MARATON DVA GRADA, SARAJEVO 18.7.2021.

MARATON DVA GRADA, SARAJEVO 18.7.2021.

     Prošle godine u proleće kada je „korona ludilo“ počelo da osvaja svet ili da nam se nameće, iz jednog posta Zdravka Mišovića na fejsu sam saznao da se za leto 2020. godine planira organizovanje maratona u Sarajevu na kome sam odmah poželeo da učestvujem. Otkazivanje brojnih trka tog proleća i brojna zatvaranja i otkazivanje letovanja gurnula su trčanje u drugi plan. Čak sam se iznenadio jednog jutra tog leta 2020. kada sam ponovo pročitao post na fejsbuku koji je Katarina Pohlod -Keti objavila da je prošli vikend pobedila na maratonu u Sarajevu na koju su je lično organizatori pozvali. Takođe u nastavku je bio najvljeno drugo izdanje ove trke za sledeću godinu i juli mesec 18.7.2021. Ova vest me je iznenadila jer sam mislio da se odustalo i od tog maratona, a i zbog pobede Keti, a istovremeno sam doneo odluku da ću nastojati koliko je do mene da iduće leto i ja budem sudeonik ove manifestacije i time zaokružim 6 ex jugoslovenskih prestoničkih maratona, jer dugo mi je još samo Sarajevo nedostajalo budući da dugo nije imalo svoj godišnji maraton.

Proteklog vikenda sam konačno realizovao i ovu zamisao i ostvario svoju želju. Bilo je lepo, ali ne i lako. Bilo je dosta prepreka od prošlog leta do ovoga: već pominjane povrede nogu prošle jeseni, nekih dva meseca bez trčanja, razne terapije, oporavak, smanjivanje treninga, učešće na malo trka od tada, odnosno više od godinu dana bez i jednog istrčanog maratona, u poslednje vreme problemi sa unutrašnjim organima: probavni trakt, bubrezi i slično. Solidno sam istrčao dve pripremne trke o kojima sam pisao: polumaraton u Novom Sadu 26.6. u okviru Noćnog maratona za 1:38:28 i Bečejsku desetku 10K za 44:02- 10.7.2021. Povoljna okolnost za ovaj maraton je bila što se održava u vreme kada sam na godišnjem odmoru, pa eventualne posledice neće uticati na odlazak na posao, a biću lišen i brige da se vratim na vreme. Nepovoljna okolnost bi mogla biti što se održava skoro usled leta preko dana-pre podne kada temperature vazduha za trčanje maratona uglavnom nisu povoljne, mada me je položaj Sarajeva na visoravni od oko 500 metara nadmorske visine, okružen planinama poput Jahorine, Romanije, Igmana i Trebevića tešio da je mikroklima ovoga grada čak i u toplim letnjim danima pogodnija i pristupačnija.

Neposredne pripreme za put su počele nekoliko dana ranije, taman zvaničnim početkom moga godišnjeg odmora. Moglo je doći do toga da se ovaj put i ne realizuje, budući da sam se prijavio preko Keti i Srećka dva meseca ranije za organizovan odlazak. Vrativši se sa mini priprema u Ulcinju Keti je 4 dana pred putovanje poslala mail da će zbog manjeg broja prijavljenih osoba putovanje i odlazak na maraton u Sarajevo biti drugačije realizovani, ne zvanično preko njene agencije Active traveling, nego privatno, bez osiguranja, bez najavljenog smeštaja u hotelu i kombijem za nekoliko osoba koje će iznajmiti preko „renta kara“. Detaljnija uputstva je poslala dan pre. Druga opcija je bila odustajanje od maratona u potpunosti što niko od prijavljenih nije hteo.

Sastanak i polazak na put za Sarajevo bio je dogovoren za subotu17.7. ujutro u 7:30 kraj parka u Ličkoj ulici u Beogradu, preko puta glavne autobuske stanice BAS. Ovo mi je znatno olakšalo predfazu zajedničkog putovanja budući da sam dan dva pre imao više kombinacija kako na vreme doći do Beograda i čime. Razmatrao sam varijantu nekih linijskih taksija i agencijskih prevoza, ali uglavnom su cene bile mnogo veće. Ovako mi je laknulo. Budući da sam na put krenuo iz Petrovaradina, te subote u svitanje sam se ukracao najpre u lokalni autobus 64 iz Bukovca za Novi Sad oko 5 i 15, a već u 5:45 sam bio u putničkom autobusu Jugoprevoza iz Kruševca koji je išao iz Novog Sada za Kopaonik. Vožnja od oko 75 minuta do Beograda je brzo protekla, a proveo sam je u „guglanju“ informacija o Sarajevu ili ponavljanju gradiva o jednom od najinteresantijih gradova ex Jugoslavije. Bus je na vreme prispeo u Beograd, ali mi je trebalo desetak minuta da se ispetljam sa te komplikovane Beogradske stanice, odnosno da pređem prilično prometnu Karađorđevu ulicu i dođem  do Ličke i parka na početku nje. Budući da tačno mesto sastanka nije precizirano u metar, kao da zapravo nisam ni znao ko sve putuje u Sarajevo osim Keti i Srećka, pažljivo sam se okretao na sve strane i ubrzo ugledao jedno poznato lice gotovo istovremeno kada i on mene. U prvi mah se nisam setio imena, ali sam se odmah setio putovanja i trke na koje smo zajedno putovali. Bio je to Branimir Stojanović-Bane iz Zaječara, maratonac i ultramaratonac. Ubrzo se pojavila i Dragica Mitić iz Borče i počeo je razgovor prvo oko nesretne korone i eventualnih problema prilikom prelaska granice, a istovremeno sam ja počeo sa laganim dorukčkom na klupi u parku. Grupa se povećala dolaskom Pere Stevića koji nas je brzo uočio. Bližilo se pola osam, kad primetih i sa uzvikom to saopštih Mladenović Dragana, mog cimera sa priprema sa Vlasine od prošlog leta. Neko na to doda, a eno ga i kombi reno bordo boje iz koga su izašli Keti i Srećko. Ukrcali smo se, vreme polaska je došlo,ali prvi problemi su već počeli. Ekipa nije bila kompletna. Nedostajao je simpatični veteran Nenad Glušac, kao i njegov sin. Keti je posle malo čekanja zvala na njegov mobilni ali se niko nije odazivao, na šta je Pero rekao da zna Nenad da na dan-dva utiša telefon ili da ga ne koristi. Nismo otkrili šta ga je sprečilo, da li možda bolest ili nešto nepredviđeno ili što je Pero napomenuo budući da je koji dan pre sa njim razgovarao možda neki strah da neće u limitu završiti maraton, budući da je za razliku od većine maratona u poslednje vreme limit ovoga bio 5h i 30minuta, a ne 6h, a naš drugar trkač je često završavao maratone negde pre isteka limita. Bilo kako bilo, 15 minuta posle dogovorenog vremena krenuli smo s tim da se Keti još osvrtala na Novom Beogradu pogledom tražeći da Nenad nije slučajno otišao na neko drugo mesto kod Arene ili na nekoj raskrnici na kojoj se ljudi često na Novom Beogradu čekaju.

