38. maraton tri srca, Radenci, 19.5.2018.

38. maraton tri srca, Radenci, 19.5.2018.

Istrčah još jedan maraton, prvi ove kalendarske godine. Prilično sam zadovoljan sa rezultatom od 3:21:48, nakon nešto peripetija oko njegovog priznavanja. Da li je čip zakazao ili sam ja nehotice pogrešio s obzirom da nije bilo ciljnog vremena, sada nije ni važno, jer organizatori su uvažili moju reklamaciju i ispravili grešku. Ovaj maraton je bio kao i mnogi pravo psiho-fizičko iskušenje mojih sposobnosti i karaktera koje sam nekako uspešno savladao. Cela priča započela je u četvrtak u kasnim večernjim satima.

Zahvaljujući Keti i njenoj agenciji imali smo prijatno putovanje i boravak u Sloveniji i Radencima. Darko Plavšić iz Kovilja, kolega trkač me je povezao kolima ka Rumi, odnosno autoputu. Našli smo se u Novom Sadu kod Skroz dobre pekare nedaleko od Futoške u kasnim večernjim satima toga četvrtka 17-tog maja. Darko je večerao u kineskom restoranu, a ja u Skroz dobroj pekari pojedoh čokoladnu šampitu i toplu čokoladu. Na grbavici pokupismo Zorana Kampfera, a zatim i Tanju Grbović u Ćirpanovoj. Nešto iza pola dvanaest krenusmo put Rume i nakon malo čekanja iza ponoći kraj rampe na izlazu za autoput stiže autobus sa Keti i Srećkom. Pridremah do granice koju smo prešli za oko 45 minuta. Pokušaji spavanja do Zagreba u šaragama minibusa nisu bili uspešni, pa pri sunčevoj svetlosti lepog jutra nedaleko od glavnog grada Hrvatske na jedoj pumpi popih kafu koju sam poneo još iz Subotice. Putovanje se nastavilo duž hrvatsko-slovenačke granice uz reku Sutlu, a zatim uz nešto zadržavanja na granici pređosmo oko 8h u Sloveniju toga petka 18 maja. Uživajući u prirodi slovenačkih krajolika, Štajerske, kroz srednjovekovni grad Ptuj i neke manje zaseoke dođosmo do Radenaca oko 10h prepodne.

Vrlo brzo smo bili smešteni u ekskluzivnom hotelu Radin sa četiri zvezdice. Moj cimer je bio profesor matematike Milorad Eror iz rumske gimnazije, zanimljiva ličnost i sjajan trkač. I ako umorni otiđosmo na kompleks bazena sa toplom vodom gde sam najpre otplivao 500-600 metara, a zatim se opustio u toploj vodi. Teško je bilo odoleti obilnom ručku u vidu švedskog stola u hotelskom restoranu. Nakon preuzimanja startnih paketa zadremah usred razgovora sa Miloradom u hotelskoj sobi prilično umoran. Kolega me je častio kafom u obližnjem lokalu, a zatim i nakon dobrog pasta partija i nekim slatkim specijalitetom. Konačno oko pola jedanaest utonuh u carstvo snova, da bih pripreme za trku započeo kuvanjem kafe u pola šest u subotu ujutro. Milorad se nekako probudio oko 6h. Doručak , prilikom koga sam morao biti uzdržaniji i obavezni probiotik bili su deo mojih priprema. Pred hotelom je bio start, lagano sam se zagrevao.

Konačno u 9h je označen start startovao je zajedno i maraton i polumaraton. Darko Plavšić je krenuo sa mnom. Povukao sam suviše prvi kilometar na 4:16, sledeći je bio oko 4:24, da bih se uskoro nekoliko narednih ustalio na 4:30 i lagano klizio ka 4:35. Organizam mi se najbolje osećao od 7do 9-tog kilometra. Bilo je malo vetra i prilično sunčano. Krajolik Štajerske je zaista lep, mala sređena seoca i jedan gradić, najpre Gornja Radgona, a kada pređosmo most na Muri negde na 8-om kilometru veće smo bili u Austriji u Bad Raksenburgu. Austrijske zastave, njihova policija i oznake. Okrepe je bilo na svaka tri kilometra što mi je posle veoma značilo. Nakon 8 kilometra kada su se razdvojili maraton i polumaraton broj ljudi na stazi se znatno razredio, ponekada sam bio u nedoumici kuda treba ići. Polumaraton prođoh za oko 1h i 38 minuta, uskoro uzeh i prvi magnezijum, na 26 kilometru ponovo sam bio u Austriji, ali nakon 30km opet stigosmo u Gornju Radgonu, gde je bilo nešto uzbrdica koje sam uspešno savladao. I drugi magnezijum sam upotrebao, a nakon 36 kilometara trasa je skretala sa asfalta na šljunkovit, pa zemljani put u jednu šumu, umor me je već prilično stizao. Počela je velika kriza. Neko seoce sa kraćom oštrom uzbrdicom na 39-tom kilometru me je dobrano izmučilo. Dolazi 40-ti kilometar, osećam polako mučninu i veliki zamor tempo mi je opao, vidim tablu ulaz u Radence. Teške misli me obuzimaju, čak i da odustanem, a ako to ne da ovo bude moj poslednji maraton. Neki čovek koji mi je dolazio u susret reče:“ Moj Isuse!“ ili mi se to možda učinilo, osećao sam pritisak u bronhijama, ali znao sam da je kraj blizu. Izašao sam na glavnu ulicu, tu me je jedan mlađi momak obišao, jedan redar uz stazu reče „Še malo“, a zatim nešto još otprilike u prevodu: „Imaš još toliko koliko iznosi tvoj startni broj“. Konačno skretanje ka cilju, voditelj na mikrofon govori moje ime, vidim semafor prelazim ček pointe i dok zaustavljam garmin žena mi oko vrata kači medalju.

Radostan odlazim dalje, uzimam ciljnu okrepu, vidim kako na suncu u prikrajuku odmara poznata hrvatska atletičarka, napose ultramartonka, Marija Vrajić, i ako umoran upoznajem se sa njom, ostavlja vrlo dobar utisak na mene. Idem ka sobi, vežbe uradih, a stiže i Milorad. Tuširam se, beležim rezultat, sačekah kolegu pa odosmo na bazen da još malo uživamo, srećemo Sanelu Janković i mnoge naše. Nažalost jedan član naše ekipe je izgubio svest i prevezen je u bolnicu u Murskoj Soboti, pred odlazak ga posećujemo. Put nazad je protekao u prijatnom raspoloženju, a išli smo kroz Međimurje, Čakovec, kraj Varaždina. Hit je bila Darkova domaća kobasica iz Kovilja koju je poneo od kuće i svima razdelio. U pola dva smo sišli kod Rume i Darko nas je povezao, a mene ostavio u Petrovaradinu. Umoran i zadovoljan stigoh pun utisaka i probudih moje roditelje oko pola tri noću svojim dolaskom.