30. Praški maraton, 4.5.2025.

30. Praški maraton, 4.5.2025.

     Telo se već pomalo odmorilo, a utisci su se polako slegli od maraton vikenda koji je bio u Pragu, prestonici Češke Republike 4. i 5. maja. Jubilarni 30-ti put trčali su maratonci ulicama i mostovima Praga, kroz „zlatni Prag“, grad hiljadu tornjeva. Konačno se i meni ostvarila želja da tamo trčim, kao i mome prijatelju Ivici Markoviću, a stvar nam je mnogo olakšao i kolega i prijatelj Vladimir Kontrin koji nam je bio logistika i podrška. Svoj treći boravak u ovom najočuvanijem gradu srednje Evrope iskoristio sam da spojim obilazak, uživanje, želju za znanjem i druženjem i ljubav prema trčanju. Prvi put sam Prag posetio u okviru školske ekskurzije u septembru 2007. godine.  Po lepom pamtim to putovanje i obilaske u društvu starijih kolega, bivše direktorice Iboljke Đokić i koleginici Ivanke Bašić Palković,(zvali su nas tada Trio fantastiko), kao i ostalih kolega. Ulicama zlatnog Praga vratio sam se nakratko u prvim danima aprila 2016. godine kada sam sa ekipom trkača predvođenih osnivačima Active travelinga Keti i Srećkom putovao na produženi vikend: polumaraton u Pragu je bio u subotu, a sutradan u nedelju je bio maraton u Bratislavi na kome sam ja nastupio. Petak i polovinu subotnjeg dana smo tada proveli u srcu Češke, a ja sam posmatrao tada finiš renomiranog polumaratona, koji ulazi i u čuvenu seriju evropskih „superhalfs“, 6 najboljih evropskih polumaratona. Očekivao sam da se u Prag vratim prvog vikenda maja 5.5. 2020. godine. Prilično rano sam uplatio startninu već u prvom talasu 8.8.2019. nakon kratkih letnjih priprema na kampu za trkače na Žabljaku kod Tome Aškovića, kada sam bio na vrhuncu forme. Te jeseni sam u Sofiji istrčao i lični rekord 3:14:37 i početkom januara 2020. godine mi je delovalo da sve ide u pravcu realizacije još jednog uspešnog evropskog maratona. Kupio sam onlajn avionske karte Air Srbije na relaciji Beograd-Prag i nazad, a uskoro i rezervisao jednu sobu u nekom hostelu i takođe je platio. Izbio je odjednom početkom te godine Kovid ili ga je svetska zakulisa pustila, činilo se da je sve stalo, putovanja, privreda, mnogi poslovi, pa i škole uživo. Maraton je odložen za oktobar, pa posle za iduću 2021. godinu, u kojoj je opet održan samo za elitne trkače, da bi tek 2022 ponovo postao dostupan svima. Startnina mi je propala, jer nisam uspeo da je prebacim za 2022.  godinu. Nisam se najbolje snašao i ako sam je tada platio 65 eura, avionska karta takođe, jer kompanija nije pristala da mi prebaci za narednu godinu, a uzgred i plaćena soba u hostelu. Delovalo mi je da se u Prag više neću nikada vraćati, a svakako da sam pomalo i razočaran bio.

Kada sam u decembru 2024. godine putovao sa Zdravkom Mišovićem u Boku gde sam posle duže vremena istračao jedan maraton – Bokeški maraton, „cimer“ u busu sam bio sa Ivicom Markovićem, maratoncem srednjih godina iz Novog Sada. Jedan deo njegovih ambicioznih planova bio je i da trči u Pragu. Pitao me je da odemo zajedno. Pomalo skeptično sam u početku slušao njegov predlog, kome je suština bila da putovanje realizujemo preko jedne od turističkih agencija u Srbiji koje će tih dana organizovati putovanje u Prag budući da je maratonski vikend padao tačno iza prvomajskih praznika. Kada sam za vreme Božićnih i novogodišnjih praznika o svemu tome još promislio, pretražio malo net, video sam da je realizacija Ivičine zamisli sasvim realna i krenuo sam u njenu konkretizaciju. Učinila mi se realnim ponuda zemunske agencije „Travel 4you“ i kontaktirao sam osoblje. Pred Novu godinu u priču se uključio i kolega i bivši učenik Vladimir Kontrin sa željom da vidi Prag, ali ne i da trči.  Startninu za maraton smo uplatili 7. januara već tada je cena iznosila 120 eura. Avans  agenciji je upalćen, mada je u februaru moglo da se dogodi da putovanje propadne budući da je osoblje agencije poželelo da nam otkaže put zato što više nije bilo trokrevetnih soba, a zamolio sam u poslednjem trenutku opciju da doplatimo za još jednu sobu, na šta su i pristali. Doplatu od 95 eura smo podelili na tri dela. Više nije bilo problema u pripremi putovanja i ciljani datum se polako približavao.\

