WIZZ AIR SOFIA MARATON, 13.10.2019

WIZZ AIR SOFIA MARATON, 13.10.2019

 

Maraton na antibioticima

 

Prošlo leto nakon atletskog trening kampa na Žabljaku sam povećao obim i jačinu treninga. To mi se vratilo i urodilo plodom dobrim rezultatom na ovom maratonu, mada je moglo i sasvim suprotno da se završi. Ovo je priča kako sam polubolestan i pijući antibiotike postavio novi lični rekord u maratonu.

 

Priprema trke

 

Budući da mi je jedna od želja da istrčim bar jedan maraton u svim susednim ili obližnjim državama, još krajem maja sam uplatio startninu za maraton u Sofiji za oktobar, čak sam i bukirao smeštaj u nekom hostelu u centru.Treniranje u kampu Tomislava Aškovića sa Zdravkom Mišovićem pojačalo mi je motivaciju da pokušam da poboljšam lični rekord u maratonu i bar se malo približim kvalifikacionoj normi za Bostonski maraton, jer što se kaže nikad se ne zna. Celu 2018-tu i prvu polovinu 2019-te sam veoma solidno ili bar redovno trenirao, sistemom 6+1, to jest 6 dana u nedelji trčim po jedan trening, a jedan dan kada ne trčim idem na plivanje, naravno uz još neke vežbe. Ovim sistemom treninga sam postizao sedmičnu kilometražu od oko 80-90 kilometara ili mesečnu oko 360-400 kilometara, ponekada i manje, ali je uvek bio akcenat na nedeljnoj dužini. Kada sam Tomislavu Aškoviću bojažljivo spomenuo da bih voleo da lični rekord u maratonu i pored loše tehnike trčanja poboljšam i spustim ispod 3h i 15min, ako ne već na 3h i 10 min što mi deluje nedostižno on mi je rekao, pomalo iznenađen da već imam podosta maratonskih trka, da to nije nemoguće, ali da maraton zahteva veliki obim treniranja. Frapirao me je donekle kada mi je predložio nacrt treninga koji je glasio: deset treninga sedmično ili oko 150km, oko 600 km mesečno, subota i nedelja po dva treninga dnevno i još jedan radni dan kada imam najmanje posla. Naravno nisam se oseća dovoljno spreman da pređem na ovaj nivo, ali ovo leto sam zaista trenirao mnogo više nego prethodnih. Dok nije bilo nastave dostigao sam nivo u julu i avgustu od 9 sedmičnih treninga, utorkom i četvrtkom po dva puta, a kada je počela nastava sveo sam ipak na 8, samo sredom dva puta uz još jedno plivanje ponedeljkom. Većinu sedmica sam završavao sa preko 100 kilometara, čak do 130. U julu sam imao pretrčanih oko 430, u avgustu 530, a u septembru oko 445 kilometara. Posle slabog rezultata na noćnom maratonu krajem juna u Novom Sadu oko 3h:45min, gde zapravo ni nisam očekivao neki dobar rezultat tokom leta sam istrčao solidno tri polumaratona, svaki mesec po jedan, u julu na Žabljaku u sklopu priprema, u avgustu u Rumi i u septembru na Paliću-vinski, gde je staza bila kraća, poboljšavajući rezultate. Početkom oktobra počeo je da me stiže umor, a i povreda sam se plašio budući da je bilo naznaka da ih može biti, posebno leva noga.

 

Poslednja sedmica i iznenadna bolest

 

