4. Bokeški maraton, 15.12.2024.

4. Bokeški maraton, 15.12.2024.

Posle dve i po godine konačno sam završio jedan maraton, 39-ti po redu. Nije ispalo kako sam se nadao i očekivao, ali ipak sam zadovoljan celokupnim putovanjem i borbom. Rezultat od 3h:52min:39sek. je jedan od slabijih koje sam postigao. Vreme i uslovi za trčanje su bili dosta dobri. Dve greške koje sam napravio su bile: previše sam se obukao i uobičajeno sam se u prvom delu preforsirao, namećući tempo ispod 5 minuta po kilometru i trčeći ispred peisa na 3:30. Nakon 23 kilometra grupa oko peiserke na 3:30 me je ostavila, nakon 25 km tempo mi je drastično opao, da bi nakon 30 km usled velike malaksalosti prvi put prohodao, a onda narednih 12 kilometara do cilja kombinovao kratke hodajuće deonice 100-200 metara i duže deonice laganog trčanja, uzimajući usput dosta vode, izotonika i pomalo voća.

Sve je počelo u četvrtak uveče 12. decembra, kada sam se iz Subotice autobusom Niš ekspresa uputio ka Novom Sadu. Nisam gubio vreme i vožnju do Novog Sada sam iskoristio da započnem uz džepnu lampu da čitam pravu knjigu za ovo putovanje “Boka Kotorska i Srbija” Nikole Malovića. Dok je autobus jezdio kroz vojvođansku ravnicu obasjanu punim mesecom po vedrom vremenu, ja sam već bio u mislima na plavom Jadranu u plavo-beloj Boki. U Novom Sadu sam napravio jednu okrepu u “Meku” kraj stanice budući da sam imao vremena. Okrepa je prijala i ako ovi zapadni kapitalisti dosta deru sa cenama. Topla čokolada sa šlagom i parče “čizkejka” su koštali 810 dinara. Nakon kratkog telefoniranja mojima u Petrovaradin odšetao sam do stanice petice u Rumenačkoj ulici. Autobus je brzo naišao i usledila je duga i udobna vožnja kroz pola grada od 25 minuta do poslednje stanice na Temerinskom putu kod Rode i pumpe Sadović iza najlona. Po izlasku iz busa odmah sam spazio mog kolegu i poznanika sa polumaratona na Ostrogu Ivicu Markovića i obradovao mu se. Malo kasnije kod pumpe će doći Goran sa Salajke koji će nam biti vozač i devojke Ivana i Aleksandra iz jednog Novosadskog sportskog rekreativnog kluba kome sada već ne mogu da se setim naziva. Vođa puta Zdravko Mišović je 15 minuta pre dogovorenog vremena koje je trebalo biti 22:30h stigao sa ekipom iz Kule u iznajmljenom minibusu firme Feniks iz Kule i putovanje je odmah nastavljeno ka Beogradu gde smo kraj Arene ukrcali ostatak trkača i nešto pre ponoći krenuli na jug ka Crnoj Gori. Noćna vožnja mi ni najmanje ne godi budući da teško zaspim u busu. Pauza na autoputu Miloš Veliki kod Čačka je bila ubrzo, nešto iza pola dva, a zatim penjanje ka Zlatiboru i Zlataru, pa prolazak kroz Rašku: Novu Varoš, Prijepolje i Brodarevo na samu granicu gde smo bili oko 5:30h. Na Zlatiboru su započeli problemi sa autobusom. Vozač je stao, ugasio motor pa lagano upalio, nekoliko puta. Malo smo se zadržali na obe granice. Na izlazu iz Srbije problem je bio da probudimo carinika koji spavao u kancelariji da bi našem vozaču Goranu potpisao neke dokumente. Konačno smo i to uspeli. Na jednoj pumpi nedaleko od Bijelog Polja smo napravili pauzu i popili jutarnju kafu iz aparata koja je jako prijala. Tek što smo nastavili putovanje bus je opet zaribao, nije hteo da upali. Vozač je pokušavao. Potražio je neki alat i