ATLETSKI KAMP, VLASINA, 10-17.AVGUST 2020.

ATLETSKI KAMP, VLASINA, 10-17.AVGUST 2020. 

Još u leto 2019. godine nakon posete Žabljaku i treninga sa Zdravkom Mišovićem i Tomislavom Aškovićem, plan je bio da se naredne godine u leto ponovo vratim u mesto podno Durmitora makar na 10 dana. Epidemiološko-politička kriza koja je zahvatila čitav svet, a posebno uticala na odnose Srbije i Crne Gore onemogućila mi je da to realizujem. U maju mesecu sam imao i velikih neplaniranih finansijskih izdataka povezanih sa renoviranjem kupatila u mom stanu u čemu su mi veoma pomogli roditelji. Bližio se kraj jula, bezbrižno sam provodio godišnji u Petrovaradinu u roditeljskom domu, svakodnevno trenirajući nekada manje, nekada više, nastojeći da održim formu, ako već ne mogu da je poboljšam za neku trku na jesen, pre svega maraton, koji će nadam se biti održan na nekom meni pristupačnom mestu. Iznenadila me je u pozitivnom smislu vest da je maraton u Sarajevu ipak održan 26. jula i drago mi je bilo što je Keti postigla dobar rezultat na njemu, kao i učešće Srećka i Mikija Ranđelovića. Nadao sam se da ću i sam učestvovati, ali zbog nekoliko razloga ipak nisam, sa željom da to ostvarim iduće godine u leto. Još se nisu slegli svi utisci oko praćenja dešavanja prvog sarajevskog maratona i fb stranice Keti o njenim iskustvima zapazih na stranici Active travelinga objavu ili raspis za trkački kamp na Vlasini u jugoistočnoj Srbiji  u trajanju od oko nedelju dana. Termin mi je veoma odgovarao, budući da je kamp završavo 17. avgusta kada i moj godišnji odmor. Naznačene planirane aktivnosti su zvučale veoma zanimljivo. Proverio sam svoje finansijsko stanje taj dan i ne dvoumeći se mnogo prijavio se popodne, bila je sreda, 29. juli. 

     Brzo je došao i dan putovanja i ujedno prvi dan kampa. Keti me je povezala sa Miloradom Đukićem, trkačem iz Novog Sada koji je takođe bio učesnik kampa, a išao je svojim automobilom tako da sam uz podelu troškova sa vozačem imao obezbeđen prevoz. Toga toplog avgustovskog ponedeljka nešto iza 8h Milorad se pojavio pred mojom zgradom u Petrovaradinu (izašao mi je u susret da ne idem za Novi Sad). Uz upoznavanje u kolima, budući da se ranije nismo poznavali, krenusmo ka jugu. Prođosmo Karlovce i Čortanovce i iza Beške smo se uključili na autoput. Uskoro je i prestonica ostala za nama, a beli audi je klizio autoputem ka Nišu. Nedugo nakon Beograda napravismo pauzu na jednoj pumpi, a posle Leskovca prođosmo novim koridorom autoputa koji je vodio ka Makedoniji i Grčkoj. Kod Vladičinog Hana skrenusmo na istok i ubrzo prođosmo kroz gradić Surdulicu gde smo napravili još jednu kraću pauzu. Sledilo je još nešto više od 20km, ali je put bio vijugav i penjao se kroz planinsko područje. Bilo je rano popodne kada se pred nama pojavilo lepo Vlasinsko jezero.  

     Negde oko pola dva prispesmo u travnato dvorište pansiona 3M, gde nas je dočekao Srećko Mićić, a uskoro se pojavila i Keti. Vrlo brzo pojavio se i trener Velimir Bojović Veki sa kim sam se zvanično upoznao i ako sam ga i ranije viđao na nekim trkama i znam za njegove rezultate. Milorad-Mićko pod njegovim vođstvom trenira već godinu dana. Raspoređni smo po sobama. Uz Milorada-Mićka drugi cimer u mojoj sobi bio je Dragan Mladenović iz Svilajnca, maratonac i triatlonac, verovatno uskoro i „ajron men“.Ostali učesnici ovoga kampa su bili: Davor iz Sremske Mitrovice, Danilo iz Peruđe, ali naše gore list, što bi se reklo, Neven iz Kragujevca, Fredi iz Švajcarske, Tanja Grahovac iz Jajca rodom, Tijana Kabić iz Sombora, Jovana Čanak iz Beograda, žena (fitnes instruktor) koja ima istrčana četiri „mejdžora“, nedostaju joj još Njujork i Tokio, Jovana Jović iz Beograda, a zapravo Novosađanka, Aleksandra, takođe iz Beograda. 