Četvoromesečne pripreme sam solidno sproveo od Nove godine. Početak je možda bio malo turbulentan, jer sam u periodu od 7 do 10. januara imao gripu i bio pod temperaturom, pa sam 4 dana bio bez trčanja, ali je posle sve dobro išlo. Kilometražu sam postepeno povećavo, mart je bio ključan mesec sa najvećim obimom pređenih kilometara preko 350 i najvećom dužinom urađenom na treningu 30 marta od 40 km koju sam prešao za nekih 3:29. Drugi ključni momenat je bio kontrolna trka, polumaraton Nikšić-Ostrog koji sam istrčao 13. aprila za oko 1:42:30 ne potrošivši se do kraja. Na dan putovanja u večernjim časovima 30. aprila bio sam zadovoljan urađenim, sa blizu 1200 km priprema u nogama i što je najvažnije bez neke nove povrede. Vladina majka i očuh su zajedno sa njim došli po mene kolima i odvezli su nas na autoput na pumpu u blizini Bačkih vinograda, a nedaleko od granice, gde smo imali dogovor sa vodičem autobusa da će autobus doći po nas, Ivica je već ušao u Novom Sadu. Na naznačenom mestu ušao je i jedan bračni par iz Subotice. Početak putovanja je bio pomalo stresan budući da sam zaboravio mobilni telefon u stanu, ali sva sreća primetio sam u kolima kada smo bili prošli Pionir, nekih 1km od mog stana pa je bilo vremena da se vratim po njega. Još jedno iskušenje je bilo i čekanje na srpsko-mađarskoj granici neka 4 sata zato što su mnogi autobusi to veče napuštali Srbiju i išli na neko prvomajsko putovanje. Taj deo mi ipak nije tako teško pao. Kada smo putovanje nastavili negde oko 1:30 noćnom vožnjom kroz Mađarsku, pomalo sam odremao naslonjen na prozor, na sedištu pored Ivice. Sunčano prolećno jutro nas je dočekalo na jednoj pumpi u Slovačkoj gde sam kupio jedan broj nedeljnika na slovačkom „Tižđen“ koji je bio posvećen pokojnom papa Franji i čak sam uspeo do pola da ga pročitam tokom putovanja sa izvesnim stepenom razumevanja, budući da je slovački maternji jezik moga oca, a da ga i ja pomalo znam, odnosno razumevam. Bilo je još jedno stajanje u nekom prelepom restoranu nedaleko od Praga, kraj autoputa gde smo popili kafu i doručkovali, a oko 11 časova smo stigli kod glavne železničke stanice u Pragu gde nas je autobus ostavio.

Izostavili smo razgledanje šireg centra Praga uz asistenciju vodiča Srđana tih prvih par sati i u sopstvenoj režiji smo otišli u kraći obilazak Hradčana na kojima se nalazi katedrala sv. Vita i rezidencija predsednika, bivša kraljevska rezidencija, kao i predela uz reku Vltavu koja je arterija Praga. Dan je bio prelep, sunčan, čak i suviše topao, kao rano leto, bilo je puno turista i šetača u gradu. Na nekoliko mesta smo se slikali. Nismo uspeli da uđemo u katedralu i u rezidenciju ne samo zato što se ulaznica naplaćuje, već u prvom redu zato što je na blagajni bila prilična gužva, a mi smo bili ograničeni sa vremenom, jer smo u 15 časova morali biti na mestu gde nas je autobus ostavio kod glavne železničke stanice, a nepuna 4 sata je brzo prošlo. Posle 20-tak minuta vožnje stigli smo u naš smeštaj u hotel A&O, u desetom rejonu Praga, nekih 6km udaljenom od centra u prelep kraj koji se zove Malešice. Donekle sam ga istražio naredna dva jutra kada sam lagano trenirao oko 30 minuta po ulicama oko hotela. Sam hotel je jedan veliki soliter sa 21 spratom, a u okolini su nešto niže novije zgrade, a ima i prizemnih kuća sa dvorištima u okolnim ulicama. Teren je donekle brdovit, zapravo blago brežuljkast, kvart je velik, ulice su dosta široke, u okolini ima parkova i dečjih igrališta, u blizini je osnovna škola, vrtić, srednja elektroškola. Ima i dosta supermarketa među njima Lidl i Billa. Drveće na ulicama i u parkovima je olistalo, a neko i procvetalo divnim ružičastim cvetovima.

