10. Noćni maraton, Novi Sad 22.6.2019.

10. Noćni maraton, Novi Sad 22.6.2019.

Uz mnogo muka nakon 5 godina konačno sam završio noćni maraton, moj treći ukupno. Znao sam da će biti teško i sebi sam govorio, odustajanje je poslednja opcija, a moglo se i to dogoditi. Moj startni broj je bio 30, a ovo je moj 30-ti završen maraton, tako da je i to bio razlog više da ga svakako završim, organizatorov i moj mali jubilej.

Treninge prethodnih mesec dana sam prilagođavao ovoj trci. Poslednje četiri dužine sam radio subotom kasno popodne, predveče ili uveče od 26.maja do 15.juna. Poslednje sedmice kada sam smanjivao treninge sve sam radio u večernjim satima. Dužine sam manje više trenirao na trasi noćnog maratona.

Došla je subota 22.juni, sunčan i sparan dan. Nakon naporne sedmice završetka nastave u školi i zaključivanja ocena, krenuo sam u subotu pre podne iz Subotice put Novoga Sada. Voz je polako drndao do Novog Sada i bio tamo za 3 sata i 22 minuta, kao ja kada dobro istrčim maraton. Naravno čitao sam kao i uvek pa vreme relativno brzo prođe. Požurio sam odmah na đačko da podignem startni paket. Bilo je oko frtalj tri što bi naši stari rekli kada sam tamo stigao. Stvarno zanimljivi su im rukavi za trčanje, a kupio sam i atlet majcu-aktivnu sa logom noćnog maratona za 600 dinara. Po običaju sam sreo i Rašu, predsednika ARK Fruške gore, organizatora trke koji se sa jednim drugarom pojavio negde iz hlada sa čini mi se nekim pivom u ruci. Peške sam odšetao do Petrovaradina gde me je mama čekala sa ručkom, domaćom piloećom supom, kuvanim mesom, krompirom i šargarepom. Odspavao sam malo, spakovao ono potrebno i krenuo lagano peške oko 18h. Svratio sam u Makijato-studentski kafe na ulazu u fakultete i popio produženi espreso sa nešto crne čokolade. To me je dodatno razbudilo, pozitivno sam se osećao i polako sam krenuo ka šatorima za presvlačenje, a usput sam susreo Predraga Vejina. Zagrevanje je išlo lagano. Srećem još dosta poznatih ljudi, najpre moje tronovce, Jamantu, Đuriku, Bogdana i ostale, a posebno mi je bilo drago što sam sreo i Draga Boroju koji je sa svojom Benjom stigao iz Poljske.

Zoran Zivlak na mikrofon odbrojava, 20h je maraton i mini maraton kreću. Jače sam povukao. Išlo je lagano, Radičanin Zoran me je odmah obišao, a i Uglješa Nikolić je bio ispred. Prvi kilometar garmin pokazuje 4:19, a delovalo mi je da idem 4:40, da uopšte nisam umoran. Znao sam da što pre moram smanjiti tempo i postepeno sam to i radio. Prvi krug uživanje, ispitvanje terena i mogućnosti za trčanje. Prilepio sam se za jednu devojku koja je išla mini maraton pri kraju prvog kruga i obodrio je da uspešno završi. 32:50 prvih 7,03 km, prebrzo jer plan je bio oko 34 minute. Započeo je drugi krug koji je prošao u ujednačavanju tempa i ravnomerno je protekao sa peisom oko 4:45, solidno za mene. Još pre starta oblaci, ali ne tmurni su zaklonili sunce, a pri kraju drugog kruga veče je već prekrilo obalu Dunava i Novi Sad. Solidno je krenuo i treći krug, nakon 16km na štandu na keju kraj biciklističke ponudiše mi green kolu, odbih sa pomišlju još mi je rano. Pri kraju ovog kruga osećao sam donekle umor, ipak polumaraton solidnih 1:41:10 na tom prolazu obodrili su me Bogdan i Rapić, znao sam ono teško sada dolazi. Nisam uspevao da misli naštelujem na neki stih-pesmu koja se lako ponavlja i ritmična je, koja pokreće, jer to ponekada radim na treningu. Ne slušam nikada muziku dok trčim, ali u sebi često ponovljam neki stih koji mi dođe. Došlo mi je par puta „uhvati ritam, slušaj kako ljubav dolazi…“ od Parnog valjka, ali nekako mi taj ritam nije pasao, nego se rasplinjavao u neke nežne uspavljujuće melodije.