nakon što je desetak snažnijih momaka izašlo i poguralo bus, jedva je upalio, a oni su brzo utrčali u njega, dok je Goran rekao da ga ne gasi do Tivta. I zaista naredna tri i po sata nije bilo pauze. Brdoviti krajevi južne Raške sa rekama Tarom i Limom su bili oklopljeni snegom koji je pomalo okopneo. Prošli smo novim crnogorskim autoputem koji vodi od Kolašina ka Podgorici. Spuštanje ka crnogorskoj prestonici u dolinu Morače dovodi do promena u klimi i reljefu. U Podgorici se već oseća dah Mediterana. Nema više snega, sreće se Sredozemno rastinje, ravnica je oko nas, bulevari su široki, zgrade uglavnom niže, ali se i tamo mnogo gradi, stalno niču nove. Skrenusmo ka kolevci crnogorske državnosti ka monarhističkom Cetinju iznad kojeg se uzdizao ponosni Lovćen sa Njegoševom kapelom i belasao se od snega. Put je vodio pokraj Cetinja, a onda se posle jednog prevoja ukazao predivan pogled na more i kočopernu mondensku Budvu ispod Mogrena. Spuštanje ka Budvi mi ni najmanje nije prijalo jer je puno krivina i potrebno je oprezno voziti, obuzela me je blaga mučnina. Prođosmo kroz Budvu i preko Grblja i pokraj Luštice stigosmo do Tivta, ispred našeg hotela negde oko 11:30h pred podne, Bogu hvala! U petak je bio lep sunčan dan na primorju. Nastojao sam da nakon smeštanja u hotelu Magnolija Place koji je bio vrlo dobar, malo odremam, što sam donekle i uspeo. Smešten sam u jednom apartmanu koji je imao malo predsoblje, kupatilo i dve sobe. Veću sobu sa izlazom na terasu izabraše moja dva docimera koji su se od ranije poznavali vereran Dragan Jocković i mladi Mića Mišljenović iz Šabca i okoline. Meni je pripala manja dvokrevetna soba. Kada je izgledalo da ću biti sam u toj sobi pojavio se vozač Goran Rikić i rekao da je prebačen u ovaj hotel umesto jednog trkača koji je odustao od putovanja, budući da su u drugom hotelu koji je bio za njega rezervisan sobu već izdali nekom drugom. Tu smo imali prilike da se malo bolje upoznamo. Objasnio je šta se dešava sa autobusom. Kaže da se zagušio APF filter ili tako nešto, pa čim se malo jače da gas, posebno kada se krene uzbrdo, autobus se ugasi. Goran je javio vlasniku firme Nebojši, a ovaj nije dozvolio da se autobus odveze kod majstora nego je odmah sa jednim mehaničarem krenuo kolima ka Tivtu i stigao u večernjim časovima. Stigli su predveče počeli da popravljaju bus, zamenili neki alineator ili tako nešto i preparkirali bus na neki legalni parking. Isto veče su krenuli nazad za Srbiju.

Posle kratkog popodnevnog dremeža oko 15h Goran i ja smo ručali na hotelskoj terasi budući da je vreme bilo sunčano, malo prohladno. Goran je tukao po slanoj sečenoj šunci i rezanom hlebu koji je poneo sa sobom, a ja po kuvanom prosu sa bademovim puterom i imlek jogurtom koje sam takođe poneo na put. Nisam odoleo da probam i koji komadić šunke-bila je dobra. U 15.30h je u zgradi opštine Tivat, nedaleko od hotela bilo okupljanje volontera Bokeškog maratona, a tu je bilo 5-6 ljudi iz našeg busa na čelu sa Zdravkom. Tu je ujedno bio i prijemni centar gde su se podizali startni paketi. Krenuo sam sa njima ali su mi rekli da se startni paketi mogu podići tek od 16h. Odlučih da prošetam. Hotel Magnolija, zgrada opštine Tivat i mnogi ugostiteljski objekti i prodavnice