Naš iznajmljeni reno je odmicao autoputem Miloš Veliki ka Sremu, ka Sremskoj Mitrovici, gde smo se isključili ka jugu pa nekim obilaznicima preko Save ušli smo u Mačvu i krenuli ka jugozapadu. Plavkasti i sivkasti oblaci počeli su da prekrivaju nebo, pomalo sam čitao zbirku Andrićevih pripovedaka u izdanju Lagune pod nazivom Sarajevske priče, koje sam specijalno za ovaj put poneo i tako sam prekraćivao vreme. Kako smo se približavali Drini i prošli Loznicu teren je postajao sve brdovitiji i bilo je više krivina. Počela je da me boli glava budući da sam ponekad osetljiv na vožnju i da to jutro nisam popio kafu, što obično činim. Kod Malog Zvornika smo prešli granicu, odnosno most na reci Drini bez dužeg zadržavanja. Na ulazu u Veliki Zvornik, u Republici Srpskoj, odnosno samim tim i u Bosni i Hercegovini napravili smo pauzu gde smo u restoranu kraj pumpe popili kafu, čaj, sok ili vodu, kako je ko više voleo. Espreso mi je uz malo slatkog keksa prijao i smanjio glavobolju. Bili smo otprilike na pola puta. Nastavili smo putovanje kroz Bosnu i Hercegovinu ka Sarajevu. Teren je bio sve teži, puno brda, krivina i ako je bilo i mnogo lepih pejzaža. Prošli smo Miliće, Vlasenicu, Han Pijesak i Sokolac. Nisam mogao da uživam u pogledu na travnate livade, stada na njima, kao i na prizoru udaljenih šuma, budući da me je sve više hvatala mučnina. Nakrivio sam glavu na desnu stranu na staklo renoa, zagnjurio je u ruke, zatvorio oči i pokušavao da malo pridremam. Samo bih povremeno pogledao kroz prozor da vidim kako napredujemo.

Kada sam u jednom trenutku podigao glavu već smo bili u Sarajveu prolazili smo kraj Trga vijećnice gde je predviđen start maratona sutra, a nastavili smo ka centru i impozantnom tržnom centru Importane, gde je bilo podizanje startnih paketa. Kada smo izlazili iz kombija meni se činilo da mi je „pegla“ već u grlu, a i glava me je zbog toga ponovo počela boleti. Ali izlazak makar i na gradski vazduh donekle me je povratio. Parkirali smo se u podzemnoj garaži i liftom krenuli ka gornjim spratovima ovog modernog zdanja. Brzo smo pronašli malu prostoriju gde su se podizali startni paketi i obavili smo uobičajene formalnosti sa potpisivanjem da trčimo na vlastitu odgovornost, kao i uzimanje startnih paketa. Tu su već bila poznata lica: Miroslav Ranđelović, Bokarev i još neki koje samo iz viđenja znam, započela su i priva slikanja. Startni paket je bio dosta bogat i kreativan. U njemu je osim  startnog broja (koji je bio vodootporan), bilo pola litre vode, džinovski smoki, argetina jetrena pašteta u konzervi, cedevita, paketić sa dve kafe grand 3 u 1 i bananica, mini pivo od 1,5dl i mini somersbi isto te veličine, kupon za pivo, još neki sitni vaučeri, a majca maratona samo za one koji su dodatno platili, a ja sam je u prijavi naručio. Vrlo je interesantna, mada možda previše šarena. Ono čega nije bilo to su ziherice za startni broj, bar ih mi nismo dobili, ali kao iskusni trkači poneli smo ih sa sobom već od kuće.

Srećko i Keti su nas zatim poveli ka našem smeštaju. On se nalazio oko 200 metara od starta trke na jednom strmom brdu po imenu Alifakovac u vili Sky pored hotela gde je prvo bilo predviđeno  da budemo smešteni. Kada je Keti pozvonila na recepciji nekoliko minuta niko nije otvarao, a mi smo se sa malim snebivanjem pogledavali, ipak kada je izvadila rezervaciju i pronašla broj telefona i pozvala pojavio se jedan simpatičan mladić na vratima, izvinio se i rekao da je on sam u ovom trospratnom objektu i da je usisavao na gornjim spratovima pa nije čuo zvonce sa ulice. Odveo nas je stepenicima na treći sprat i pokazao nam je prostorije. Dobili smo dve spavaće sobe, veliki dnevni boravak i ogroman balkon sa veličanstvenim pogledom na Sarajevo. U jednoj sobi bili su Pero i Bane, sobu sa bračnim krevetom smo delili Dragan i ja dok je Dragica kao jedina dama dobila ceo dnevni boravak sa velikim plazma televizorom i kuhinjom. Keti i Srećko su imali smeštaj na sasvim drugom delu grada koji im je platio organizator maratona budući da je Keti prošle godine pobedila u ženskoj konkurenciji na ovom maratonu, mada su počeli da se kolebaju nakon što su videli kakav je naš smeštaj, a bilo je još mesta budući da se nisu pojavili Nenad i njegov sin. Iz poštovanja prema organizatoru koji je već platio troškove njihovog smeštaja ipak su se odvezli u hotel koji je bio udaljen oko 10 km od ovog mesta. Sa druge strane kuće pogled nije bio tako sjajan. Naime, prozor sobe u kojoj smo bili smešteni Dragan i ja gledao je na muslimansko groblje koje se nalazilo iza kuće. Bilo je veoma sređeno, puno belih spomenika.

