18. KRAKOVSKI MARATON, 28.4.2019.

18. KRAKOVSKI MARATON, 28.4.2019.

Za april ove kalendarske 2019. godine imao sam ambiciozne planove u pogledu maratona. Uspeo sam da ih ostvarim. Nakon uspešnog učešća na Riječkom maratonu, usledio je dugo iščekivani maraton u Krakovu u Poljskoj. Startninu sam uplatio još u decembru prošle godine, a i pronašao smeštaj. Put sam rešavao tek u poslednjoj sedmici. Ostvareni rezultat od 3:20:31 je bio bolji od očekivanog, mada kako je trka tekla pomalo mi je žao što nije bilo i bolje, ali kako sportisti često kažu da mi je neko ponudio pre trke ovo vreme-rezultat odmah bih potpisao.

Ovo je bio moj četvrti boravak u Krakovu, prvi put iz sportskih razloga. Prvi put sam išao davne 1996 sa Zajednicom krvi Kristove, katoličkim pokretom koji je dosta raširen i u Poljskoj. Tada je cilj našeg putovanja bila Čenstohova gde smo ostali desetak dana, a pošto je putovanje bilo vozom u Krakovu smo presedali i tada sam video glavnu železničku stanicu i možda jednu ili dve ulice, zadržali smo se sat-dva. Drugi boravak je takođe bio kratak i u sklopu jednog drugog putovanja. Radilo se o Europskom susretu mladih, odnosno dočeku Nove godine 1999/2000 koji je bio oraganizovan tada u Varšavi. Dobri ljudi su me tada častili tim putovanjem. U povratku par sati smo se zadržali u Krakovu, obišli smo čuveni Vavel, brdo na kome je bila srednjovekovna prestonica i ako se zbog umora i veličine grupe tada slabo sećam detalja. U septembru 2017. Sa nekoliko kolega iz Hemijsko-tehnološke škole i učenicima maturantima, mojom prvom generacijom IV9 išli smo tri dana na matursku ekskurziju u Krakovu. Bio je početak jeseni, tih dana je kiša mnogo padala. Smešteni smo bili u jednom hotelu u predgrađu Krakova, gde sam svako jutro trenirao. Plan ekskurzije je bio veoma dobar osim što nismo dovoljno obišli Vavel jer smo stigli krajem dana pred zatvaranje. Jedan dan je bio rezervisan za čuveni rudnik soli Vjeličku, drugi za strašni logor Aušvic-Birkenau, a jedan dan smo obišli staru jevrejsku četvrt i Kazimjež. I konačno godinu i po dan nakon toga usledilo je samostalno putovanje na maraton.

Moja dva prijatelja trkača Milorad i Darko su bili zainteresovani da idu i trče, ali su ipak odustali ili se opredelili za druge trke. Da ipak ne budem sasvim sam pobrinuo se naš poznati maratonac Drago Boroja koji živi u Poljskoj, nedaleko od Katovica u Tihom kome sam se obratio za savet i pomoć. Obradovao sam se kada je rekao da dolazi i da će biti pejsmejker i ako je razmišljao pre toga da otkaže. U organizaciji putovanja mnogo mi je značilo to što mi je poslao link sa rasporedom autobusa koji saobraćaju na relaciji Budimpešta-Krakov. Povoljna okolnost je bila ta i što je u ovom periodu bio učenički raspust zbog Uskršnjih i Prvomajskih praznika, pa su školske obaveze bile minimalne svedene više na rad kući, bez nastave. Četiri dan pred put preko interneta sam kupio autobuske karte na relaciji Budimpešta-Krakov-Budimpešta što me je izašlo 52 eura (odštampao sam ih).Sutradan u utorak kupio sam u Novom Sadu na železničkoj stanici povratnu voznu kartu Novi Sad-Budimpešta, veoma povoljno za 2400 dinara, tako da me je ceo put izašao malo više od 70 eura. Na Veliki petak po julijanskom kalendaru, toplog aprilskog dana 26. krenuo sam iz Petrovaradina, gde sam kod mojih provodio Uskršnje praznike. Ranije nego obično kada putujem za Suboticu ukrcao sam se na voz za Budimpeštu. U početku sam još malo na telefonu