Segedin maraton, 3.6.2018.

Segedin maraton, 3.6.2018.

Lepo nedeljno jutro i blago sunce koje se pojavilo na istoku i obasjavalo prozor moje sobe već u 5h ujutro kada sam se probudio nije nagoveštavalo patnje i težinu maratona koji je bio pred nama u susednom Segedinu. Rano sam doručkovao baš zbog trke što obično ne činim, a prvo sam popio kafu po običaju. Đurika i Jamanta su došli kolima po mene, pa smo zatim otišli da pokupimo Peru Stevića. Bez velikih teškoća smo prešli granični prelaz Horgoš 2 koji se u 7h otvara zahvaljujući Peri čiji nam je bivši kolega na granici rekao da stanemo prvi pred rampu. Brzo smo pronašli prijavni centar koji je bio u jednoj gimnaziji nedaleko od Segedinske katedrale i Srpske pravoslavne crkve. Startne brojeve smo još brže dobili, kao i lepe majce, pa je bilo vremena da odemo na kafu ili čaj. Kod kola smo se presvukli i uputili se ka startu na samoj obali Tise gde smo se lagano zagrevali. Ova ravničarska reka je lenjo tekla, a sunce je sve jače peklo i tempreratura postajala viša. Pre starta smo se sreli sa Mišom Segedijem i njegovom suprugom Draganom.

Tačno u pola deset organizator je označio start maratonske trke. Sa velikim entuzijazmom i oštro sam krenuo uz blagu uzbrdicu, prvi kilometar 4:40, možda malo prebrzo za ovo vreme. Kruženje ulicama oko startne zone, a zatim na trećem kilometru uspon na most pa preko Tise u takozvani Novi Segedin, a kasnije u još dalju periferiju. Sve brže sam se znojio i prvih par kilometar održavao ispod 4:50. Shvatio sam da moram kod svake okrepe usporiti i obilato je uzimati. Tako da sam već na prvoj okrepi kod petog kilometra ne zaustavljajući se zgrabio dve čaše i lagano trčao narednih 100m malo pijući, a malo se kvaseći. Trčali smo zatim malim nasipom do nekog parka i jezerceta oko koga smo kružili zanimljivom stazom sa podlogom od kore drveta koja nije baš bila brza, a donekle je problem bio izbegavati grane vrbe koje su senisko spuštale, kao i cvet topole koga je dosta bilo u vazduhu. I ako je ovaj predeo bio lep, više je to staza za neki treil, a uz put je bilo trkača rekreativaca, kao i šetača, pa i pasa, a neophodno je bilo paziti kako ne bismo zalutali. Povratak na mali nasip, pa nazad pravo ka mostu, a zatim pored Segedinskog akvaparka, to je bilo već 15 kilometara, vrućina je već počinjala prilično da smeta, tempo mi je veće bio oko petice i koji sekund, a nisam smeo dugo da gledam obližnje kupače, kako se rashlađuju i uživaju na toboganima. Nakon 16 kilometara smo prošli kraj drugog starta gde su bili pre toga startovali trkači na 26km, a među njima i Đurika, a neke sam polako i sustizao kasnije.

Ozbiljna kriza je nailazila, a peis mi je sve više opadao. Vrućina je bila veoma velika, na suncu sigurno između 35 i 40 stepeni, kao i sparina. Napuštali smo Segedin i trčali uz neki magistralni put, biciklističkom stazom ili trotoarom tražeći hlad. Negde pred polumaraton bila je okrepa kraj neke prigradske škole, iscrpljenost se naglo povećala, a samopouzdanje je počelo veoma da mi opada. Prestao sam da gledam garmin i znatno usporio, još sam se držao. Ušli smo u selo Sent Ivan,veoma lepo, ali bližilo se podne i bilo je veoma toplo, sva sreća da je tu okrepa bila veoma dobra pa sam na trenutak živnuo, zvezda je još jače zapekla, zahvatila me je neka obamrlost, utapao sam se u znoju, koraci su mi postajali teški, hvatao me je tihi očaj i negativne misli, bilo je samo pitanje trenutka kada ću prestati da trčim. To se i dogodilo nakon 25km. Činilo mi se da je to kraj, ali šta sada, znao sam da su sva moja ranija odustajanja, a bilo ih je na čak pet maratona i to svaki put u Novom Sadu sledila nakon što bih se zaustavio ili prestao da trčim. Teška misao me je prenula, a kako ću kući, zar da me Đurika, Jamanta i Pero čekaju, ko zna kako ću do Segedina. Hajde da još jednom probam Galovejovu metodu, koju dosta zastupa i naš subotički ultramaratonac Dejan Kakonji, kombinovati deonice hodanja 100, najviše 200 metara, a onda trčati makar lagano, jer bolje nisam mogao, bar 800m. Prva dva takva kilometra su mi bila stravično teška, a posle je nekako išlo. Moglo bi se reći da je agonija trajala od 25 do 40 kilometra. Kilometri su se činili beskrajno dugi, a vreme je sporo prolazilo i ako se nisam usuđivao da gledam na sat da se ne bih dodatno demolarisao. Ohrabrilo me je kada bi garmin onim svojim zvukom označio da je novi kilometar pređen. Vrhunac patnje je bio neki zemljani, neravni put u njivama, prašina i mušice koje se lepe za oznojano telo. Na lošem asfaltnom putu punom rupa sa ravnicom prošaranom po kojim drvetom pred nama, ipak se ukazao neki znak nade u vidu beličastih, plavih, pa sve sivljih oblaka, a počelo je i da grmi i ako je sparina i dalje bila velika. Pokušavao sam da sledim vlastitu autosugestiju i svaki novi kilometar proglašavao ciljem. Oko mene je bilo nekih lepih devojaka i pokoji mladić koji su se takođe mučili. Čini mi se da je to bila štafeta maratona ili možda sporiji trkači na 26km. Da sam u svom elementu, lako bi ih obilazio, ali sada kao da sam sa dve-tri devojke igrao neku igru mačke i miša ili nekog poljskog fartleka. Kada prohodam nakon 100 ili 150 metara obično me bar dve stignu, zatim krene moja deonica trčanja i nakon 400 ili 500 metara uglavnom ih stižem i obilazim bez problema.To se ponavljalo 3-4 puta, dok na kraju nisam nekolicini malo izmakao.

