, koje Ivica cevči iz oveće krigle. Hrana nam se još nije slegla već smo na plaži. Plaža je ogromna, ali je pesak ružan. Čudno smeđe boje je i nije rastresit. Izlažemo tela suncu koje nije više jako kao leti, nego je sada uz vetar koji dolazi sa mora prijatno. Dragica je već u kostimu i hoda kroz plitko more, dok sam još u sebi prelamao da li ću plivati. Odluka je u jednom momentu doneta. Čepovi su mi u ušima, naočare oko glave, oprezno ulazim, razgovaram sa Dragicom. Uključio sam sat, zaplivao sam, malo mi je hladno. Oprezan sam, jer stomak mi je pun, pre sat vremena sam obilato ručao, dosta mi je bilo oko 15 minuta. Pokušavam da malo džogiram po pesku ogrnut plavim kišnim mantilom iz Boke Kotorske, Ivica je nestrpljiv, želi što pre u potragu za velikim supermarketom. Spremamo se, grupa se deli na dve manje. Žene, Dragica i Jolan idu zajedno u šetnju, mi muški, nas trojca u nabavku. Šopingujemo pola sata. Mrak je uveliko na ulicama grada kada smo se svi posle malo peripetija našli u apartmanu. Veče je i ćaskamo uz čaj. Drago mi je što sam ovde, ali sam tužan jer znam da sutra neću trčati maraton i ako Ivica još pokušava da me nagovori.

Nedelja 16.11.2025, je bio prilično topao dan na ostrvu. Kao pratnja Ivici uz škrt razgovor, po neku fotku i uživanje u jutarnjem suncu približavamo se korzu. Posle onog srećno započetog odbrojavanja, starta u u 7h, okrenut sam moru. Na obali je puno ljudi, ali mene pritišće usamljenost, sedim na plažnoj ležaljci. Utehu tražim u kratkoj molitvi zahvalnosti i čežnje. Prošao je i start polumaratona u 7:15h. Malo se stišalo, šetalište je poluprazno, krećem u samostalnu pustolovinu i obilazak. Nemam u potupunosti razrađen plan. Preda mnom je zgrada arheološkog muzeja antike. Još je zatvoreno, otvaraju tek u 9h. Sa druge strane malog trga stidljivo proviruje maronitska crkva sv. Josifa. Odiše starinom i mediteranskom rustičnošću spolja. Prišao sam. Kapija je pritvorena, nedaleko od ulaza u crkvu je oglasna tabla. Nigde ni žive duše, okolo je pusto. Kasnije otvaraju. Samo na momente zamišljam kakva je to zajednica. Okrenuo sam ka centru i laganim koracima sam se udaljavao povremeno proveravajući gugl mapu na telefonu. U uskoj ulici naiđoh na maratonce. Nije još bilo 8h, neki su već stigli do oznake od 12km. Još ih dosta očekuje. Pružam im podršku, tužan sam što nisam na stazi. Glasno pojanje iz crkve svetog Lazara četvorodnevnog privuče mi pažnju. Grčko pravoslavno pojanje deluje pomalo mistično. Na službi ima dosta ljudi. Bojažljivo ulazim, ljubim dve ikone. Malo sam postojao, obuzao me je neki neizdrž, nemir i čežnja, udaljih se tiho. Usput malo molim, idem ponovo ka nepoznatom, ka drugom delu grada. Neuređena čistina, veliki parking na šljunku, u senci zimzelenog drveća nalazi se mala pijaca. Ljudi prodaju proizvode domaće radinosti. Iza je kafana i restoran. Deluje pusto, konobar, crn debeo, minimum 150 kilograma, jedva se kreće. Tražim kapućino, a on mi donosi crnu, odnosno domaću kiparsku kafu. Sedim u senci drveća udubljen u Istočni Mediteran…

