5. Zimski noćni polumaraton, Beograd 5.2.2022.

5. Zimski noćni polumaraton, Beograd 5.2.2022.

     Kao što i slogan ove trke kaže: „Sezona počinje ovde“, tako je i za mene bilo ove trkačke i kalendarske godine. Solidnu bazu treninga sam napravio u januaru za moj nivo trčanja i treninga. Prešao sam oko 320 kilometara čemu je svakako doprinela i činjenica da je bilo 5 vikenda, pa uvek dužina više daje i veći zbir kilometraže. Nastavio sam sistem od po pet treninga sedmično. Budući da se ni ove godine nisam opredelio za famozni Kapošvar, a da sam pošto poto hteo jednu februarsku trku doneklo kao trening tempo-dužine, logičan izbor je bio zimski noćni polumaraton. Ove godine im je bio mali jubilej, a do sada još nisam sudelovao u ovoj trci, a i nije bio baš veliki izbor klasičnih trka u okolini. 

     Na nekoliko trka u Beogradu sam već tokom ove moje amaterske karijere učestvovao, a i sama lokacija mi nije bila nepoznata. Uprkos prijavljenom priličnom broju trkača, nisam našao saputnika za odlazak na ovu trku. Većina Subotičana ili bolje reći Tronovaca se uputilo u pravcu Kapošvara. Imena učesnika beogradske trke iz Novog Sada na startnoj listi „run tracea“ nisu mi baš puno govorila i ako sam za neke čuo ili ih možda znao iz viđenja. Pokušao sam još jednu opciju pronalaženja saputnika ili bolje reći prevoza. Dan uoči trke pustio sam na mesindžer poruku Đuri Borbelju da li možda ide na trku i ako ga nije bilo na startnoj listi, činilo mi se da sam video negde ime njegove devojke Jovane, pa sam pomislio da će je možda voziti ili biti podrška. Sutradan mi stiže od njega poruka odgovora: „U Portugalu sam“ On je sa AK Apatinom i Goranom Čegarom otputovao u Lisabon na cros cantri Ligu evropskih šampiona, prijavljen je bio na trku od 10000 metara. Većina prijavljenih učesnika je bila iz samoga Beograda ili okoline ili negde iz unutrašnjosti. Pomalo mi je nedostajalo i samoinicijative. Sve je ipak sa odlaskom na trku dobro ispalo. Startninu sam uplatio nedugo nakon Nove godine, malo sam se premišljao pa mi je promakla ona niža cena u decembru. Baza za odlazak mi je bila Petrovaradin, budući da sam i tako većinu vikenda tamo. 

     Subota je bila uglavnom sunčana, a sredina ove zime nije bila hladna. Tokom pre podneva sam spremio ranac sa opremom i najneophodnijim stvarima. Nakon  kratke vožnje lokalnim busom za Novi Sad, ukrcao sam se u bus prevoznika Niš ekspres za Beograd, a polazak je bio u 14 i 45h. Stigao sam malo ranije na stanicu i budući da je do polaska po redu vožnje ostalo više od 20 minuta u staničnom kiosku sam poručio kafu za poneti. Plastična čaš je bila nepraktična, jer nije imala poklopac pa sam žurio da je popijem, budući da je bilo rizično unositi je u bus. Niški bus u njegovoj karakterističnoj crvenoj boji kada dolazi iz Subotice obično dođe ranije i stoji još neko vreme. Kako sam se plašio da ne ostanem bez mesta priležno sam duvao u kafu, prekorevajući sebe što sam je i uzeo, jer pisalo je za poneti, da bih je što pre popio. U malim, sitnim gutljajima još pomalo vruću sam je dovršio dok je ekspresov bus ulazio na peron novosadske stanice. Iz busa je nakratko izašao neki „crnomantijaš“ sa velikim krstom na lancu koji se presijavao na zimskom suncu. Reklo bi se sveštenik ili možda monah Istočne crkve sa negovanom bradom i poluvisokom kapom. Zbunilo me je jer je bio suviše crn poput migranata koje često srećem. Rekao bih, nije naš čovek, a i pomislih, nije zabranjeno da i neki od tih istočnjaka bude Hristov sluga, odbacujući bojazni i predrasude koje su mi prvo došle u svest. Budući da sam među prvima ušao u bus, nađoh mesto odmah napred, tri reda iza vozača do prozora i na moje veliko iznenađenje ispred i preko puta mene zapazih još dva lika obučena u crne mantije, malo mlađa, sa retkom bradicom, a nisu izgledali naški. „Au, šta je ovo pomislih, da nije ovo neki hodočasnički bus i da se nisu uputili na Svetu goru „? Nedugo zatim, pre polaska vozila vratio se onaj najmarkantniji i najbolje opremljen i seo nedaleko od mene. 

