MOJA PRVA BEČEJSKA DESETKA

MOJA PRVA BEČEJSKA DESETKA

Na ovim prostorima  su sve popularnije ulične trke na 10km, takozvani ceneri kako to kažu u susednoj Hrvatskoj u okviru kojih je obično i trka na 5km, a često i brojne prateće dečje trke. Manji gradovi i  varošice su posebno zahvalne za oragnizovanje jedne takve trkačke manifestacije budući da je uglavnom manje vremena i logistike potrebno nego kada je u pitanju organizovanje polumaratona i maratona. Po Srbiji i po njenoj severnoj pokrajini Vojvodini su upravo počele da niču takve trke. Uz Kulu, Kanjižu i Bačku Topolu i Bečej je domaćin već četvrtu godinu jedne takve manifestacije, a planirano je da to ovog proleća postanu i Senta i Vrbas, ali su trke odložene za septembar na moju žalost. Posebno sam proletos trenirao svake druge sedmice tempo na deset kilometara i uradio pet takvih treninga. Nakon odlaganja trka u Vrbasu i Senti, Kulska je održana, a i Bečejska koja je pomerena sa početka aprila na početak jula u predvečernje časove toplog julskog subotnjeg dana.

Startninu sam rešio krajem juna, a ostalo je pitanje prevoza budući da sam već nekoliko dana bio u Petrovaradinu, a učestvovalo je i dosta Subotičana, ipak nisam sa njima išao. Iz trećeg, to jest na sam dan trke sam se snašao za prevoz. Budući da Ivan Vendlener nije išao iz Petrovaradina, a da putem mesindžera nisam uspeo kontaktirati Jovicu, setih se Đure Borbelja elitnog trkača koga sam upoznao na kampu pre dva leta. I ako nije više u Petrovaradinu, pristao je budući da kolima prolazi, a išao je iz Rume sa devojkom Jovanom, da me pokupi. Oko 15h u veoma toplo i sunčano popodne smo krenuli sa kraćim zadržavanjem kraj kasarne u gradiću gde Đura radi kao profesionalni vojnik. Zatim kroz Novi Sad preko Novog Žeželjevog mosta i nešto kasnije kanala dokopasmo se puta za Bački Jarak i Temerin. Vožnja do Starog Bečeja u trajanju od oko 45 u Đurinom fijatu je protekla u udobnoj atmosferi slušanja muzike i razgovora. Đura je nastupao na 5km i nadao se prvom mestu,a ova trka mu je bila samo uvod u sutrašnju trku na 10 km u Ovčar Banji u zapadnoj Srbiji gde je planirala da nastupi i njegova devojka Jovana. Nakon „dugačkog“ Temerina i Nadalj raskrnice koja u meni izazva setna sećanja na Anu i nekadašnji brak, ali tek u povratku, kada je već noć pala nad vojvođansku ravnicu. Sledilo je Bačko gradište i kružni tok pred samim Bečejom koji nas je u početku malo zbunio, budući da je strelica desno pokazivala ka Novom Bečeju koji je zapravo u Banatu, dok je levo putokaz usmeravao ka Bačkoj Topoli, a to je zapravo bilo preko Starog Bečeja. Novosadskom ulicom brzo stigosmo do centra i uz malu pomoć domaćina organizatora nađosmo mesto za parkiranje nedaleko od zgrade opštine.