su spojene u vidu kvadrata i čine jedan mini kvart sa praznim prostorom u sredini. Obišao sam jedan krug prijatno iznenđen brojem i raznovrsnošću prodavnica. Naišao sam na tri mini knjižare papirnice i na jednu pravu Gradsku knjižaru. Setio sam se da je u Srbiji taj vikend Lagunina noć knjige i pitao u toj Gradskoj knjižari da li je i kod njih, na šta sam dobio negativan odgovor. Počeo sam da razgledam knjige videvši da su solidno snabdeveni. Prijatno sam se iznenadio kada sam ugledao Magrisov Dunav u crnogorskom izdanju, budući da u Srbiji već dve godine pokušavam da ga pronađem. A Arhipelag koji je kod nas izdavač je odavno rasprodao sav tiraž ovog dela, nisam ga našao ni na sajmu knjiga u Beogradu. Naravno odmah sam kupio, uz Julijana Otpadnika od Mereškovskog, ruskog simboliste koji se doduše može često naći i kod nas. Tako potroših prvih 20 evra. Kada sam došao pred prijavni centar minut pre 16h već je bila gužva i formirao se red. Posle oko pola sata čekanja dođoh do mog startnog paketa koji je sadržao uz personalizovan startni broj i majcu dugih rukava plavo belu sa natpisom Boka u srcu, kišnu kabanicu plave boje (koju sam onlajn ranije dodatno platio), zatim jednu vitanovu-bonžitu i izotonik od pola litre i glutamin koji se u vodi rastvara. Kada sam napustio prijemni centar sa startnim paketom u velikoj plastičnoj kesi, spustio sam se oko 300 metara niže do obale mora. Sunce je polako zalazilo nad Bokokotorskim zalivom. Nebo iznad Luštice se crvenelo i rozilo, pogled je u daljini pucao ka Bijeloj i Novom. Krenuh u šetnju ka severozapadu, glamuroznim porto Montenegrom, tivatskom rivom i lukom koja je bila okićena brojnim žutim i šarenim lampionima u duhu komercijalnih novogodišnjih praznika. Male barke, ali i skupe jahte bile su usidrene. More je bilo mirno i tamno, obala je vrvela od prolaznika i turista bez obzira što je kasna jesen, takoreći zima, šetalište je načičkano restoranima, hotelima i manje ili više luksuznim prodavnicama, ali i kioscima sa domaćom radinošću. I ovde se po ulici može čuti dosta ruskog jezika. Napravivši jedan krug i vraćajući se ka hotelu svratio sam u market Voli- crnogorski trgovački lanac koji je solidno snabdeven, gde sam pazario kozji sir, crne masline i crnogorsko kraft pivo, kao i durmitorsku vodu Divu. To mi je ujedno bila i večera, izuzev piva sa kojim nisam hteo da rizikujem budući da je preksutra maraton. Malo sam još u krevetu čitao i pokušavao da se pomolim kada su mi se oči počele sklapati i kada sam sedeći pridremao. Stizao me je umor od putovanja i neprospavane noći. U sličnom stanju je bio moj cimer, vozač Goran koji je brzo zaspao, tek je prošao 21čas.

Sa jednim kraćim buđenje spavao sam do 7h, čak ni u toalet nisam išao tokom noći što mi se obično poslednjih godina retko dešava. Zahvalivši Gospodu polako sam ulazio u novi dan i razmišljao kako da ga što bolje iskoristim. Osvanula je subota tmurna i kišovita. Napolju je pljuštalo, crni, tmasti oblaci spustili su se na zaliv sa obližnjih crnogorskih planina, donekle je i vetar duvao. Raspoloženje nam je malo popravio obilan hotelski doručak jer je naš aranžman obuhvatao dva noćenja sa doručkom. Naravno radi se o švedskom stolu. Pored recepcije na prizemlju nalazi se lepi