Nakon što smo se raspakovali i kratko osvežili nas petoro je krenulo ka Baš čaršiji sa druge strane Miljacke, koja je bila udaljena oko pola kilometra. Vrlo brzo smo kročili na taj šarolik bazar orijentalnog izgleda. Bilo je tu svakakvog sveta, žena muslimanki-Bošnjakinja sa belom maramom oko glave, ali nepokrivena lica,u belom ili sivkakstom odelu, zatim žena zamotanih potpuno u crno kojima su se videle samo oči, a koje su najčešće poslušno išle za svojim muškarcem najčešće tamnijeg tena. Čini mi se da su ovo bili ili domaći radikalniji muslimani, možda nešto poput vehabija ili što je verovatnije neki od izbeglica iz muslimanskih azijskih i afričkih zemalja poput Sirije, Avganistana, Libije ili ko zna odakle, kojih ima dosta u Sarajevu. Počeli su da nam prilaze i prvi prosjaci, zapravo prve prosjakinje koje su govorile da udelimo nešto za milost Alahovu. Nismo se još dobro ni snašli, kada sam ugledao veoma poznato lice u dnu glavnog trga čaršije u zelenoj majci. Rekoh društvu: „Eno ga Boroja“! Uskoro je i on primetio nas. Da, to je bio on, doajen i veteran srpskog, jugoslovenskog, balkanskog, sada već i poljskog maratona, osnivač srpskog kluba 100 maratona. Srdačno smo se pozdravili, razmenili par informacija, a on nam je predstavio svoju rođaku-sestru sa kojom se šetao Baš čaršijom. On je u Sarajevo došao sa jednom grupom Poljaka i planira da se zadrži par dana u Bosni odakle su njegovi koreni, pa zatim da deo leta provede u Srbiji, da bude malo kući u Futogu, usput da istrči još koji maraton, verovatno onaj Pančevački. On nas je upozorio na prosjake i brojne secikese na Baš čaršiji i na oprez sa parama i sa tobože nekim prodavcima koji ti prilaze da prodaju papirne maramice, to su najčešće bile neke ciganke obučene kao muslimanske žene. Ovo me je malo uplašilo, pa sam u tome našao izgovor da nikom ne dam milostinju i ne učinim delo milosrđa i ako sam se često dvoumio, a prosjaka je tamo bilo bukvalno na svakom ćošku.

Nakon kratkog ćaskanja sa Dragom Borojom naše malo društvo se brzo rasturilo. Dragica je želela da promeni novac, pa da nešto kupuje, Bane ju je podržao, Dragan i ja kome je mučnina prošla, želeli smo da se negde najedemo čuvenih ćevapa i ako je to možda malo nezgodno dan pred maraton što sam dobro znao, a Peri je bilo dosta gužvei gungule i želeo je na brzinu da obiđe i uzme ono što je planirao i da se vrati u smeštaj. Nakon kratkog dogovora razdvojili smo se. Dragan i ja smo seli u neki restoran bosanske kuhinje, ne mogavši da nađemo čuvenu ćevabdžinicu Željo. U Bosanskoj kuhinji smo dobro jeli, ali su nas baš odrali. Pojeo sam na kraju deset ćevapa, ali pilećih malo blaže zbog trke, manje nisu služili, sa somunom i prilogom u vidu pomfrita i mešane salate i platio sam 15KM, ili nešto više od 7 eura, dok je na nekih drugim mestima skoro duplo jeftinije. Razmišljali smo da zatim odemo na neko mesto gde ima prilično orjentalnih kolača i da popijemo kafu. Vrzmali smo se pomalo ukrug i na kraju izabrali neko mesto pod suncobranima u srcu Baš čaršije kraj ograde nekog muslimanskog verskog objekta, nije u pitanju bila klasična džamija. U dvorištu, tačnije pod tremom neka zamotana žena je učila Kuran, a malo dalje se neki muškarac kraj zida građevine klanjao. U zadnji čas smo seli budući da se na Sarajevo sručio strašan pljusak, koji sva sreća nije dugo potrajao. Popivši kafu i odustavši ipak od baklava, tulumbi i sličnih đakonija, Dragan i ja odlučismo da prođemo na drugu stranu Baš čaršije i dođemo do centra, odnosno do Starog grada. Prolazeći vertikalom ovog istočnjačkog bazara poglede su nam privlačile razne prodavnice suvenira i svakakve druge robe. Kišobrani sa motivima Sarajeva, tradicionalne džezvice, magneti, dresovi i šalovi bosanskih klubova i bosanske reprezentacije, oznake sa čuvenim Vučkom koji je bio maskota Zimskih Olimpijskih igara u Sarajevu održanih 1984. godine, lokal gde su neki tamnoputi ljudi pomalo mrgodnog lica pušili nargile, prodavnica sa knjigama, gde u izlogu prvo zapazih Kuran, a zatim još neke knjige verske tematike gde me je najviše privukao naslov: „Kršćanstvo ili islam“?nekog Bošnjaka-muslimana. Poželeh da razgledam ovu knjigu, možda da je čak i kupim, ali se nekako trgoh misleći da to neće biti dobro za moju i onako kolebljivu veru u Hrista (Krista), a setivši se i da sam sebi već zacrtao određeni broj knjiga koje bih pročitao ovog leta, pa i jeseni.

Izašavši sa Baš čaršije stigosmo u jednu meni poznatu ulicu, gde smo ugledali ambasade Norveške i Švedske, a ja sam se odmah setio 12. Sarajevskog polumaratona iz 2018. godine na kome sam učestvovao i putovao sa ekipom Zdravka Mišovića, pa sam Draganu pokazao hostel Franc Ferdinand u susednoj uličici gde smo tada bili smešteni. Pred nama se pojavila uskoro skladna i ne suviše velika katedrala Srca Isusova, sedište nadbiskupije bosanske i kardinala Vinka Puljića. Poželesmo da se slikamo kraj ovog veoma lepog verskog objekta, a ja otidah da pogledam raspored bogsluženja za nedelju. Sa žaljenjem sam konstatovao da ne mogu da stignem ni na jednu od tri mise sutradan od 8, 10 i 30 i 18 časova. Start maratona je bio predviđen za 7 i 30h, a naš polazak iz Sarajeva za Beograd za sutra u 16h. Našalih se i rekoh Draganu da sam elitni trkač i da imam vreme oko 2hi 30 minuta ili brže od toga stigao bih sutra i da se presvučem i da odem  na bogosluženje, a ovako budući da sam znao da bi pravi podvig bio da istrčim i 3:30, ništa od nedeljne euharistije. Poželeh  Draganu da pokažem i pravoslavnu crkvu koja se nalazila nedaleko. Iza ugla, jednu ulicu niže nalazila se crkva Presvete Bogorodice sa predivnim vrtom, poput male rajske oaze usred starog grada na kojoj su preovlađivale crvenkasta i žućkasta boja. Nakon divljenja izgledom ovoga objekta odlčismo da se vratimo u smeštaj, pa krenusmo ulicom bliže Miljacke ka smeštaju. Tu smo se obojca slikali na ulazu u jedan kafić kraj spomenika možda i našeg najgenijalnijeg naučnika Nikole Tesle, a svratili smo na kratko u jedan obližnji Konzum pa se popesmo u našu vilu na Alifakovcu.

