30. Praški maraton, 4.5.2025.

30. Praški maraton, 4.5.2025.

     Telo se već pomalo odmorilo, a utisci su se polako slegli od maraton vikenda koji je bio u Pragu, prestonici Češke Republike 4. i 5. maja. Jubilarni 30-ti put trčali su maratonci ulicama i mostovima Praga, kroz „zlatni Prag“, grad hiljadu tornjeva. Konačno se i meni ostvarila želja da tamo trčim, kao i mome prijatelju Ivici Markoviću, a stvar nam je mnogo olakšao i kolega i prijatelj Vladimir Kontrin koji nam je bio logistika i podrška. Svoj treći boravak u ovom najočuvanijem gradu srednje Evrope iskoristio sam da spojim obilazak, uživanje, želju za znanjem i druženjem i ljubav prema trčanju. Prvi put sam Prag posetio u okviru školske ekskurzije u septembru 2007. godine.  Po lepom pamtim to putovanje i obilaske u društvu starijih kolega, bivše direktorice Iboljke Đokić i koleginici Ivanke Bašić Palković,(zvali su nas tada Trio fantastiko), kao i ostalih kolega. Ulicama zlatnog Praga vratio sam se nakratko u prvim danima aprila 2016. godine kada sam sa ekipom trkača predvođenih osnivačima Active travelinga Keti i Srećkom putovao na produženi vikend: polumaraton u Pragu je bio u subotu, a sutradan u nedelju je bio maraton u Bratislavi na kome sam ja nastupio. Petak i polovinu subotnjeg dana smo tada proveli u srcu Češke, a ja sam posmatrao tada finiš renomiranog polumaratona, koji ulazi i u čuvenu seriju evropskih „superhalfs“, 6 najboljih evropskih polumaratona. Očekivao sam da se u Prag vratim prvog vikenda maja 5.5. 2020. godine. Prilično rano sam uplatio startninu već u prvom talasu 8.8.2019. nakon kratkih letnjih priprema na kampu za trkače na Žabljaku kod Tome Aškovića, kada sam bio na vrhuncu forme. Te jeseni sam u Sofiji istrčao i lični rekord 3:14:37 i početkom januara 2020. godine mi je delovalo da sve ide u pravcu realizacije još jednog uspešnog evropskog maratona. Kupio sam onlajn avionske karte Air Srbije na relaciji Beograd-Prag i nazad, a uskoro i rezervisao jednu sobu u nekom hostelu i takođe je platio. Izbio je odjednom početkom te godine Kovid ili ga je svetska zakulisa pustila, činilo se da je sve stalo, putovanja, privreda, mnogi poslovi, pa i škole uživo. Maraton je odložen za oktobar, pa posle za iduću 2021. godinu, u kojoj je opet održan samo za elitne trkače, da bi tek 2022 ponovo postao dostupan svima. Startnina mi je propala, jer nisam uspeo da je prebacim za 2022.  godinu. Nisam se najbolje snašao i ako sam je tada platio 65 eura, avionska karta takođe, jer kompanija nije pristala da mi prebaci za narednu godinu, a uzgred i plaćena soba u hostelu. Delovalo mi je da se u Prag više neću nikada vraćati, a svakako da sam pomalo i razočaran bio.

Kada sam u decembru 2024. godine putovao sa Zdravkom Mišovićem u Boku gde sam posle duže vremena istračao jedan maraton – Bokeški maraton, „cimer“ u busu sam bio sa Ivicom Markovićem, maratoncem srednjih godina iz Novog Sada. Jedan deo njegovih ambicioznih planova bio je i da trči u Pragu. Pitao me je da odemo zajedno. Pomalo skeptično sam u početku slušao njegov predlog, kome je suština bila da putovanje realizujemo preko jedne od turističkih agencija u Srbiji koje će tih dana organizovati putovanje u Prag budući da je maratonski vikend padao tačno iza prvomajskih praznika. Kada sam za vreme Božićnih i novogodišnjih praznika o svemu tome još promislio, pretražio malo net, video sam da je realizacija Ivičine zamisli sasvim realna i krenuo sam u njenu konkretizaciju. Učinila mi se realnim ponuda zemunske agencije „Travel 4you“ i kontaktirao sam osoblje. Pred Novu godinu u priču se uključio i kolega i bivši učenik Vladimir Kontrin sa željom da vidi Prag, ali ne i da trči.  Startninu za maraton smo uplatili 7. januara već tada je cena iznosila 120 eura. Avans  agenciji je upalćen, mada je u februaru moglo da se dogodi da putovanje propadne budući da je osoblje agencije poželelo da nam otkaže put zato što više nije bilo trokrevetnih soba, a zamolio sam u poslednjem trenutku opciju da doplatimo za još jednu sobu, na šta su i pristali. Doplatu od 95 eura smo podelili na tri dela. Više nije bilo problema u pripremi putovanja i ciljani datum se polako približavao.\