restoran i kuhinja. Ovoga i narednog jutra on je vrveo od trkača koji su bili njegovi gosti. Tu je bilo još grupa iz Srbije, Hrvata, Bosanaca. Ponuda je raznovrsna. Jaja pečena na oko, kobasice, slanina i viršle, paštete, sirevi razne salate i hlebovi. Dve vrste marmelade i eurokrem. Opredelio sam se za tunjevinu uz malo sira i prilog od zelenih i crnih maslina, a za dezert sam uzeo jednu bananu, kompot od ananas i malo marmelade u koju sam stavio domaće orahe. Popio sam i jedan dobar đus od pomorandže uz dobar kapućino. Na doručku sam se upoznao sa Snežanom Kostić, našom bivšom atletičarkom i sada je aktivna, majkom jednog od najperspektivnijih mladih trkača u Srbiji šesnaestogodišnjeg Sergeja Kostića. Sa njom je bio njen partner Zemunac Davor. Na ovoj trci oni su bili sa Zdravkom, Draganom i Banetom volonteri i naradili su se pomažući u organizaciji. Vraćajući se sa doručka sretoh mog cimera iz busa Ivicu Markovića sa kojim sam razmenio nekoliko rečenica o planovima za taj dan, a dogovorili smo se da se i čujemo u toku dana. Budući da je kiša besomučno padala skoro celo pre podne, vratio sam se u hotelsku sobu i uključivši se na hotelski wi-fi, budući da sam u mts tražio da mi stave zabranu na korišćenje neta sa telefona dok sam u inostranstvu kako ne bih doživeo neka neprijatna iznenađenja u vidu abnormalnih troškova od više hiljada dinara za koje sam čuo da su se nekima dogodili, istraživao sam na google maps neke obližnje lokalitete koje bi vredelo posetiti. Boka je zaliv svetaca, a isto tako zaliv crkvi i manastira. Malović čiju sam knjigu nastavio da čitam i tokom prepodneva tvrdi da na obalama Boke ukupno ima 300 hramova, od toga su dve trećine pravoslavni, ostalo katolički. Najznačajniji manastir za istoriju pravoslavne crkve, na ovim prostorima, a možda i treći najznačajniji u Crnoj Gori, posle cetinjskog i ostroškog manastira se nalazi na “ostrvu cveća” u Tivatskom zalivu ili na Miholjskoj prevlaci što je istorijski naziv. Tu je još sveti Sava pre više od 8 stoleća utemeljio centar Zetske episkopije, jedne od 10 koje je osnovao. Manastir je davno srušen, ali je kasnije podignut manji, mlađi hram, a oko njega konaci, a u planu je restauracija starog. Odlučio sam da će to biti moj cilj. Guglova aplikacija mi je saopštila da do tamo od hotela ima 5,5 km, pretpostavljam vazdušnom linijom i procenila da je pešice potrebno sat vremena i 11 minuta, a kolima 13 minuta. Oko podne kada je kiša prestala oprostih se od Gorana i kretoh na malo hodočašće u plavoj kabanici i sa malim kozjim mlekom i slamčicom u džepu. Prošavši kroz malo pristanište u jednoj uvali popeo sam se na jadransku magistralu, prošao sam kraj jednog parka, autobuske stanice Tivat i stigao do poznatog Tivatskog aerodroma koji je mali, ali skladan. Put ka Miholjskoj prevlaci vodi uz ogradu aerodroma pokraj piste,a zatim skreće nazad ka moru. Bio sam malo u nedoumici kuda treba da krenem na dve raskrsnice dok nisam ugledao natpis i strelicu manastir. Kod ograde aerodroma nebo nad Tivtom se ponovo otvorilo, kiša je počela da pljušti, zaklona nigde. Hrabro sam nastavio. Kabanica mi je zaštitila gornji deo tela, ali su mi se farmerice skroz natopile, plašio sam se i za telefon i ako on ima zaštitnu futrolu.

