40. jubilarni somborski polumaraton, 19.05.2019.

40. jubilarni somborski polumaraton, 19.05.2019.

Maglovito jutro nad poljima severne Bačke i oblačno i donekle prohladno vreme za drugu polovinu maja meseca obećavalo je dobre uslove za trčanje. Bešika i prvi zraci sunca koji su se probijali kroz venecijanere na prozorima moje sobe koja se nalazi na istočnoj strani probudili su me već posle 5h i ako sam dosta kasno legao. Nije mi bilo toliko hitno, pa me mrzilo da ustajem do kupatila, jer telefon je bio podešen da zvoni u 5 i 30h, tako da sam se okrenuo na drugu stranu i dremkao još 15-tak minuta. Spremanje kafe i trkačkog doručka i pregledanje vesti brzo je prošlo. Manje-više sve sam obavio na vreme, a kada sam sišao ispred zgrade, Nenad je već čekao, a i Sale je bio u kolima. Ubrzo smo pokupili i Ivanu. Odvezli smo se na zborno mesto Tronovaca ispred Jadrana, gde su polako i ostali pristizali i usledilo je uobičajeno slikanje. Kako smo napustili najveći grad na severu naše države, tako je sunca nestalo i dolazim do opisa iz prve rečenice i one čudne majske magle.

Parkirali smo se u ulici u blizini prijavnog centra i podigli startne pakete. Uobičajene pripreme pred trku, mnoga poznata lica, javljam se mnogima, posebno onima koje dugo nisam video. Pre zagrevanja budući da je bilo vremena otišli smo na kafu nedaleko od startne zone. Još jedan produženi espreso sa mlekom me je dodatno razbudio, podigao adrenalin, ali još jednom i poterao u toalet. Konačno smo na somborskom korzu. Sve je već spremno, mnogo trkača se razmilelo od glavne pravoslavne crkve, pa sve do Karmelićana, zagrevaju se, trčkaju ili rade vežbe. Policija je zatvorila okolne ulice za saobraćaj i rasporedila se na svoja mesta. Taman što smo stupili na poprište naše borbe sa samim sobom i sa kilometrima, zraci žute zvezde našega planetarnog sistema, obasjali su građevine centra Sombora nekada sedišta Bačko-bodroške županije. Martina reče: „Znala sam, obično tako bude, čim se primakne trka ovde u Somboru, nešto pred start odmah pripeče i sunce“. Složio sam se sa njom. Bio sam u velikoj dilemi. Četvrt sata do starta, a ja kod Nenada u kolima, u malom pretincu zaboravio garmin. Nenad mi ponudi ključeve i mogućnost da budu kod mene da trknem do kola, oko 400m udaljenih. Neko vreme sam bio u dilemi, ali rekoh onda i njemu i sebi:“Bolje ne, trčaću sa ručnim satom, na štopericu i onako ne jurim lični, a ako bude peisa na 1:30h, pokušaću da ga pratim. Svaki kilometar je obeležen, tako da mogu otprilike da ocenim koliko idem.

Konačno kreće odbrojavanje, šarene papirne konfete lete u vazduh, a malo padaju i po meni. Probio sam se dosta napred, blizu Zdravka Mišovića koji je bio pejser na 1:30h, što me je dodatno ohrabrilo, tu su ispred odmah bili i elitni trkači, odnosno oni koji trče državno prvenstvo u polumaratonu. Krenulo je hvatanje zaleta u prvom kilometru i bežanje od gužve. Ovogodišnja trasa somborskog polumaratona imala je po tri kruga od nešto više od 7km. Nije me preterano oduševila, ali ne mogu se žaliti ni da je loša. Veći deo je ulicama sa drvoredima, jer nije džabe Sombor-grad parkova, ali u jednom delu prelazimo i prugu i gotovo izlazimo van grada i tu je okret, udaljen je 4km od starta. Najlepši deo je tri puta protrčavanje kroz korzo i okretanje kod trga ispred same karmelićanske crkve i samostana. Uz Zdraka je odmah ukorak išao Miša Segedi, veteran srpskog dugoprugaškog trčanja, tu je negde bio i Mirzet