     Plan treniranja tokom ovoga kampa uglavnom je obuhvatao dva treninga dnevno: jutarnji u 7 i 30h i večernji oko 18h. Prvoga dana je bio lagani predvečernji trening od oko 5 km da se upoznamo sa terenom, da Veki vidi kako trčimo, da udahnemo planiniski vazduh, budući da je mesto Vlasina Rid na oko 1250m nadmorske visine. Bilo je to polusatno rastrčavanje na stvarno „izi peisu“ oko 6min po kilometru kako je moj garmin pokazao. To veče smo Vekiju poslali neke osnovne podatke o našem tračanju lične rekorde ili trke na kojima smo sudelovali preko viber grupe koja je ubrzo oformljena. Ručak i večera su po mišljenju nekolicine učesnika kampa bili nedovoljni količinski, a i glavni vlasnik pansiona je zbog povrede ruke došao tek sutradan. Prvo veče smo malo prošetali sa trenerom. Pansion se nalazi od jezera uz brdo uz samu šumu. 

     Naredni dan je doneo lepo vreme i dva treninga ne naročito teška: najpre kratak jutarnji futing, a uveče nešto ozbiljnije nakon zagrevanja od oko jedne milje, ubrzanja na trim stazi prilagođena svačijim sposobnostima po mišljenju trenera. Za mene je bilo predviđeno 8 x 100m kroz 100m lagano, mada mogao sam još izvući sigurno bar dve deonice (postoje lepe fotke sa tog treninga). Tog dana sam otišao prvi put na malu pijacu u Vlasina Ridu gde se uglavnom nude domaći proizvodi poput rakije, slatkog, voćnog vina, borovnica, meda i sličnog. Okupao sam se prvi puta u Vlasinskom jezeru, tačnije uradio prvi trening plivanja nekih 500m budući da je voda dosta hladna i da sam bio sam. To veče smo saznali i za prve neprijatnosti ovoga kampa. Pred ubrzanja na treningu Keti nam je saopštila da ćemo izgleda morati da napustimo naš pansion već sutra ujutro. Došlo je do svađe sa vlasnikom. Keti je tražila fakturu, pa da uplati na račun vlasniku, a on je hteo sve u kešu, a u slučaju da izdaje fakturu tražio je 20% više od dogovorenog tvrdeći da nije tako dogovoreno. Ljudi su već bili nezadovoljni hranom, a donekle i tretmanom usluge uz to. Pale su i neke teške reči po svedočenju nekih učesnika kampa od strane majke vlasnika pansiona, jedne opasne babe, moglo bi se tako reći koja nas je nazvala pokvarenim severnjacima (ja sam se posle našalio da smo mi prokleti jenkiji ili možda čak i gringosi). Uz to je rekla sinu: „Teraj to odavde!“. U jutro odlaska je prvo parkirala kola na kapiju i slikala sve registarske tablice naših kola telefonom. Sva sreća Keti i Srećko su se brzo snašli  pa su već taj dan potražili novi smeštaj motel Narcis koji je bio alternativa i pre početka putovanja, ali se od toga odustalo zbog glasina da je tamo hrana loša i da nije za sportiste.  

     U sredu smo nakon jutarnjeg treninga čiji veći deo je odrađen na pomalo zapostavljenom fudbalskom terenu nedaleko od pijace i doručka u pomalo napetoj atmosferi u kojoj su domaćini jedva čekali da nas se reše, a mi jedva da odemo, napustili „ranč prokletih“ koji doduše pomalo izgleda kao edenski vrt jer je u lepom okruženju. To jutro na treningu radili smo dosta atletskih vežbi u kojima sam ja bio najgori jer mi koordinacija pokreta nije jača strana pa je trener morao dosta da me opominje. Rekoh ja i njemu da su mi od sve atletike najteže te vežbe. 

    U novom smeštaju smo se dobro snašli. Motel je bio prilično velik. Sobu sam delio sa pomenuta dva cimera, a imali smo i TV, doduše samo sa nekoliko programa. Motel je imao prilično veliki restoran sa dosta gostiju i lepu terasu na kojoj je naša ekipa sa kampa često sedela i pila od kafe preko pelinkovca do piva i vina. Odmah ću i pomenuti anegdotu od poslednje večeri. Otišao sam za šank da naručim četiri pića, sva četiri vina za našu sobu i Fredija švajcarca. Počnem da objašnjavam konobaru gde i kome da donese pića, a on me na kraju pita: „ Jel to za atletičare?“. Malko se osmehnuh u sebi i potvrdih, odmah smo se razumeli. Večeri na Vlasini su sveže, pa nije uvek ugodno sedeti uveče na terasi. Generalno nisam preterano dobro spavao tokom kampa, izuzev dve noći kada sam se solidno odmorio. Drugi smeštaj je bio bolji, ali meni su jastuci bili problem, pošto sam navikao kući na male Dormeo jastuke.  Hrana u motelu Narcis zapravo nije bila loša, samo je malo gurmanska. Za doručak je uvek bio švedski sto na kome su bili jogurt i mleko, tvrdi sir i domaći puter, obično uz to kriške belog hleba, domaća proja, gibanica sa sirom, viršle ili salama, neki put i pohovane tikvice, kuvana ili pečena jaja i uvek i neki džem koji nije bio sladak. Kafa i alkoholna pića, kao i sok su se mogli naručiti i plaćali su se posebno. Za ručak je uvek prvo bila supa, a zatim neko meso sa prilogom i salatom. Našim trkačima je smetalo što je priloga i salate bilo malo pa su to uvek tražili još. Često je posle ručka išao i desert u vidu kolača ili voća. Večeru je činio mesni obrok ili riba uz priloge. Budući da posle večere volim slatko naručio bih sa mojim cimerima i porciju slatkih palačinki što se naravno dodatno plaćalo-200 dinara ili bih doneo iz sobe bugarsku ćetenalvu koju sam kupio na mesnoj pijaci. Doručak je obično bio u 9h, ručak oko 13h, a večera u 20h.  