Kiša je polako prestajala kada sam konačno savlađivao poslednje metre manjeg uspona od morske obale do vrha ostrva koje je mostićem spojeno sa obalom, a na vrhu je manastir. Neki radnik koji se tamo pojavio pokazao mi je stepenice za gore, a ja sam uspevši se njima na obližnju visoravan ugledao jednog mlađeg monaha koji je šetao. Pozdravio sam ga i predstavio se kao profesor istorije iz Subotice i rekao da me zanima manastir. Pokazao mi je ostatke starih kamenih zidina koje je još svojevremeno podigao sveti Sava uz napomenu da su podmukli Mlečani polovinom XV veka uz pomoć jednog domaćeg trgovca otrovali oko 70 pravoslavnih monaha i spalili i srušili manastir, a da je u XIX veku plemkinja Ekatarina Vlastelinović podigla malo dalje sadašnji mali hram presvete Trojce. Rekao mi je da i na you tube-u potražim o tome da ima dosta snimaka i da mogu da odem do gornjeg hrama, a pored je i prodavnica. Kratko sam proboravio u gornjem hramu gde je jedan monah dežurao i nešto radio u polutami crkve osvetljenje slabom svetlošću nekoliko sveća. Svratih u obližnju prodavnicu. Bila je bogato snabdevena. Ima zanimljivih knjiga iz pravoslavne duhovnosti, teologije, kao i hrišćanske istorije i istorije ovog kraja. Tu je dosta i manastirskih vina i rakija, likera, ikona, krstova, tamjana, prirodnih začina iz monaške kuhinje. Odabrao sam nekoliko manjih knjiga i jedan krst. Stariji monah za koga sam čuo da ga oslovljavaju sa oče Vasilije mi je to sve lepo upakovao, pa rekoh da mi ne vraća kusur za novčanicu od 20 evra. Pitao sam ga kako je i koliko je već monah. Nije mnogo govorio i pričao je polako. Rekao mi je da je tek nekoliko godina monah, ali da je ranijih godina dolazio u ovaj manastir da tu neko vreme boravi i živi, a pomalo sam se iznenadio kada je rekao: “Moja ćerka je monahinja već 20 godina”. Nisam ga više zadržavao, nego sam mu se zahvalio i krenuo nazad put Tivta uz put popivši moje kozje mleko. U blizini autobuske stanice sreo sam Ivicu Markovića koji mi je još pre toga javio da se odlučio da ode sam u Budvu da nešto obavi, a usput da svrati i do manastira Podmaine na brdu iznad Budve i potraži poznatog oca Rafaila Boljevića radi ispovesti. Ivica je pravoslavni katiheta i predaje veronauku u medicinskoj školi u Novom Sadu, a parohijan je Saborne Đurđijanske crkve i veliki navijač Vojvodine. Sebe na trkama prijavljuje kao član atletskog kluba “Slanina” koji je on fiktivno osnovao i jedini je član. Voli dosta gurmanluk što se vidi i po njemu, a i koje pivo da zategne što mu ne smeta da trči. Usput sam kupio i Sportski žurnal koji redovno stiže u Tivat, ali je cena tamo 1 evro, dok je kod nas u Srbiji 70 dinara već neko vreme. Kada sam se vratio u hotel, Goran je bio u sobi. Ispričao mi je novosti o našem busu, kao i kako je proveo rano popodne i da je upravo ručao. U obližnjem Voliju sam kupio konzervu tunjevine u maslinovom ulju i pojeo sam je uz jedan kefir, a za večeru sam počistio ostatke jučerašnjeg sira i maslina uz jednu proteinsku čokoladicu. Goran koji je pobožan čovek i otac troje dece, dve ćerke i jednog sina, rekao mi je da je bio u parohijskoj crkvi sv. Save u centru Tivta, nedaleko od hotela i da je saznao kada je večernja. Odlučili smo da zajedno odemo, a dok sam ja čitao žurnal u hotelskoj sobi kiša je ponovo počela da pljušti. Negde iza 17:30h je prestala, a večernja je bila u 18h. Brzo smo stigli do crkve. Nije se skupilo mnogo vernika, a bogosluženje je potrajalo nekih 40 minuta, nakon kojeg je sveštenik ispovedao. Primetili smo da je sveštenik Rus, čak je i bogosluženje bilo praktično na ruskom. Goran se ohrabrio i nakon večernje se po prvi put ispovedio da se pripravi za Božić. Prošetali smo još malo Rivom, a ja sam u obližnjim prodavnicama pokušavao da nađem i kupim neku dobru kartu Boke Kotorske. Za čudo nigde je nije bilo čak ni u obližnjoj pošti, rekli su mi u turističkoj organizaciji, ali ona tada više nije radila budući da je bila subota uveče. Priželjkivao sam da se popnem na obližnje brdo u naselje Tripovići i tamo pronađem malu rimokatoličku franjevačku crkvu posvećenu svetom Antunu Padovanskom, ali sam ipak odustao budući da je bio mrak, a ne znam tačno gde se nalazi, a i da sam danas već dosta pešačio, a sutra me još očekuje i maraton. U sobi sam još malo čitao i razmenio poneku poruku sa prijateljem Karesom, kome sam se javio i polako utonuo u san.