Bio sam zadovoljan kada sam prohladnog nedeljnog jutra 6 oktobra odradio poslednju dužinu od oko 20km u Subotici priželjkivanim tempom maratona od oko 4:30-4:35/km i pored povremenog peckanja u svodu desnog stopala koje se javlja kod svake dužine u poslednje vreme kod mene. Otišao sam taj dan u Bačku Topolu na proslavu krštenja sina sestre od ujaka Jelene. Nisam odoleo preobilnoj gozbi u vidu švedskog stola u jednom restoranu. Poput mnogih baš sam se najeo, još sam i kući kasnije uveče ponešto večerao. Prve tegobe u vidu nadutosti i bola u stomaku sam osetio u ponedeljak pred jutro. Nekako sam odradio i plivanje ujutro i kraći trening predveče, a između sam baš imao dug dan na poslu. Bez obzira što dijareju nisam imao, koristio sam probiotik, osećao sam blaže pečenje u utrobi i bol u slabinama sa strane. Narednu noć sam i pored uzimanja čaja za smirenje i opuštanje odspavao svega par sati. U utorak kada mi je sva sreća lakši dan na poslu zatražio sam medicinsku pomoć i zahvaljujući mom bivšem učeniku Dragić Dejanu koji radi u Kerskoj ambulanti bio sam primljen na pregled toga dana. Pre toga sam zahvaljujući upotrebi analgetika-diklofenaka odspavao par sati. Problem je bio da kako god legnem osećam ne suviše jak, tup, ali neprijatan bol sa obe strane i prednje i leđne. Bol jedino umine kada sednem i savijem se, ali tako nikako nisam mogao zaspati. Lekarka me je uputila u laboratoriju da uradim analize. U utorak uveče sam solidno sa smanjenim obimom uradio zajednički trening-„zverinjak“ u Dudovoj napomenuvši kratko da se baš i ne osećam dobro. Bol se naredne noći intenzivirala, osećao sam upalu sada sve više u predelu bubrega. Cele noći sam pokušavao da zaspem, ali nije išlo, samo sam se okretao, ustajao i sedao, progutao sam dva analgetika, stavljao i rakiju na bokove, pre toga i Šanjinu gavezovu mast. Pokušavao sam da meditiram, da se molim, da preispitujem svoj život, uhvatila me tih noćnih sati depresija, pomalo i očajanje, počeo sam da hipohondorišem, mislio sam o kanceru, o smrti. Dosta iscrpljen sam dočekao sredu ujutro, kada sam otišao do laboratorije u Higijenskom, odneo urin i dao krv. Budući da sam popodne radio pokušao sam da par sati pre podne otspavam prgutavši jedan extra panadol i uzevši u Bioradnji prirodni sok od cvekle i šargarepe. Jedva sam sat vremena dremnuo. Spremao sam se da otkažem put za Sofiju i učešće na maratonu, a činilo mi se da neću moći ni raditi taj dan. Seba se javio da mi je uradio osiguranje za put i trku, a mene je bilo blam da mu saopštim da to sada ničemu ne služi. Nisam znao šta bih učinio da se upala smanji i da neugodan bol eliminišem, razmišljao sam da odem u Hitnu u Petefi Šandora da zamolim da mi „roknu“ neku jaku injekciju da se skroz stondiram, ali je to dosta daleko, a plašio sam i da će da me odbiju. Sinu mi spasonosna misao da imam jednu kutiju jakog antibiotika Hemomicina koji mi je propisao još doktor Marko Sente- orl, u junu, kod koga privatno povremeno idem, ali tada mi se stanje naglo poboljšalo pa nisam iskoristio taj lek. Tražeći slamku spasa, nesiguran da li će mi to pomoći ili odmoći, jer zapravo ni ne znam šta mi je na kraju, pročitavši pažljivo uputstva, zgutah dve tablete i za samo sat vremena osetih kako neugodan osećaj u utrobi i bokovima splašnjava, a bol se smanjuje. Nada se polako vraćala, moći ću da radim i spavam, a i vratila se želja da na put za Sofiju ipak krenem i u nedelju ujutro se pojavim u startnoj zoni. Vrlo mi je značila i podrška prijatelja Karesa koju sam primetio u sredu uveče. Narednih noći sam solidno spavao, san se vraćao, kao i psihološka stabilnost. Nedelju dana pre toga našao sam ekipu za put i veoma povoljnu varijantu prevoza i smeštaja.

 

Organizacija putovanja i odlazak

 

Do početka oktobra sam bio ubeđen da ću na maraton u Sofiju putovati sam i ako sam znao da će biti naših trkača. Preko feisa sam koju nedelju pre kontaktirao našeg poznatogmaratonca i poznanika sa nekih putovanja Filipović Dragišu-Filipidesa koji je već više puta trčao u Sofiji, ali ove godine se nije prijavio. On mi je savetaovao da pogledam na sajtu sofijskog maratona spisak prijavljenih iz Srbije pa da se sa nekim povežem. Mali je problem što na sajtu sofijskog maratona stoji ime prijavljenog i samo prvo slovo prezimena uz državu. Gledajući imena naših državljana u početku mi ni jedno ime nije delovalo poznato. U jednom momentu pročitah Nenad G. i setih se da bi to mogao biti Glušac sa kojim sam putovao na neke trke. Potražih ga na fejsu i preko mesindžera kontaktirah. On potvrdi da planira da trči maraton u Sofiji i uputi me na Nenada Ristića iz Kragujevca. U četvrtak 3.oktobra deset dana pre trke uspostavih kontakt sa Ristićem iz Kragujevca koji reče da ima kombi kojim će ići u Sofiju i da imaju još jedno mesto, te sam se vrlo obradovao. Rekao je da će smeštaj pronaći taj dan na bukingu i da mogu i ja sa njima. ( Cena prevoza i smeštaj me je ukupno izašla 35 eura, Nenadu sam na početku putovanja dao u dinarima 4200). Dva puta smo se taj dan čuli. Meni je u petak 4. oktobra isticao rok kada mogu bez troškova preko bukinga da otkažem boravak u Nice place graf Ignatiev Hostelu koji sam bukirao još u maju i to sam i uradio budući da je Nenad našao smeštaj za nas šestoricu u nekom „Hachtag hostelu“ u centru Sofije.