proučavao google mape Budimpešta i Krakova dok sam imao interneta da bih tamo uspeo da se snađem. Kao ljubitelj čitanja opredelio sam se za čak tri knjige koje ću poneti da bih vreme u putu prekraćivao. I zaista odmah sam se dokopao Umberta Eka i njegovog „Tajanstvenog plamena kraljice Loane“, pred Suboticu sam ručao ono što sam sebi pripremio, a onda mala gnjavaža oko granice koja je ipak relativno brzo prošla, pasoška kontrola u Subotici i Kelebiji, pa zatim promena voza u Mađarskoj Kelebiji.Mađarski voz je zaista bio mnogo bolji, udobniji i konforniji. Usledila je promena štiva, došlo je na red ono pravo trkačko. Knjiga „26.2 miles to Boston“ od Michaela Connely-ja razbila mi je ronopopodnevni dremež i blagu pospanost i ako ne vladam potpuno engleskim jezikom. Napravih pauzu za popodnevnu kafu i čokolodu obe iz torbe, a za kraj prve faze putovanja uzeh treću knjigu koju sam poneo“S one strane vere-Tajno jevanđelje po Tomi“ od Elen Pejgels istoričarke religije koja mi je takođe prilično zaokupila pažnju. Završavajući jedno duže poglavlje pred nama su iskrsavali stambeni blokovi Ferencvaroša, dela Budimpešte. Konačno Keleti, jedna od železničkih stanica u Budimpešti, prošlo je 18h, putovanje iz Novog Sada je trajalo nešto više od 7h. Usledilo je pešačenje do „Nepligeta“ glavne autobuske stanice u Budimpešti. Išao sam oko sat vremena, najlakšim putem koji sam zapamtio sa karte uz malo zastajkivanje zbog provere putanje ili brojnih semafora, a i težina ranca me je malo usporila. Najre široki „Kerepeši ut“, zatim „Hungari kerit“ i na kraju „Kenjveši Kalman krt“. Vremena sam imao dovoljno. Usledilo je malo lutanja po stanici snalaženja, traženja perona. Odabrao sam najmirniji deo stanice, čekaonicu u suterenu koja je bila svetla i relativno čista, gde sam večerao kupljeni mađarski sendvič i nastavio drugu turu čitanja jer je bus za Krakov kretao u 23 i 30h. Ponovo istim redom, najpre Eko, pa Tomino jevanđelje, pa opet Boston.Vreme je sporo proticalo , konačno je 23h prošlo pa sam polako krenuo na peron 7. Uskoro se pojavio drečavo zeleni Flixbus sa narandžastom crtom. Pribojavao sam se da li će sa kartom biti sve u redu, pošto sam prvi put autobusku kartu kupovao preko interneta, ali nije bilo problema. Pripremio sam štampanu verziju, ali i telefon sa kodom budući da Flix bus ima svoj wifi, pa je dovoljno bilo da mi kondukter na ulazu svojim mobilnim uslika šifru sa displeja mog mobilnog.Usledilo je smeštanje u konforan bus na sprat. Osim besplatnog interesa bus je imao neku vrstu toaleta koju nisam isprobao, jer nije bilo potrebe, sedišta u autobusu su imala mogućnost punjenja mobilinih telefona USB kablom koji sam igrom slučaja takođe poneo. Sedoh do prozora gde mi se uskoro priključio neki Azijat, možda je bio Filipinac, to mi je bio neki predosećaj. Noćna vožnja kroz Slovačku preko Zvolena, Banske Bistrice i Ružomberoka je brzo prolazila, ali nije mi baš prijala. Sedeći u busu ne mogu da spavam i pored umora, mogu da zadremam, malo se iskrivim, nakon čega me često i vrat boli. Česte krivine i konfiguracija terena, valovitost Slovačke, uticali su na to da ne bude ništa os spavanja. Kako smo se približavali Poljskoji i kako je rudela zora, osvit novog dana bio sam sve raspoloženiji. U 5:45h, čitavih sat vremena pre nego što je bilo naznačeno u itinerariju, nakon šest sati vožnje sa minimalne dve pauze od minuta, autobus je stigao na Glavnu autobusku stanicu u Krakovu „Dvorec autobusni“.

