VIII OSTROŠKI POLUMARATON, 14.4.2025.

VIII OSTROŠKI POLUMARATON, 14.4.2025.

Uspešno položen popravni ispit. Spletom okolnosti prošle godine sam putovao na ostroški
polumaraton i posmatrao trku, ali je nisam istrčao. Razlozi su podsećam bili i lične i objektivne prirode.
Povreda kuka, a možda i zadnje lože je uticala da ne trčim i ako je tome doprineo i propust organizatora
sa prevozom do starta. Ipak u tome sam video tada znak odozgo i podršku sv. Vasilija. Da sam startovao
sa povredom trku verovatno ne bih završio, a povredu bih znatno pogoršao… Ove godine sam startovao,
trku uspešno završio u taktičkom i rezultatskom smislu. Ostvareni rezultata je 1:42:34 ili čip tajm je
1:42:25. Ostvario sam plasman na 46. mesto i bio 6-ti u kategoriji. Boravak na Ostrogu sam ujedno
dopunio i duhovnim-verskim sadržajem, sudelovao sam na bdenju Lazareve subote ili Vrbice 12.4., u
Donjem manastiru, a sutradan na Cveti sa prijateljem Ivicom prisustvovao sam liturgiji u gornjem
manastriru pre trke.

Putovanje je započelo još u petak u popodnevnim časovima. Autobusom prevoznika Niš ekspres sam
krenuo iz Subotice kao Novom Sadu, a zatim nakon kratke okrepe i večere u roditeljskom domu u
Petrovaradinu, našao sam se sa prijateljem Ivicom na petrovaradinskoj stanici, odakle smo vozom
nastavili putovanje ka Novom Beogradu. Pred Beogradsku Arenu smo stigli oko 22:30, a autobus je već
čekao ispred severnog ulaza. Pronašli smo adekvatna sedišta da i Ivica koliko-toliko može komotno da
sedne budući da je visok 200cm i par minuta iza 23h putovanje je započelo. U autobusu su bila neka lica
meni od ranije poznata. To su svakako Kuljani: profesor Janković, Popović Veljko, Bruner Mikloš, zatim
Rumljani Dragana i Bane…

Noćno putovanje autobusom je relativno brzo proteklo. Pokušaj spavanja je bio neka vrsta „kunjanja“
sa prekidom na pumpi nedaleko od Čačka da se protegnu noge. Mračno je još bilo u Raškoj na graničnim
prelazima sa Crnom Gorom, a put smo nakon prolaska kraj Bijelog Polja nastavili novim modernim
autoputem Kolašin –Podgorica na kome ima puno tunela, nadvožnjaka i vijadukata. Vrhovi okolnih
planina su se još belasali, a kako smo se sve više spuštali ka nizini, prateći povremeno tok reke Morače
sunce je izašlo i najavilo lep prolećni dan. Izlazak sa autoputa nas je doveo u samu Podgoricu, koja se
nekako izgradila, porasla, proširila se u sredinu, dobila je nove kvartove i široke puteve, moderne zgrade,
ne deluje više provincijski. Kako su planine ostale za nama pojavilo se mediteransko rastinje i već se
pomalo oseća uticaj mora i mediteranske klime. Usledila je jedna duža pauza na pumpi koja je dobro
došla da se kafa popije natenane, lagano, a mnogi su i doručkovali. Ostrog više nije bo daleko, u
Danilovgradu se nismo zadržavali i nakon pola sata krivudanja loklanim putem po okolnim serpentinama,
nađosmo se pred crkvicom sv. Stanka i nedaleko od nje Donjim Ostroškim manastirom sa hramom sv.
Trojce. Autobus nas je gotovo dovezao do ograde dvorišta dela manastirskih konaka. Brzo smo bili
raspoređeni po sobama i ostavili smo stvari.