Lako smo pronašli mesto za prijave i podizanje startnih paketa gde sam ubrzo video neka poznata lica. Ljudi su polako pristizali. Zdravko Mišović je radio za zapisničkim stolom. Podigavši skromne, ali lepe i skladne, kreativno urađene startne pakete seli smo u obližnji prostrani kafić na po jedan produženi espreso, Đura je častio. Uskoro su se pojavili i moji subotičani: Martina, Zlatko, Edvard, Dragan, Vlatko, Nemanja, Blagoje i ostali i zauzeli jedan veliki sto u istoj kafani. Posmatrali smo glavni trg u Bečeju. Veoma je lep, a krase ga sa jedne strane pravoslavna crkva sa tri tornja, sa druge je nešto manja katolička crkva, dok je sa treće strane stara zgrada opštine ili možda županije.  U katoličkoj crkvi je bilo venčanje i uskoro su trgom prošli mladenci sa najužom pratnjom. Prošli su onako nakićeni kraj stolova za prijavu trke, tako da sam u jednom trenutku pomislio da će i oni da se prijave i učestvuju u trci. Često vreme pred trku sporo prolazi pa mi se tako činilo i ovoga puta. Nakon kafe i pozdravljanja sa još nekim poznatim ljudima Đura i Jovana su otišli da prošetaju, a ja sam želeo da im omogući da budu malo sami pa sam takođe, ali sam otišao u jednu dvadesetominutnu šetnju oko prostranog trga gde sam primetio prostorije kancelarije za mlade, srednju ekonomsku školu čiji nastavici su nam jesenas držali seminar o projektnoj nastavi, a malo dalje sam primetio i lep bazenski kompleks. Dogovor je bio da se nađemo kod Đurinih kola  radi presvlačenja u pola šest,  sat vremena pred trku. Jedna od zamerki organizatoru je što čini mi se nigde nije bilo mesto predviđeno za presvlačenje i ostavljanje garderobe-stvari ili ga bar ja nisam video. Bilo bi to dosta nezgodno da sam autobusom sam dolazio, a ovako i svlačionica i garderoba su bila Đurina kola. Nakon presvlačenja otišao sam ka trgu gde su u toku bile dečje trke na 200, 400 i 800 metara. Nakon njihovog završetka oko 18 časova krenuo sam u zagrevanje, najpre vežbe 7-8 minuta, a zatim lagano trčanje i par ubrzanja što me je dosta i umorilo. 5 minuta pred start sam se približio startnoj liniji i uskoro je krenulo.

Startovalo je oko 150 osoba na 10 kilometara i istovremeno još oko 80 na 5 kilometara tako da je prvih 500 metara bila dosta velika gužva i uobičajeno probijanje, hvatanje pozicije i brzine. Skrenuli smo u jednu ulicu pokraj nekog parka u kojoj su se sa desne strane nalazile kuće. Neki od stanara su nas posmatrali ispred svojih kuća gde su provodili trenutke jednog letnjeg predvečerja. Na kraju te ulice oglasi se garmin za prvi kilometar i pogledah 4:12 što je bilo prilično brzo za moju sadašnju formu, ali sam se osećao i dosta odmorno. Pokraj neke barice put je skretao ka nasipu na koji je trebalo ustrčati budući da je bio strm, ali kratak. Pred nama se lenjo vukla Tisa koja je prelepo izgledala, nisam često boravio na njoj, ali zbog angažovanog trčanja, napora i fokusiranosti na trku nisam imao vremena da se divim njenim čarima. Obišli smo oko jednog spomenika na obali i sjurili se niz kej na neku vrstu plaže i odmarališta za meštane i ljubitelje reke i prirode. Tu je već počinjao treći kilometar, a prilično jak vetar nam je duvao u lice. Nekoliko minuta pred start trke nebo se prilično naoblačilo i bilo je ispunjeno bordo-sivim oblacima. Jak vetar je nosio lišće i trunje, ali je oduvao i oblake čini mi se negde ka obližnjem Banatu na našu sreću. Vetar je sakrio sunce i smanjio temperaturu, ali nam je na otovorenom i otežavao trčanje. Početak četvrtog kilometra i penjanje na nasip. Tu sustižem jednu poznatu devojku Aleksandru Burkanović. Trčimo paralelno. Vidim da je fokusirana i da teško podnosi tempo kojim ide pa odustajem da joj se javim i da je pitam šta trči. Malo joj izmičem napred kroz jedan park na petom kilometru i uskoro vidim poznatu ulicu kojom smo došli. Tu su već u drugom krugu Kristijan Stošić i jedan mladi atletičar Crvene zvezde, a nedugo zatim se pojavljuju i Nikša Papić, Edvard, Nevena Jovanović i Nemanja. Završavam prvi krug, a vidim da se par metara iza mene zaustavlja Aleksandra što znači da je trčala 5 kilometara. Broj trkača se sada razvukao i razredio.