Veče se bližilo, a mi smo sa našeg zajedničkog Balkona uživali u panorami Sarajeva,  dok se mrak polako spuštao. Pregledali smo na netu spisak prijavljenih takmičara za sutrašnje trke i komentarisali. Dragan je sa samopouzdanjem očekivao dobar rezultat od oko 3:15-3:20 i to ne sa punom snagom budući da je došao sa jednih priprema, u Ulciju, a da nakon Sarajeva za dve sedmice ide na druge na Žabljak. Ipak po spisku prijavljenih trkača očekivao se velik okršaj bosanskih i srpskih elitnih trkača jer od naših su bili prijavljeni: Kristijan Stošić, Velimir Bojović-Veki, Miloš Dajević, Stenli Kipruto, a ako tome dodamo i dva trkača iz Srpske: Srđana Samardžića i Mladena Stevanovića, plus još i to što je u sklopu maratona bilo i Državno prvenstvo BIH u maratonu. Pred spavanje sam još pomalo čitao Andrića i posebno mi je bilo drago kada sam u dve pripovetke naišao na pominjanje Alifakovca i vodopada na Miljacki, baš mesto gde se mi u blizini nalazimo. Dah prethodnih vremena je prolazio mojim mislima, pokušavao sam da zamislim Sarajevo u 19. veku, odlazak Osmanlija, bunu 1878. Dolazak Austrougarske vlasti, stari izgled Baš čaršije, mentalitet stanovnika ove varoši u ta nemirna vremena.

Kada promenim krevet, odnosno bolje reći jastuk ponekad teško zaspim ili se češće budim. Dok sam se okretao,menjao jastuke, pokušavao da nađem misli i tehnike da utonem u san, Dragan je već tiho hrkao. Spavao sam isprekidano. Pošto sam se obukao  za spavanje kao zimi brzo sam se oznojio što me je probudilo, pa da bih uklonio neprijatni osećaj morao sam da se presvučem. Cimer i ja smo imali dogovor da ustanemo u 5h s tim da je on mislio da odmah doručkuje zbog maratona čiji je start u 7 i 30h, pa da još malo odrema, dok sam ja odlučio da prvo potražim duhovnu utehu, a onda da umesto doručka popijem kafu iz plastičnog kuvala sa energetskom pločicom i parčetom crne čokolade. Ostalo je još malo vremena da me Andrićeve priče prenesu u Sarajevo krajem 19. veka, a zatim sam počeo, obukavši se u pripremljenu opremu, da radim vežbe za zagrevanje u sobi. Nešto posle 7h smo napustili vilu. Dan je bio skoro idealan za trčanje. Bilo je oblačno bez kiše i vetra. Temperatura je bila negde oko 18 stepeni, pa nije bilo hladno ni u majci kratkih rukava. Postavljenu startnu kapiju smo već videli sa našeg predivnog balkona oko 6h ujutro. Startna zona je posle 7h postala mali mravinjak, bilo je sve više ljudi, a ja sam se zagrevao u susednim uskim uličicama laganim trčanjem sa par ubrzanja. Kako se vreme starta bližilo organizator je na mikrofon sve žustrije izdavao uputstva. Zatražio je od svakog da stavi masku, a volonteri su ih delili. Takođe je zahtevao da u jednom redu najviše bude po 5 trkača koji bi bili odmaknuti jedan od drugog. Napravljene su tri startne zone. U prvoj su bili donekle elitni takmičari, odnosno oni koji trče prvenstvo Bosne i Hercegovine, a tu su pustili i Keti koja brani titulu, kao i našeg Vekija-Velimira Bojovića. U drugoj zoni su bili ostali maratonci sa prvom trećinom štafetnog maratona, a u trećoj zoni su bili trkači na 5 kilometara učesnici memorijalne trke Osman Junuzović, koja je startovala 3 minuta posle maratona.

Pred sam start trke usledila je jedna muzičko-plesna tačka lepih mažoretkinja, a zatim minut ćutanja u čast preminulom Osmanu Junuzoviću, prošlogodišnjem pobedniku maratona i najboljem dugoprugašu Bosne i Hercegovine poslednjih godina koji je naprasno preminuo krajem decembra prošle godine. Voditelj reče da se u sebi pomolimo Fatihu za Osmana i za trku i neka mu Alah udeli rahmetli ako sam dobro razumeo. Jedan deo trkača okrenu dlanove ka nebu podiže ruke i poče dodirivati lice dok sam ja svoje misli makar površno pokušao da usmerim ka Hristu. Ovo je dosta kratko trajalo i počelo je odbrojavanje. Trka je krenula. Nakon nekih pedesetak metara sledilo je odmah skretanje u desno i prelazak preko mosta na Miljacki, pa opet desno kraj velelepne gradske većnice i ulazak u jednu užu ulicu koja vodi ka pijaci i Baš čaršiji i spomeniku sa večnom vatrom, gde je inače finiš sarajevskog polumaratona koji se održava u septrembru, a na kome sam pre tri godine učestvovao. Masku sam već bacio na mostu. Po običaju malo sam se zaleteo prvi kilometar 4:36. Taktika mi je bila solidno istrčati do polumaratona, a posle kako bude, odnosno prvu polovinu proći za 1:45 ili bolje, a posle ostati na nogama tj. pokušati ne prohodati i doći do cilja. Obično pred trku postavim nekoliko ciljeva koji imaju uporište u realnosti. Osnovni cilj mi je bio da kako god da trka protekne da je završim ispod  4 sata, drugi da nema hodajućih deonica i da se ne zadržavam na okrepnim stanicama, a treći da budem što bliže vremenu od 3h i 30minuta, jer sasvim je nerealno bilo očekivati da ću ići ispod tri i po sata, mada sam ranije mogao da postignem to vreme.

U prvih desest kilometara sam ustalio tempo  između 4:40 i 4:50 i nisam imao većih poteškoća da održavam taj tempo. Trčalo se samo pravo, ka zapadu kroz Sarajevo širokim bulevarom sa 5 traka u jednom smeru. Tu je saobraćaj bio potpuno zaustavljen, bio sam dosta svež, sa leve i desne strane su promicale monumentalne građevine: ogromne poslovne ili trgovačke zgrade, osiguravajuća društva i banke, stambeni blokovi i povremeno prelepi verski objekti. Posebno  se obradovah kada na trećem kilometru prepoznah franjevačku crkvu koju nažalost danas neću moći posetiti-pomislih. Na svakoj raskrsnici je policija regulisala saobraćaj odnosno zadržavala vozila koja su stizala iz poprečinih ulica i bulevara dok se kolona trkača ne proredi. Nakon dva kilometra kraj mene u furioznom tempu protrčaše dva visoka momka pomalo krivudajući. Znao sam da su to najbrži na 5km koji su malo kasnije startovali. U tom trenutku nisam prepoznao da je to bio Milan Mitrović, a  koju sekundu iza njega bosanski atletičar Gutić Uroš koji se prošli vikend borio do samog cilja skoro u foto finišu sa Đurom Borbeljom u Bečeju na 5km. Nakon 3km protrči pokraj mene i Olivera Jevtić koja se takmičila na  5 km takođe, a pred samim ciljem na 5km me prestiže i Lucija Kimani, tamnoputa atletičarka poreklom iz Kenije koja nastupa za BIH, ali očito više nije u formi kao nekada. Prva okrepa je bila na 5km levo od finišerske kapije trkača na 5km. U ovoj trci su pobedili naši reprezentativci: Mitrović u muškoj konkurenciji, koji je išao ispod 15 minuta, peis ispod 3min/km, i Olivera sa nešto preko 17 minuta taman koliko joj je dovoljno da pobedi.