 

Zadovoljan sam dočekao prvi vikend u oktobru, vikend pre puta i maratona, kada su početkom sedmice počele tegobe sa zdravljem. Vrhunac bolesti i početak poboljšanja započeo je u sredu pred trku i kada je uzimanje antibiotika u zadnji čas prelomilo da krenem na put uradio sam dva poslednja treninga u četvrtak i petak ujutro, nešto malo manje od 10 kilometara. I pored dubinskog umora zbog borbe sa bolešću i uzimanja lekova, kao i sa nespavanjem osećao sam se sigurno i spremno. U petak uveče, 11.oktobra žurno sam posle posla sa već pripremljenim stvarima krenuo ka Novom Sadu. Da nisam našao Ristićevu ekipu morao bih tu celu noć da putujem do Niša, onda da presednem za Sofiju i neispavan ujutro stignem. Ovako sam uveče bio kod mojih u rodnom Petrovaradinu, na miru večerao, odspavao i još po mraku krenuo u subotu ujutro za Beograd. Ristić mi je javio u petak uveče da dođem na Nisovu pumpu kod Steka u Beogradu na auto-putu E-75 iza čuvene Gazele. Uz pomoć gugla sam lako pronašao još veče pre na mapi gde mi je odredište i odlučio sam da sa glavne autobuske stanice u Beogradu peške odem dotle i nisam se prevario jer mi je trebalo oko pola sata da pronađem odredište sve sa silnim semaforima u prometnoj ulici kneza Miloša u Beogradu. Dogovor je da kod Steka budem u 8 i 30h, a budući da sam stigao sat vremena ranije seo sam u obližnji restoran popio kapućino i doručkovao. Na izlasku iz Stek restorana sretoh Nenada Glušca i započesmo priču. Malo iza pola devet smo se svi skupili. Nenad Ristić, zaposlenik Doma za starija lica „Pčelice“ iz Kragujevca, najvećeg takvog u Evropi je sa svoja dva štićenika Markom i Bogdanom stigao po nas kombijem. Posadu su još činili Rade Obradović, beogradski trkač i planinar-veteran, Kristijan Stošić, jedan od najboljih maratonaca i dugoprugaških trkača u Srbiji u poslednjoj deceniji i mlađani Stefan Karajanković, rođak Olivere Jevtić i do pre koju godinu profesionalni fudbaler u Belorusiji i Islandu. Na autoputu kod izlaza za Paraćin smo pokupili Baneta Stojanovića iz Zaječara, maratonca i ultramaratonca.

 

Po izuzetno lepom i toplom vremenu naš put ka jugoistoku je uspešno započeo. Sedeo sam napred sa Ristićem koji je bio vozač i Stošićem koji je na mobilnom povremeno gledao prenos iz Beča gde je Eliud Kipčoge probijao granicu iz snova i postajao prvi čovek koji je uspeo da maratonsku distancu 42195m istrči ispod dva sata (1:59:40) i ako uz razne vrste pomoći i pri idealnim uslovima, tako da svetska atletska federacija ovo ne računa kao zvaničan svetski rekord. Malo sam i čitao horor klasik koji sam poneo sa sobom, Drakulu Brema Stokera, a malo sam i dremuckao. Nešto iza podneva stigosmo do Dimitrovgrada ili Caribroda, naselja koje se nalazi u našoj državi dva kilometra od bugarske granice, a ranije je pripadalo i Bugarskoj. To je manja varoš pomalo orijentalnog izgleda sa dobrim roštiljem, jeftinim kolačima, mogućnošću da se kupi jeftino boza u poslastičarnici. Tamo smo svratili na piće i napravili pauzu. Dosta brzo smo prešli granični prelaz Kalotinu i nakon 10-15km drndanja po turskoj kaldrmi pošto Bugari obnavljaju pored nje jedan deo autoputa polako počesmo kraj okolnih brda da se približavamo visoravni na kojoj je smeštena Sofija, druga najstarija prestonica u Evropi. Prošli smo najpre pokraj Slivnice gde smo iz vozila videli ogroman natpis na obližnjem brdu posvećen 130-godišnjici bugarskog ujedinjenja 1885-2015, kao i orden legije časti. Sa druge strane puta bio je spomenik poginulima u bici kod Slivnice, kada su Bugari tu porazili našu vojsku iste 1885, što je jedna neprijatna epizoda u našoj novijoj istoriji. Podsećam da je srpski kralj Milan Obrenović odlučio te godine da zbog ujedinjenja kneževine Bugarske i Istočne Rumelije tada objavi rat Bugarskoj i da napadne misleći da su ovim događajima ugroženi interesi Srbije i da su time poremećene odredbe Berlinskog kongresa iz 1878. I ako je srpska vojska tada u početku dobro napredovala, zauzela na severu Vidin, krenula ka Sofiji, ali je kod Slivnice prvog većeg mesta od granice doživela neprijatan poraz. Zahvaljujući Austro-Ugarskoj tada smo sklopili povoljan mir i sačuvali teritoriju.