     Krenuli smo. Mobilni telefon nisam ni poneo, ostavio sam ga u Petrovaradinu. Uplašila me je Katanina poruka ili nekog od njegovog organizacionog tima da u predviđenoj garderobi i mestu za presvlačenje ne odgovaraju ako nekom nešto nestane i da je najbolje lične stvari poneti sa sobom. Budući da je ovaj telefon pomalo glomazan, a nemam ni ono oko ruke u šta neki stvaljaju telefon, niti sam ikada do sada trčao sa telefonom rekoh sebi: „Ma šta će mi debilni“, čak sam i osetio neku moralnu obavezu da se pred sobom malo pokažem, jer oni klinci u školi me često sa time nerviraju, ponekada ih zbog toga prezirem, nekada ih sažaljevam kao jadne robove te tehnologije i pretpostavljam „nekih iluminata“ koji su to davno osmislili. Još ga nisam ni otplatio, a ako mi ga maznu, iako su mi ovi iz MTS-a uvalili i neko osiguranje, bilo bi: „Pomagaj Bogdane“! i ko zna koliko čekanja i moljakanja da mi daju novi. Poneo sam samo ličnu kartu, nešto malo keša koji sam podelio na dva dela: jedan sam stavio u neku raspuknutu futrolicu koja je nekada bila novčanik, a drugi deo sam sakrio u čarapu za ne daj Bože, kao da idem na drugi kraj sveta. Za svaki slučaj u pretincu mog pamćenja  u glavi sam ponovio nekoliko puta:“ ulica Braće Abafi“, odnosno adresu moje tetke u Zemunu, ako nešto krene po zlu pa ostanem da zanoćim u prestonici neplanirano, kako mi je majka savetovala, da samo pronađem ovu ulicu blizu centa Zemuna i draga tetka će me rado ugostiti. Za putovanje malo duže od jednoga časa, predvideo sam druženje sa knjigom koju sam poneo. Opredelio sam se za Vuka Draškovića, odnosno njegovog  Aleksandra od Jugoslavije, nakon što sam ne tako davno odgledao i seriju. Lagunin meko koričeni format srednje veličine, prilično lagan, veoma dobro je odgovarao putovanju, nije zauzimao mnogo mesta u rancu i nije bio težak. 

     Oni sveštenici mi ipak nisu dali mira pa sam ih krajičkom oka pratio, a bili su prilično aktivni. Jedan je ako sam dobro primetio nosio masku, a dvojca uopšte ne. Malo su se nečim okrepili. Jedan je prilično drndao mobilni i ako ne non stop. Setih se monaha Arsenija koga često pratim na you tube-u, koji je nedavno reako u jednom potkastu da je mladim iskušenicima njegovog manastira zabranjen lični mobilni, da postoji samo manastirski i ako verujem on ima svoj kao iguman. Nisam siguran da li je glavni od trojce pripadnika klera zvao ili je neko pozvao njega, promaklo mi je budući da sam se usredsredio na knjigu, uglavnom pažnju mi je privukao glasan razgovor. Jezik mi nije zvučao ni lepo, ni melodično, kako bi naši vojvođani rekli nekako ciganski. Pažljivo sam osluškivao, ali osim pominjanja tri pojma: Budapest, Serbia i Belgrade ništa nisam razumeo. Ali nakon minut dva razgovora razabrao sam frazu: „Će faće“? Setih se Državnog posla i nekih njihovih skečeva i rekoh u sebi: „Ovi su ili Rumuni ili u krajnjem slučaju Moldavci.“ Nedugo zatim mlađi je imao poziv i jasno sam razabrao reči: „Kak tvoi djela“? Kogda pridjoš domoj“? ili tome slično. Već sam se ugodnije osećao raspoznavši meni prilično drag ruski jezik. Još više sam se iznenadio kada je glavni sveštenik ponovo dobio poziv ili sam zvao, opet nisam pažljivo ispratio i progovorio na solidnom srpskom sa nekim tvrđim akcentom nešto poput: „Umorni smo brate, uskoro stižemo u Beograd, prespavaćemo tu…“ „Nema šta“ , pomislih, ovi su zaista poliglote i internacionalni putnici, možda je neka međupravoslavna delegacija? Nisu mi ostavljali utisak unutrašnjeg smirenja, niti kontemplacije stečene podvigom po kelijama, pećinama, skitima ili pustinjama tako svojstvene istočnom monaštvu u ranijim vekovima, ali da ne grešim dušu, danas je sve nekako drugačije. 