Došao je glavni dan, dan trke, četvrtog Bokeškog maratona 15. decembar, ali i Dan Gospodnji Treća nedelja došašća u kojoj nas apostol Pavle u poslanici Filipljanima potiče da se radujemo. Budući da sam znao da neću moći prisustvovati misi, na internetu sam pronašao sva biblijska čitanja toga nedeljnog dana i pročitao ih pre pripreme za trku. Već oko 6 časova svi trkači su skoro bili na nogama. Doručak je bio znatno ranije. I ako je bio obilan i primamljiv kao i prethodno jutro nisam se usudio zbog trke mnogo da jedem: kašiku marmelade sa dva tri oraha, nekoliko maslina, jednu bananu i parče čokolade uz kafu. Javljalo mi se nekoliko dilema uz trku. To jutro smo napuštali hotel i trebalo je poneti sve stvari. Organizatori trke su predvideli da se stvari za presvlačenje i drugi prtljag trkača preda na Tivatskom keju do 8 časova, a zatim će službenim autobusima biti odvezen u Kotor gde je cilj trke, garderoba će se nalaziti u zgradi osnovne škole Petar II Petrović Njegoš. Većina naših trkača i ja smo se opredelili da stvari ne ostvaljamo kod organizatora da ne bismo još ranije morali ići, nego da sav prtljag odmah ostavimo kod Gorana u autobus, a on će odmah dok još ne zatvore put krenuti u Kotor gde će nas čekati na parkingu Benavo pokraj Kotorske tvrđave što nije daleko od cilja. Jutro je bilo kišovito, ali nije jako padalo, a do 8h je prestalo. Ipak plašeći se nagle promene vremena i toga da nakon što nadam se prispem u cilj neću odmah naći autobus, obukao sam dve majce dugih rukava i zimski donji deo i kapu što je očito bila greška. Negde oko 9 časova kada je bio start trke sunce je izašlo, a temperatura je bila oko 10 stepeni, vrlo brzo mi je postalo toplo i počeo sam da se znojim. Trka je startovala uz zvuke himne bokeljske mornarice. Od najavljenih oko 700 maratonaca bilo je svega oko tristo, a od najvaljenih 2500 učesnika polumaratona bilo je negde oko 2000. Trka na 5km je održana dan pre u Tivtu. Prvih nekoliko kilometara nakon starta na rivi vrtelo se po Tivtu. Krenuo sam dosta ambiciozno sa pejsevima na 3h i 30 minuta za ceo maraton ili oko 5 min po kilometru što mi nekada nije bio nikakav problem. U početku sam se dobro držao. Nakon 5km izašli smo iz Tivta pa obalom mora kroz Donju Lastvu, Lepetane, gde se čeka trajekt, Stoliv, Prčanj i Muo, približavali smo se Kotoru. Vreme je bilo lepo i vedro, a pogled na mirno more i okolne obale i zaseoke je smirivao. Videla se druga strana zaliva Kamenari, pa ostrva Gospa od Škrpjela i sveti Juraj. Protrčavali smo pored hotela, starih kamenih kuća, crkvica, drvoreda pomorandži. Nakon 9 km sam još malo ubrzao i bio ispred pomenutog peisa jedne mlade bosanske koja je dosta razgovarala sa ekipom oko nje. Kada su nam u susret počeli dolaziti vodeći trkači, video sam da naš Đuro Borbelj ubedljivo vodi u maratonu, a da ga Rus Bubnov, Ranković i Hrvat Živković sa veće distance slede. Nakon 20 kilometara je ulazak u Kotor. Maratonci se okreću nazad i vraćaju oko 10 kilometara ka Lepetanima.Tu sam počeo da osećam sve više zamor, da bi me nakon 23 km stigao peis i grupa oko njega. Nakon 25km sam uzeo iz džepa magnezan sa vitaminom C, možda i prekasno što me je malo podiglo do 30-tog kilometara, ali tih pet kilometar mi je tempo pao već za 20-30 sekundi po kilometru. Obuzela me je malaksalost, misli i um su takođe klonuli. Vidim da neću moći uskoro trčati da se ne bih srušio. U Kotor moram svakako stići zbog stvari, a odatle posle podne polazimo za Srbiju. Pređoh u brzi hod pre novog okreta na 31km odakle se ponovo vraća za Kotor. Na toj okrepi sam uzeo i izotonik i parče banane i pomorandže, lagano sam ih žvakao i pokušao sam