 

U kasnim popodnevnim satima, po bugarskom vremenu koje ide jedan sat napred stigli smo u Sofiju i vozili se njenim širokim bulevarima. Nenad je najpre vozio Kristijana u velelepni hotel Moskvu gde je on imao smeštaj budući da je sutradan trebao da bude „peismejker“ Oliveri Jevtić na polumaratonu. Tamo je bio smešten i Stefan iz našeg kombija, kao i Stenli Kipruto, simpatičan Kenijac-Užičanin koji obično trči sa Oliverom, a tu je takođe bio i Milan Mitrović, još jedan sjajan trkač član užičke Mladosti.. .Zatim smo potražili hotel u kome je bio smešten Rade Obradović i njega odvezli. Konačno smo krenuli da pronađemo i naš skromni smeštaj u centru Sofije. Uz malo peripetija smo se smestili i nas šestorica. Dobili smo dve sobe na trećem spratu koje su bile spojene, ali sa vratima između. Hostel je bio lepo sređen, ali imao je i dosta nedostataka. Naprimer brava na vratima naše sobe je bila pokvarena i vrata se nisu mogla uopšte zaključati, a Nenad se više od pola sata mučio da je popravi. U jednoj sobi su bili smešteni Nenad Ristić sa svoja dva pulena iz doma Markom i Bogdanom, oni su trčali polumaraton, dok smo u sobi sa pokvarenom bravom bili smešteni Nenad Glušac, Bane i ja koji smo trčali maraton. Konačno sa približavanjem večeri i sumraka smo se odvezli do expa na prelepom trgu nedaleko od sofijskog univerziteta Ćirila i Metodija. Expo nije bio nešto naročito, smešten je u nekim napravljenim šatorima. Startni paket je bio solidan, ali skroman: jedna osrednja torbica plave boje, istu takvu sam dobio na istanbulskom maratonu pre četiri godine samo je bila crvene boje i sa drugačijim natpisom, unutra je pored startnog broja sa čipom bila i dry fit asiks majica bele boje sa logom sofijskog maratona, odnosno njihovog glavnog sponzora wizz aira-avio kompanije, kao i vaučer na 20 eura za let wizz air kompanijom koji važi narednih godinu dana. Bile su tu još neke reklame i trasa trke. Pasta partija nije bilo. Vratili smo se u smeštaj sa namerom da odšetamo do starta, budući da on nije na istom mestu gde i expo, da bi sutra lako i na vreme došli do njega. Zbog mnogo obaveza i razvoženja ljudi, nervoze zbog brave, Nenadu Ristiću je skočio pritisak pa je morao da prilegne, a Glušac, Bane i ja smo otišli u laganu šetnju. Uverili smo se zaista da se za 10-15 minuta stiže do startno-ciljne zone pokraj galerije umetnosti kroz jednu rusku četvrt. Obišli smo i glavni sofijski hram, patrijaršijsku crkvu svetog Aleksandra Nevskog koja je skoro čitav XX vek bila najveći pravoslavni hram na Balkanskom poluostrvu dok nije završena crkva sv. Save u Beogradu. Prelep orjentalni-vizantijski izgled sa zelenkastim kupolama, dok na zidovima dominira bela boja. Nisam ipak video unutrašnjost. Veče je uveliko odmaklo, prodavnice nisu radile, nismo našli ni jednu menjačnicu, vraćali smo se u smeštaj na spavanje.