Nakon jedne okrepe na 33-ćem kilometru sledio je kratak strm uspon na veliku dolmu uz Tisu koja se pružala kilometrima pred nama. Spremao se pljusak, ali mene je zahvatilo samo par kapi, jer sam već izašao iz zone oluje i bio sam na nekom 36-tom kilometru. Očekivao sam stalno da me Jamanta stigne pa onda i Pero i spremao sam se da ih zamolim da me posle trke sačekaju jer sam jako loš i ne znam koliko će mi trebati da završim. Kada je samopouzdanje počelo da mi se vraća, poželeo sam da spojim 2-3 kilometara bez kratkog hodanja, ali ipak nisam jer sam osećao blagu mučninu, a i potrebu za nuždom, pa ipak da ne rizikujem. Poslednja okrepa, nasip prestaje, grad se vidi, tornjevi katedrale su se i ranije videli i malo remetili sliku sve te beskrane ravnice Alfelda, nema direktnog sunca i ako je sparno, grad je predamnom, vidi se „Belvaroši hid“, most na Tisi. Znao sam da završavam, još nisam bio siguran da li preko četiri sata ili možda čak i ispod. 40-ti kilometar, opet sam pomislio na Jamantu da je možda tu negde, pa ćemo imati zajednički finiš. Uz most sam još malo prhodao na početku, ali onda me obuze blam od ljudi kojih je bilo sve više i njihovih povika „hairo“, krenuh u poslednju deonicu trčanja koja je bila skoro dva puna kilometra do cilja, dobijao sam začudo i na brzini i naravno na sampouzdanju, čak sam u poslednjim metrima i nekog dečka finiširao prikravši mu se iza leđa. Pogledah semafor 3:55:02, po čipu 3:54:58, dečko pola koraka iza mene je po čipu bio bolji. Zadovljstvo je bilo čuti Đurikin glas i ako moje pokislo i izgubljeno lice sigurno to nije nagoveštavalo. Nakon dobijanja medalje i uzimanja okrepe u finišu, još malo samodiscipline, vežbe istezanja, ma koliko bio umoran, uradio sam ih i taman je stigla i Jamanta svežija nego ja i čini mi se ljuta na organizatore zbog trke, profila staze kakvu su nam priredili. Malo smo još čekali pa zatim otišli po stvari i na tuširanje u školu, uh kako je prijalo, a tek kafa u obližnjem restoranu na Ruzveltovom trgu na 41-om kilometru maratona. Dok smo nas troje uživali u kafi i mineralnoj vodi na verandi restorana gledajući još neke maratonce kako se muče na stazi, stigao je i Pero sa tuširanja i priključio nam se. Zatim smo otišli prema centru do jedne poznate poslastičarnice, gde je društvo uživalo u sladoledu, a ja zbog natečenog grla još uoči trke, sam se zadovolji i nekim voćnim kolačem. Približavanje novog pljuska nas je požurilo ka kolima i negde oko pola pet smo krenuli osveženi ka Subotici.

Epilog je bilo kratko uživanje na Perinoj vikendici na Bunariću, prelepo dvorište, jezero pred nama i ugodan vetrić koji se odjednom pojavio, a i Pero je bio dobar domaćin. Domaća čokolada kakvu ne pamtim da sam probao, sok od zove i pivo. Đurika i Jamanta su me ostavili pred zgradom. Završio se donekle ipak uspešno i ovaj maraton koji bio bio 24-ti koji sam pretrčao i ako sam po prvi put među završenim maratonima imao i hodajuće deonice, po mojoj proceni ukupno oko 2 do 2,5km. I ako je ovo moj najgori rezultat među istrčanim maratonima, ipak je završen, nije preko 4 sata,a iznenadio me je i relativno visok plasman, deseto mesto od 89 finišera muškaraca i još 3 žene ispred mene, 14 –ti od ukupno 138 finišera. Ostalo mi je i par lepih slika nakon trke za uspomenu koje je Jamanta napravila i poslala mi, posebno kod gimnazije gde je bio prijavni cetar. Lagano se oporavljam od napora i bolesti i mislim na sledeće trke.
P.S. link za rezultate:

http://www.korido.hu/?2018SzegedMaraton_result&id=01#01