Negde čini mi se na sedmom ili osmom kilometru prestigne me neki crnac, pojma nemam odakle se pojavio. Rekao bih da ne može biti u pitanju Kipruto jer nije delovao tako dobro. Ljudi sa okolnih ulica i autobuskih i tramvajskih stanica kao i nadvožnjaka su posmatrali trku. Odjednom neko dobaci crncu sa bosanskim akcentom: „Pa ti bi trebao biti prvi“!Nakon 10 km zgrade su se proredile i naredna dva kilometara su prolazila kroz neka mirnija predgrađa. Kraj mene je prošao jedan od volontera u organizaciji na biciklu i pitao me da li imam problema i da li mi treba vode ili još nešto, a ja sam mu odgovorio da je sve u redu i da mi za sada ništa ne treba. Prošli smo 14km, nema više ni zgrada ni kuća, uzak magistralni put, vidim volontere koji pokazuju skretanje levo na sporedni put, deluje kao neki zaseok. Stgli smo zapravo na Ilidžu. Tu odjednom vidim grupu trkača, setih se da je tu prva izmena štafeta u maratonu i počinje druga trećina. Prolazim i 15km ispod 5 minuta tempo, ali blaga je uzbrdica i ulazim u neki šumarak, zapravo ogroman park. Levo je vrelo Bosne reke po kojoj je čitava država dobila ime i koja ovde izvire da bi svoj put završila u Savi nakon nekih 150 kilometara otprilike. Odjednom mi se čini da nema nikog okolo. Sveže je, od jučerašnje kiše i huka obližnjih izvora, stvara se lagana izmaglica i oseća se velika vlažnost. Asfaltni put ili više staza, u jednom pravcu prošarana je baricama tlo je vlažno, u blizini je i jedna okrepna stanica. Tu me je jedan sredovečni čovek iz Tomislavgrada sa lakoćom obišao. Nakon 18km teren se menja, prestaje idilična priroda, sve je sada suvo, kolovoz se proširuje, prolazimo kroz neko lepo uređeno predgrađe i dolazimo do širokog puta, prolazimo dva kružna toka. Od 16 km peis mi lagano pada ispod 5min.

Bližim se polumaratonu. Poslednja dva kilometra su 5:11/km, noge su se pomalo udrvenile, odlučujem da više ne gledam u sat jer ću pasti na psihološkom planu. Poslednje što sam pogledao je bio da je prolaz na pola bio oko 1:43:30. Nakon 22 km posežem za hotelskim medom kao energetskom okrepom koji sam držao u džepu šorca. Odgrizao sam zubima vrh ne zaustavljajući se, ali kada sam usnama povukao jedan deo meda je počeo da mi curi niz bradu. Ipak sam isisao ovo malo pakovanje čiji je sadržaj počeo pomalo da mi peče grlo i jednjak. Na sledećoj okrepi sam to rešio sa malo vode. Šećeri iz meda polako ulaze u krv i stabilizovao sam se malo nakon 25 km. Nalazim se u jednom srpskom predgrađu, protrčavam pokraj groblja, čuje se zvono obližnje crkvice, deca iz obližnjeg dvorišta me posmatraju. Približavam se jednom dečaku koji imitira volontere koji su kraj puta. Stoji  i vidim da nešto drži u ruci, a iz daljine u početku ne nazirem šta je. Kada sam već došao na nekoliko metara vidim da slično kao što volonteri drže podignutu čašu, on drži okruglu tamnoplavu šljivu u ruci sav važan. Ljubazno mu zahvaljujem, odbijajući i ne zaustavljajući se. Na kraju ovog rustičnog predgrađa u jednoj maloj ulici omeđenoj dvorištima, koja podseća na donji deo Sremske Kamenice ili možda Ledinaca, prolazi 28 kilometar, tu je već  treća grupa trkača i poslednja izmena za štafetu. Jedna devojkama mi pruža vodu i gel. Uzimam samo vodu. Put se ponovo širi, uskoro su oko mene blokovi zgrada.

Imam sve više problema sa okrepom. Nje ima dovoljno na svakih otprilike 4 km, nije ni jako toplo. Poslednjih godinu i po dana pri velikim naporima ne mogu dobro da gutam. Ne znam još šta je u pitanju. Kao da se stvori neka knedla u grlu i na momente me guši. Budući da je moj način trčanja na maratonima ne zaustavljati se, nakon 30km, od okrepe možda dva gutljaja uspem da progutam, ostalo isprosipam, što slučajno, što namerno po sebi ili moram da bacim. Otprilike od 30 do 35 kilometara prolazimo kroz Istočno Novo Sarajevo, srpsko Sarajevo. Uzimam i magnezijum u prahu. Trčimo cik-cak ovim ulicama, policija nas usmerava na raskrsnicama. Primetio sam da su drugačije obučeni ( u svetlo plavo), nego u samom Sarajevu koje pripada federaciji. Tu negde me sustiže neki bosanski malo korpulentiji takmičar sa kojim sam takoreći uporedo išao oko 10-11 km do samog cilja. On je trčao sa mobilnim u ruci i stalno pogledavao na telefon kada se čulo neko pištanje. Na 33 kilometru se pojaviše pored puta neki klinci koji su počeli da trče sa nama i da viču:“ Šampioni,šampioni“!, ali su nakon 200 metara odustali. Pomislih ja: „Šampinjoni, šampinjoni“!-kakvi smo mi crni šampioni kada se jedva vučemo posle 30km, ali nisam imao snage da im kažem. Keti nas je upozorila da staza od 32 km počinje da ide više uzbrdo. Ipak moj dojam je da nije tako strašno uprkos umoru i ruiniranosti mog organizma. Pamtim samo jednu veliku raskrsnicu, kilometar je 34-ti, preda mnom i pred mojim partnerom u poslednjoj četvrtini maratona pojavio se jedan policajac koji je pokazao rukom ka našoj desnoj strani na gore. Kroz moje umorno telo se proteže jedna duga misao: „O, neee“! ali nakon savlađivanje ove uzbrdice od oko 200 metara posle ni jedna nije bila više toliko strašna. Problem sa uzimanjem okrepe umalo da me eliminiše nakon 35 km. Veliki gutljaj mi zastade u grlu, neće da prođe kroz jednjak, boli me oko Adamove jabučice, osećam gušenje, ne bih da stanem, usporavam, mlataram rukama, ispuštam bolni uzvik i pokušavam da udahnem vazduh punim plućima. Nekako prolazi, pokušavam da stignem mog novog partnera i to uspevam na manjoj uzbrdici. Borim se sa sobom. Na jednoj raskrsnici policajac mi kaže: „Kada si stigao do ovde, stićeš i do kraja“!