 

Noć pred maraton i jutro pred trku

 

Oko deset sati po našem vremenu ili 23 po bugarskom otpočinusmo. Neki stranci su se veselili na obližnjim terasama koje su se osetile na duvanski dim i neku gandžu, ali nisu bili jako glasni. Pre toga smo pripremili opremu za trčanje za sutradan. Prvi deo noći sam solidno odspavao i brzo sam zaspao. Negde iza pola dva sanjiv sam morao do toaleta gde se neki stranac gost hostela spremao za spavanje i pozdravio me sa „Hi“, na šta sam mu i ja pomalo bunovan odgovorio. Nakon povratka u postelju nisam mogao odmah zaspati, čuo sam kako na momente Glušac hrče, mada mi to nije toliko smetalo. Alarm na mom mobilnom se oglasio neki minut pre šest. To je bio znak i za Baneta i Glušca da ustajemo, a u susednoj sobi se probudio i Nenad Ristić koji ima lak san i pitao nas je zašto smo tako rano ustali. Pre paljenja svetla i mog uobičajenog kuvanja kafe u plastičnom kuvalu bio sam pod utiskom erotskih snova pred samo jutro. Taj segment mi pomalo nedostaje u ovom delu života, mada prethodne sedmice gotovo da nisam obraćao pažnju na to, budući da me je bolest stavljala na ozbiljno iskušenje i da sam mnogo razmišljao o maratonu. Sada neću ulaziti u detalje sadržaja snova, ali pomislih kakav bi ovo mogao biti znak. Da li to znači da ću baš pući na maratonu ili naprotiv da ću dobro ići i napraviti dobar rezultat, pitao sam se. Kafu sam skuvao u zajedničkom kupatilu za ceo sprat budući da mi je tamo utičnica bila najzgodnija. Lagano sam je pijuckao uz bio-čokoladu sa stevijom. Uspeo sam da se konektujem na wi-fi hostela i vrtim malo vesti iz naših krajeva. Doručkovao sam lagano pripremljeno iz torbe, bananu, malo plazme i još ponešto. Malo sam čitao. Dogovor je bio da stvari spakujemo i pre trke odnesemo u sobu za prtljag na prizemlju, a dokumenta, pare i telefon da stavimo u zajednički sef u hostelu. Spremio sam stvari koje ću nositi u zajedničku garderobu kraj starta, pre svega stvari za presvlačenje i odlučio da krenem sat vremena ranije.

 

Put mi je bio poznat od ranije, ali sam ga još skratio. Jutro je bilo donekle sveže, ali sunčano. Prođoh pored velelepne patrijaršijske crkve Aleksandra Nevskog iza čije kupole se pomaljalo sunce. Nedaleko od staze kuda sam prolazio nalazio se spomenik poznatog bugarskog cara Samuila za koga sam još krajem perioda SFRJ u osnovnoj školi učio da je bio poznati makedonski vladar. Njegovo snažno carstvo je nakon bitke kod Belasice srušio jedan od najvećih srednjovekovnih vladara, vizantijski car Vasilije II, zbog toga i prozvan Bugaroubica, nakon bitke kod Belasice 1014. godine. Ovaj spomenik sam na moje zadovoljstvo još sinoć primetio za vreme večernje šetnje. Skratio sam trasu prošavši kroz mali park koji me je odveo u portu ruske pravoslavne crkve sv. Nikolaja. Tu sam ugledao spomenik Aleksandru Sergejeviču Puškinu, velikom romantičarskom pesniku. Zastao sam u tišini jutra u ovoj maloj oazi zaklonjenoj crkvom, Puškinovo lice je bilo nekako dijagonalno okrenuto. Umetnik ga nije prikazao ni iz profila ni anfas, bar je meni tako izgledao. Kao da je izbegavao da se susretne sa pogledom bilo kojeg prolaznika. Setih se Puškinove tragične smrti u dvoboju, toj surovoj zabavi dendija i boema onoga vremena. Nakon par trenutka se okrenuh ka maloj crkvici sa kupolama u vidu lukovica koje su delovale kao pozlaćene, a možda i jesu to bile. Na zadnjoj strani kupole bila je i ikona Nikolaja čudotvorca. Mahinalno se prekrstih i nastavih ka svome cilju. Startna zona se polako budila. Lagano sam se presvukao u šatoru, predao stvari, uključio garmin, obavio još jednom toalet i polako krenuo na zagrevanje u obližnjem parku koji je bio veoma lep. U njemu su bile raspoređene klupe, oko velike fontane. U dnu se nalazila i česma sa pijaćom vodom. Sa leve strane je bila monumentalna građevina pozorišta Ivan Vazov i jedan veći plato na kome sam uradio nekoliko ubrzanja. Još je bilo sveže, ali nije mi bilo hladno. Dobro sam se osećao. Desetak minuta pre pola deset uputio sam se ka startnoj zoni lagano. Nije bila velika gužva, budući da sofijski maraton nije toliko brojan i s obzirom da je razdvojen start maratona i polumaratona za 15 minuta, što je veoma pametno, jer je manje nervoze i guranja. Bio sam desetak metara iza elite, dobro sam mogao da vidim glave desetak Afrikanaca u prvim redovima.