Četvoromesečne pripreme sam solidno sproveo od Nove godine. Početak je možda bio malo turbulentan, jer sam u periodu od 7 do 10. januara imao gripu i bio pod temperaturom, pa sam 4 dana bio bez trčanja, ali je posle sve dobro išlo. Kilometražu sam postepeno povećavo, mart je bio ključan mesec sa najvećim obimom pređenih kilometara preko 350 i najvećom dužinom urađenom na treningu 30 marta od 40 km koju sam prešao za nekih 3:29. Drugi ključni momenat je bio kontrolna trka, polumaraton Nikšić-Ostrog koji sam istrčao 13. aprila za oko 1:42:30 ne potrošivši se do kraja. Na dan putovanja u večernjim časovima 30. aprila bio sam zadovoljan urađenim, sa blizu 1200 km priprema u nogama i što je najvažnije bez neke nove povrede. Vladina majka i očuh su zajedno sa njim došli po mene kolima i odvezli su nas na autoput na pumpu u blizini Bačkih vinograda, a nedaleko od granice, gde smo imali dogovor sa vodičem autobusa da će autobus doći po nas, Ivica je već ušao u Novom Sadu. Na naznačenom mestu ušao je i jedan bračni par iz Subotice. Početak putovanja je bio pomalo stresan budući da sam zaboravio mobilni telefon u stanu, ali sva sreća primetio sam u kolima kada smo bili prošli Pionir, nekih 1km od mog stana pa je bilo vremena da se vratim po njega. Još jedno iskušenje je bilo i čekanje na srpsko-mađarskoj granici neka 4 sata zato što su mnogi autobusi to veče napuštali Srbiju i išli na neko prvomajsko putovanje. Taj deo mi ipak nije tako teško pao. Kada smo putovanje nastavili negde oko 1:30 noćnom vožnjom kroz Mađarsku, pomalo sam odremao naslonjen na prozor, na sedištu pored Ivice. Sunčano prolećno jutro nas je dočekalo na jednoj pumpi u Slovačkoj gde sam kupio jedan broj nedeljnika na slovačkom „Tižđen“ koji je bio posvećen pokojnom papa Franji i čak sam uspeo do pola da ga pročitam tokom putovanja sa izvesnim stepenom razumevanja, budući da je slovački maternji jezik moga oca, a da ga i ja pomalo znam, odnosno razumevam. Bilo je još jedno stajanje u nekom prelepom restoranu nedaleko od Praga, kraj autoputa gde smo popili kafu i doručkovali, a oko 11 časova smo stigli kod glavne železničke stanice u Pragu gde nas je autobus ostavio.

Izostavili smo razgledanje šireg centra Praga uz asistenciju vodiča Srđana tih prvih par sati i u sopstvenoj režiji smo otišli u kraći obilazak Hradčana na kojima se nalazi katedrala sv. Vita i rezidencija predsednika, bivša kraljevska rezidencija, kao i predela uz reku Vltavu koja je arterija Praga. Dan je bio prelep, sunčan, čak i suviše topao, kao rano leto, bilo je puno turista i šetača u gradu. Na nekoliko mesta smo se slikali. Nismo uspeli da uđemo u katedralu i u rezidenciju ne samo zato što se ulaznica naplaćuje, već u prvom redu zato što je na blagajni bila prilična gužva, a mi smo bili ograničeni sa vremenom, jer smo u 15 časova morali biti na mestu gde nas je autobus ostavio kod glavne železničke stanice, a nepuna 4 sata je brzo prošlo. Posle 20-tak minuta vožnje stigli smo u naš smeštaj u hotel A&O, u desetom rejonu Praga, nekih 6km udaljenom od centra u prelep kraj koji se zove Malešice. Donekle sam ga istražio naredna dva jutra kada sam lagano trenirao oko 30 minuta po ulicama oko hotela. Sam hotel je jedan veliki soliter sa 21 spratom, a u okolini su nešto niže novije zgrade, a ima i prizemnih kuća sa dvorištima u okolnim ulicama. Teren je donekle brdovit, zapravo blago brežuljkast, kvart je velik, ulice su dosta široke, u okolini ima parkova i dečjih igrališta, u blizini je osnovna škola, vrtić, srednja elektroškola. Ima i dosta supermarketa među njima Lidl i Billa. Drveće na ulicama i u parkovima je olistalo, a neko i procvetalo divnim ružičastim cvetovima.