Negde oko 37 kilometara sa leve strane širokog kolovoza odjednom vidim pomoćni teren i fudbalere koji ozbiljno treniraju, a odmah pored je stadion sa reflektorima, obojen sav u plavo. Odjednom nasred puta je ograda kraj koje stoje dva čoveka, desno je otvorena kapija stadiona. Vičem im: „Jel‚ ovuda, na stadion“! Jedan od njih pokazuje rukom i maše glavom potvrđujući. Shvaćam odmah da sam na Grbavici, ulazim na čuven Željin stadion. Tu nisam nikada bio, to me ohrabruje. Željo je institucija u Sarajevu, tu su se kalili i stasali mnogi veliki fudbaleri bivše SFRJ, a Željo je uspeo i da osvoji jednu titulu prvaka u onoj „velikoj Jugoslaviji“ 70-tih godina prošlog veka. Trasa maratona predviđa jedan krug oko terena kroz Željin stadion. On je prazan, samo nekoliko ljudi sedi na tribinama i fotografiše trkače. Malo sam uspeo da ubrzam, prijala mi je i podloga, neka vrsta tartana. Sve me ovo teši, nakon Koševa kroz koje se trči na Sarajevskom polumaratonu, sada sam protrčao i kroz Grbavicu, a dva puta sam protrčao i kroz splitski Poljud (na polumaratonu i maratonu u Splitu). Posle sam saznao od Srećka da je deda glavnog organizatora maratona Darka i jednog iz grupe „Dečki u plavom“ bio član uprave Želje, možda čak i jedan od osnivača. Istrčavam na isti ulaz, ali drugom trakom, sada sam sa duge strane prepreke na bulevaru, put se dalje nastavlja, zgrade su sve veće, ljudi je sve više, približavamo se ponovo centru Sarajeva.

Uzimanje koka-kole na poslednjoj okrepi moglo me je opet skupo koštati, jer mi je grlo kanda otečeno, kilometri nisu obeleženi, pa brojim otkucaje garmina. Čini mi se da je prošao 40 kilometar, znam da se agoniji bliži kraj, sa leve strane između zgrada nazirem korito Miljacke, ulice su opet uže. Odjednom nasred ulice nema više asfalta, samo šljunak sa pomalo rupa tu i tamo,vidi se manji bager i još neke mašine i nekoliko radnika, ali nema gde dalje. Moj bošnjački partner i ja protrčasmo praćeni pogledima radnika od  kojih jedan reče:“ Može, haj pali sada!“ Verovatno smo ih prekinuli u asfaltiranju ulice, čudno da i nedeljom to rade. Prođosmo pokraj neke škole i iza sledeće krivine ukaza se Miljacka i u daljini svetla semafora pored cilja na nekih 400 metara.  Više od iznenađenja rekoh mom partneru „Eno ga konačno cilj“, a on poče da ubrzava i reče mi:, „Hajde sada tigre“! Prihvatio sam izazov, očajnički sam pojačao, ali me je visoki i pomalo korpulentni Bošnjak finiširao za nekoliko metara. Što bi rekao profesor Janković: „Ja sam više tempo trkač, a ne dobar finišer.  U utrčavanju vidim da sat pokazuje 3:41. Sa olakšanjem uzimam medalju od lepe mažoretkinje obučene u plavo, ne želeći da joj dahćem u lice, okrećem glavu na drugu stranu. Zadovoljan sam rezultatom, posle saznajem da je po čipu bilo 3:40:14, što bih pre trke potpisao. I ako čovek uvek malo više želi, ne bi bilo loše da je pisalo 3:3 i nešto, ali dobro.

Odlazim u okrepnu zonu, prvo dobijam pola litarsku flašu zatvorene vode Sara, a tu jei lep meni osvežavajućeg voća. Ipak otišao sam prvo u sam ugao trga i radio nekoliko vežbi istezanja. Zatim sam se vratio do pultova uzeo krišku pomorandže, parče banane, dva parčenceta lubenice-bostana koja nakon trke izuzetno prija. I dalje sam imao problema sa gutanjem, ali je lakše prolazila dobro sažvakana, sočna hrana nego obična voda koja je nekako zastajala. Pio sam i vodu, ali u malim gutljajima i polako sa pauzama jer drugačije nisam mogao. Naravno nisam odoleo ni točenom pivu koje je bilo dosta ladno pa ga prvih pola sata uopšte nisam pio, a teško bih ga i progutao. Uskoro viđam mnoga poznata lica. Prvo sam sreo nasmejanu Keti koja je pobedila u ženskoj konkurenciji sa rezultatom oko 3:13, i zaradila oko 400 eura, na 40-tom kilometru je sustigla glavnu konkurentkinju BiH reprezentativku Amelu Trožić. Keti je napravila pravi podvig, povređena i sa još nekim oboljenjima (o kojima ne bih ovde), bez prave dužine i sa malo treninga i mini pripremama u Ulcinju je odbranila titulu. Treća u ženskoj konkurenciji je stigla malo iza mene. Posle sam zaključio koje li koincidencije, računajući poslednje tri moje trke, polumaraton na noćnom, desetku u Bečeju i sada na maratonu, svaki puta se jurim sa trećom ženom i uspevam da je dobijem, nije mi baš neka uteha-priznajem.