    Pokušavajući da se udubim u Draškovićev roman, a često odvlačen u mislima ovim čudnim monasima, vrlo brzo se pojavila obala Save i bus je uspinjući se na most ostavljao Novi Beograd. Brzo sam se iskrcao na čuvenom BAS-u, autobuskoj stanici u Beogradu i prvo što sam uradio bilo je da odem na blagajnu proverim autobus za Novi Sad u večernjim časovima, a za svaki slučaj sam odmah i kupio kartu za 21 čas. Lagano sam se uputio ka Starom Zemunskom mostu na Savi dok se levo i desno oko mene kočoperio i kezio Beograd na vodi, još ne sasvim dovršen i ne u punom sjaju kako je planirano. Pre polaska, budući da kako gore napisah, telefon nisam nosio proučio sam na guglu lokaciju, to jest odredište gde je potrebno da dođem. Nije bilo teško i veoma je srećom po mene bilo blizu. Balon FK Brodarca je odmah sa druge, novobeogradske strane Save, malo prema ušću, odnosno Brankovom mostu. Nakon što sam pronašao stepenice za spuštanje na Savski kej i stigao do spomenika Jasenovačkim žrtvama na Starom sajmištu predamnom je bio prijavni centar i mesto podizanja startnih paketa. Lako sam se snašao, podigao startni paket, sreo meni poznata lica: Draganu Špehar iz Rume koja je pomagala u garderobi, kao i Milana Markovića, Rumljanina, koji je Katanu snabdevao štrudlama. Sretoh i Marka Zeljkovića koga sam upoznao na Zrenjaninskom polumaratonu. Bilo je tek oko 16 i 30, a start je bio predviđen za 18h. Odlučio sam da se malo prošetam do startne kapije kraj Brankovog mosta i dalje i da malo uživam u pogledu. Lagano sam šetao i bavio se u mislima Isusovom molitvom, mada nisam uspevao da se usredsredim, a i lepota Beograda koji se prekoputa Save prostirao na brežuljkastom terenu, pomalo nepravilno razbacan privlačila je pažnju. Prestonica je izgledala nekako pitomo u ovo zimsko predvečerje. Prva svetla kao da su budila grad iz popodnevnog dremeža. Na suprotnoj obali nazirali su se bedemi kalemegdanske tvrđave i jasno se video toranj saborne crkve svetog Mihaila koji je dominirao starim gradom, a koji priznajem nisam odmah prepoznao (proverio sam kod kuće na guglu da li se radi o toj crkvi ili o Beogradskoj Ružici). U tim trenutcima ovaj grad mi se pomalo činio drag i potpuno sam potisnuo u zakutke sećanja sve one priče o nasilju, primitivzmu, mafijašluku, varvarstvu i balkanizmu koji haraju poslednjih decenija njegovim ulicama. Naravno više puta sam čuo  da za to nisu krivi stari, a ni pravi Beograđani, nego brojni dođoši i avanturisti koji se svakodnevno sa mnogih dinarskih planina i zakutaka i kotlina Balkanskog poluostrva slivaju njegovim ulicama i bulevarima. 