Prvi krug sam prošao za koji sekund ispod 22 minute usledio je drugi. Ponovo odlazak ka Tisi gde sam uspeo da obiđem još jednog takmičara. Ponovo sam na keju uz Tisu. Vetar je sada bio nešto slabiji. Približavao sam se ženskoj osobi plave kose, bila je to Danijela Barać, atletičarka Beogradskog partizana, sada više ne u takvoj formi kao kada je bila mlađa, dostigao sam je na usponu na nasip ravno nakon 8 kilometara, a tu se pojavio i profesor Janković koji je pojačavao. Nekoliko stotina metara smo išli paralelno, da bi u momentu kada se silazi nakon 9 kilometara u jedan mali park ja malo pojačao i iskoračio napred. Imao sam snage za dobar poslednji deseti kilometar, centar se približavao. Poslednja krivina i startno-ciljna linija je ispred mene. Zvanični sat kada sam ga ugledao je pokazivao ravno 44 minuta, kada sam garmin zaustavio bilo je 44:06, a zvanično vreme je 44:02. Išao sam sa 95% snage, možda sam pred poslednju krivinu mogao ubrzati još par sekundi da bude ispod 44 minute, ali tada nisam gledao na sat. Posle proveravajući garmin vidim da je poslednji kilometar bio 4:11, najbrži.

Krenuo sam odmah u lagano rastrčavanje nekih 7 minuta dok nisam sreo Đuru Borbelja koji mi se požalio na peh u samom finišu. U furioznom finišu u trci na 5 km, jedan od biciklista koji su vodili trku uleteo mu je u putanju kretanja pri brzini od 2:40 po kilometru i to ga je koštalo prvog mesta za dva sekunde sa jedinim rivalom Urošem Gutićem koji je doputovao na trku iz Sarajeva. Organizator je obećao da će novčano obeštetiti Đuru i dati mu isti iznos kao i pobedniku. U glavnoj trci na 10 kilometara ubedljivo je trijumfovao Kristijan Stošić sa 35 minuta 34 sekunde. Subotičani su dobro trčali. Edvard Halas je bio sedmi sa 38:00 minuta, a Nemanja Rajković jedanaesti sa 39:49. I ostali su bili dobri.

Nakon presvlačenja čekali smo na trgu proglašenje uz dobro točeno kraft pivo braonkaste boje, voće i sendviče, a zatim smo od organizatora pozvani na žurku na bazenu. Bilo je vetrovito, kiša nije pala, a temperatura vazduha je bila prijatna, veče se spustilo. Zbog iscrpljenosti i popijenog piva obuzela me je lagana drhtavica, ali sam ušao u olimpijski bazen i lagano otplivao 400 metara, a nakon toga brzo prešao na opuštanje u termalnom. Najteži trenuci su bili preći između 50 i 100 metara od termalnog bazena do peškira i stvari budući da mi je bilo hladno i vetar je duvao. Nekako se presvukoh i koliko toliko obrisah peškirom. Sedeo sam sa Jovanom i Đurom za stolom, pomalo smo pili i grickali „bejken rolls“ i kokice. Zaneti smo bili i gledanjem rezultata putem telefona. Imao sam malo problema sa gutanjem zbog iscrpljenosti i blago natečenog grla, što mi se neki put dešava u poslednje vreme. Uveče nakon večere u Petrovaradinu se to smirilo.

Nakon 22 sata krenuli smo kolima preko Temerina i Bačkog Jarka ka „Srpskoj Atini“ i ka Sremu i Fruškoj gori gde smo stigli nakon 23 sata. Još jedna trka sa domaćinskom atmosferom i solidnim rezultatom je bila iza mene, a posle mnogo godina ponovo sam bio i u Bečeju.