OSVRT NA MOJU TRKAČKU I SPORTSKU 2020. GODINU

OSVRT NA MOJU TRKAČKU I SPORTSKU 2020. GODINU

     Poslednji sati 2020. godine prolaze. Ceo svet će je pamtiti po epidemiji COVID-19 (za autora teksta u pitanju je jedna međunarodna ujdurma iza koje stoji moćan digitalni i farmaceutski sektor, a možda i drugi… Šta nas još čeka i kako će se ovaj „cirkus“ završiti videćemo…) Ipak vratimo se temi ovoga članka koji pišem u pomalo gorkom raspoloženju, ali sa nadom u svetliju budućnost i bolju sportsku i trkačku 2021 godinu. Na ličnom planu u pogledu trčanja i sporta poslednja tri meseca, praktično cela jesen su pravi fijasko koji je prouzrokovala neugodna povreda.

Godina je počela veoma obećavajuće sa mini pripremama  od nedelju dana (3-10.januara) u Ulcinju kod Tomislava Aškovića. Istrčao sam u februaru Splitski maraton za oko 3:27. Pomalo sam bio razočaran, jer bio sam u dobroj formi, ali loš izbor patika koji mi je na levoj peti napravio hematom plus stara povreda plantarne fascije desnog stopala stvarale su mi teškoće tokom trke. Za proleće sam imao solidnih planova. Prošle godine na leto sam uplatio startninu za Praški maraton, pre toga sam uplatio za april startninu za Jagodinski maraton. Računao sam još bar na jedan polumaraton, a ciljao sam i najavljen prvi Zrenjaninski maraton krajem maja. Sve je to presekao prvi talas korone, otkazivnje i pomeranje svih prolećnih trka. Ipak prvi talas pa čak ni zaključavanje- policijski časovi nisu me puno omeli. Solidno sam trenirao. Izbegavajući grad i malo pokušavajući da menjam stil trčanja pod uticajem Aškovića, tražeći oslonac na prednjem delu stopala, upoznao sam toga ranog proleća obronke Fruške gore na tromeđi između Petrovaradina, Bukovca i Sremskih Karlovaca: Širine, Puckaroš, Vezirac, Zanoš, visoravan iznad Bukovca. U kasno proleće obavio sam i nekoliko jakih treninga u okolini Subotice kada sam saznao da će Noćnog maratona u Novom Sadu biti. U nedostatku drugih trka solidno sam istrčao ovaj maraton za nekih 3:33, budući da je on tradicionalno za mene težak. Sreća da je ove lepe i zanimljive trke bilo, malo smo se prošvercovarali za račun političara i izbora, budući da je većina mera protiv korone suspendovana.

Letnji talas korone i zatvaranje Crne Gore mi je onemogućilo odlazak na Žabljak u trening kamp kod Tomislava Aškovića, propustio sam i prvi Sarajevski maraton koji je ipak održan krajem jula, ali realno teško bih ga izvukao zbog trošenja na noćnom maratonu. U zadnji čas je uleteo kamp na Vlasini koji je Keti organizovala, lepih 8 dana priprema i upoznavanja novih ljudi, posebno trenera Velimira Bojovića- Vekija. Na žalost ovaj kamp je donekle bio uzrok nastanku povrede. Osokoljen pozitivnom energijom i trkčkim pričama i uspesima drugih, naglo sam digao kilometražu. Od nekog proseka u prvoj polovini godine od oko 360 kilometara mesečno, u avgustu sam podigao na 430km, a do kraja septembra nagurao 505km i usledio je krah. Naravno u jednoj kraćoj analizi zašto je došlo do toga shvatio sam da je više faktora uticalo: preko 9 godina trčanja bez većih odmora, u početku u lošoj obući dosta lošom tehnikom; neki nerezonski i stihijski treninzi posle kampa uz nedovoljno odmora za oporavak, preterano eksperimentisnje sa tehnikom, problemi sa plantarnom fascijom-petom desnog stopala koji su doveli da se mahinalno više oslanjam na levu nogu, zapinjanje za betonsku izbočinu na Prozivci u Subotici jedno veče priliko vežbanja ubrzanja, nastavak treniranja sa već nastalom povredom, više pokušaja preranog vraćanja trčanju. Obično bi nakon tih preranih trčanja pri hodanju vukao levu nogu jer bi me pri osloncu na nju i promeni težine dosta bolela.