     Pogledajući pažljivo na ručni sat, bližilo se pola šest, lagano sam išao kao prijavnom centru ponovo i ka svlačionicama. I ako sam procenio da imam dovoljno vremena, začas se nešto previdi. Gužva pred toaletom je unela odjednom nervozu u mene. Kasno sam shvatio da je toalete zajednički muško-ženski pa sam u redu čekao dobrih deset minuta. Kada sam se presvukao u opremu i predao stvari u garderobu, ostalo je 10 minuta do starta trke udaljenog oko 400 metara. Malo sam se ofrlje zagrejao. Osim nekih vežbi stigao sam da rastrčim 700 metara sa par kraćih ubrzanja probijajući se ka startnoj liniji bliže eliti. 

     Prošlo je 18 časova, počelo je odbrojavanje, a zatim i impresivni vatromet, ne suviše velik, ali ipak ostavlja utisak. Reka trkača je na zvuk sirene ili trube krenula ispod Brankovog mosta kejom ka Velikom ratnom ostrvu i hotelu Jugoslavija. Savski kej je osvetljen, ali nije preterano širok niti svuda ravan. Na nekim delovima osvetljenje je slabije, a staza se sužava. Potrebno je paziti kuda se gazi.Trasa nije bila upotpunosti zatvorena za civile, odnosno šetače, mada nisam primetio da ih je mnogo bilo niti da su puno smetali. Veća opasnost je bila da se trkači međusobno ne sudare posebno sa onim bržima koji su dolazili iz suprotnog smera i ako su redari sve opominjali na jednoj opasnoj krivini na pravilo leve strane i na stub u sredini. Krug je iznosio 7030 metara. Prvi okret je bio na dunavskoj obali u blizini hotela Jugoslavije preko puta Velikog ratnog ostrva koje se u mraku baš i nije videlo, dok je drugi okret bio oko sto metara iza Starog zemunskog mosta na savskoj obali nedaleko od mesta kuda sam ja došao od glavne autobuske stanice. Dužina pravca je otprilike oko 3,5 kilometara, naravno trči se u oba smera. 

     Kao i obično krenuo sam malo brže. Pred trku sam postavio realan i ostvarljiv cilj, ne suviše precizan, da rezultat na kraju bude između 1:35 i 1:40. Priželjkivani  tempo-peis je bio oko 4:35/km. Obično krenem malo brže dok sam svež, znajući da ću u trećem krugu sigurno dosta pasti u tempu. Prvi kilometar je bio nameštanje tempa i pozicije. Relativno masovni start, na polumaratonu je bilo između 370 i 380 učesnika iako je bilo prijavljeno preko 600, uticao je da moram prvih par stotina metara da često naglo ubrzavam ili usporavam, obilazim ili se sklanjam nekome, hvatam što bolju poziciju. Uprkos tim čestim cimanjima garmin je pokazao 4:24. Prvi krug peis mi je varirao od 4:20, najbrži kilometar do 4:30. Nakon 3 kilometra otprilike je bio prvi okret, kraj koga se nalazio elektronski sat, nekoliko volontera i ljudi koji su navijali odnosno bodrili trkače. Budući da je termin trke bio večernji, a u zimskom periodu, odnosno početkom februara već u to vreme oko 18 časova nema više dnevne svetlosti, nisam uspeo dovoljno dobro da osmotrim predeo oko mene i trasu kojom se trčalo. Primetio sam da su od Brankovog mosta do Velikog ratnog ostrva obala Save, kao i obala Dunava krcati brojnim lokalima i verovatno onim čuvenim splavovima i klubovima, koji u ovo doba godine i još u predvečerje nisu toliko bili posećeni. Dalje od obale ka Novom Beogradu i Zemunu nazirala su se svetla nekih velikih građevina i zdanja. Mislim da se radi o hotelu Jugoslavija, Muzeju savremene umetnosti i još ponekom megamarketu. 