Nakon smeštanja u sobe i kratkog odmora, a bili smo smeštene na 13-tom spratu, u sobi 1305 i 1307 otišli smo u večernju šetnju gradom. U početku se baš nisam snašao sa gradskim prevozom mada je on dobro organizovan, ali budući da nisam poneo moju viza karticu plašeći se da je ne izgubim, nisam mogao da kupim kartu na automatu u tramvaju. Tu nam je i Vladi i meni pomogao Ivica, mi smo mu dali keš. U metrou se karta može kupiti i za keš za kovanice čeških kruna na nekim aparatima. I pored toga što sam osećao veći umor od puta, a pomalo me je i glava bolela sjajno smo se proveli u restoranu i pivnici „Vejvoda“ u starom delu grada gde smo naručili svinjsku kolenicu sa senfom i renom(„veprovo koleno“), gulaš sa knedličkama i kozji sir sa slatkim prelivom od malina i sve smo to zajedno delili, a ispratili smo i sa dve dobre ture Plzenjskog piva na točenje. Moji prijatelji su pomalo merkali i simpatičnu konobaricu i uspostavili sa njom neki dijalog. Dosta za prvo veče, Ivica nas je uspešno sproveo do hotela nazad na zasluženi odmor. U prizemlju hotela gde je i mali restoran je prilično živo, budući da je hotel prilično velik, da je recepcija non-stop otvorena, jer gosti stalno pristižu. Sa nama je u busu na sprat bilo i jedno odeljenje maturanata iz Tehničke škole iz Pančeva koje je narednih večeri pravilo i pomalo žureva, ali sva sreća nisu bili smešteni na našem spratu, mada sam ih jednu noć malo i čuo.

Na planirani izlet u nemački grad Drezden smo išli u petak 2. maja. Dan je bio prilično topao, na momente i vreo, na suncu je sigurno bilo preko 25 stepeni Celzijusa. Do Drezdena ima oko 2 sata autobusom iz Praga, razdaljina je nekih 150 kilometara. Grad poznat pod nadimkom Firenca na Elbi je najpoznatiji i glavni grad Saksonije nemačke pokrajine koja se graniči sa Češkom. Ovaj grad je spoj tradicionalnog i modernog. Uz reku kao i u strogom centru se nalaze stare, klasične građevine koje su uglavnom obnovljene nakon stravičnog savezničkog bombardovanja u februaru 1945. godine kada je grad devastiran. U moderno doba, tokom XVII-XVIII veka gradom i pokrajinom je vladala dinastija Vetin, od kojih je najpoznatiji predstavnik August I Jaki. U strogom centru se nalazi najviše klasicističkih građevina, Bogorodičina crkva sa ogromnom kupolom, galerije i akademija umetnosti, kraljevski dvor i čuvena opera u kojoj najjeftinije ulaznice nisu ispod 100 eura, Augustova ulica u kojoj su na jednom dugačkom zidu naslikani svi saksonski vladari, spomenik pokretaču reformacije u Nemačkoj Martinu Luteru, prostrana palata Cvinger unutar koje se nalazi jedan od najboljih evropskih muzeja današnjice, muzej ili galerija starih majstora. Saksonski vladari su bili velike mecene i sakupljali su brojna umetnička dela širom sveta. Na preporuku Ivice posetili smo pomenutu galeriju ili bolje reći muzej. Ulaznica je 16 eura, ali se zaista isplati otići posebno za nekog ko voli slikarstvo. Potrebno je vreme da bi se sve obišlo, a mi ga baš i nismo imali, tako da smo se nas trojca zadržali unutra nekih sat vremena. Sale sa vajarskim eksponatima smo takoreći protrčali, Ivica se malo duže zadržao kod originalnog reljefa sa prikazom Aleksandra Velikog, dok je mene privukla čuvena kompozicija Laokont i sinovi, mada me je Ivica odmah upozorio da je u pitanju kopija. Krenusmo na spratove gde smo uživali u remek delima slikara od renesanse do modernog doba. Glavna atrakcija u muzeju je ogromna slika Rafaela Sancija uznesenje Bogorodičino („Sikstinska Madona“).Predaja kaže da ju je Rafaelo naslikao prema viziji iz svog sna, na oblacima sa božanskim detetom, a okružena anđelima. Nemački vladar je sliku kupio iz Vatikana za navodno 25 000 zlatnih dukata. Slici se svojevremeno divio i veliki ruski pisac Fjodor Dostojevski, a kažu da je bila inspiracija i našem baroknom slikaru Aksentiju Marodiću. Utisak na mene ostvila je poznata slika biblijske scene „Abraham žrtvuje Izaka“ koju sam često viđao na ilustracijama, zatim prikazi svetog Sebastijana koji se dosta slavi u mom rodnom Petrovaradinu, predstave sv. Obitelji, sv. Franje. Muzej poseduje i dela Vermera i Rembranta, nemačkih renesansnih slikara. Nažalost izgleda da smo u žurbi preskočili salu sa francuskim impresionistima i slikama Van Goga.

Drugi deo Ivičinog plana da obavi jedan dobar šoping nije do kraja ostvaren. On je hteo sam da se otisne u tu avanturu, ali smo Vlada i ja odlučili da ga sledimo. Nedaleko od ovih klasičnih, istorijskih građevina nalaze se moderni tržni centri, jedan do drugog, u početku ih čak nisam ni primećivao. Tu ima svega što poželiš, posebno poznatih brendova, markirane odeće obuće tipa Zara, Newyorker, C&A i tome slično, kao i prehrambenih prodavnica i restorana. Ne nađosmo neku prodavnicu obuće u kojoj je Ivica planirao da kupi neke cipele broj 48 koje kod nas ne može da pronađe. Nisam odoleo da ne uzmem nešto čokolada kojih nema kod nas, kao i piva i nešto vode i kapućina. Kod uličnog prodavca smo kupili po tiringijsku kobasicu sa senfom, a želja Vlade da nas sve časti sladoledom nije bila realizovana. Nekih šest časova koliko smo imali na raspolaganju je brzo prošlo, tako da smo predvođeni našim vodičem Srđanom napustili ovaj živopisni nemački grad oko 17 časova i krenuli autobusom put Praga.