 

Tok trke

 

Odbrojavanje je počelo i usledio je start. Nakon 200 metara izbegavanja gužve i u malo sporijem ritmu, jurnuo sam našavši se na širokom bulevaru. Prvi kilometar mi je po običaju bio malo prebrz 4:14, a i drugi me je više držao adrenalin 4:18. Znao sam da je potrebno da malo usporim. Krajolik je prvih pet krugova veoma zanimljiv. Na prvom kilometru sa desne strane je velika sofijska džamija, prošli smo uskoro i kraj bugarske skupštine koju nismo razbucali kao u onoj našoj izreci. Jedan deo smo prolazili po kaldrmi, kockicama po kojima nije uvek lako trčati. Tu je bila i zgrada univerziteta Ćirila i Metodija. Trasu maratona čine dva velika kruga, okrepe su na svakih 5 kilometara, uglavnom voda, mada je bilo i malo izotonika i nešto voća na par okrepa. Dobro sam se držao. Izašli smo nakon sedam kilometara na širok put, sa desne strane nam je bio grandiozan fudbalski stadion. Čini mi se da je to stadion CSKA, bar predpostavljam, budući da je stadion Vasil Levski u centru, bliže ekspa. Sutradan se u Sofiji spremala fudbalska utakmica kvalifikacija za evropsko prvenstvo Bugarska – Engleska. Nakon 8 kilometara obiđe me jedan crnac u pratnji jednog belog trkača. Svestan sam bio da su to vodeći trkači u polumaratonu koji je startovao 15 minuta kasnije. Nisam odmah skontao da je taj crnac bio „naš“ Stenli Kipruto, a belac do njega koji je na kraju pobedio bio je poznati bugarski trkač Jolo Nikolov koji je završio sa oko 1:07, dok je Stenli imao oko 1:09. Za oko minut obišao me je Kristijan Stošić koga pozdravih. Začudio sam se kada nisam video Oliveru iza njega. Posle sam saznao da je Olivera odustala od trke u dogovoru sa trenerom Slavkom Kuzmanovićem, jer je prehlađena i ostala je u hotelu. Stošić je zauzeo na kraju četvrto mesto sa 1:13:58. Široki bulevar sa nekoliko traka u jednom pravcu vodio je u predgrađe Sofije, nakon blokova zgrada pred nama su bile široke poljane, neke firme i autobuska stajališta. Okret je bio nakon 13 kilometara ispod jednog podvožnjaka u drugu traku. Ritam mi je u povratku ka gradu još bio veoma dobar, od 15 do 20-tog kilometara negde oko 4:35. Malo sam, osećao peckanje u desnom stopalu. Sledio sam neka dva mlada Rusa sa majicama u njihovoj nacionalnoj boji, ali sam ih zaobišao sa još jednim stasitim mladićem sa naočarima za sunce pri kraju prvog kruga. Polumaraton sam prošao još dosta svež za 1:35:20. Krenuo je drugi krug. Nakon 23 kilometara sam uspešno konzumirao magnezijum u prahu iz zadnjeg džepa, malo nespretniji sam bio kod okrepe na 25-tom kilometru, ali je i to dobro prošlo. Trčao sam rame uz rame sa visokim mladićem ili bolje rečeno čovekom koji me je negde na 28 kilometru upitao pročitavši moje ime sa startnog broja Dominik- Bulgaria? „Nou, Serbia“, odgovorih, a on doda Teodor-Grecia“!. Razmenismo i kratko i učtivo „Nice to meet you!“ da bi bili što više skoncentrisani na trčanje. Osećao sam da imam još rezerve. Procenio sam da je nakon 33 kilometar vreme da uzmem drugi magnezijum u prahu. Stomak m je bio malo ruiniran i nestabilan jer sam još uvek uzimao antibiotike, a pre par dana sam progutao nekoliko analgetika i popio i dva ferveksa. Osećao sam da mi se creva pune i da sve više imam potrebu za velikom nuždom, a i magnezijum proteruje. Ipak potreban je mišićima. Prošlo je punih 36 kilometara bez većih problema. Tada je počela kriza. I ako sam malo ostavio Teodora iza sebe, nakon 37 km sam prvi puta bio iznad 4:40, nakon 40 kilometara sledi uspon na jedan nadvožnjak i tu noge kao da su mi se oduzele, utrnule su i gubile su elastičnost pokreta. Osećao sam blagu mučninu. Znao sam da je kraj blizu i da u džepu imam dobar rezultat. Zgrabio sam poslednju okrepu, otpio par gutljaja polio se po licu, skupio još malo snage, 41 kilometar mi je bio najlošiji svega 5:08 je pokazivao peis, krenuo sam kroz par poslednjih ulica.