Krakov mi je poželeo dobrodošlicu oblačnim i sivim nebom, spremala se kiša. U čekaonici autobuske stanice popio sam jutarnju kafu sa malo crne čokolade iz torbe da mi to da malo energije i napustio sigurnost zgrade. I pored proučavanja google karte ranije, prvih 10-15 minuta sam lutao i zapravo napravio sam dobar krug dok nisam došao do pravca koji tražim. Konačno nešto poznato, tržni centar Krakovska galerija, tu je odmah i Bastova, ulica gde sam bukirao pansion, tu počinje i stari deo grada, istorijski centar. Već sam bio sigurniji. Nasuprot kuli Barbakan, delu zidinama starog grada izbih na trg gde se nalazio veliki spomenik poljskoj pobedi nad Tevtoncima kod Grinvalda 1410. Radosno sam se setio velikog Henrika Sjenkjeviča, čuvenog poljskog pisca koji je tu veličanstvenu pobedu ovekovečio u svom romanu „Krstaši“, naravno setih se i velikog poljskog kralja Vladisalava II Jagelonca, koji je ovu pobedu izvojevao i zapravo je bio Litvanac. Napravih fotografiju, a počinjala je i kiša, ali ona me nije mnogo brinula jer sam bio dobro opremljen zahvaljujući tankoj kabanici Atile Bolokka, brata mog dobrog prijatelja Karesa, koju mi je nedavno poklonio. Nađoh apartman, ali još 6 sati je ostalo do termina kada sam mogao ući tako da krenuh dalje ka Expou. Sve bolje sam se snalazio. Kratko sam se zaustavio pred karmelićanskom crkvom, uspeo sam da nađem prečicu do velike aleje koja je nosila ime najvećeg romantičarskog pesnika Poljske Adama Mickjeviča. Tu se nalazilo u okolini i nekoliko fakulteta, među njima i čuveni Jagelonski univerzitet-nova zgrada. Naravno onu staru je sagradio Kazimir III Veliki davne 1364. Brzo sam rešio malu nedoumicu i pronašao ulicu Reymonta, veoma modernu ali i zelenu sa travnjacima i drvećem zbog obližnjeg parka. To mi je bio znak da sam na dobrom putu. Još kada sam video grafit Ultra Visla, znao sam da sam blizu i zaista je sa leve strane predamnom iskrsao grandiozan objekat moderno građen, stadion „Henrik Rejmonta“, dom fudbalera Visle, jednog od najpopularnijih klubova u Poljskoj. Bilo je oko pola osam ujutro. Lako sam pronašao prijavni centar. Nasmejana, raspoložena lica, puno mladih ljudi, a napose devojaka. Brzo pronađoh mesto gde da podignem startni paket, adekvatno mom startnom broju koji je bio 2102. Kada podižem startni paket često se osećam kao dete koje dobija poklon za Božić, Uskrs ili Novu godinu, zagledam, zanima me šta ima unutra, sav sam u nekom iščekivanju. Obišao sam malo expo, još nije bio u punom jeku jer je bilo dosta rano, ljudi su tek pristizali. Posle pronalaženja toaleta koji mi je takođe bio neophodan, dobio sam jednu besplatnu promotivnu sliku uz obeležja Krakovskog maratona i krenuo sam ponovo ka centru. Vreme je bilo za doručak, a s obzirom da je kiša stala odlučih da to bude na jednoj klupi kraj nekakve fontane ispred nekog fakulteta. Banane koje sam poneo skoro su se smljeskale u rancu, ali sva sreća bile su u jednoj najlon kesi. Morao sam ih pod hitno pojesti uz nešto voćnog jogurta i neizbežnog plazma keksa. Do ček-ina u smeštaju sam imao skoro četiri sata, ali sam bio prilično umoran. Odlučih da ovo vreme što bolje iskoristim. Odoh do katedrale Marijinog uznesenja pogledah raspored misa i posle malo dvoumljenja odlučih da se popnem na Vavel, srce srednjovekovnog Krakova, mesto gde se nalazio i dvor. Pre toga sam u jednoj obližnjoj ulici razmenio nešto eura za zlote i kupio jednu knjigu o Krakovu, jednu vrstu opširinijeg turističkog vodiča, koji sam prvo dugo razgledao. Nisam se pokajao što sam umoran išao u razgledanje dvorca na brdu Vavel, kako neki kažu jednom od onih svetih magičnih brda na ovoj planeti. Kupio sam ulaznicu za 12 