Moja ideja je bila da po povratku koji je bio oko 19 časova krenemo na maraton expo koji je bio u četvrti Praga koja se zove Holešovice i nije jako udaljena od centra, a Ivica je smatrao da to možemo uraditi i sutra u subotu budući da su expo i podela startnih brojeva bili dva dana petak i subota od 10 do 21h. U mene se uvukla neka zebnja i strah da će sutradan možda nešto iskrsnuti i da neću ili nećemo na vreme stići na expo i da će mi po drugi put propasti pokušaj trčanja maratona u Pragu. Vladi nije u početku bilo jasno šta je taj expo i oko čega se mi prepiremo, tako da mu je Ivica u jednom momentu rekao da je to jedno mesto na kome će videti gomilu likova opsednutih trčanjem kao što je on i ja, da sociološki posmatrano trkači predstavljaju jednu posebnu subkulturu modernog društva koji imaju svoje navike, način života, pomalo i stil oblačenja, a pomalo su i zagriženi kao recimo fudbalski navijači. Još bih se i nasmejao na ovaj Ivičin ekspoze da nisam bio pun zebnje i straha o ishodu podizanju startnih brojeva. Naravno niko me nije sprečavao da to predveče sam odem i dignem startni paket, ali sam ipak popustio, odnosno odustao da bismo to sutra svi zajedno učinili. Zebnja se pojačala kada sam čuo da je Ivica dobio tih dana nekoliko mailova od runchecz, organizatora niza trka u Češkoj od kojih je centralna i Praški maraton, a ja nisam. Uspeo sam sutradan da rešim i tu misteriju, mailovi su mi bili u spam-u budući da sam još pre tri godine blokirao runchecz rezigniran zbog propale startnine za maraton 2020., kao i čestim slanjem mailova sa njihove strane u u kojima su reklamirali neke svoje trke.

Ova nelagoda i moja nervoza se nekako prenela na naš trio cele te večeri i obeležila naš izlazak u Prag. Nakon večere u sobi, sastavljene od đakonija iz Lidla krenuli smo tramvajem u stari grad. Dok je Ivica maštao o nekom mladalačkom provodu, otkrivanju nekog lokalnog kluba koji radi celu noć ili čak upoznavanju nekih zanosnih Čehinja koje će nam veče učiniti bajkovitim, ja sam u svojim strahovima samo priželjkivao expo, startni broj, možda neku majcu ili knjigu iz istorije Praškog maratona ili trčanja. Donekle nas je malo razgalio boravak u Muzeju piva, lokalu koji se nalazi uz obalu Vltave nedaleko od Karlovog mosta. Tu smo sva trojca popili dve ture piva. Pre nego što smo naručili prišla nam je lepuškasta konobarica-crnka i pitala „Where are you from“? Nakon odgovora da smo iz Srbije u sledilo je obraćanje na našem jeziku: „Ja sam iz Beograda, a jedno vreme sam živela i na Kipru“. Sada smo bili već bolje raspoloženi, zveknuo sam jedno točeno IPA 0,5l sa većim procentom alkohola oko 7,5%, a u drugoj turi sam uzeo neki veoma tamni stout sa čokoladom isto 0,5l standarnde jačine, nešto preko 5% alkohola. Naša zemljakinja konobarica me je odgovarala od tog piva rekavši da je veoma odvratno, ali ja kao zavisnik od svega što je od čokolade nisam odustajao. Posle kada je i Ivica probao ovo pivo rekao je: „Ma, nema ona pojma, baš je dobro to pivo“! Nakon ovog zanimljivog izlaska skoro pola sata smo tražili metro stanicu dok Ivica nije preuzeo stvar u svoje ruke, jer sam predvodeći jedno vreme prošao pored ulaza u metro, a da ga nisam ni primetio jer je bio donekle kamufliran, izgledao je kao dvorana u nekoj zgradi. Taman na vreme da uhvatimo jednu od poslednjih linija s obzirom da metro vozi do ponoći. Od izlaza iz metroa zelenom linijom A, jednom od tri koliko ih ima Prag, potrebno je još nekih 15 minuta do našeg hotela, malo više od 1 kilometar. U sobama smo bili negde oko pola sata iza ponoći i dok sam se pokušavao sabrati i moliti se Ivica je već uveliko hrkao. Meni se prilično vrtelo u glavi od miksa ona dva piva, ali sva sreća nisam imao glavobolju pa nisam morao posegnuti za analginom. Spustivši se na jastuk brzo sam zaspao.