da trčim laganim tempom oko 5:40. Okrepa je počela da deluje i uspeo sam naredna četiri kilometara da nehodam. Ponovo me je sustigla malaksalost, neka težina i blaga mučnina u želudcu. Prohodao sam ponovo,a kako su me koji trkač ili trkačica sustizali ja bih ponovo pokušavao da trčim sa njima, ali obično ne bih izdražao duže od 200-400 metara. Ponovo hod, kada sam došao do oznake 40 kilometara znao sam stići ću na cilj, ali sam bio iznuren i deprimiran umorom, slabim izdanjem i ako nisam bio ja jedini koji je hodao ili doživeo krizu. Rekoh sebi poslednja dva kilometra u komadu trčim, ali avaj opet ne ide, noge kao da su se udrvenile, mučnina pritiska, pomalo se ljuljam. Poslednja okrepa, 41 kilometar, ljudi kažu uskoro će kraj. Opet prohodah na jednom semaforu u Kotoru kraj zidina, kada ugledah oznaku 42km. Pomalo besan i indisponiran sobom rekoh: “ pa ovih 200 metara ću da trčim makar se strpoštao i zaista ulazak kroz kamenu kapiju u stari grad plavi tepih preda mnom i špalir ljudi okolo, tu je ciljna kapija. Pogledah i semafor 3:52:30 i nešto, vidim da se moje prezime pojavljuje na semaforu. Pre mene nekoliko metara u cilj je ušetala jedna punačka devojka u trenerci, delovala mi je dosta sveže. Prva pomisao je bila: “ E kada me je ova dobila, onda stvarno patike treba da okačim o klin i batalim trčanje”! No pogledavši malo bolje videh da je njen startni broj plave boje, što znači da se takmičila u polumaratonu, posle sam u rezultatima video da je bila poslednja u polumaratonu, verovatno ga je izšetala bez da je i jednom potrčala s obzirom da je tih 21 i nešto malo više kilometara završila za 3 sata i 52 i po minute. Prlilazi jedan Hrvat znatno stariji od mene koji je nešto pre mene završio vidi da sam razočaran, pita me kako sam i teši me i kaže: “Ma dobar je to rezultat, mnogi ljudi u tvojim i mojim godinama, ne mogu da pretrče ni jedan kilometar”! Moj garmin pokazuje da je trasa duža da sam prošao ukupno 42750 metara, dakle oko pola kilometara više, čak mi ovaj novi garmin pokazuje da sam trčao oko 41 kilometar ukupno, a hodao nepuna dva kilometra. Posle sam video da sam 108-mi u muškoj konurenciji od 210 učesnika ili 130 generalno od 269 takmičara u maratonu ukupno.

Sada slede nove brige. Stari deo Kotora je pravi lavirint. Da se nebi stvarala gužva i napravio čep, po ulasku u cilj kretanje se mora nastaviti, pa skrenuti u sledeću ulicu gde se dobija medalja, flaša vode i aluminijumska folija, ako je potrebno da se ogrne, a onda opet skretanje ka školi gde je toalet, tuševi, svlačionice i garderoba sa stvarima. Uz malu pomoć to pronađoh i obavih toalet. Morao sam što pre da potražim parking Benavo i naš autobus jer sam počeo da se hladim majce su mi bile mokre, a posle velikih napora ponekad zna da me obuzme drhtavica i prvi znaci hipotermije i ako napolju nije bilo hladno. Jedan policajac me je uputio ka parkingu. Jedva pronađoh autobus koji je bio parkiran ispred ulaza, ali me obuze zaprepašćenje kada shvatih da je zaključan i da nikog nema. Prošlo je 13 časova. Kucao sam na vrata i prozore i vikao “Gorane”!. Bilo mi je malo lakše kada je naišla i Biljana iz Beograda koja je isto završila maraton presrećna jer je prvi put imala ispod 4 sata, došla je malo iza mene. Počela je da me obuzima drhatavica, uvio sam se u foliju i sklupčao na trotaoaru na jesenjem kotorskom suncu. Za dvadesetak minuta se pojavio iznenada Goran. Davno se nisam nekom tako obradovao. On se smeje i kaže:”Moram i ja ljudi na wece”! Sa nestrpljenjem uđoh u bus do stvari i konačno mi se nakon presvlačenja, uzimanja jednog probiotika malo obične i malo kisele vode stanje stabilizovalo.