Na početku četvrtog kruga peis je prešao 5 minuta, ali to još nije bio znak za uzbunu. Kilometri su nekako sporo proticali, veći je bio i psihološki zamor. Ipak došao je nekako i trideseti u petom krugu. Tu mi se dogodio mali peh. Uz biciklističku stazu na keju bio je pomenuti štand green kole. Nekako ih primetih početkom petog kruga i doviknuh: „Može kola?“ Dečko promoter je ljubazno odgovorio i potrčao da mi doda limenku od 0,33l, Stomak mi je malo stao nakon magnezijuma u prahu, pa mislim da bi kola pokrenula varenje. Ali, avaj, u laganom trku slomih ne znam ni ja kako metalni deo za otvaranje i nisam mogao dopreti do osvežavajućeg sadržaja limenke, kao u onom crtanom kada Sima Strahota, mislim, na pustom ostrvu ostaje sa gomilom konzervi, a otvarač je kod lukavog Duška Dugouška. Od muke mi je došlo da bacim neotvorenu konzervu, ali sam sa njom ipak trčao do okretnice na Limanu 4 i tamo je ostavio na stolu za okrepu. Bližio se kraj petog kruga, ja malaksao, 33 i 34 kilometar se valjaju. Skoro stadoh, ali rekoh sebi evo do kraja kruga. Garmin kod male menze pišti 35km, stolovi za okrepu su tamo. Iscrpljen sam, grabim 2-3 čaše prelazim u hod kojim završavam krug i hodajući započinjem šesti poslednji.

Prolazeći kraj sata nakon petog kruga, bilo je negde oko 2:58. Započela je agonija. Rekoh još jednom sebi da nema odustajanja znajući da će biti dosta i hodanja, još se tamo našao i Raša i rekao: „Hajde momci pre kiše da završite!“, a prve krupne kapi kiše su veće pale. Vetar je već jako duvao i pomalo bio neprijatan tokom petog kruga. U daljini je sevalo i grmelo. Odgovorio sam: „Stigla me je kriza, ali sigurno završavam!“ Na manjoj uzbrdici izlaska sa đačkog igrališta polako krenuh u džoging pokraj fakulteta do pešačke staze kraj parka preko puta fakulteta. Ponovo pređoh u hod. Glavu sam pognuo, ali nastojim da brzo hodam. Nakon oko 200 metara kažem sebi moram preći u lagani trk, džoginig ili kas, tu susrećem Srećka koga nisam prepoznao, a on me je pitao da li mi je to poslednji krug. Počinjem lagano da trčim, kiša sve jače pada, ja je ne osećam, od promotera kole nema više ni traga ni glasa, svi navijači i šetači su se razbežali sa keja. Rekoh sebi izdrži do vodovoda pa mala hodajuća deonica. Peis više ne gledam jer nema smisla. Hodam od vodovoda do Danubijusa, možda dve minute, prelazim u lagano trčanje do mosta Slobode, gde sledi hodajuća pauza oko 150 metara. Kod proširenja na biciklističkoj nastavljam sa laganim trčanje do okrepe na okretnici, sva sreća tamo još ima vode. Hodajući pijem i polivam se. Susrećem još jednog posustalog trkača koji kaže da on obično ne hoda, ali da je veoma iscrpljen. On kreće da trči, vrlo brzo mu se i ja pridružujem. Kod glavnog ulaza na štrand opet prelazim u hodanje tartanom do Danubiusa, a zatim lagano trčanje do kokičara na keju. Nepunih 200 metara hodam, još mi je gore nego kada lagano trčim, počinje mučnina. Na oznaci za 600 metar na tartanu krećem opet u lagano trčanje do krivine na Limanu. Mislim na pivo i na kolu prošao sam 41 kilometar. Ovaj krug se čini kao večnost. Pešački prelaz kod Poljoprivrednog fakulteta i asfalt. Skupljam preostalu snagu i odlučujem se za poslednji trk. Preostalih 500-600 metara moraju biti trčanje. I bilo je.