Subota 3.maj je bila predviđena za jednodnevni izlet do banje Karlove Vari, oko 130 kilometara od Praga, na severozapad prema nemačkoj granici. Prepustili smo se obilnom doručku u vidu švedskog stola u hotelskoj trpezariji. Nisam baš mogao da nađem puno đakonija prilagođenih mojoj sadašnjoj ishrani, mada sam u Češkoj to više puta prekršio. Oslonio sam se na sir, kuvana jaja u nadi da su možda organska, malo maslaca i voćnog juogurta. Iskreno očekivao sam da možda na meniju budu i masline i riba, ali budući da je ovo srednja Evropa ipak nije bilo. Lični program toga dana nam se razilazio. Ivica je odlučio da taj dan posveti šopingu po Pragu za svoju dušu, a Vlada i ja smo se opredelili da sa većim delom grupe i našim vodičem Srđanom odemo do Karlovih Vari i ako sam u toj banji već bio sa školom sada već davne 2007. godine, dosta toga sam zaboravio. Lokalna legenda kaže da je banja nastala kada je čuveni češki kralj i car sv. Rimsko-nemačkog carstva Karlo IV (1346-1378) iz dinastije Luksemburg jednom prilikom otišao u lov u toj oblasti i uspeo je strelom da rani jednog jelena koji upao u neki izvor tople vode u kome mu je rana vrlo brzo zacelila. Videvši to kralj i njegova pratnja su istražili područje i našli još mnogo izvora, tople i lekovite vode i ovde podigli neku vrstu zamaka i kupatila. U narednim vekovima banjski turizam se znatno razvio. Stručnjaci su otkrili da voda pomaže i leči razne bolesti. Na nekim izvorima voda je dobra za kožu, na drugim za vid, neka opet pomaže kod gastro-intestinalnih problema itd. Karlove Vari su postale jedna od najpoznatijih evropskih banja, pravo mondensko mesto u kome je tokom XIX veka počela da se okuplja evropska aristokratija, podignuti su mnogi hoteli i pansioni, počela je da se pravi čuvena beherovka, neka vrsta slađeg likera koju neki Česi takođe smatraju veoma lekovitom. Karlove Vari su postale još poznatije kada je posle Drugog svetskog rata u njima pokrenut čuveni filmski festival koji se održava u julu mesecu, kao i naš Palićki i koji neretko posećuje i glumački džet set iz Holivuda. Nakon obaveznog dela sa vodičem koji nas je proveo kroz najvažnije delove banje i pokazao nam mnoge izvore i čuveni gejzir, Vlada i ja smo otišli u jedna preporučeni restoran u blizini hotela Termal na ručak gde smo naručili goveđi gulaš sa knedličkama i šopsku salatu. Odmor smo nastavili u obližnjoj poslastičarnici gde smo uživali u kafi i kolačima. Za razliku od jučerašnjeg vrelog dana u Karlovim Varima je bilo oblačno, a pred ručak se spustila kiša, za koju kažu da često pada u ovom kraju. Ipak u vreme kada je bilo predviđeno da idemo ka autobusu kiša je gotovo stala. Oko 16h ponovo smo se uputili ka Pragu.

Nakon dva kraća zaustavljanja na pumpama da vozač natoči gorivo i dokupi vinjetu ili tako nešto, na kojima sam pomalo pretnuo nestrpljiv da krenemo na expo, konačno smo se vratili u Prag između 18 i 18:30h. Ivica nas je po dogovoru čekao kod „Hlavni nadraži“ odnosno železničke stanice odakle smo sva trojca metroom pošli ka Holešovicama ka na expo. Imali smo manjih problema da ga pronađemo, jer je taj deo grada dosta razrovan i pregrađen, zbog nekih silnih radova i renoviranja. U početku nije pomagala ni Ivičina snlažljivost sa gogle maps, ni moje ranije proučavanje karte. U jednom momentu sam zaustavio jednu stariju gospođu i zapitao na engleskom gde se nalazi maraton expo i ako sam sebi rekao da ću izbegavati da govorim taj anglosaksonski jezik u jednoj slovenskoj zemlji. Ona me je prvo čudno pomalo uplašeno gledala, a kada sam dodao „vistavišće“, to bi na češkom bio sajam, pokazala nam je pravac. Ivica mi je dobacio: „Gde si našao babu da pitaš za maraton expo!“. Pronašli smo najpre neku staru hokejašku halu, izgleda napuštenu ispred koje su ogromnim slovima napisane godine kada je nekadašnja čehoslovačka reprezentacija osvajala verovatno titule svetskog prvaka, a tu se nalazila i statua hokejaša. Konačno smo naišli i na neke ljude koji su nam objasnili da treba obići još jednu halu i iza te je maraton expo. Na kraju smo ugledali i neki natpis. Bilo je poluprazno s obzirom da je bilo oko 19:30h, a da je bio poslednji dan za podizanje startnih brojeva. Nisam znao svoj startni broj, ne sećam se da su mi ga u mailu poslali pa sam dao pasoš i na moje veliko olakšanje brzo su ga pronašli. Kada sam preuzeo kovertu sa brojem i velikim dosta kvalitetnim rancem konačno sam odahnuo. Vlada nas je slikao kod panoa sa imenima učesnika maratona gde smo brzo pronašli sebe. Velika većina izlagača je već napustila expo, poneki štand je još radio. Pokušao sam da kupim majcu, ali mi na tom štandu rekoše da nije na prodaju da je samo izložena. Brzo smo se uputili nazad ka metrou da nam ne istekne karta od 90 minuta i napravivši na jednoj stanici presedanje stigli smo u sumrak u četvrt gde se nalazio naš hotel. Ponovo smo se snabdeli u supermarketu, večerali u sobama i počeli polako da pakujemo stvari, a Ivica i ja da se pripremamo i za sutrašnju trku, odnosno maraton. Ivica je insistirao i da zamenimo sobe, s obzirom da smo svi platili doplatu još 32 eura za drugu sobu u koju je sada on prešao,a poslednje noći je Vlada bio moj cimer. On je već tonuo u san dok sam ja još prepakivao stvari, koje sam podelio u tri torbe, jednu koju ću nositi sutra na trku u garderobu, drugu za prtljag u busu i treću za sedište u busu. Oko ponoći sam konačno i ja otišao na počinak.