Stigao je konačno i Ivica, prilično raspoložen i rekao: “Zamisli, nisam poslednji, što obično biva, obišao sam nekoliko ljudi i žena i završio sam maraton za 5 sati i 24 minuta, a obično završavam za 5:50 ili 6 sati. Ajde čekaj da se presvučem, pa da idemo negde da jedemo i da ja popijem koje pivo.!” (Poslednja dva takmičara su završila za 5 sati i 55 minuta).Nisam ga čekao nego sam prošetao do cilja u starom gradu, a on me je nazvao telefonom kada se presvukao, pa smo se našli kod ulaza u stari deo Kotora i pošli u potragu za nekom buregdžinicom. Našli smo je tek negde gore u Škaljarima, kvartu Kotora poznatom po onom čuvenom klanu, gde sam pazario vruć burek sa sirom i jogurt, a Ivica je bio razočaran jer nije bilo ništa posno za njega, on se nadao nekom bureku sa krompirom. Požurili smo ka busu, jer dogovor je bio da krenemo nazad u 16h. Dok sam ispred busa jeo slastan burek sa sirom i ako on nije po mojoj sadašnjoj ishrani, Ivica je pojeo samo intergralnu kiflu i odlučio da smiri jedno pivo, rekavši da na prvoj sledećoj pumpi usput mora da se snabde sa zalihama piva. Da ga ohrabrim poklonio sam mu jedno moje pivo, jedva sam ga nagovorio da uzme, budući da nisam hteo da rizikujem da pijem pred put, jer popio sam lek protiv mučnine Dimigal, a očekivao nas je uspon na Mogren i ka Cetinju vrlo brzo.

Sledile su nove anegdote. Naš stari poznanik Mare ili Latko iz Vrbasa je već smirio deset piva dok bus nije krenuo. On je trčao samo polumaraton pa je bilo vremena, okolo se govorkalo, a i otovreno su ga zezali da se tešio zbog ljubvnih jada. Po nezvaničnim pričama oko njega u busu, tokom trke se “smuvao” sa jednom devojkom kojoj je pomagao da završi trku, a ona ga je odmah ostavila kada su uspešno prispeli u cilj. On se malo vajkao i pomalo uzdisao i uskoro pitao: “Ljudi, jel ima neko još piva da mi da”! Tek što smo stigli do Budve on je alarmirao ostale da mora hitno na vece. Stali smo kraj neke krivine u brdu i on je na brzinu obavio šta treba, ali posle pola sata-sat ga je ponovo navalilo, ali su odbili da mu stanu sve do Bijelog Polja, a to je takoreći na granici sa Srbijom. Jedva je izdržao, čak se i šalio na svoj račun da mora da kupi ako ima na pumpi neke pelene pa da stavi. Oko 21:30h smo prešli u Srbiju i putovanje se nastavilo ka Beogradu preko Raške i snežnog Zlatara i Zlatibora. U povratku smo imali dva vozača, jer nam se priključio gazda firme Nebojša. Goran je vozio kroz Crnu Goru, a Nebojša kroz Srbiju, sva sreća bus se više nije kvario. Kod Čačka je bilo još jedno kratko stajanje samo za wece, a pred Arenom na Novom Beogradu smo bili već oko 2:20, a u Novom Sadu kod Rode u 3:25. Tu nam je Goran organizovao taksi do autobuske stanice a Ivica je produžio ka Limanu IV u blizini cara Dušana gde stanuje. Pre toga smo razmatrali neka nova zajednička putovanja, možda čak zajedno u Prag za 1. maj na maraton, ali otom potom. Pred stanicom smo moja dva docimera iz Šapca i ja “čekićali” još oko pola sata dok je nisu otvorili, a prvi bus za Suboticu sam imao u 5:15. Udobno sam se smestio i u toplom busu i lagano dremao zadovoljan putovanjem u najljepši zaliv na svijetu kako kažu Bokelji, viđenim i druženjem i ako znatno manje trkom.