Nakon doručka iz torbe koji smo konzumirali na verandi konobe sv. Petke, lokala koji smo i prošle
godine posetili uz kafu i pivo za nekog, Ivica, Damir zvani Gozer i ja uputili smo se na hodočašće u gornji
manastir, starim putem preko stenja i stepenica. On jeste kraći, ali je teži i strmiji od pešačenja
kolovozom. Ove godine sam se kraće zadržao u kompleksu gornjeg manastira, u kom je bila prilična
gužva, budući da je došlo dosta hodočasnika s obzirom da je bila Lazareva subota – Vrbica, a sutradan i
Cveti. Poklonili smo se moštima sv. Vasilija, celivali ih i zatim svratili u obližnju veću prodavnicu, gde
svakako nisam mogao odoleti knjigama. Ovoga puta moj izbor je bio knjiga tumačenja istočne liturgije
od strane nekog episkopa i jedna ilustrovana poblikacija o sv. Vasiliju i Ostrogu. Kupio sam i litru
manastirskog vina, koje sam kasnije na Uskrs konzumirao i pokazalo se zaista dobro, do sada me
nijednom nije bolela glava, a nije izazivalo ni neki mamurluk. Uz još par uzetih sitnica, krenuli smo da se
spuštamo obilaznim putem, budući da Ivica nije hteo da rizikuje planinskim putem pred trku zbog
kolena. Zadržali smo se malo na vidikovcu gde smo sedeli, odmarali i razgovarali 20-tak minuta.

Sva trojca smo prisustvovali popodnevnom bogosluženju u hramu sv. Trojce u okviru Donjeg
Ostroškog manastira. Bio je to zapravo obred bdenja ili jutrenja na Lazarevu subotu ili Vrbicu uoči
praznika Cveti. Služba je potrajala prilično, rekao bih više od sat i po vremena, a bilo je na njoj prisutno i
još nekih ljudi iz našeg busa, naravno i profa Janković. Bilo je i meni zanimljivih delova, čitanja iz Starog i
Novog zaveta, blagoslov i podela vrbinih grančica, deljenje nafore. Damir koji nije praktičan vernik je to
sve lepo i stojički izdržao, bio je na celom obredu na čemu mu odajem priznanje. Pomoćno osoblje i deo
monaha nas je ugostio na večeri nakon toga oko 18h. I ako je u toku Veliki post, večera je bila obilna, ali
posna hrana po propisu: neka vrsta krompir čorbe, pohovane tikvice, rižoto, hleb, marmelada. Posle
večere nas trojca smo ponovo svratili do konobe sv. Petke, gde je Ivica smirio još dva piva, a ja sam mu
se pridružio sa još jednim. Pomalo mi je bilo komično kada sam konobara zapitao: „Koja piva imate?“ On
me je pomalo u čudu pogledao i odgovorio: „Pa, nikšićko“! Već oko 21h smo otišli na spavanje budući da
prethodne noći u busu nismo baš mnogo spavali. Spavaone su bile, velike prostrane, sa krevetima na
sprat, u onoj u kojoj smo Ivica i ja bili smešteni bilo nas je 10, a u Damirovoj njih 20.
I ako sam se noću par puta probudio, digao sam se prilično rano, pre većine njih, odmah sam skočio da