Vreme je uskoro će 9:30. Prolazim ponovo kroz pijačicu. Preko puta je predivna rimokatolička crkva, prilično prostrana koju su izgradili braća franjevci. Crkva je okružena predivnim dvorištem, a u pozadini je moderan župni dom i verovatno samostan. Mešavina je arhitektonskih stilova. Preovlađuju barokni i renesansni motivi. Misa počinje. Zajednica je velika. Prisutno je mnogo rasa, preovlađuje žuta, pretpostavljam da su u pitanju Filipinci, ima mnogo i crnih, nešto je i tamnoputih, kao stanovnici indijskog potkontinenta, tu i tamo ima i pripadnika bele rase, pitam se koji bi narod bio u pitanju. Misno slavlje je na engleskom jeziku. Ljudi su raspevani, melodija je pevljiva u stilu „gaspela“, reči su prisutne na plazma-monitoru pokraj oltara ispred klavijatura, što i meni omogućava da pevam. Pokušavam se prepustiti Duhu Gospodnjem. On mi pruža utehu, neizdrž i tuga od jutros se smiruju, polako blede. Pričest je, pristupam i ja sa mnogima koji dolaze od istoka i zapada i severa i juga nadajući se da će me Gospodin jednog dana tamo pozvati na večnu gozbu sa Abrahamom, Izakom, Jakovom i svim prorocima. Mislim na moje bližnje, porodicu i prijatelje. Izlazna pesma je utihnula, ponovo sam na ulicama Larnake toplo je…

U startnoj zoni sam, u šorcu sam, nemam ni gaće da bih posle mogao lako da uđem u more. Startujem na trci od 5km i ako mi to neće biti priznato. Start je bio u 11:10h. Želim da trčim za dušu da osetim atmosferu staze, da me želja malo mine, da osetim trkački adrenalin, znoj borbe, aplauz sa strane, makar bio i neki pogrdni povik. Nesigurno trčim prvi kilometar, bol u preponi i levoj butini je prisutan, ali nije oštar, niti neizdrživ. Oko mene je puno amatera, početnika, dece, starijih rekreativaca, spontano ubrzavam, popravio sam ritam, ali sam van kondicije. Puls mi brzo skače, lako se zamaram. Ipak sam poslednja dva kilometra spustio ispod 5 min/km. Posle 27 minuta sam prilično umoran, osećam malu satisfakciju da sam i ja bio deo ovog trkačkog praznika, stidljivo uzimam medalju od mlade devojke, ne znam da li mi pripada, ali sam je zaslužio. Nalazim se kod finišerske linije pijem pomalo vodu, posmatram dolazeće trkače. Podne je. Temperatura je oko 25 stepeni, ako ne i više. Konačno ugledam Dragicu, ne deluje loše, utrčava u finišersku zonu, idem za njom i dozivam je. Slušam njena prva iskustva, pala je, oderala se, ali kao i obično ne predaje se, kaže uskoro će i Ivica, iza nje je nije daleko, stiže za desetak minuta. Na obali mora smo u blizini podijuma za proglašenje pobednika. Slikamo se ogrnuti srpskom trobojkom. Oni su hrabro prebrodili sve teškoće trčeći čitavo pre podne. Donekle sam i ja zadovoljan. Ivica bratski sa mnom deli hladna piva kupljena u obližnjem marketu…