Dan maratona, ali i povratka u Srbiju je brzo svanuo. Oko 5h sam ustao i nakon uobičajenih radnji proverio još jednom pripremljene stvari i dopakovao deo pribora za ličnu higijenu, a oko 6h sam već bio kod Ivice u sobi. On je već bio ustao, ali je bio u haosu oko spremanja, provera svojih ček listi. Nakon što se i on konačno spremio, ponovo smo probudili Vladu vrativši se u njegovu i moju sobu da ostavimo stvari koje ne nosimo sa sobom. Vlada nam je zaista mnogo pomogao time što je pristao da naše stvari kasnije odnese u autobus za Srbiju. Ukrcavanje u autobus i napuštanje hotela bilo je predviđeno za 9:30, a mi ćemo tada već uveliko trčati ulicama Praga. Sišli smo u prizemlje do restorana. Otvara se u7h i ako smo videli da je na sajtu hotela pisalo da radi od 6h. Već sam u sobi doručkovao nešto lagano iz svoje torbe dok sam čekao da Ivica završi spremanje, a onda sam u hotelskoj trpezariji popio samo kafu. Hotel smo napustili oko 7:15 i koristeći tramvaj, a zatim i metro uspeli smo do 8 časova da budemo na Vaclavskim namestima – glavnom trgu gde su se nalazili šatori za presvlačenje i garderoba. Ostavili smo stvari svako kod svog broja, oprostili se, poželeli jedan drugome sreću, dogovorili se gde da se nađemo posle trke i svako je u poslednji sat pred start krenuo svojim putem sa pripremanjem.

Moje pripreme su tekle ovoga puta dosta lagano, bez uobičajene nervoze. Vreme je bilo oblačno, prohladno, idealno za trčanje. Opredelio sam se za jednu majcu- Tronovu tamnocrvene boje sa kratkim rukavima u nadi da se neću smrznuti do starta. Prvi put sam poneo Đakovu  malu torbicu oko pojasa koju mi je prijatelj Dragan poklonio, a u nju sam stavio dva Magnezana C i jednu proteinsku čokoladicu sa karamelom i solju. Nakon kraćeg zagrevanja na velikoj raskrsnici ulica zašao sam u lavirint uličica grada koji je vodio ka startnoj zoni sledeći reku trkača. Startna zona je dugačka dobrih 400 metara i vijuga uskim uličicama poput zmije. Zone su podeljene od A do L. Bio sam zona G, što je negde u sredini. Bilo je volontera koji su usmeravali trkače kuda treba ići. Polako sam napredovao od zone L u pozadini koja je počinjala negde u blizini čuvene Karoline, najstarijeg slovenskog univerziteta koji je Karlo IV Luksemburški podigao još 1348. godine. Tu su bili postavljeni i neki šatori za okrepu. Bio sam već u svome sektoru i polako išao ka napred, u tom delu nije još bila velika gužva, kada me je neko pozvao radosno, po imenu. Okrenem se, gledam poznato lice, na trenutak zastanem, kad ono Zoran Kampfer, trkač iz Vršca, odnosno Novog Sada. Zapričasmo se skoro 10 minuta. Pomenuo mi je da već neko vreme živi i radi u Švajcarskoj, ali da povremeno svrati u Novi Sad. Planira da uskoro trči Bazel maraton. Kada sam mu pomenuo koje vreme otprilike planiram da idem savetovao mi je da se pokušam probiti još napred, jer biće velika gužva pa će se sporo napredovati u početku. Nakon što smo se razišli još par minuta sam se prepustio muzici i slušanju komentara zvaničnog spikera voditelja maratona.