     Večernji trening u sredu nakon promene smeštaja je bio veoma zanimljiv, uglavnom nije bio težak. 50 minuta trčanja asfaltom na sever prema Crnoj Travi i nazad. Zanimljivi i divlji predeli. Išli smo svi zajedno, a usput smo pričali. Priznajem da nisam zaklapao jer je bio „izi peis oko 5:30/km, a pri takvoj brzini ni brda mi nisu toliki problem. Raspričao sam se o književnosti i pisanju. Odličnog sagovornika sam našao u Tanji Grahovac, simpatičnoj Bosanki, magistru političkih nauka i prevodiocu sa engleskog i francuskog jezika, naravno maratonki. Budući da se dugo nismo videli, a znao sam je od ranije,  rekoh joj da me je ona navukla na Murakamija poznatog japanskog savremenog pisca i maratonca. Oboje smo bili oduševljeni nabrajanjem njegovih pročitanih dela, a u razgovor se pomalo uključila Tijana-Tića koja ima master iz psihologije i pomalo je čitala i ona Murakamija. Tanjina želja je da ga sretne i intervjuiše. 

    U četvrtak ujutro je bio na programu Vekijev trening iznenađenja. Nakon zagrevanja svako je dobio zadatak da istrči određeni broj deonica sa nekim pauzama između. Najviše su dobile Keti i Tijana. Moj zadatak je bio 2x 500 metara sa pauzom od 45 sekundi između, zatim jednu hiljadarku, pa pauza minut, pa opet 2x 500 metara sa pauzom od 45 sekundi. Preporuka trenera je bila da ne idemo svom snagom. Pred ručak cimer Dragan, solidan triatlonac i ja smo preplivali jezero do druge obale i vratili se nazad do naše plaže. Prema Draganovom garminu jezero je na tom mestu široko 520 metara, što je nešto više nego Dunav kod Petrovaradina, ako izuzmemo onu krivinu kod ribnjaka. Meni je za ovu akciju bilo potrebno oko 28 minuta dok je Dragan išao 26 minuta, ali nije išao svom snagom. Meni je voda u Vlasinskom jezeru bila prilično hladna, hladnija od bazena pa i od Dunava. Dosta je mutna ili bolje reći zelenkasta zbog mnogo trave u priobalnom delu koja se nekada zapliće i oko nogu. Uskoro su isti podvig u trajanju od oko pola sata napravili Jovana Jović iz Beograda i Neven iz Kragujevca koji su došli posle nas na plažu. Mala plaža se nalazi oko 500 metara udaljena od našeg smeštaja, možda i nešto više. Travnata je, lepa za sunčanje, sedenje, ali ne preterano dobra za plivanje. Uz nju stalno pristaju dva brodića koja posetioce voze za 300 dinara po jezeru nešto više od pola sata, a postoji mogućnost da se iznajmi i pedalina i da se tako krstari jezerom. Ni jednu od ovih mogućnosti nisam iskoristio i ako sam cimere nagovarao da se poslednji dan provozamo brodićem, ali oni nisu bili nešto preterano raspoloženi za tu varijantu. Nisam bio zadovoljan preplivavanjem taj dan budući da nisam dobro namestio naočare za plivanje pa mi je pomalo ulazila voda, ometala me u plivanju, zastajkivao sam i pokušavao da ih namestim održavajući se na površini, ali nisam dobro uspeo. Sutradan smo ponovili preplivavanje i mnogo bolje mi je išlo. Večernji trening  se sastojao od pretrčane distance srednjim tempom, čak i laganije ako neko ne može,  određeni broj kilometara asfaltnim valovitim putem ka jugu i selu Promaji. Mićku, Tanji, Frediju i meni je zapalo 10 kilometara, dok su Keti, Tijana i Dragan dobili 12. U povratku sam malo ubrzao i osamio se, prijao mi je trening.  

     Sutradan u petak imali smo samo jutarnji trening od nepunih 8 kilometara budući da je za subotu ujutro Keti smislila jednu ozbiljnu dužinu, tako da sam taj dan više plivao. Ovaj dan kako sam već i spomenuo bolje sam plivao. Oko 11 časova smo pristigli Dragan i ja na plažu popili u improvizovanom kafiću iznad