Ubrzavam na atletskoj stazi, konačno cilj i medalja, pogled mi je zamaglen. Vreme, rezultat, činilo mi se da je bilo 3:46, ali posle sam video da je rezultat 3:45:19. Pričam sa Bojanom Jocićem koji me je u poslednjem krugu obišao. Konačno od nekih lepih promoterki dobijam green kolu i pohlepno je pijem. Idem po stvari. Uspevam da dođem i na masužu, koja je i bolela, ali i prijala. Premišljao sam se da li da požurim na poslednju devetku. Ipak odustajem. Idem po sendvič i kupujem noćno pivo, čaša za 200 din. Bezalkoholno je, suviše gorko, nije mi prijalo, jedva sam ga popio uz sendvič. Nalazim moje tronovce. Jamanta oko 5 minuta iza mene je završila, prva je kod žena. Čekam ipak i proglašenje, srećem Rapića i Bogdana, posle Đuriku koji je odmah od finišera posle mene u maratonu, nešto pre Jamante, Peru, Ildiku. Utisci naviru, slikamo se. Konačno oko 1 čas iza ponoći sa parkinga iza Đačkog krećem peške ka Petrovaradinu, u gradiću ponovo počinje kiša. Sa tvrđave dopiru zvuci tamburica festa, zapravo koncerta lepe Brene. U ulici Maksima Gorkog ori se:“Sitnije, Cile sitnije, pokaži mi najbitnije!“ Taman što sam ušao u zgradu, a usput sam u Mikromarketu kupio jedno Zaječarsko pšenično, počinje provala oblaka, pljušti i grmi na sve strane.

Mama se probudila, a uskoro i tata, nakon popijene pola šolje slane supe, dobrog tuširanja, prelazim u sobu, roknem zaječarca, što bi moj učenik Sergej rekao, proveravam svoj rezultat na linku sa meila preko telefona gde idu rezultati uživo. Sumiram utiske, pivo me lagano omamljuje, a umor stiže, tonem u neku omamljujuću izmaglicu bez pravog sna, gasim svetlo, a napolju sve puca, gromovi udaraju, munje sevaju, kiša pljušti.

Na kraju sam zauzeo 16-to mesto od 97 finišera, od oko 110 takmičara koliko je startovalo. Ne zvuči loše, mada ovaj rezultat je jedan od mojih najslabijih, četvrti od dole. Trčao sam preko 40 kilometara ukupno od toga, a u 8 hodajućih deonica u poslednjem krugu po mojoj proceni sam prešao oko 1,8 kilometara ili nepuna 2 kilometra. Osećanja su mi pomešana, razočaranje potiskuje osećaj da sam se do kraja borio i nisam odustao, da ovaj maraton mogu računati u završene, da sam po teškom vremenu, prethodnih dana pomalo bronhitičan, doduše bez jake upale ipak uspeo. Kako sati od trke prolaze sve sam zadovoljniji. Život je borba, ili što bi moj drugar i izvrstan ultra trkač iz Subotice Edvard rekao: „Život je more“. Napisah na viberu društvu iz Trona pre spavanja da je bilo lepo noćas sve njih sresti, ali je bilo veoma teško trčati.