     Na većini trka mi je zanimljivo, koliko mi napor i koncentracija dopušta, da pratim kako napreduju vodeći trkači i koliku su prednost u odnosu na mene ostvarili, što se može otprilike proceniti kada ti nakon svakog okreta dolaze u susret. Od samog početka se izdvojio jedan trkač, možda ga u pomrčini ne bih ni primetio da ispred vodećeg nije išao tip sa upaljenim svetlom na biciklu ili je to bio možda električni skuter, više ni sam nisam siguran. Povremeno je svirkao i upozoravao trkače da se sklone i drže leve strane. Nešto kasnije su se još dvojca pojavili. Jedan je trčao u šorcu i kratkoj majici. Uskoro sam video i meni dobro poznatog Ivana Miškeljina, moju generaciju i poznatog srpskog trkača i maratonca koji je dobro gazio  uz još jednog trkača. Posle gledajući rezultate i poredeći sa svojim sećanjem, zaključio sam da se poredak nije puno promenio od starta. Vodeći trkač, Denis Firulović je ubedljivo pobedio sa 1:13:35. Nisam ga prepoznao po liku, ali naravno već nešto znam o njemu, jer sam ime zapazio kada je prošle godine pobedio na Srebrnom jezeru, a jesenas je u Zrenjaninu bio treći, a igrom slučaja jesenas sam čuo od koleginice u školi u kojoj radim da je to dečko njene ćerke, što će reći možda i budući zet.  Drugoplasirani Janko Urošević, oko dve i po minute iza je izgleda neki beogradski trkač,  od ranije mi nije poznat. Nekih minut iza njega je bio ako me sećanje ne vara Žarko Jovanović iz BIH, čije sam ime zapazio kada je u decembru pobedio na reciklažnom maratonu u Novom Sadu po onoj snežnoj oluji i tada istrčao ispod tri sata maraton. Meni dobro poznat Ivan Miškeljin je završio na kraju kao šesti, sa respektabilnih 1:19:00 i peisom od 3:45. Budući da smo se sreli posle trke i malo popričali, rekao mi je da je zadovoljan za početak sezone, da se tek zaleće za neke druge trke koje je planirao i na kojima očekuje bolje rezultate. U ženskoj konkurenciji je ubedljivo trijumfovala mnogima poznata Nora Trklja, subotičanka, ali već duže i članica AK Crvena Zvezda iz Beograda,sa rezultatom nešto malo iznad 1:30. Budući da je imala dužu pauzu zbog porođaja ovaj rezultat je za nju verovatno tek zagrevanje. Pejsovao ju je, čini mi se Slobodan Marinkov, koga iz viđenja znam, a i on ima dosta bolja vremena kada trči u skladu sa mogućnostima. Kada sam bio na početku 21km čuo sam kako najavljuju Norin ulazak u cilj. 

