3. vinski maraton, Palić 21.9.2019.

3. vinski maraton, Palić 21.9.2019.

Moje prvo učešće na ovoj trci, koja je zapravo polumaraton, čak je i malo kraća nosi puno lepih utisaka, a i rezultatski je bila jedna od najuspešnijih. Ovo je trka koja ima atmosferu, za većinu učesnika rezultat je u sasvim drugom planu. Ona je festivalskog, karnevalskog tipa. Još kaka je vreme bilo lepo, skoro savršeno, poslednji vikend leta koje je na izmaku, ni suviše toplo, ali dovoljno da bi se uživalo. Čitava manifestacija je postala veoma masovna. Slike nam pokazuju šarolikost i maštovitost kostima, razdraganost i osmehe, svuda okolo vino i hrana kako reče naziv onoga časopisa. Predeli kroz koje trka prolazi su zaista maštoviti, a trčanje kroz Šupljak-Ludaš, divne vinograde i delimično oblaom Palića je zanimljivo, mada ne toliko pogodno za dobar rezultat. Moram odmah istaći i neke zamerke i ako je organizacija bila prilično dobra, podatak da su angažovani Zdravko Mišović i Sebastijan Ludajić sve govori. Osnovna zamerka za nas trkače rekreativce kojima je ipak stalo do rezultata je dužina staze i naziv. Mogu da razumem da se omaši 100 metara + ili -, ali oko 700 metara mi je previše (toliko je staza bila otprilike kraća). Da bi bio adekvatan trci, odnosno realnosti naziv bi trebao da glasi Vinski polumaraton. Sledeća zamerka je da i u sportskoj zoni može makar da se plati nakon trke jedna čaša vina na točenje, jer ne daje se svakome oko 1000 dinara za bocu vina, niti mu se plaća degustaciona zona ako nije veliki gurman ili ne može puno da popije. Treća stvar štrudla parti veče pre u Abaziji. Ideja je dobra, originalna, predpostavljam da potiče od Zdravka, ali kada čovek dobije samo parčence štrudle, doduše zaista ukusne, malo je. Verujem da nije do Mišovića, jer na njegovim putovanjima na trke u busu slede komadi štrudle sa makom ili orasima veličine šake jednog iskusnog zidara ili stolara pune nadeva sa mogućnošću repeta.

Predigra trke se odvijala u petak uveče. Jezgro naše Tronove ekipe se spontano okupilo na Velikoj terasi na Paliću oko 19h, gde smo podigli startne pakete, pa zatim otišli na piće u jedan pab. Zadovoljan sam sadržajem startnih paketa. U njima je bila trkačka majca sa logoom vinskog maratona, startnim brojem i zihericama, mapom trase, a i jednom porcijom slane pirinčane kaše. Bili su tu Jamanta, Martina, Đurika, Bogdan, Rapić i ja. Uz kafu, čaj, pivo i toplu čokoladu podgrevali smo atmosferu pred sutrašnju trku, pričali o očekivanjima i prijavljenim učesnicima, načinima ishrane. Posle oko sat vremena društvo se razišlo, a Bogdan i ja smo otišli na štrudla parti u stari palićki bioskop Abaziju. Tamo je bila dobra atmosfera, jedino je razočarenje bilo zbog veličine i količine štrudli, ali i to je spasao Zdravko koji je naišao sa Draganom i Dejanom iz Kule i za ceo sto naručio dva tanjira štrudli, tako da sam na kraju pojeo ipak pet komada. Pohvaljujem ovde organizatora zato što uz štrudle može da se degustira i vino, dok ga ima. Idući ka Abaziji kraj Male gostione, kroz obližnji park i splitskom alejom Bogdan mi je ispričao neke detalje poznatog istorijskog događaja „Mađarske revolucije iz 1956“ povezane sa Palićem iz sećanja njegovog oca koji je bio savremenik i očevidac i radio je tada kao carinik na Horgošu. Nakon štrudla partija Bogdan nas je odvezao nazad u grad.