Tu se negde vrzma Dragan Mladenović iz Svilajnca, moj cimer, već se uveliko slika, pitam ga kako je išao. Zadovoljan je, izgleda sveže, a ne mrtvo ko ja. Kaže 3:21, bilo je zapravo 3:20 po čipu, ovo mu je trening pre drugih priprema na Žabljaku sa Keti i Zdravkom. Išao je prvo sa Keti jedno vreme, ali je ipak posle usporio, nije hteo da se kida, smatra da je mogao 3:16, ali to mu sada ništa ne znači budući da je on u Zrenjaninu nedavno išao lični 3:08, i zauzeo je treće mesto, kao i na noćnom u Novom Sadu kada je sa 3:25 bio treći. On će uskoro biti veoma jak trkač u Srbiji u svojoj kategoriji, redovan na postolju, budući da je 1973. godište, a počeo je žestoko da trenira i da čita trkačku literaturu. Tokom putovanja čitao je u kombiju jedan deo u dolasku, a i u povratku Džefa Galoveja „Od džoginga do maratona“ i meni takođe jednu od najboljih knjiga od trčanju koje sam ikada pročitao. Videh i Vekija kako se polako hidrira pomalo setan, hladnog smeška na licu, ali ipak se ljubazno javio i popričao sa mnom. Nije uspeo, odustao je, došao je sa nadom da može  da ima dobar plasman, ali priznao je da je slabo trenirao od dužina samo jedna od 35km koja ga je više umorila nego mu koristila. Kaže kada je video da mu peis pada na 4:30, da ne može ispod da spusti, šetao je 5 km, da je tada makar izdžogirao imao bi oko 2:50 i 4. mesto, kako mi je rekao, ali predpostavljam da je njemu 2:50, kao meni naprimer 4 sata. Izostao je očekivani trkački okršaj Bošnjaka i Srba u maratonu. Posle sam u apartmanu gledao u rezultatima nakon što mi je Nemanja poslao link, da nigde nema ni Stošića, ni Dajevića, ni srpskog Kenijca Kipruta, a ni naše braće preko Drine Samardžića i Stevanovića. Valjda su svi odustali od trke, nisu doputovali, ili zapravo ne znam šta je razlog, samo je Veki pokušao da nam osvetla obraz, ali ovoga puta nije uspeo. Prva tri mesta u muškoj konkurenciji pripala su bosanskim takmičarima: ubedljivo je pobedio Emir Hastor iz Goražda sa nekih 2:33-2:34, dok je drugi bio i prošlogodišnji vicešampion Davor Vidović iz Banja Luke (2:43)čiji se trener, kako vidim na fejsu, požalio na više neregularnosti ,poput toga da je pobednik skraćivao stazu, imao ličnu pratnju i dodatnu okrepu, dok je treći bio poznati sarajevski trkač Alija Imamović sa 2:46. Prvih troje je imalo peis ispod 4 minute po kilometru, dok je još 3-4 muška takmičara išlo ispod 3 sata.

Gledali smo proglašenje i aplaudirali. Nagrade je uručivala čuvena  bivša košarkašica Bosne Razija Mujanović koju sam ja uslikao sa Draganom Mladenovićem nakon što je pristala. Mene je već pivo pomalo radilo, pa sam pošao sa Draganom ka apartmanu na tuširanje i presvlačenje. Tamo su već bili Pero i Bane i ako su oni nešto posle nas završili, ali nisu čekali proglašenje, a obojca su bili frapirani činjenicom da nema tople vode. Pero se istuširao hladnom vodom, a Bane je rekao da mu je stalo do zdravlja, pa će tek u Beogradu da se tušira. Pokušao sam da nasledujem Peru i jedva nekako sam se malo ispolivao hladnom vodom, možda nisam trebao. Kada je došao Dragan na red, nešto je malo prčkao oko šaltera na kupatilu, tu je bilo mnogo dugmića i rekao pa vi niste uopšte ni uključili bojler. Ispritiskao je svu dugmad dok nešto nije počelo da zuji i lepo se otuširao toplom vodom. Mislio sam da je bojler protočni na gas i da se sam automatski pali okretanjem tople vode. Izgleda da nije tako bilo. Obukao sam se sav drhteći nakon hladne vode i počeo da jedem moj finišerski sendvič koji se dobija u cilju, a upakovan je bio u najlon pa sam ga bezbedno mogao doneti. Pomalo sam se još hidrirao, teško sam žvakao. Stigla je uskoro i zadovljna Dragica. I ona je dobro završila, s obzirom  da često trči maratone u poslednje vreme, ovaj rezultat od 4:38 joj je jedan od boljih, tako da su neosnovane bile njene bojazni od dan pre da možda neće završiti do isteka limita. Ona je poput brižne majke počela da nam ljušti i secka grejpfrut, a posebno je nagovarala mene da sve pojedem kada je videla kako izgledam, rekla je da su mi usne potpuno plave, a da je to znak dehidracije. Priznao sam da je u pravu, a znak potvrde toga je i boja urina koja je nažalost bila crvenkasta, a posle skroz braon. Srećom uveče se to stabilizovalo i promenilo. Mladenović me je posavetovao da probam da na svakoj okrepi stanem i na miru nešto popijem, a možda onda ne bih imao toliko problema ni sa gutanjem, pa da onda nastavim sa trčanjem, jer i onako ne jurim neki plasman u elitnom smislu. Mene je obično strah da posle neću moći da nastavim ili da neću moći sebe naterati da nastavim.

Ostalo je još vremena do polaska za Beograd, tj do 16h. Pero i Bane su ostali u apartmanu, a Dragica, Dragan i ja smo ponovo pošli na Baš čaršiju, oni sa ciljem da kupe i najedu se ćevapa, a ja sa ciljem da popijem tradicionalnu bosansku kafu i pojedem nešto od orijentalnih slatkiša. Pronađosmo ćevabdžinicu Željo gde su Dragica i Dragan naručili po 5 upola sa lukom da odmah pojedu, a Dragica je naručila i dve porcije za poneti, mužu i sinu, čak su joj i luk zapakovali. Prijatan miris je i mene mamio, ali što zbog gutanja, što zbog puta, odlučio sam da preskočim ćevape ovoga puta i da popijem dve čaše kiselog mleka koje ovde u Želji takođe služe, njihovo domaće –po tradicionalnom receptu, sjajno je, veoma je prijalo. Uživajući nismo ni primetili kako se nebo ponovo veoma „ namrčilo“. Promenili smo lokal i otišli u obližnji Carigrad, poslasitčarnicu tamo čuvenu, poput iste takve naše u Novom Sadu, koja je pravo carstvo orjentalnih slatkiša: raznih vrsta baklava, egipatskog rolata, tulumba, svakakvih lokuma i drugih čuda. Seli smo napolje u baštu, naručio sam bosansku kafu iz fildžana sa lokumom koji na kraju nisam ni dobio jer se takav pljusak sručio nad Sarajevo iznenada, sve sa munjama i gromovima. Mala poslastičarka jejedva uspela da mi donese tufahije koje sam naručio i koje su mi pomalo zapinjale u grlu, a ja je počastih sa pola marke. Ko zna možda bih dobio i taj rahatlokum da sam dao malo više bakšiša. Dragica nije htela da naruči, upozorivši nas da je šećer droga na koju se lako navuče, a Dragan je uzeo samo produženi espreso. Bližilo se dogovoreno vreme polaska, a mi smo sedeli još u Carigradu okovani kišom. Već sam pomalo paničio, bilo je pola četiri: „Ljudi pa mi moramo da smo ispred pansiona sa stvarima u četiri sata, ako budemo kasnili izazvaćemo gnev ako ne Keti, onda Pere“!. Dragica i ja smo se odlučili na akciju, rastrčavanje po pljusku kroz Baš čaršiju do pansiona, s tim da jeona bila u japankama, a Dragan je rešio da sačeka još malo jer na njegovom telefonu piše da će kiša stati za koji minut. Nas dvoje prilično mokri uz malo poteškoća stigosmo u pansion gde su nas Pero i Bane pomalo nervozno gledali već spakovani. Brzo smo se presvukli, meni su stvari već bile spakovane, ali me je izgleda kombinacija kiselog mleka, kafe i tufahija poterala još jednom u vece. Kada sam izlazio rekoh:“ Ljudi, pa to bojler curi“! Pero je već znao, ali izgleda da nije bojler bio problem, nego se na plafonu kupatila oko cevi koja je ulazila u bojler videla velika vlažna mrlja. Biće da je krov vile popustio usled provale oblaka pa je voda našla put kroz crep. Skrenuli smo na to pažnju ljubaznom domaćinu.