U prozirnoj vodi Sredozemnog mora sam. Bolje plivam nego juče. Plitko je, dno mi se čini dohvatljivo rukom. Dragica je ostala negde iza mene pri obali. Morska prostranstva i pučina me privlače. Obala Libana ili možda Egipta je daleko ni ne nazire se. Čujem brodsku sirenu u daljini. Imam čepove u ušima, ali zvukovi dopiru do mene. Podignem glavu iznad vode i okrećem je. Ne vidim ništa osim nepreglednog mora i ukotvljenog malog jedrenjaka paralelno sa putanjom mog plivanja. Ponovo sirena i još jednom. Trgnuo me je zvuk broda koji se pojavio iza mojih leđa. Paluba i ograda na njoj su žute boje. Brod je za priobalna krstarenja, na njemu je mnogo ljudi verovatno turista. Nisam bio uplašen. Oslanjam se na leđa i mašem im. Udaljuju se ka marini. Odlučujem uskoro da je vreme da krenem ka obali. Bezbrižan sam. U meni raste uverenje da sam plivanjem koliko-toliko nadoknadio nedostatak trčanja. Izlazim na plažu, u vodi sam bio dvadesetak minuta, postaje mi hladno drhtim i uzimam polovinu limenke piva koja mi je ostala pre plivanja. Dva čuvara plaže u žutim majcama iz obližnje kućice silaze i pozivaju me da dođem. Pravim se pomalo nevešt i u meni se javlja mala nelagoda, ali ne i strah. Prilazim i jedan mi saopštava da je maločas morao da zove kapetana broda koji je iznenada prošao kraj mene i da to nije uradio, pregazio bi me brod. Izvinjavam se, obećajem da neću više daleko plivati, zahvaljujem se, zahvalam sam sve više u mislima i Gospodu koji me je spasao. Pravdam se čuvaru pokazujući mu čepove za uši. Neki ljudi na plaži me ispod oka gledaju, Dragica me pita odakle potiču ožiljci na mom telu…

U smeštaju uživam u Dragicinoj pasti. Jedem kao da sam istrčao maraton. Mislim vratiću se ja na stazu, možda nekada i ovde. Splet okolnosti ili Božja volja je bila da danas ne trčim maraton. Potrebno je sa smirenošću prihvatiti realnost i činjenice. Veče prolazi u ćaskanju, leškarenju, ponekom pročitanom retku. Relacija između Ivice i Dragice je pomalo zategnuta, Zolika je šampion našeg pentahusa sa 3:36, sada ima veliku upalu mišića.

U crkvi sv. Lazara smo. Ponedeljak je pre podne. Gledam ikone privlači me ona na kojoj su izobraženi Lazar i njegove dve sestre Marta i Marija iz Betanije. Ivica sedi gleda ka glavnom oltaru, ka ikonostasu. Ponekada tišinu prekida kratko mi se obraćajući i saopštavajući mi svoja razmišljanja. Lutamo uskim uličicama centra Larnake u potrazi za suvenirima. Ponešto smo i kupili ne razmećući se… Naša petočlana grupa je napustila pentahaus apartman Poseidon court i rastrzano se uputila ka stajalištu lokalnog autobusa. Neki crnci tamo već stoje, vidimo kako pristiže autobus sa natpisom aeroport, ali na naše čuđenje i donekle zaprepaštenje prelazi u suprotnu levu traku i zastaje na drugoj strani ulice. Ivica pretrčava lupa na srednja vrata, a šofer samo dodaje gas i odlazi. Narednih pola sata dok smo čekali drugi autobus ovoga puta na suprotnoj strani ulice minuti su bili ispunjeni negodovanjem, vajkanjem i žaljenjem na pokvarene britanske imperijaliste koji voze levom stranom, budući da je Kipar jedno vreme bio britanska kolonija uz konstataciju da su ovi Indusi ili  ljudi sa Šri Lanke najverovatnije vozači ovih autobusa. Poneki uzdah, trenuci tišine, posmatramo zatim palmu iza naših leđa. Bila je visoka, stasita oko 5-6 metara, ali sasvim suva osim vrha krošnje. Vožnja do aerodroma traje 15 minuta. Kao na traci minuti prolaze, čekanje nije više napeto, za tri sata menjamo jednu časovnu zonu i iz Kiparskog toplog maja dolazimo u poznu panonsku jesen sa opalim lišćem, tamnim oblacima, hladnom kišom i blatom koje se lepi za đonove patika i cipela. Kipre, nadam se povratku!…