 

Pogrešno skretanje

 

Ljudi je na ulicama bilo sve više, maglilo mi se malo pred očima, trčim 42-i kilometar. Izbijam na okrugli trg gde je patrijaršijska crkva sv. Aleksandra Nevskog. Nema nikog ispred mene. Na trenutak se zbunih i odoh sa desne strane postavljene trake, posle 50-70 metara svatih da nema dalje. U tenutku me obuze očaj, trčeći sam raširio ruke i povikao iz svega glasa: Kuda? Shvatio sam da sam pogrešno skrenuo. Prolaznici su me gledali i jedan, možda je to bio redar koji očito nije bio na pravom mestu gde je trebalo, pokaza mi da idem okolo, nazad 50 metara. Poslednjim snagama potrčao sam nazad u polukrugu tražeći izlaz, u tom trenutku mi se činilo začaranog trga sa patrijaršijskom crkvom. Videh kako me je Grk Teodor sa druge strane trake zaobišao, kao i još jedan lik. Ipak brzo nađoh izlaz i pravu putanju, izgubio sam po mojoj proceni oko 150 metara i možda pola minute. Još dva skretanja do cilja. Jedna kratka nizbrdica, gde stigoh dečka koga je uhvatio grč. Skretanje u ruskoj četvrti, ciljna ravnina, poslednjih 300 metara, noge su mi otečene, nemam snage za jak finiš, ali ipak malo ubrzavam, semafor je na par metara, nazirem 3:14 i ono još nešto ne vidim. Utrčavam radostan i premoren.

 

Epilog nakon trke

 

Devojka-volonterka mi kači medalju oko vrata. Još ne mogu da poverujem da sam znatno popravio lični rekord. Garmin sam odmah ugasio on pokazuje 3:14:36 i pređenih 42,72 kilometara, dakle pola kilometara više od zvanične dužine maratona. Talasi sreće nadolaze, ali stvara se i zebnja oko srca, a šta ako mi nije očitan neki prolaz, šta ako me diskvalifikuju zbog pogrešnog skretanja, čime ne da nisam skratio stazu, nego sam je još produžio. Radost je ipak veća. Idem na istezanje jer su se creva malo smirila. Pokušao sam i da džogiram, ali nisam mogao. Od uzbuđenja nisam ni video gde se nalazi ciljna okrepa, sve samo neki štandovi sa reklamama garmina, raznih napitaka, neke hemije i ko zna koječega. Odlazim brzo i do plastičnog vecea i olakšavam se. Konačno pronalazim okrepu, samo nekoliko malih stolova, nešto slanih grickalica, malo banana i jabuka, limuna i koja kocka šećera. Ima i vode. Meni je dosta i to. Na jednom štandu je promocija bezalkoholnog piva sa malinom koje uzimam i lagano pijem dok čekam red na masažu budući da nije bilo gužve. Dve Bugarke mi mažu noge perskindolom, a pre toga me pitaju da li mi je potrebno nešto specijalno, na šta ja odovaram da nije. Ležem na leđa na jedan krevet. Masaža mi nije naročito prijala, jer jedna mi krvnički steže list na levoj nozi, osećam bol od koga uskoro dobijem grč u desnom stopalu. Skidam patiku i savijam nogu da prestane. Dolazi neka instruktorka i govori im kako da me polože i uhvate. Jedna od njih dve čučne i nežnije mi masira desno stopalo i žuljeve kod prstiju smeškajući se. Pita me da li sam popio magnezijum. Kažem joj da sam tokom trke uzeo dovoljno, a ona kaže da treba još sada. Tu je i Bane koji je završio i čeka na masažu.

