40. jubilarna trka u Kanjiži, 13.8.2022.

40. jubilarna trka u Kanjiži, 13.8.2022.

     Uz Apatin, Sombor i Bačku Topolu, Kanjiška trka je jedna od omiljenih Subotičanima. Konačno sam i ja uzeo učešće u njoj. Ona je tradicionalno po veoma vrućem sunčanom vremenu jer je usred leta, ali ove godine je taj vikend došlo do zahlađenja koje je donelo vetar i oblake, a u nekim delovima Srbije i obilnu kišu, doduše ne i u Kanjiži. Ovo je uticalo da uslovi za trčanje budu mnogo bolji, zapravo prilično dobri. Tronovci su se u velikoj meri odazvali na ovu trku. Jedan udarni deo ekipe doduše nije učestvovao jer je taj vikend bio i čuveni „extrim men“-trijatlonsko takmičenje u „Nođotadu“ u Mađarskoj.

Prekinuo sam nakratko svoj godišnji odmor u Petrovaradinu i tog svežeg letnjeg subotnjeg jutra sam se uputio ka Subotici i sastanku sa jednim delom Tronovaca. Putovanje koje je započelo u Petrovaradinu u 7:30h, završilo se u mom stanu u Subotici u 12:25h, gotovo punih 5 sati. Ko bi rekao da je 21. vek! Pomislih da sam išao biciklom koji sam kupio pre mesec dana i malo trenirao tokom leta stigao bih sa možda dve kratke pauze u isto vreme, doduše posle toga ne bih mogao trčati. Sled događaj je bio takav da je  planirani autobus prevoznika Lasta u 8:25h bio otkazan ne znam iz kog razloga, a sledeći je bio Niš ekspres u 10:35h koji je takođe malo zakasnio, a da stvar po mene bude teža bio je prepun, pa i ako sam kartu kupio dva sata ranije budući da se nisam preterano gurao na ulazu, morao sam sve vreme puta da stojim, sva sreća to je nekih 80 minuta. Naravno razlog tome je što je zadnja trećina busa bila puna migranata, kao što je to već postalo uobičajeno poslednjih par godina. Strpljivošću sam uspeo da odagnam nervozu. Na stanici sam čitao najnoviji broj DSČM-a (dobrog starog čika Martija), a u busu istorijski roman Vartolomejska noć onako stojeći. Po dolasku u Suboticu, potrebno je bilo isproveravati stan, raspakovati se, odnosno prepakovati za trku i pokušati nešto ručati. Kada sam sve to obavio ostalo je još pola sata vremena da dremnem, onako polubudne svesti ili na oprezu, plašeći se da slučajno ne zaspem i ne budem spreman u dogovoreno vreme i ako sam podesio alarm na telefonu.

Oko 15h naša četvorka, ili bolje reći posada Bogdanovih kola otisnula se put obližnje Kanjiže. Kapetan posade je bila Bojana koja je pristala da vozi do tamo, kao i nazad, vlasnik „broda na točkovima“ Bogdan, Igor na mestu suvozača i moja malenkost. Još pomalo pospan posmatrao sam krajolik severne Bačke i slušao sam Bogdanova objašenjenja kada smo prolazili kroz Horgoš mesto njegovog detinjstva. Ovo poznato pogranično mesto je izgledalo pomalo oronulo i pusto. Na ulicama su se uglavnom mogle videti tamnopute osobe za koje pomislih u prvi mah da su migranti koji čini se ispunjavaju i krstare sve više pograničnim naseljima naše države. Mali talasi nelagode i ksenofobije nadođoše u moj um i svest, nije me baš utešilo ni Bogdanovo objašnjenje da su to „domaći Romi“, uz propratno objašnjenje da su one lepe i sređene kuće, uglavnom mađarske, napuštene, a deluje da baš nešto ni Srba nema puno. „Kuda ovo vodi“?-pomislio sam, ali i ako nije uteha, prvo će propasti zapadna Evropa odnosno veštačka Evropska unija koju će preplaviti azijati, no kad-tad će to i nas da snađe. Približavanje mirne Tise i Kanjiže zaustavile su u meni tok ovih i drugih crnih misli. Pristali smo na Tiskom keju, iskrcali se, a Bogdan je čas lokalne geografije i dalje nastavio objašnjavajući mi gde je šta.