Halilović, dobro se držao i Nemanja Rajković i još meni nepoznati trkači ili možda likovi nekih su mi poznati sa nekih trka, ali ne znam tačno ko su. Zdravko je usput ćaskao, hrabrio druge, davao uputstva nama oko njega: „Samo mirno momci, duboko diši, to je to, ili prošli kilometar smo podbacili par sekundi, sada da malo ubrzamo. Prvi kilometar je bio 4:11, bilo je pada i na 4:20, bar nas je Zdravko tako izveštavao. Prvi krug prođosmo gotovo preczno pejserski, oficijelni sat kraj starta je pokazivao 30 minuta. Dobro sam se držao. Na početku drugog kruga malko sam popustio, ali se opet priključih Zdravku i maloj grupi trkača i osetih novu svežinu nakon 9 km. Okrepa je bilo prilično, gotova na svaka dva kilometra, sunce je sve jače peklo. Nisam posezao za okrepama dugo, ali ipak jednu sam planirao i obavio negde na 12km, a da nisam morao puno da usporim. Početak je trećeg kruga, prošlo je 14km, polako zaostajem za Zdravkom. Još je to desetak metara, vidim da on pojačava i kaže:“Momci, sada do kraja nema popuštanja“. Nemanja na kratko prelazi u hod nakon 15km, ali se brzo vraća. Smanjujem peis, ali se dobro držim. Teško mi je, disanje još nije loše s obzirom da je druga polovina maja, ali noge su umorne, napunile su se dosta mlečnom kiselinom. Jedan stariji takmičar iz Valjeva koji trči državno prvenstvo me sustiže, sustižemo i Tijanu Kabić. Dugačak mi je taj poslednji produženi kilometar. Dajem sve od seba poslednjih 400 metara nakon okreta kod Karmelićanske crkve. Odatle puca pogled na korzo, obližnje kafiće i cilj naravno. Vidim Rašu, predsednika ARK Fruška gora i organizatora noćnog polumaratona, sedi u kafiću uz samu trasu, 100 metara od cilja i smeška se. Nalazim i ja dodatne snage, pokazujem palac, osmehnem se, sjurujem se u cilj ispod crne kapije i vidim da zvanični semafor pokazuje 1:29 i sekundi šeste dekade polako ističu. Ulazim u cilj ispod 1:30h.

Šta su bila očekivanja od ove trke. Sebi sam zadao ne suviše pretenciozno, između 1:35 i 1:30h. Pribojavao sam se da ne padnem iznad 1:35, a priželjkivao sam što bliže 1:30h. Ali da ću koji sekund ići ispod 1:30h, nisam mogao ni da pretpostavim s obzirom da je maj i temperatura je bila preko 20 stepeni, možda i 25. I ako je oko minut slabije od ličnog, ovo je četvrti put da spuštam polumaraton ispod 1:30, prvi put u Somboru, nakon dva puta Apatina i jednom Novog Sada. Za ovo je najviše zaslužan Zadravko, ali možda je i dobro što sam opuštenije trčao bez garmina, nisam svaki čas gledao na sat. Nakon nekog vremena od Saleta Stojanovića saznajem u aplikaciji na njegovom telefonu da sam po čipu išao 1:29:51, što me je dodatno obradovalo. Finišera u polumaratonu je bilo 613, a ja sam bio 38 u apsolutnoj i 36 od muškaraca.

U cilju nakon uzimanja medalje, dolazim do daha, uzimam malo vode, tu je i voće, kriške jabuka, pomorandži i komadići banana, štrudle sa orasima i makom i točeno pivo, stvarno izdašno. Želim sve da probam, ali sebe teram i na odgrevanje okolnim ulicama 5-6 minuta i na lagano istezanje. Vraćam se da dovršim okrepu, sve više poznatih lica srećem. Sledi međusobno čestitanje. Naša tronovska ekipa se polako okuplja. Đurika i Rapić su razbili 7km, prvi su u kategoriji, Đuri koji sekund ispod 28 minuta, a Rapić ravno toliko, Rajković je na kraju išao lični, oko 1:32, Jamanta je imala sa nešto ispod 1:40 plasman u kategoriji i generalno je 7 kod žena, Martina je imala plasman u kategoriji i drugi su solidno trčali. Sačekali smo da se i Ivana okrepi pivom i krenuli ka kolima, svlačionicama i ručku. Nenad je

bio u žurbi, jer je popodne sudio košarkašku utakmicu pionirima u osnovnoj školi Majšanski put, ali je bio strpljiv sa nama. Rekao mi je:“ Samo ti ručaj, čekaću te kod kola“. Nisam odoleo sjajnom pasulju sa kobasicama, uz hleb i nešto apatinskog piva. Oko 13 i15h smo konačno krenuli, Sale je ostao pošto mu se ne žuri, a kod Đurike u kolima je bilo još mesta. Pomalo smo još razmenjivali utiske usput. Nenad nas je čak i razveo do naših kuća. Ovo je četvrto moje učešće na Somborskom polumaratonu, prvo nakon 2014, što će reći nakon nepunih 5 godina. Ova trka mi je posebno draga jer sam tu i debitovao u ovoj disciplini 2012 godine. Ako je to neki dobar predznak nadam se konačno i jedonom dobro istrčanom noćnom maratonu u Novom Sadu, nakon 5 godina.