zlota i ubacio se između više grupa turista. Obišao sam kripte i kapele gde počivaju mnogi poljski vladari, kako oni iz dinastije Pjasta, tako i Jagelonci, ali i mnogi biskupi, kardinali i drugi prelati Rimokatoličke crkve poljske nacije. Izdvojio bih samo tri stvari: sarkofag i grobnicu čuvene poljske kraljice i svetice Jadvige koja je živela i vladala krajem XIV veka, kapelu posvećenu krakovskom nadbiskupu i kardinalu Karolu Vojtili kasnije poznatom papi Ivanu Pavlu II, i kulu kralja Sigmunta saogramnim zvonima sa koje se pruža odličan pogled na Krakov. U kulu se uspinje velikim drvenim stepenicama što je čak i za mene predstavljalo pravi trening s obzirom na gomilu stvari, nekoliko kila na leđima koje sam nosio. Ipak najdraže mi je to što sam u prodavnici kraj vavelskog muzeja uspeo da kupim knjigu iz poljske istorije na engleskom jeziku „Polish kings and royal families“ za 45 zlota. Sjajna je ukratko su obrađeni životi i vladavine svih poznatih poljskih vladara od kneza Mješka I iz X veka, prvog istorijskog vladara Poljske države do Stanislava Ponjatovskog krajem XVIII veka, nakon koga su Pruska, Austrija i Rusija rasparčale Poljsku u trećoj deobi iz 1795 izbrisavši je sa političke karte Evrope.

Bližilo se podne. Svratih u jedan veliki market gde sam prijatelju Karesu uzeo jedno poljsko pivo i sebi vodu i krenuh ka apartmanu. Bio sam blizu kada je telefon zazvonio. Iznenađen, pogledah broj, s obzirom da je bio poljski posmislih da je Drago, ali njega već imam u imeniku. Začuh ženski glas u prvi mah nisam razumeo i ako je govorio na engleskom. Bila je to Magdalena, vlasnica apartmana „Words and swords“ koji sam bukirao. Brzo joj objasnih da upravo stižem. Pozvonih na ulazna vrata stare možda barokne zgrade i mlada energična žena je otvorila, obratila mi se na engleskom rekavši da soba još nije spremna da sednem na kauč u predsoblju apartmana i da će smeštaj biti brzo sređen. I zaista dok sam listao umorne knjige ona je sredila moju sobu, uvela me, pokazala mi je kuhinju, toalete, pitala me je da li mi još nešto treba, a ja sam je pitao za ostavljanje stvari i dokumenata tokom maratona i lako smo se dogovorili, izašla mi je u susret. Raspakovao sam se i umio i krenuo ponovo na expo gde me je čekao Drago. Znatno brže sam došao nego prvi put. Sa mojim prijateljem se nađoh kod glavnog ulaza kraj pulta za informacije. Obojci nam je bilo drago što smo se posledosta vremena ponovo susreli i ako smo povremeno kontaktirali mailom. Otišao sam sa njim na promociju peismejkera i pričuvao mu stvari. Zatim smo obilazili još malo expo, razgovarali, sretali mnoge poljske i slovačke trkače koje Drago poznaje i sa kojima me je upoznao. Bili smo zajedno na pasta partiju koji je po meni bio dobro organizovan i solidan. Otišli smo u obližnji kvart na piće. Razgovarali smo najviše o trčanju, martonu, trkačima koje obojca poznajemo, dobio sam dosta praktičnih i korisnih saveta za treninge, informacije o trkama-maratonima u Poljskoj. Nakon toga uzesmo još jednu porciju paste, ovoga puta vegeterijansku jer je još ona ostala, a nakon toga krenuh ka svom apartmanu. Veče se polako spuštalo, a ja sam u jednoj pekari-poslastičarnici blizu smeštaja pojeo još jedan karamel kolač sa kikirikijem koji me je veoma prijao. Stigao sam oko 19 i 30h u apartman, istuširao se i počeo pripreme za sutrašnji maraton. Stupio sam u kontakt preko vibera sa mojim Tronovcima, koje sam obavestio da sam u Krakovu i poslao koju fotografiju, a zatim javio i sestri da sam dobro stigao. Malo sam čitao informator o maratonu, a nekoliko minuta nakon 21h otišao na počinak. Solidno sam spavao jer je umor od prošle noći u putovanju bio velik.