     Drugi okret iza Starog zemunskog mosta je već uveliko pri kraju kruga. Kraj njega su dežurala dva volontera puštajući muziku sa mobilnog telefona. Odlučio sam da uzmem pomalo dva puta okrepu na kraju prvog i drugog kruga, bez obzira što je hladnije i ne deluje da se puno trošim. Prvi put sam iz flašice voda vode od oko tri deci otpio dva gutljaja i bacio je sa strane i ako mi je bilo malo žao, a na početku petnaesetog kilometara sam pio iz otvorene čaše dva gutljaja. Oba puta sam usporio i praktično prohodao par metara, poučen ranijim lošim iskustvima, problemima sa gutanjem i prosipanjem vode, bez obzira što sam tu izgubo nekoliko sekundi. Nakon dva kruga stopala su mi malo utrnula u adidas Boston bust patikama, već prilično istrošenim sa silikonskim apotekarskim ulošcima koje sam u njih ubacio. U trećem krugu je proradio pomalo i petni trn, odnosno blaži bol se javio u plantarnoj fasciji. To me je možda malo usporilo, ali sam se relativno dosta i obukao. Nosio sam dugačak i debeo donji deo  i dve majce, kao i pomoćne rukave, zimsku kapu, bandanu i debele rukavice. Bilo mi je malo toplo u drugom delu u tome pri mojem tempu. Dva najsporija kilometra su mi bila na peisu 4:40 i 4:41, ali sam poslednji 21 i početak 22-og uspeo da vratim na 4:29, da bolje finiširam. Od polovine trke uglavnom sam bio sam. Obišla me je jedna devojka koju je peisovala grupa momaka, nisam ih mogao pratiti. Obilazio sam i ja zaostale trkače i nordijske hodače sa onim štapovima, a bilo je i njih. Na jednom suženju staze i skretanju ulevo u prvom delu drugog kruga na devetom kilometru sam pogrešio, nisam skrenuo levo od plastične trake, pa sam nakon upozorenja morao da usporim  da bih traku preskočio i vratio se na levu stranu. Poslednjih nekoliko stotina metara. Primoravam sebe da ubrzam, nisam ni tu izvukao maksimum, svesno sam usporio poslednjih pedesetak metara, bojeći se da slučajno ne promašim cilj ili negde ne zapnem u pomrčini, budući da utrčavanje u cilj i ciljnu kapiju zahteva naglo skretanje ulevo, a pomalo je nejasno naznačeno. Čujem glas spikera ili jednog od organizatora nekoliko metara od linije za finiš: „Evo imamo  i treće mesto u ženskoj konkurenciji“! Ispred sebe ne vidim nikoga i pomislih: „Ladno, misle da sam neka žena!“ Međutim kasnije sam na snimku na you tube-u, koji je postavljen na run traceu video stvarno da je dve sekunde pre mene ciljnu liniju prošla neka ženska osoba i to praktično se ušetala u cilj, a i druga kod žena je bila nekih petnaestak sekundi ispred. Pomislih: „Da je dan, da je ciljna ravnina pravolinijska sigurno bih krenuo u furiozni foto-finiš i ako mi baš ne znači puno da dobijem neku ženu. Sat na semaforu pokazuje vreme oko  1:36, po čipu je bilo 1:35:49. Rezultat je sasvim dobar za mene u ovom trenutku, skoro i iznad očekivanja. U muškoj konkurenciji sam zauzeo 37. mesto, četvrto u kategoriji  M 40-50, a u apsolutnoj konkurenciji 40-to. U cilju susrećem Zdravka Mišovića koji je pomagao oko trke. Razmenismo koju rečenicu, uputio me je ka prvoj okrepi gde su se nalazili obična voda i topla kafa. Ništa na kraju od toga nisam uzeo.  

     Krenuo sam odmah na lagano rastrčavanje i ako su peta i fascija na desnoj nozi počeleda me jače bole. Ipak između cilja i prijavnog centra u balonu FK Brodarac, izdžogirao sam lagano nekoliko krugova sedam minuta i ušao u balon, gde sam u blizini garderobe, na veštačkoj-plastičnoj podlozi terena za futsal počeo da se lagano istežem. Jedan fotograf me je uhvatio u zamahu vežbe, pravi foto-ubod, prilažem posle sliku. Otidoh zatim po stvari i iza paravana na presvlačenje, pa do toaleta koji sva sreća nije bio pod opsadom, kao pre trke. Imao sam još dovoljno vremena do polaska busa za Novi Sad, s obzirom da je stanica blizu oko 15 minuta laganog hoda. Otišao sam u dvorište iza balona na najavljivanu okrepu. Zaista je sjajna bila. Štrudle sa makom, Marković Milana iz Rume stvarno su odlične, a i topli čaj sa limunom je bio sjajan. Probao sam i pola čaše kuvanog crnog vina, ali mi nije godilo, budući da imam osetljiv stomak, koji se još nije oporavio od napora trke. Videh još neka poznata lica i nešto pre pola devet se uputih lagano ka Glavnoj autobuskoj stanici u Beogradu preko Savskog mosta, gde sam stigao oko 20:45 i ubrzo se ukrcao u već postavljen autobus za Novi Sad, prevoznika Kimel iz Novog Pazara. Putovanje autoputem do Novog Sada je brzo prošlo, a ja sam uz svetlost džepne lampe negde već u blizini novosadske stanice na početku Bulevara Jaše Tomića uspeo da završim čitanje Draškovićevog  Aleksandra od Jugoslavije, jer mi nije puno bilo ostalo. Polako sumirajući utiske uputih se ka stanici gradskog busa za Petrovaradin.