utišam alarm da ih sve ne razbudim. Bila je nedelja, 5h ujutro, još je bilo mračno. Pročitao sam evanđelje
Cvjetnice, odnosno muke Gospodnje, ove godine zapadna crkva čita odlomak iz Lukinog evanđelja.
Počeo sam se brzo spremati odlučan da još jednom hodočastim u gornji manastir, ovoga puta na
nedeljnu liturgiju za koju smo čuli da će biti u 6h. Ivica je još bio sanjiv, ali me je zamolio da ga sačekam
da se spremi pa da idemo zajedno. U 10 minuta do 6h smo krenuli ka gore i posle mnogo uspinjanja stigli
smo za nekih 25 minuta. Ivica je bio sav oznojan, a ja sam se pomalo zadihao. Neki ljudi koji su noćivali
na otvorenom, na platou ispred gornjeg manastira polako su ustajali i bili još sanjivi. Većina ih se digla,
sklonila ćebad i prostirke i slušala je službu preko razglasa jer mnoštvo ljudi ne bi moglo stati u crkvicu
posvećenu Časnom krstu odakle su dopirali glasovi i pojanje sveštenika. Ubrzo smo shvatili da je još bilo
jutrenje, a sama liturgija je započela oko 6:30. Na Ivicino, a i na moje iznenađenje liturgija je tekla dosta
brzo, tako da je nakon nekih sat vremena započelo pričešće na koje je Ivica otišao dok sam ga čekao na
mestu odakle smo slušali liturgiju. Već se uveliko razdanilo i lep pogled je sa Ostroga pucao na
Bjelopavlićkiui ravnicu. Ivica je uspeo i bio je radostan zbog susreta sa Gospodom u Evharistiji toga jutra,
a na taj susret se postom više nedelja pripremao. Osokoljeni, nešto pre osam smo počeli da se spuštamo
ka nešem konaku i spavaoni. Bilo je sasvim dovoljno vremena da lagano doručkujem i obučem opremu
za trku i naravno obavim toalet. Ovoga puta autobusi nisu omanuli, čekali su nas na parkingu ispod
konaka i nešto iza 9h smo pošli ka Nikšiću, budući da je start trke bio predviđen za oko 11h.
U Nikšiću smo bili nešto pre 10h i ostalo je još oko sat vremena do trke, tako da smo Ivica, Damir i ja
prošetali po centru i popili u jednom kafiću još po jednu kafu i uputili se ka startnoj zoni ispred hrama sv.
Vasilija na jedan prostran trg, pokraj kog je bio i lep park. Zagrevao sam se po okolini. Trka je malo
kasnila budući da je više njih pozdravljalo učenisnike ili držalo kratke govore. Postao sam nestrpljiv.
Učesnik trke bio je i budimljansko-nikšićki episkop Metodije. Mnogi su se slikali sa njim i tražili blagoslov
pred trku i Ivica među njima. On je čovek srednjih godina, crne brade, mestimično prosede, srednje
dužine. Nije baš asketski građen, ali nije ni podgojen. Trčao je u nekoj vrsti opreme dugih rukava na
rukama i nogama prilagođene više zimskim uslovima. Završio je trku nešto ispod tri sata sa grupom ljudi,
kažu da je pre dve godine bio u mnogo boljoj formi.