Bilo je možda minut- dva do 9 časova, kada su se Staromestkim namestima, najstarijem trgu u Pragu gde je bio start, a ujedno i cilj razlegli umilni zvuci kompozicije Bedžiha Smetane, čuvenog češkog kompozitora, a u pitanju je naravno delo po imenu Vltava, reka oko koje je nikao Prag i oko koje se trči maraton. Elita je startovala, a ostale zone su se polako u taktu i ritmu Vltave približavale startnoj liniji. Muzika je već skoro utihnula, a prošlo je nepunih 6 minuta kada sam zakoračio preko startne linije i sa olakšanjem potrčao. Prvih otprilike 400 metara  sam gradio poziciju ne zalećući se suviše. Nije bilo preterano teško s obzirom da je ta ulica bila prilično široka. Već na prvom kilometru prelazi se jedan od mostova na Vltavi, a zatim skreće  u levo duž obale. Tu smo na jednoj raskrsnici ugledali grupicu elitnih trkača koja nam je dolazila donekle u susret iz jedne ulice sa strane, oni su već prošli 5km. Ulice su sada postale uže, jedan deo trase je išao po kaldrmi koja ipak nije bila suviše neravna, ali ipak je potrebna doza opreza. Priličan broj ljudi se okupio na ulicama Praga i pozdravljao nas i mahao nam. Uskoro smo pretrčali još jednom reku preko čuvenog Karlovog mosta, najlepšeg, izgrađenog još polovinom XIV veka i prvog stalnog mosta. Nakon 5km trasa trke se pomalo udaljava od starog dela grada, kolovozna traka je sve šira, prolazi se ispod nekog nadvožnjaka i nastavlja se ka novijim kvartovima. Jedanaesti kilometar vodi kroz jedan podzemni tunel – podvožnjak, dugačak nekih 200-300 metara, a onda se nakon 12 kilometara odjednom-tako se meni bar činilo, ponovo prolazi pokraj startno-ciljne zone, ne ulazeći u startnu kapiju. Narednih oko 5 kilometara se ponovo vrluda ulicama starijeg dela grada, da bi se kako se biliži polumaraton trasa sve više opet udaljavala ka periferiji duž reke. Negde iza polumaratona je okret, pa sledi opet vraćanje ka gradu. Nakon oko sat vremena trčanja sunce je izašlo i postalo je znatno toplije, uslovi više nisu bili idealni. Okrepa je bilo na svakih 3-4 kilometara. U prvoj polovini sam uzimao malo vode i jednom slučajno izotonik na svakoj drugoj, a u drugom delu trke na svakoj okrepnoj stanici. Na „polutci“ pogledam prolaz na mom garminu bilo je negde oko 1:47. Bio sam zadovoljan, nisam se do kraja iscrpeo. Posle 22km sam posegnuo za prvom mojom okrepom, odnosno za magnezanom C iz pojasa. To me je donekle stabilizovalo. Na 24-tom kilometru sam čuo da me neko doziva, podigao sam pogled i ugledao u suprotnoj traci Ivicu koji se približavao svom 20-tom kilometru, bio je nasmejan,dobro je izgledao i dobro se držao, s obzirom da je on čovek od svojih 57 godina, 2 metra visine i oko 120 kilograma. Mahnuo sam mu i nastavio. Do 30-tog kilometra sam imao dosta ujednačen peis nešto sporiji od 5 minuta, na momente čak i bolji. Prvi veći talas umora me je preplavio negde između 30-tog i 35-og kilometara, pa sam na vreme popio drugi magnezan, a kada je vrlo brzo slabost počela ponovo da obuzima mišiće, posegnuo sam oprezno za proteinskom čokolodicom što sam probao i na poslednjem treningu dužine. Ona mi je donekle prijala i osetio sam brzo priliv nove energije, ali se tu javio problem što mi je bilo teško da je sažvaćem i progutam, jer je bila dosta suva, a i usta su mi posle dosta trčanja bila sve suvlja, čak je postojala opasnost da se zagrcnem ili zagušim. To me je možda malo usporilo, ali sam uspeo da se izborim sa tim poslednji put prelazeći most, budući da se deonica od 35km do cilja ponavlja, kao i od 5-tog do 12-tog kilometra. U jednom momentu oko 40-tog kilometra video sam ženu koja je stajala kraj puta i držala transparent na engleskom jeziku na kome je pisalo, ako sam to dobro video i u glavi preveo: „Uživaj u bolu“! Kada sam izašao iz tunela nakon 41 kilometra bio sam siguran da ću uspeti bez hodanja ili ikakvog zaustavljanja da završim maraton. Ponovo se ukazala široka ulica kraj jedne stare crkve, trotoari su bili ispunjeni ljudima, čulo se frenetično navijanje, ovacije, skandiranje, muzika, oznaka da je punih 42 kilometra iza nas i vidi se već plavi tepih i ciljna kapija. Tu sam još malo ubrzao i sa velikim olakšanjem utrčao u cilj, polako se zaustavljajući i gaseći merač na garminu.