Mi smo već napuštali sobe, kada se pojavio Dragan sa novim kišobranom koji je kupio na Baš čaršiji. Dao sam mu ključ i rekao da požuri. Sva sreća i Keti i Srećko su imali malih problema da dođu po nas pa nismo kasnili. Srećko je morao da ide pola kilometra sa kišobranom do mesta gde je bio parkiran kombi, da pokupi Keti ispred hotela, pa da dođu po nas na brdo kombijem pred pansion. Jedva smo uspeli da se iskobeljamo iz tih uskih ulica kombijem i da krenemo put Srbije oko 16 i 15h. Tek što smo napustili Sarajevo kiša je stala. Put kroz Bosnu ka Srbiji je protekao u opuštenoj i prijatnoj atmosferi najviše u razgovoru između Dragice i Keti o zdravoj ishrani, raznim receptima  i o njihovim porodicama, a ja sam se samo povremeno ubacivao u razgovor budući da mi je opet bilo muka, pa sam glavu sagnuo dole i zavukao je među ruke oslonivši se laktovima o sedište. Popio sam jedan dimigal protiv mučnine u vožnji, ali sam olakšanje osetio tek u Milićima gde sam se setio moje školske drugarice Ružice Božić koja je odavde, a  koju sam pre dve sedmice video na proslavi 25 godina mature srednje škole u Novom Sadu. Ponovo smo napravili pauzu u Zvorniku i krenulu ka Srbiji.

Na povratku je bila veća gužva, na mostu na Drini je bila kolona automobila. Bosanski graničar je počeo da nas ispituje, a Keti je rekla da mi zaista idemo sa maratona, izvadila je njen ogroman pehar i pokazala mu. Na srpskoj strani, carinik je rekao da stanemo sa strane, a Srećko je nakon što se parkirao izvadio iz kola pehar od Keti i svoju medalju i odneo da im pokaže pa su nas opet odmah pustili. Nismo ni ušli u Srbiju, a opet se spustila jaka kiša koja nas je pratila do Beograda. Mrak je padao, a da bi skratili put, imali manju kilometražu i što pre vratili kombi, Srećko je navođen Džipi es-om od Keti vrludao Sremom po mraku, birajući nekakve džombave puteve i dobro napregnuvši oči. Prošli smo kroz Platičevo, Nikince, Prhovo, Šimanovce, da bismo se konačno našli na autoputu 20 kilometara od Beograda. U Ličku ulicu smo prispeli oko 22 i 15h, a ja sam se na brzinu oprostio od svojih saputnika i preskaćući bare i upadajući u njih obreo sam se brzo na BASU. Na moje veliko razočarenje bus koji je trebao da pođe u 22 i 35h je otkazan, ali ipak postojao je poslednji koji iz Beograda za Novi Sad kreće u ponoć. Čekao sam oko sat i po vemena na stanici pregrizavši neku proteinsku pločicu, usput me je još i policija legitimisala, valjda sam im se učinio ka neki klošar sa kačketom, ogrnut biciklističkom trenirekom, sa upalim očima, napuknutim rancem Ljubljanskog maratona na leđima, torbicom za patike i startnim paketom iz Sarajeva. Kada sam ušao u bus stropoštao sam se u sedište i do ulaska u Novi Sad sa autoputa spavao sam nekim mrtvim snom sav se iskrivivši, oslonjen na staklo. U Novom Sadu sam izašao pomalo bunovan na stanicu skoro zaboravivši startni paket u busu, gde me je ponovo dočekala kiša, ali srećom sitna i slabijeg intenziteta. Bilo mi je potrebno  25 minuta da nađem taksi, s obzirom da mi je jedno 7-8 dispečerki iz raznih udruženja koja sam prvo tražio na internetu reklo da nemaju trenutno slobodnih vozila. Konačno je stigao jedan „red taxi“, čiji je vozač bio veoma razgovorljiv i pola puta se žalio na loše vreme i klimatske katastrofe,  koje nam sve priređuju amerikanci koji su patentirali Teslino tajno oružje. Koonačnoo! sam u dva posle ponoći bio u roditeljskom domu u Petrovaradinu gde me je dočekao mamin sutlijaš. Avantura Sarajevo i maraton dva grada bili su završeni, a sledilo je sumiranje utisaka narednih dana.

Ovaj maraton preporučjujem svima. Posebno jugonostalgičarima da se malo prisete dobrog starog Sarajeva ili makar da istrče memorijalnu trku Osmanu Junuzoviću u čast – 5km i uživaju u čarima grada. Najavljen je već za sledeću godinu 3.jula. Mislim da je ideja jako dobra i da organizatori imaju veliki entuzijazam. Sam naziv maratona na to ukazuje: „Two cityies“ ili dva grada, po meni žele reći da sport, ali i dobra volja druženje i radost spajaju ljude, spajaju narode, na neki način ova manifestacija pokušava da pomiri narode Bosne i Hercegovine pre svega, a i ostale sa ovih prostora, pre svega Bošnjake, Srbe i Hrvate, da poveže Federaciju i Srpsku, da spoji Sarajevo i Istočno Sarajevo, da zaceli rane nastale bratoubilačkim ratom 90-tih godina. Maraton je prenosila i televizija Bosne i Hercegovine.