Konačno start, krećem samouvereno, ali ne i pretenciozno. Nikišić je dosta lep, ali ne suviše velik.
Nekoliko glavnih ulica kroz koje smo protrčali, a među njima i korzo imaju reprezentativni izgled, dosta
su široke. Sa nama je startovao i čopor pasa, to me je malo nerviralo, ali moram priznati psi nisu lajali niti
nas napadali. Jedan je istrčao i ceo polumaraton, rekli su mi kasnije, a video sam ga i ja posle gore na
Ostrogu, veoma živahnog. Ne znam za koje vreme je istrčao. Protrčali smo i kroz sam centar pokraj
spomeniku kralju Nikoli koji dostojanstveno sjedi na konju (podsećanja radi, Nikšić je i oslobođen od

Turaka u vreme njegove vladavine u ratu 1876-1878.) Čini mi se da kultura trčanja ipak još nije zahvatila
taj kraj, kao ni naš, nekako su ljudi nervozni. Uprkos policiji i redarima, saobraćaj u ulicama gde se trčalo
nije sasvim obustavljen, a moglo mi se desiti i da naletim na jednog dedu koji je šetao nasred kolovoza
kuda je trka išla. Bilo je ipak i ljudi koji su nam mahali i pozdravljali nas. Prvih 8 kilometara trasa trke ide
kroz Nikšić, a zatim kreće starim putem za Podgoricu preko Carevog mosta koji impozantno deluje iz
vazduha. Posle mosta nakon 9 kilometara, počinje uspon uz planinu koji ide nepuna dva kilometra. Po
mom mišljenju solidno sam ga istrčao peisom od nekih 5:25 po kilometru, dok sam kroz Nikšić po
ravnom išao oko 4:35-4:40 po kilometru. Kada je već počinjao da me hvata umor i noge su postajale
teške, nešto pre 11km, već je pola trase prošlo, počinje nizbrdica na drugu stranu planine i proteže se
narednih 5 km manje- više. Lep je pogled od gore, disanje je lakše, ali iskusni trkači znaju da to zna i da
prevari, noge se nekako napune, kvadricepsi se zatežu, a znao sam da posle sledi još 3-4 kilometara
uspona uz nekoliko oštrih krivina. Upravo tu najtežu, a ujedno i poslednju deonicu najavio je kameni krst
kraj puta između 16-tog i 17-tog kiolometara. Dobro sam se držao i na toj deonici i ako je peis znatno
opao, obišao sam nekoliko trkača koji su pre toga mene obilazili na nizbrdici. Nakon 20km pokušao sam
malo da pojačam, ali mi se baš nije dalo jer sam pomalo osećao petni trn. Uskoro već vidim konobu sv.
Petke gde smo pili već više puta, a znam da nakon nje sledi još dve krivine i cilj, oko 400 metara.
Utrčavam na zeleni tepih, protrčavam ispod startne kapije, gledaoci me bodre, među njima čujem i vidim
Zdravka Mišovića koji viče: „Hajde profesore“! Dve mlade devojke u crnogorskoj narodnoj nošnji me
dočekuju, od jedne dobijam medalju i odmah idem da se malo okrepim. Gasim garmin, zadovoljan sam
rezultatom, pomenutih 1:42:34 (oko 4minuta i 52 sekunde po kilometru u proseku). Pamtim i bolje
dane, ali i ovo je dobro. Odlazim prema manastiru da još malo rastrčavam i da radim vežbe.
Odlazim zatim u konak na presvlačenje, vraćam se u finišersku zonu po lančpaket ručak koji se sastoji
od sendviča sa filetom od oslića i velike jabuke uz flašicu vode. Zauzimam mesto na obližnjoj livadi iznad
cilja, sedam na travu i odatle uz ručak pratim završetak trke i proglašenje pobednika. Po livadi sedi još
mnogo ljudi koji su ili završili trku ili su samo gledaoci. Ispratio sam i Ivičin i Damirov ulazak u cilj. Oko
14:30h sve se užurbano sklanja, nekih 370-380 ljudi je završilo trku. Počinju i naše pripreme za povratak.
U konaku sam upoznao i jedan bračni par srednjih godina iz Rumenke: Radovana i Ljiljanu koji su
hodočastili na Ostrog, a malo su i trku gledali. Pobednik trke je Srđan Samardžić iz BIH, odnosno iz
Republike srpske, poznati trkač iz regiona, koji je trku završio za nešto više od sat vremena i 16 minuta, a
pola sekunde, metar iza njega je bio domaći takmičar Dabović. Naš Mikloš Bruner iz busa je bio peti sa
1:25. Čini se da je nemoguće da sve prođe bez nekih problema i peripetija, tako je i ovaj put jedna dama
srednjih godina iz našeg busa skoro ostala bez stvari i dokumenata. Kao što je bilo rečeno stvari je
ostavila u busu koji nas je ujutro prevezao na start u Nikšić, a posle se isti vratio na cilj. Budući da je
gospođa sva radosna završila trku za nekih dva i po sata, dala je sebi malo oduška da se slika u cilju
razmeni iskustva sa nekima, pa nije ni primetila da se trka završila, a da je autobus otišao sa njenim
stvarima. Na sreću uz pomoć organizatora smo ušli u trag autobusu, a gospođa je morala da ode
taksijem do Danilovgrada oko 20-25km gde je bio autobus, tamo je dobila svoje stvari, a mi smo je sat
kasnije pokupili na jednoj pumpi budući da smo u povratku prolazili tuda.
Utisci su se polako akumulirali i slegali, bilo je i umora, usledilo je još jedno noćno putovanje tokom
koga sam dosta naučio i od profe Jankovića, mada me je malo i ispreskakao, ubeđen sam da sam znao
više nego što on misli, ali ne zameram mu, dok sam studirao pošteno sam studirao, a noću u busu i
nisam baš najsvežiji. Od ekipe u busu smo se rastali u gluvo doba noći oko 2:30 u Beogradu, odakle smo
Ivica i ja produžili lagano peške do nove autobuske stanice koja je oko 1km udaljena od Arene i zaista
dobro izgleda. Tu smo još oko sat vremena čekali prvi bus za Novi Sad i Suboticu – Kanis Leskovac koji
kreće u 3:50h. U Suboticu sam konačno stigao oko 7h i uputio se po osatvljanju stvari sada već prilično
umoran na posao, to jest u školu budući da sam pre podne radio.