Došlo je sunčano jutro trke. Pre nego što je Bogdan došao kolima po mene uspeo sam da pazarim u Maksiju i svratim do pijace. Došavši malo ranije, Bogdan je pronašao svoje telekomovce i otišao da podignu startne pakete, a ja smatrajući da je rano za presvlačenje i zagrevanje šetao sam oko Velike terase i do jezera razmišljajući i uživajući u prirodi. Sretoh Rapića i Adrijana već spremne za trku. Oko 10 i 20h odlučio sam da je zaista vreme da i ja učinim neophodne pripreme. U sportskoj zoni Velike terase se presvukoh u malim svlačionicama, predadoh stvari u garderobu i nakon toaleta ispred kojeg je donekle bila gužva, otiđoh na zagrevanje. Nešto malo nakon 11h, oko 2 minute posle, uz paljenje šarenih baklji u prvom redu pred startnom linijom, čiji dim nam je donekle smetao označen je znak za start. Probijajući se prvih sto metara kraj nekih, silovito sam krenuo na levo, obalom Palića ka muškom štradnu. Prvi kilometar uobičajeno hvatanje ritma, malo ga preteram, 4:08 malo brže od mojih ambicija. Sledila je živopisna staza. Trka ima elemente treila, jer oko jedna četvrtina trase dobrih 5 kilometra je po zemlji, travi ili sitnom šljunku. Skoro pogreših prvo skretanje baš ka obali i izgubih par metara. Dobar je osećaj trčanja po drvenom molu u samom jezeru nekoliko desetina metara, ali se izgubi na brzini zbor dva skretanja. Stigosmo do dela obale jezera koja je tu peščana što me je lično iznenadilo. Sunce se presijavalo u plitkoj zelenkastoj vodi Palića na tom delu peščane obale, ali u lepom prizoru nisam mogao da uživam budući da sam trkački bio naoštren. Oštećenim, ispucalim asfaltom na trećem kilometru trasa se nastavljala ka obilaznici oko Palića ka autoputu. Tu me presretoše Seba i Šanjo koji počeše da mi viču da na okrepnoj stanici moram da uzmem vina na okrepi jer mi neće priznati rezultat i da će me podvrgnuti doping testu na kome je diskvalifikovan onaj koji nema alkohola u krvi. Ostavismo sa leve strane okretnicu šestice, prolazili smo kroz takozvano vikend naselje. Odjednom utrčavamo na neki posed, shvatih brzo da je u pitanju vinograd. Grabio sam kraj poslednjeg reda loze. Na kraju omanjeg vinograda kraj nekog stola za okrepu gde sam spazio čaše i komade voća ljubazno me pozdravi jedna žena. Jedva da sam joj odgovorio jureći i gledajući gde je skretanje, da ne bih pogrešio put. Dokopah se opet asfalta, pa zatim kraj ogromne vinarije Zvonko Bogdan ka autoputu. Iznenadio me je prilično veliki nadvožanjak i ako sam znao da ćemo ga proći. Ima uspon, mada po meni ipak to nije najteži deo trke. Šupljak ili Ludaš u koji dođosmo me je iznenadio uređenošću, skladnošću, ima čak i autobuske stanice. Iz jednog dvorišta me je povijalo neko čupavo, kudravo kuče, ali je brzo odustalo. Držao sam tempo nešto malo ispod 4:15 konstantno do tada. Nekoliko trkača sam video kako je odmaklo stotinak metara ispred mene. Na osmom kilometru ponovno ulazim u jedan vinograd. Trčim zemljanim putem uz poslednji red loze i čokota kroz senku i sunce. Osim neravnina, konfiguracija terena je malo valovita. Shvatih da pravimo veliki krug kroz vinograd i učini mi se da je on prilično velik. Konačno na desetom kilometru izlaz ponovo na asfalt. Skrenuli smo u jednu ulicu i tu je otprilike bilo pola trke.