Alarm se oglasio u 5 i 30h. Svanuo je dan maratona, tmuran i kišovit. Bila je nedelja,Uskrs po julijanskom kalendaru, Mladi Uskrs, Bela ili Tomina nedelja i Blagdan Božanskog milosrđa po gregorijanskom kalendaru kod Rimokatolika. Ispijao sam jutarnju kafu iz mog plastičnog kuvala koje sam poneo sa sobom. Prelistavao sam vesti sa naših sajtova i počeo da čestitam preko vibera Uskrs prijateljima koji slave, sređivao se malo u kupatilu. Plan je bio da prvo odem na misu u katedralu nedaleko od starta maratona, a ujedno da vidim kako da najlakše i najbrže od apartmana do startne zone stignem. Uspeo sam u nameri, brzo sam stigao i lako se snašao i ako sam kasnio na misu koja je počinjala u 7h, 7-8 minuta. Kiša je padala lagano, natapala je pločnike, kolovoz i obližnji park, ali nije ugasila u meni plamen trčanja i želju da učestvujem u maratonu. Startna zona je bila spremna, ljudi još malo, ušao sam grandioznu crkvu posvećenu Bogorodici. Vrlo brzo shvatih da je u toku evanđelje o „nevrnom Tomi“. Da li je zbilja bio neveran-pomislih, budući da čitam na ovom putovanju i jednu interesantnu knjigu o tome? U velikoj glavnoj lađi bilo je stotinak vernika, lako sam se uklopio u službu i odlučio čak i da se pričestim, ali sam nakon toga požurio ka apartmanu da uzmem stvari za trku i uputim se ka startnoj zoni. U 8h sam napustio apartman i u dogovoru sa gazdaricom Magdalenom spakovao stvari za put, ostavio ih u sobi, ali ključ apartmana ostavio kod izlaza. Sa sobom sam nosio samo ono osnovno za presvlačenje. Nisam imao veliku nervozu, možda me je jutarnja služba smirila, navreme sam sve odradio, plašio sam se gužve s obzirom da je bilo oko 5200 učesnika maratona. Kiša je i dalje sitno i dosadno padala, radio sam vežbe u ogromnom šatoru za presvlačenje, a zatim se trčeći zagrevao oko startne zone. Brzo sam našao i drugi startni blok iz koga krećem. Obukao sam ipak dve majce kratkih rukava, od gore je bila zvanična majca ovogodišnjeg krakovskog maratona svetloplave boje sa mojim startnim brojem 2102. Voditelj trke je predstavio ovogodišnju elitu koju sam delimično i video na obližnjem videobimu. Tu je bilo 7-8 Kenijaca, pokoji Etiopljanin i Marokanac, jedan japanski trkač, a najavljena je i Hrvatica Bojana Bjeljac.

Start je bio tačno na vreme, brzo sam uhvatio ritam. Prvi kilometar je vodio kroz staro gradsko jezgro srednjovekovne prestonice Poljske i završavao negde iza Vavela gde je glas sa mikrofona stalno ponavljao nešto poput: „Dajće, dajće, ne pšeštajće“. Malo brže krenuh po običaju, garmin je pokazao 4:27, oseća sam se spremno. Već od drugog kilometra kretali smo se širokim, modernim asfaltiranim ulicama sa više traka. Na ulegnutim mestima u betonu bilo je mnogo barica, tako da kada masa protrči prskalo je na sve strane. Prešli smo most na nekom kanalu, trčali oko kvarata gde se nalazi Vislin stadion i prijavni cenar, a zatim je sledio prvi prelazak preko reke i prošlo je 7km. Tu sam prvi put ugledao elitu koja je u suprtnoj traci već bila na 12-tom kilometru. Grupa crnaca se držala još zajedno, malo su zaostajala dva marokanska trkača, a jedno 150-200 metar iza sam video i jednog belog trkača.Ustalio sam tempo na 4:30-4:35 što mi dugo nije bilo teško držati. Prilikom silaska puta ispod jednog nadvožnjaka ritam nam je davao AC/DC sa obližnjeg ozvučenja i njihova stvar „Hels bels“. Prva okrepa je bila na 5km, a nakon toga na svakih 2,5. Temperatura za trčanje je bila dobra, ali je puno vlage bilo, a uz Vislu i vetar. U pa