 

Dok Bane čeka, odlazim po stvari i u šator za presvlačenje. Tamo nije gužva, nekoliko ljudi, a u ćošku sedi neka starija ciganka spremačica. Mrnđa nešto da li sam go, kako ja ne reagujem ona glasno reče: „Ne razbira“! Shvatih da se meni obraća, pa joj kažem doduše na srpskom da mi je baš svejedno da li ćeme gledati dok se budem skidao. Ona kao iz pristojnosti odlazi i stane na vratima šatora, osećam da me gleda i ako sam joj leđima okrenut. Navukao sam suve gaće i hteo sam da nabažem bokove Nimulid gelom za svaki slučaj plašeći se upale, kada mi ona priđe i pita me kao da li želim da mi namaže grbinu? Pristadoh i ona uze gel i namaže mi cela leđa za nekih 30 sekundi. Zahvalih i brzo se obukoh. Posle je napolju ponovo sretoh i oname pita: „Boli li grbina“ Daj za kave?“ Rekoh nemam Leva ništa i ona odmah ode. Nagradio bih je malo, ali u džepu sam imao samo sakrivenih deset eura, što je ipak bila prevelika nagrada za pola minuta posla. Pokupih Baneta, otidosmo još neke naše da potražimo. Sretosmo samo Stefana koji je trčao 10 kilometara. Otišli smo do šatora sa rezultatima do koga se ja jedva probih i zamolih da mi kažu rezultat za startni broj 207 na ime Dominik Deman. Kada mi čovek na engleskom odgovori „ Thre: forteen fortysix“ (3:14:46) oficial time, pao mi je kamen sa srca, da to je to, potvrđeno, lični rekord je poboljšan za skoro 4 minute, jer je čip vreme 3:14:37, a da nije bilo onog pogrešnog skretanja bilo bi verovatno ravno 3:14:00 ili čak ispod, ali to sada više nije važno.

 

Bane i ja smo otišli ka hostelu gde nam je ljubazna recepcionarka dozvolila nakon uzimanja stvari iz garderobe da se istuširamo. Popio sam poslednji antibiotik, sedeli smo u foajeu i čekali naše maratonce veterane. Uskoro se pojaviše Glušac i Rade. Rade je išao 5:20, a Glušac 5:27. Pojavio se uskoro i Nenad Ristić koji nas je oko cilja tražio. Složili smo se svi da što pre krenemo. Stošić je još ranije otišao za rodno Vranje, a mi smo u hotelu Moskva pokupili Stefana. Krenuli smo oko pola četiri popodne po našem vremenu. Bilo je veoma lepo, pravo miholjsko leto. Ni ovaj dan nisam uspeo nijedan euro da promenim, niti da kupim neku knjigu što sam priželjkivao, a poneo sam čak 80 eura. Čak nisam kupio ništa ni da jedem. Imao sam neke zalihe u torbi, bilo je dovoljno. Radost zbog dobre trke i ličnog rekorda je bila veća. Granicu smo brzo prešli i stali smo na pljeskavice u Dimitrovgradu.

 

Tokom vožnje kroz Srbiju uglavnom sam drndao telefon i ako mi to nije toliko običaj. Proveravao sam naravno rezultate. Sofijski maraton je ove godine imao 526 finišera, 435 muškaraca i 91 ženu. Pobedili su naravno crnci. Kenijac sa 2:15:59 je bio u fotofinišu za par stotinki brži od Marokanca, a treći je bio Etiopljanin. Kod žena je trijumfovala Etiopljanka sa 2:35:36 dok su dosta iza nje bile dve Kenijke. Sa mojim rezultatom sam bio 46 od muškaraca i 56 u apsolutnom plasmanu. Tražio sam plasmane mojih klupskih drugova iz Trona u Zagrebu i malo smo komentarisali u kombiju rezultate i predpostavljali kakav je bio zagrebački maraton. Pogledah zatim i kakav je bio obračun elite u Čikagu i sa žaljenjem konstatovah da je moj omiljeni trkač Galen Rupp koji se vratio nakon operacije, odustao, a da je u u fotofinišu pobedio Kenijac Lorens Čerono, jednog Etiopljanina, isto kao i proletos u Bostonu, dok je Kenijka Brižit Kosgei postavila svetski rekord kod žena sa 2:14:04. Naravno rezultata iz Novog Sada po običaju još nije bilo.

 

Veče je lagano padalo, a Nenad Ristić nas je za tri sata dovezao do Beograda gde smo bili malo iza 21h. Kod Steka smo se svi pozdravili i svako je otišao na svoju stranu, ja ponovo peške ka B.a.s.-u, gde je bila velika gužva i gde sam se načekao busa koji je kasnio, a usput smlatio i neki suvi burek sa sirom. Malo iza ponoći stigao sam u Novi Sad, odakle sam uhvatio taksi za Petrovaradin, malo odspavao, pa ujutro nastavio za Suboticu.

 

Još sam pomalo iscrpljen, pokušavam da oporavim organizam i lagano se vraćam treningu, nadam se da sam bolest prebrodio, jer da sam profi trkač i da sam išao na doping test sigurno bih zbog lekova pao. Novi lični rekord je tu, on iznosi kao i norma za Boston od pre dve godine, ova nova je još dosta daleko, ali sada o tome neću puno da razmišljam.