Sledile su u pripremne radnje pred trku, koje su sporo proticale budući da smo došli oko 16 časova, a start je bio u 18h. Podizanje startnih paketa, tradicionalno slikanje, odlazak na kafu. Produženi espreso me je baš rastresao, ali mislim da je ipak bio bolji izbor da sam uzeo sa mlekom i malo razblažio. Zatim je na redu došlo presvlačenje kraj kola i zagrevanje. Startno-ciljna zona se ispunila trkačima, bilo je negde oko 200 sudeonika „cenera“- trke na 10km i još više desetina njih koji su trčali 4,5km. Pre podne su održana plivačka takmičenja, Zolika iz našeg kluba je isplivao 3km veoma uspešno i nakon odmora bio spreman da trči 10km. Standardno sam prva dva kilometara povukao malo brže oba su mi bila na 4:19. Trasa trke je  vodila kroz širi centar Kanjiže, tri kruga po oko 3 kilometara i poslednjih 600 metara povratak na kej i na štrand na Tisi. Slabiji treninzi ovoga leta, nezalečena plantarna fascija i nakon preduzetih terapija, kao i umor od prepodnevnog puta uticali su da ne mogu da se nadam rezultatu kao prethodnih godina na sličnim distancama. Vreme od oko 45 minuta bilo je ono što sam priželjkivao. U prvom krugu trke u jednom momku, čini mi se da se zove Vasa Vorkapić, prema tabeli sa rezultatima, našao sam sparing partnera. Moglo bi se reći da smo se međusobno „pejsovali“. Pitao me je da li idem na 4.30 po kilometru na što sam mu odgovorio da pokušavam koji sekund brže, ako budem mogao. Na kraju je i bilo tako, nekih 45:23, ali prema garminu je dužina iznosila 10,22km, bolje i da jemalo duže, nego suviše kraće, garmin je zabeležio da je prosečan peis bio 4:27/km. Edvard Halas i Nemanja Rajković su zauzeli visok plasman, kada su subotičani u pitanju, visoko 5. i 7. mesto, a trijumfovao je ubedljivo favorit, senćanin Nođ Gelert Bela sa vremenom od oko 34 min. i 30-tak sekundi. Par puta sam zastao da otpijem gutljaj vode i isperem usta koja su se nekako brzo sušila. Na polovini trke je to iskoristio kolega Davor Balać iz Subotice, prešao me i sigurno pojačao u drugom delu, a i Igor Janković je bio brz da ga nisam ni video, čitavih minut i po bio je ispred i išao svoj lični rekord.

Dočekao sam kraj trke, uspeo sam da bolje finiširam poslednji kilometar, ali sam se osećao dosta iscrpljeno i ako nije bilo sunca. Po nekom svom običaju odradio sam ipak i kratko istrčavanje od nepunih kilometar i po po okolini pre presvlačenje. Dok sam se presvlačio lagano sam se i hidrirao. Probavni trakt mi je pomalo klokotao, sa nervozom sam čekao da probam kulinarsko umeće Kanjižana i ako sam bio više žedan nego gladan. Pasulj sa kobasicom i slaninom veoma pikantan uz kupus salatu i hleb me je baš zasitio, a budući da sam neposredno nakon trke pojeo i bananu, a na kraju i par krofnica sa pekmezom nisam mogao ni da zinem više, tako da sam pomalo tužno gledao u dve ogromne porodične pice koje je naša ekipa Subotičana poručila u obližnjem restoranu pored, kao dopunu večere. Nervoza stomaka me ipak nije sprečila da lagano popijem crno točeno nikšićko pivo u pomenutom restoranu koje mi je donekle i leglo.Uz hranu i piće razmenjivala su se iskustva sa trke, sto je bio pun nekih keramičkih ćupova koje su naši trkači osvojili kao nagrade po kategorijama. Mene je nakon gurmanske hrane jače počeo da boli zub i naredne noći mi je pravio prilično problema, verovatno i zbog umora i zbog promene kreveta nakon skoro mesec dana po povratku u Suboticu, tako da sam narednih dana otok zuba i desni lečio antibioticima koje mi je mama nabavila po povratku u Petrovaradin.

Nestrpljivo sam iščekivao polazak nazad za Suboticu koji je usledio nakon 22h. Naši trkači su ostvarili dobre rezultate, Bojana i Igor su zauzeli postolje u kategoriji, a i Bogdan je bio pun utisaka i ako mu je treće mesto izbeglo za malo. Bojana me je dovezla pred zgradu, a Bogdan nije po običaju hteo da uzme ništa za gorivo. Dok sam odlazio u stan razmišljao sam na koji način ću mu se odužiti u narednom periodu. Završena je i ova uvodna trka druge- jesenje polusezone. Videćemo šta će mi ona doneti. Ne verujem da će biti sjajna, ali ne želim da se predam, pokušavam da zalečim povrede, pojačam treninge, radim na motivaciji i psihologiji. Budući da nastavljam i moj posao ipak će trčanje biti sekundarno narednih meseci.