Trasa trke mnogo vijuga, ako sam dobro zapazio proučavajući mapu pre trke, a i tokom maratona, čak deset puta se prelazi Vltava, a trči se preko 7 različitih mostova. Pošto obično idem levo- desno, promašim idealnu putanju, pa je merač mog garmina  pokazao da sam prešao skoro 500 metara više, odnosno oko 42,7 km. Štopericu sam zaustavio na nekih 3:38 i dvadesetak sekundi, dok je vreme na zvaničnom satu bilo oko 3:44.  Bio sam prezadovoljan rezultatom. Skromniji plan je bio da idem ispod 4 sata po mogućnosti bez hodanja, mada sam priželjkivao ispod 3:45, ali se nisam nadao da bih trenutno mogao ići i ispod 3:40. Vreme po čipu glasi 3:38:16 što sam kasnije video. U ciljnoj zoni nema mnogo zadržavanja, prođe se kroz špalir nasmejanih mladih devojaka koje dele medalje i flašicu vode, zatim se nastavlja uskim uličicama kroz startne zone do Karlovog univerziteta gde su stolići i šatori sa voćem, izotonicima i još ponečim. Tu sam u jednom uglu koji nije bio prometan zastao da se malo istegnem i uradim par vežbi. Pomalo me je bolela leva peta u kojoj imam takozvani trn, ali nije bilo suviše intenzivno, specijalni ulošci u patikama dosta amortizuju. Uz hidrataciju u malim gutljajima nastavio sam pešačenje ka garderobi i mestu za presvlačenje. U jednom momentu sam se našao u širokoj ulici meni nepoznatoj, pa sam sa čuđenjem shvatio da sam se izgubio. Nisam se ipak suviše obeshrabio s obzirom da sam video još trkača oko sebe, pa sam jednog zapitao gde je garderoba i on mi je pokazao, nisam bio daleko, na sledećem ćošku je trebalo levo skrenuti. Ubrzo sam podigao torbu sa stvarima, popio još jedan odličan proteinski napitak od kokosa i kakao koji su delili u blizini šatora za presvlačenje. Odustao sam od masaže, jer sam video da dosta ljudi čeka. Obavio sam toalet i lagano se presvukao. Narednih sat i po vremena sam proveo u trkačkoj zoni pomalo šetajući, pa opet sedeći i hidrirajući se, čekao sam Ivicu. Bojao sam se da napustim zonu iz razloga da me na ulazu posle ne puste nazad.

Konačno sam oko 14:30h ugledao Ivicu, bio je zadovoljan. On je veoma dobro istrčao, posle ličnog rekorda u Beogradu nedavno od nekih 4:48, sada je izvukao ponovo ispod 5 sati oko 4:56. Polako se presvlačio usput pijući pivo koje jako voli. Zona za presvlačenje se polako praznila, a i mi smo je napustili posle 15h. Limit trke je 7h do 16h popodne. Svratili smo do obližnjeg Lidla gde sam se sa nestrpljenjem konektovao na net i sa zebnjom proveravao svoj rezultat uplašivši se da negde slučajno nisam promašio ček point, ali bilo je sve u redu. Poslao sam poruku i na Tron grupu. U Lidlu sam uzeo jedan mini suši za večeru kasnije. Dok je Ivica na jednoj klupi na širokoj aveniji smirivao još dva piva, otišao sam do obližnje prodavnice da kupim magnet za prijatelja Sašu koji me je zamolio da mu donesem. Uputili smo se lagano ka glavnoj železničkoj stanici gde je u 17 časova bio dogovoren polazak za Srbiju, a usput sam par minuta svratio do jedne ogromne knjižare u kojoj sam kupio knjigu na češkom jeziku o čuvenom češkom atletičaru i maratoncu Emilu Zatopeku, po vrlo povoljnoj ceni, negde oko 300-400 dinara kada se preračuna. Ivica je u podzemnom prolazu ispod železničke stanice trošio svoje poslednje češke krune, obnavljao zalihe piva i praške šunke. Vlada, vodič Srđan i ostatak turista nas je dočekao na zbornom mestu i čestitao nam na uspešnom maratonu, urađena je i koja fotografija. Jedan deo srednjoškolaca iz našeg busa nas je pomalo sa čuđenjem, a pomalo radoznalo gledala. Vodič je u grupi na wats up-u u koju smo se svi uključili, to jutro objavio da ima nekih ljudi iz našeg autobusa koji će taj dan trčati maraton u Pragu, što smo mu mi saopštili dan pre. Dok smo se po lepom popodnevnom vremenu udaljavali autobusom iz Praga popio sam jedno pivo sa Ivicom u busu, nazdravljajući i razmenivši još po koji utisak o trci.

Veoma zadovoljni smo napustili Prag i posle desetak sati srećno prispeli tokom noći u Srbiju,a na pumpi na autoputu u blizini Palića iza tri sata posle ponoći ponovo su došli po nas Vladini majka i očuh i odvezli i mene do stana, na čemu sam im vrlo zahvalan. Konačno sam istrčao i Praški maraton veoma zadovoljan rezultatom.