Problem je nastao u levom kuku i levoj butini. Nisam još načisto šta je glavni problem, jer je bol išla sa strane i otpozadi i pojačvala se u levoj butini bliže preponi-tetivi i bila je prisutna do kolena. Zatražio sam stručnu pomoć. Tri tretmana magnetima sam odradio i tri ozonizacije uz još tri tretmana bioenergijom kod Rudolfa Vojnić Tunića u Subotici. Zatim sam krenuo na klasičnu fizioterapiju strujom, laserom i ultrazvukom kod jedog subotičkog fizioterapeuta Roberta Sikore koji je posvećen svome poslu. Odradio sam 11 terapija od kojih su tri bile duple i predeo levog kuka i desno stopalo. Obavio sam dva pregleda kod ortopeda i uradio rendgenski snimak povređenih mesta koji je pokazao da su kosti i hrskavica u redu. Nakon fizioterapije došlo je do poboljšanja, ali ne i do prestanka tegoba kada bih pokušao da trčim. Ne sasvim zadovoljan, u ostalom kao ni fizioterapeut, potražio sam dalje pomoć. Obavio sam pregled na privatnoj klinici Badavi u Subotici i bio na devet tretmana akupunkture kod doktorice Katarine Badavi. Imam osećaj da je bol i zategnutost popustila ali ne i sasvim iščezla, prbao sam 4-6 kilometara laganijeg trčanja. Krenuo sam i na treći niz terapija-terapeutskih masaža kod dr kiropraktike Bošković Svetlane. Ostalo mi je još 4-5 tretmana. Dok oni traju izbegavam trčanje. Nadam se da će oni uroditi plodom.

Tokom protekla tri meseca pokušao sam da se preorjentišem  na drugu vrstu fizičke aktivnosti koja bi donekle zamenila trčanje. U oktobru i novembru temelj programa je činilo tri puta nedeljno plivanje i vežbe u vodi (ponedeljak, sreda i petak) u Subotici na bazenu na Prozivci, ali budući da je jesenji treći talas korone doveo do zatvaranja bazena, okosnicu programa aktivnosti su činile gimnastičke vežbe u sobi. Pokušao sam da primenim sve što znam od vežbi oblikovanja i snage do primene elastične trake za koju sam vežbe pronašao na internetu. Tokom decembra sam uveo tri puta nedeljno brže hodanje 8-8:30 min po kilometru (utorkom i četvrtkom pola sata, a nedeljom sat vremena umesto dužine. Hrabrio sam sebe da imam snage da se vratim trčanju makar i na džogerskom nivou. Meni je u prilog išla i situacija sa koronom, budući da su na jesen otkazane sve trke koje sam ciljao, Novosadski, Beogradski maraton, kao i Pančevački. Izmakli su mi polumaratoni u Čačku i Kragujevcu koji su ipak održani u ranu jesen. Bilans pređenih kilometara i pored povrede i otsustva skoro 3 meseca je solidan oko 3660 kilometara ( s tim da je u oktobru bilo 64km u novembru i decembru oko 10 km mesečno).

Jedna od najvećih želja za 2021. godinu mi je povratak trčanju, oporavak uz pametnije i neopterećino trčanje, kao i povratak maratonu ukoliko je to moguće, a ako ne makar da bude koja polutka ili cener. Verujem da nisam rekao svoju poslednju reč u trčanju.

Deman Dominik 31.12.2020.