7. Subotički polumaraton, 25. 8. 2024.

7. Subotički polumaraton, 25. 8. 2024.

Ovo je moja prva zvanična trka ove kalendarske godine. Povreda kuka ili zadnje lože proletos me je sprečila da trčim prijavljene Ostroški polumaraton i Beogradski maraton. Takoreći u svom gradu sam se vratio na stazu. Istrčao sam solidnih 1:44:51 i ostvario cilj koji je bio da idem oko 1:45. Da bih ovo postigao dosta sam se namučio i na par trenutaka mi se učinilo da neću uspeti. Vreme je bilo prilično toplo i pored toga što je trka startovala u 8h. Učesnika je bilo preko 1300 na tri trke, na 21,1km, 10km i 5km. Trasa dobro poznata, većina Subotičana je bila zadovoljna, mada je bilo propusta u organizaciji, odnosno od strane nekih volontera koji su usmeravali trkače na trasi, pa je bilo više promašaja staze. Posle je bilo dobro druženje, razmena utisaka. Ekipa ARK Trona solidna i brojna.

Negde od druge polovine maja nastavio sam sa treninzima. Uglavnom sam nastojao da i dalje imam 5 treninga sedmično, ne suviše velikog intenziteta, ali ni suviše kilometara. Krajem jula sam napravio tri dana pauze zbog upale leve plećke. I ako sam radio pomalo kraće deonice utorkom i koliko-toliko tempo četvrtkom, glavni tening je bio onaj nedeljom. U pitanju su naravno dužine, ovoga puta ne toliko dugačke 15-22km. Dobra stvar je ove godine bila što su organizatori pomerili start subotičkog polumaratona na 8h. Dan je po običaju u ovo doba godine bio prilično topao. Vreme od ustajanja u 5:30 do starta  trke mi je proteklo neuobičajeno brzo, bez nervoze. Odlazak sa Ivicom Tasićem do centra, kašnjenje na zajedničko slikanje Tronovaca, presvlačenje i zagrevanje, dobro raspoloženje pred start je vladalo centrom Subotice. Odbrojavanje i startovanje. Po običaju preterah u tempu prva dva kilometara kada sam držao 4:30, što mi je brzina kojom inače radim ponekad tempo na 10km. Okrepne stanice su se nalazile u blizni moje zgrade sa jedne i druge strane puta. Trasa je dalje nakon skretanja kod bazena vijugala kroz Prozivka-park gde baš i nema hlada, osim jedne prskalice. Vode je bilo dovoljno i okrepe su bile česte. Taktika je bila da u prvom krugu uzimam pomalo na svakoj drugoj okrepi, ali nekako brzo je žeđ rasla, a usta su mi bila sve suvlja. Od šestog do devetog kilometra sam trčao pored ili iza Jamante, ali sam krajem prvog kruga pomalo posustao. Mario Tikvicki i ekipa iz kraja me je bučno bodrila na početku drugog kruga u prolazu kroz moj kraj i moju ulicu. Na 14-tom km sam osetio da peis više ne mogu da držim ispod 5 minuta po kilometru. Ohrabrio sam se u drugom prolasku kraj moje škole i poželeo sam da sretnem nekog od kolega, bio sam ponosan što sam trčao u majci sa logom naše Hemijsko-tehnološke škole koju mi je direktor poklonio krajem prošle školske godine i ako ona nije baš najpogodnija za trčanje, jer je od debljeg pamuka sa okovratnikom. Ponovo Štrosmajerova, pa na sledećem kružnom toku skrećem u Matka Vukovića pa kraj kapele sv Roka-molim ovog sveca da mi pomogne. Nakon gimnazije, a pre sinagoge, nakon skoro 17 km jedan od dežurnih starijih ljudi, izgledao je i zvučao iskusno kaže mi: „Drži tempo i pij stalno vode“! Za ovo drugo sam ga uglavnom poslušao, ali pomislih teško je držati tempo kada si veoma umoran, a noge su ti se prilično udrvenile i teške su. Velika kriza me je uhvatila na početku 18-tog kilometra na ulazu u Dudovu šumu, osetio sam „bodac“ sa desne strane učinilo mi se da ću morati da prohodam. Oborio sam tempo za oko 20 sekundi po kilometru i smirilo se. Kod studentskih domova, tačno je 19 km, vratilo mi se malo snage da postepeno pojačam i kada sam u Đure Đakovića skrenuo kod Ekonomske škole doviknuo sam jedno trkaču Zoliki iz Kanjiže: „Idemo generacijo“! Možda ga je to malo naljutilo, jer sam ga sustizao, pa je on naglo pojačao, ispratio sam ga, pojavila mi se nova snaga, pa sam čak i na korzu uspeo da poslednjih 300 metara pređem u nekom polusprintu videvši da ulazim ispod 1:45, što je i bio osnovni cilj.

Sledio je zatim oporavak u prostoru za finišere, odnosno u startno-ciljnoj zoni. Prvo sam lagano odgrevao ili bolje rečeno istrčavao u krug po trgu oko 5 minuta, uradio sam zatim i malo istezanja. Susreo sam se sa Nebojšom Vujković Cvijinom koji je sa Bikova, ali živi i radi u Novom Sadu. Popili smo zajedno finišersko pivo, pojeli komad štrudle, pričali malo o trčanju, životu i daljim planovima. Prisetili smo se nekih zajedničkih ranijih trka. Radi oporavka sam popio još jedan rastvoren magnezijum u vodi koji su delili, kao i flaširanu voda-vodu. Otišao sam na presvlačenje u obližnji Dom vojske, a zatim sa delom Tronove ekipe sačekao proglašenje, pa smo zajedno otišli na piće u Kafe Priču. Tronovci su kao i obično generalno imali dosta uspeha. Jamanta je u ženskoj konkurenciji bila treća, Đurika i Ćira takođe, ali u kategoriji. Nemanja je zauzeo prvo mesto na 5 kilometara. Martina je izgubila plasman na postolje na 10 km zbog pogrešnog usmeravanja, Rapić je ispod 42 minuta istrčao 10 kilometara i ušao među prvih deset. Bogdan je doživeo mali kolaps ali se relativno brzo oporavio. Finiširao je za nekih 2:23, ali mu je u cilju pozlilo, imao je nizak pritisak 92 sa 50, pa je hospitalizovan u obližnjim kolima hitne pomoći gde je primio infuziju. U kafe Priči dobro mi je leglo još jedno pivo, kao i palačinka sa namazom od pistaća, vanile i malina. Tu se našao i Nemanja Katanić iz Beograda, organizator Beogradskog (noćnog) zimskog polumaratona.

Zadovoljan sam bio ovim nastupom i pored problema u savlađivanju staze, pa su se u glavi počeli rađati planovi za kraj leta i plodnu trkačku jesen, ali videćemo kako će biti sa treninzima, zdravljem, poslom.