Nakon smeštanja u sobe i kratkog odmora, a bili smo smeštene na 13-tom spratu, u sobi 1305 i 1307 otišli smo u večernju šetnju gradom. U početku se baš nisam snašao sa gradskim prevozom mada je on dobro organizovan, ali budući da nisam poneo moju viza karticu plašeći se da je ne izgubim, nisam mogao da kupim kartu na automatu u tramvaju. Tu nam je i Vladi i meni pomogao Ivica, mi smo mu dali keš. U metrou se karta može kupiti i za keš za kovanice čeških kruna na nekim aparatima. I pored toga što sam osećao veći umor od puta, a pomalo me je i glava bolela sjajno smo se proveli u restoranu i pivnici „Vejvoda“ u starom delu grada gde smo naručili svinjsku kolenicu sa senfom i renom(„veprovo koleno“), gulaš sa knedličkama i kozji sir sa slatkim prelivom od malina i sve smo to zajedno delili, a ispratili smo i sa dve dobre ture Plzenjskog piva na točenje. Moji prijatelji su pomalo merkali i simpatičnu konobaricu i uspostavili sa njom neki dijalog. Dosta za prvo veče, Ivica nas je uspešno sproveo do hotela nazad na zasluženi odmor. U prizemlju hotela gde je i mali restoran je prilično živo, budući da je hotel prilično velik, da je recepcija non-stop otvorena, jer gosti stalno pristižu. Sa nama je u busu na sprat bilo i jedno odeljenje maturanata iz Tehničke škole iz Pančeva koje je narednih večeri pravilo i pomalo žureva, ali sva sreća nisu bili smešteni na našem spratu, mada sam ih jednu noć malo i čuo.

Na planirani izlet u nemački grad Drezden smo išli u petak 2. maja. Dan je bio prilično topao, na momente i vreo, na suncu je sigurno bilo preko 25 stepeni Celzijusa. Do Drezdena ima oko 2 sata autobusom iz Praga, razdaljina je nekih 150 kilometara. Grad poznat pod nadimkom Firenca na Elbi je najpoznatiji i glavni grad Saksonije nemačke pokrajine koja se graniči sa Češkom. Ovaj grad je spoj tradicionalnog i modernog. Uz reku kao i u strogom centru se nalaze stare, klasične građevine koje su uglavnom obnovljene nakon stravičnog savezničkog bombardovanja u februaru 1945. godine kada je grad devastiran. U moderno doba, tokom XVII-XVIII veka gradom i pokrajinom je vladala dinastija Vetin, od kojih je najpoznatiji predstavnik August I Jaki. U strogom centru se nalazi najviše klasicističkih građevina, Bogorodičina crkva sa ogromnom kupolom, galerije i akademija umetnosti, kraljevski dvor i čuvena opera u kojoj najjeftinije ulaznice nisu ispod 100 eura, Augustova ulica u kojoj su na jednom dugačkom zidu naslikani svi saksonski vladari, spomenik pokretaču reformacije u Nemačkoj Martinu Luteru, prostrana palata Cvinger unutar koje se nalazi jedan od najboljih evropskih muzeja današnjice, muzej ili galerija starih majstora. Saksonski vladari su bili velike mecene i sakupljali su brojna umetnička dela širom sveta. Na preporuku Ivice posetili smo pomenutu galeriju ili bolje reći muzej. Ulaznica je 16 eura, ali se zaista isplati otići posebno za nekog ko voli slikarstvo. Potrebno je vreme da bi se sve obišlo, a mi ga baš i nismo imali, tako da smo se nas trojca zadržali unutra nekih sat vremena. Sale sa vajarskim eksponatima smo takoreći protrčali, Ivica se malo duže zadržao kod originalnog reljefa sa prikazom Aleksandra Velikog, dok je mene privukla čuvena kompozicija Laokont i sinovi, mada me je Ivica odmah upozorio da je u pitanju kopija. Krenusmo na spratove gde smo uživali u remek delima slikara od renesanse do modernog doba. Glavna atrakcija u muzeju je ogromna slika Rafaela Sancija uznesenje Bogorodičino („Sikstinska Madona“).Predaja kaže da ju je Rafaelo naslikao prema viziji iz svog sna, na oblacima sa božanskim detetom, a okružena anđelima. Nemački vladar je sliku kupio iz Vatikana za navodno 25 000 zlatnih dukata. Slici se svojevremeno divio i veliki ruski pisac Fjodor Dostojevski, a kažu da je bila inspiracija i našem baroknom slikaru Aksentiju Marodiću. Utisak na mene ostvila je poznata slika biblijske scene „Abraham žrtvuje Izaka“ koju sam često viđao na ilustracijama, zatim prikazi svetog Sebastijana koji se dosta slavi u mom rodnom Petrovaradinu, predstave sv. Obitelji, sv. Franje. Muzej poseduje i dela Vermera i Rembranta, nemačkih renesansnih slikara. Nažalost izgleda da smo u žurbi preskočili salu sa francuskim impresionistima i slikama Van Goga.

