10. reciklažni maraton, 11.12.2023.

10. reciklažni maraton, 11.12.2023.

     Izveštaj sa ove trke pišem skoro dva meseca posle. Pomalo nezadovoljan što nisam uspeo istrčati još jedan maraton, jubilarni za organizatore, pomalo umoran od trčanja i obaveza u školi i još nekih lekarskih pregleda koje sam obavljao tokom decembra, pisanja jednog rada iz istorije Petrovaradina, odlagao sam pisanje ovoga izveštaja. Uprkos neuspešnom maratonu, mogao bih reći da je na kraju ovo ispao jedan solidan trening-polumaraton za mene. Susreo sam se sa mojim Tronovcima, a video sam i još neke trkače koje nisam dugo sretao. Takođe mi je bilo drago što sam susreo kolegu Petra profesora fizičkog, Nebojšu Vujković Cvijina i Raša- Vladimira Raškovića koji se oporavlja polako od nesreće na poslu. Odustao sam „na vreme“ usled tegoba sa stopalom i iscrpljenošću, odnosno umorom organizma.

Dan je bio tmuran, prohladan, maglovit sa nešto malo sitnih padavina. ARK Fruška gora se pokazao ponovo kao dobar organizator. Brži start me je opet koštao kakve-takve nade da bih možda mogao da završim ceo maraton. Mislim da bih ipak agoniju samo produžio time. Prvi od šest krugova nije nagoveštavao da ću da imam većih problema. Polovinom drugog kruga osetio sam da uopšte nemam svežinu, da se naglo umaram, a plantarna fascija desnog stopala prilično neugodno boli. Kada sam bi na polovini trećeg kruga do trčanja mi uopšte više nije bilo, veoma mi je opala brzina. Poželeo sam da odmah odustanem, ali ipak sam odlučio da ću bar da završim polumaraton. To sam zaista i uspeo. Na kraju je peis bio negde oko 5 minuta po kilometru u proseku. Na stoliću u startno-ciljnoj zoni nalazila se moja okrepa u vidu termosa sa mlakim izotonikom koji sam uzeo posle svakog kruga zaustavljajući se, ali to mi nije puno pomoglo što sam kasnije video po urinu i iscrpljenosti.

Pod šatorom u startno-ciljnoj zoni poslužio sam se kuvanim vinom i čvarcima sa malo leba-tipično vojvođanski i veoma mi je prijalo. Postalo mi je naglo hladno pa sam požurio u salu Difa na okrepu i presvlačenje. Utešio sam se okrepom i razgovorom sa nekim trkačima. Pokupio sam sendvič i polako odšetao ka Petrovaradinu. Desno stopalo me je bolelo i tokom šetanja. Mislio sam o ovoj trci usput i svojoj odluci da je ranije završim. Nisam se pokajao zbog toga, to je u tom trenutku bila moja realnost. Verujem da bih do 30 km nekako izdržao vukući se, ali to bi samo pojačalo simptome povrede i iscrpljenosti. Ponekada je potrebno da čovek prihvati svoja ograničenja. I ostali su me potpuno razumeli. Razmišljao sam usput i kako da tokom naredne kalendarske godine planiram trčanje, da li da trčim trke i koje.

Nakon što sam sinoć pronašao fotografije sa ove trke i ponovo pogledao rezultate video sam da nisam više u kategoriji „did not finished“,nego da sam čak prvi u kategoriji onih koji su završili 4 kruga ili 28 kilometara, što takođe nije tačno, jer sam završio polumaraton tj. 21,2 km po mom garminu, za 1:46:21, a tako ću trku i voditi, a verovatno je problem za organizatore da tako označe ovu trku jer je „pravi“ polumaraton startovao 50 minuta kasnije u 11h. Sve u svemu i ovo je jedna lepa uspomena.