Nakon 12 kilometra nađoh se ponovo u jednom malom, ali sređenom vinogradu gde sustigoh jednog trkača u crnom koji je hodao, a ubrzo još jednog koji je malo usporio. Tek kada se približih prepoznah Adrijana Malagurskog koji je inače brži, ali mu nedostaje kako je i priznao treninga i kilometara u poslednje vreme. Prošao je i 13-ti kilometar i ponovo sam na kratko na asfaltu, ali ne zadugo. Usledio je jedan od najtežih delova trase po meni, kolski put kroz njive, dobra dva kilometara. Relativno je grbav, a na nekim delovima su zgažene strnjike od obranog kukuruza sa oguljenim klipovima-šapurikama na zemlji. Tempo mi zbog terena, a donekle i umora malo opada na nekih 4:22-4:23 po km. Na izlazu iz te nedođije uzeh gutljaj vode u trku i malo lice pokvasih na maloj okrepnoj stanici. 16-ti kilometar i konačno dobar asfalt. Preda mnom je odjednom ponovo iznikao nadvožnjak iznad autoputa. Shvatih da se vraćamo na Palić. Na jednom raskršću odjednom se stvori gužva, pojavila se gomila mladih, mnogi su hodali, a neki su sasvim lagano trčali ili se smejali. Shvatih da su to učesnici trke uživanja na 10 kilometara, od kojih većina šeta i uživa na okrepnim stanicama. Provlačeći se između njihovih redova utrčah u vinariju Zvonko Bogdan, najveću u kraju, lepo sređenu i sa asfaltiranim prilazima. Pred glavnim zdanjem restoranske zgrade razdragana gomila pleše, neki su odeveni u neke narodne nošnje. Jedva protrčah a da nikog ne zakačim. Jurio sam jednog momka u plavom dresu koji je bio dosta ispred mene, ali primetio sam da se razlika sve više smanjuje. Skrećemo sa asfalta ponovo na prašnjav put sa sitnim kamenčićima par stotina metara oko jezerceta, mislim da ga zovu mrtvo jezero. Ubrzo smo u ulicama Palića kroz koje je išla i jubilarna Tronova deseta trka 2017. godine i poslednji zvanični rođendanski polumaraton. Bliži se 20 kilometara. Sve sam bliže plavom trkaču, a i jednoj devojci u rozom. Prestižem plavog trkača pre vodotornja u parku. Na dugačkom šetalištu sam koje vodi ka Velikoj terasi i cilju. Očekujem da će biti još negde skretanje i obilaženje jer garmin je tek kod vodotornja svirao 20km. Plavi trkač se daje u sprint, a obojica prestižemo devojku, koja kao da je malo usporila. Na moje iznenađenje utrčavamo u cilj gde čujem Zdravkov glas. Gledam zvaničan sat koji je ispod 1:27, zaustavljam svoj garmin na 1:26:51. Shvatam da sam treći u generalnom plasmanu, a i u muškoj konkurenciji, za malo me je pretekao mladić u plavom koji se zove Jovan Jovanović, a iz Vršca je. Prvi je naravno Mikloš Bruner, Zdravkov učenik, kao što sam i pretpostavljao pre trke, došao je dobrih pet minuta pre nas. Zdravko nas poziva na kratak intervju. Radostan sam zbog plasmana, ali malo razočaran zbog skraćene staze, a kada malo razmislim verujem da je tačno mereno da bi rezultat bio od 1:29:40 do 1:30, ali ne mogu to sigurno znati, kažem nešto slično i Zdravku.

Usledilo je „treće poluvreme“ ili mogu reći neka vrsta afterpartija za mene i moje Tronovce. Najpre me je Bogić Srđan počastio čašom dobrog crnog vina, a budući da je Rapić Dragan bio degustaciona zona, a i Dragan Vugdelija, a naravno i Bogić, a Jamanta je osvojila takođe treće mesto u ženskoj konkurenciji, oboje smo dobili i po dve litre vina, flaše su počele da pristižu i da se otvaraju. Iz degustacione zone su nam izneli nešto rolovanih ćevapa i malo roštilj kobasice. Muzika je išla uživo. Počela su takmičenja u guranju burića. Često smo nazdravljali, bilo je vesalo, đuskao sam sa drugima uz muziku. Hvatala me je lagana opijenost. Poklonih se Dionisu ili Bahusu. Možda bih i postao njegov poklonik kada bi mi neka od ovih lepuškastih kostimiranih cura pala u naručje, krv je malo uzavrela i slične misli su se rojile uz blagu otupljenost. Pomalo sam pogledavao na sat, činilo mi se da me Dionisov nektar sve više obuzima, imao sam želju da još malo ostanem, ali sam iznenadno presekao i odlučio oko 16 i 10 da krenem, mada prekasno ili taman da mi 6-ca ode ispred nosa. Nisam hteo da uznemiravam Bogdana koji je čini mi se prilično uživao. Znao sam da je sledeća šestica za oko pola sata pa sam prošetao ka zoovrtu i do sledeće stanice, a taman pre dolaska busa, odjednom se i Rapić Dragan pojavio. Sedeći u busu prilično mi se prispavalo. Stigoh dobro u stan i smiraj dana iskoristih da uz kafu dođem sebi čitajući na terasi Istoriju mitskih zemalja Umberta Eka, a zatim se bacih pod tuš i upotpunosti razbistrih glavu i vratih se iz mitskih zemalja u ovu ponekad gorku realnost.