Drugi deo Ivičinog plana da obavi jedan dobar šoping nije do kraja ostvaren. On je hteo sam da se otisne u tu avanturu, ali smo Vlada i ja odlučili da ga sledimo. Nedaleko od ovih klasičnih, istorijskih građevina nalaze se moderni tržni centri, jedan do drugog, u početku ih čak nisam ni primećivao. Tu ima svega što poželiš, posebno poznatih brendova, markirane odeće obuće tipa Zara, Newyorker, C&A i tome slično, kao i prehrambenih prodavnica i restorana. Ne nađosmo neku prodavnicu obuće u kojoj je Ivica planirao da kupi neke cipele broj 48 koje kod nas ne može da pronađe. Nisam odoleo da ne uzmem nešto čokolada kojih nema kod nas, kao i piva i nešto vode i kapućina. Kod uličnog prodavca smo kupili po tiringijsku kobasicu sa senfom, a želja Vlade da nas sve časti sladoledom nije bila realizovana. Nekih šest časova koliko smo imali na raspolaganju je brzo prošlo, tako da smo predvođeni našim vodičem Srđanom napustili ovaj živopisni nemački grad oko 17 časova i krenuli autobusom put Praga.

Moja ideja je bila da po povratku koji je bio oko 19 časova krenemo na maraton expo koji je bio u četvrti Praga koja se zove Holešovice i nije jako udaljena od centra, a Ivica je smatrao da to možemo uraditi i sutra u subotu budući da su expo i podela startnih brojeva bili dva dana petak i subota od 10 do 21h. U mene se uvukla neka zebnja i strah da će sutradan možda nešto iskrsnuti i da neću ili nećemo na vreme stići na expo i da će mi po drugi put propasti pokušaj trčanja maratona u Pragu. Vladi nije u početku bilo jasno šta je taj expo i oko čega se mi prepiremo, tako da mu je Ivica u jednom momentu rekao da je to jedno mesto na kome će videti gomilu likova opsednutih trčanjem kao što je on i ja, da sociološki posmatrano trkači predstavljaju jednu posebnu subkulturu modernog društva koji imaju svoje navike, način života, pomalo i stil oblačenja, a pomalo su i zagriženi kao recimo fudbalski navijači. Još bih se i nasmejao na ovaj Ivičin ekspoze da nisam bio pun zebnje i straha o ishodu podizanju startnih brojeva. Naravno niko me nije sprečavao da to predveče sam odem i dignem startni paket, ali sam ipak popustio, odnosno odustao da bismo to sutra svi zajedno učinili. Zebnja se pojačala kada sam čuo da je Ivica dobio tih dana nekoliko mailova od runchecz, organizatora niza trka u Češkoj od kojih je centralna i Praški maraton, a ja nisam. Uspeo sam sutradan da rešim i tu misteriju, mailovi su mi bili u spam-u budući da sam još pre tri godine blokirao runchecz rezigniran zbog propale startnine za maraton 2020., kao i čestim slanjem mailova sa njihove strane u u kojima su reklamirali neke svoje trke.

Ova nelagoda i moja nervoza se nekako prenela na naš trio cele te večeri i obeležila naš izlazak u Prag. Nakon večere u sobi, sastavljene od đakonija iz Lidla krenuli smo tramvajem u stari grad. Dok je Ivica maštao o nekom mladalačkom provodu, otkrivanju nekog lokalnog kluba koji radi celu noć ili čak upoznavanju nekih zanosnih Čehinja koje će nam veče učiniti bajkovitim, ja sam u svojim strahovima samo priželjkivao expo, startni broj, možda neku majcu ili knjigu iz istorije Praškog maratona ili trčanja. Donekle nas je malo razgalio boravak u Muzeju piva, lokalu koji se nalazi uz obalu Vltave nedaleko od Karlovog mosta. Tu smo sva trojca popili dve ture piva. Pre nego što smo naručili prišla nam je lepuškasta konobarica-crnka i pitala „Where are you from“? Nakon odgovora da smo iz Srbije u sledilo je obraćanje na našem jeziku: „Ja sam iz Beograda, a jedno vreme sam živela i na Kipru“. Sada smo bili već bolje raspoloženi, zveknuo sam jedno točeno IPA 0,5l sa većim procentom alkohola oko 7,5%, a u drugoj turi sam uzeo neki veoma tamni stout sa čokoladom isto 0,5l standarnde jačine, nešto preko 5% alkohola. Naša zemljakinja konobarica me je odgovarala od tog piva rekavši da je veoma odvratno, ali ja kao zavisnik od svega što je od čokolade nisam odustajao. Posle kada je i Ivica probao ovo pivo rekao je: „Ma, nema ona pojma, baš je dobro to pivo“! Nakon ovog zanimljivog izlaska