8. noćni maraton, 24. juni 2017. Novi Sad kej

8. noćni maraton, 24. juni 2017. Novi Sad kej

Često nije lako pisati o neuspesima i neostvarenim ciljevima. Već treću godinu zaredom neuspevam da pretrčim noćni maraton i ako imam već istrčana dva ova maratona ranije. Mislim da nije u pitanju slabo treniranje. Po tom pitanju sam dosta sistematičan, kao kada sam bio student, običaj mi je bio da ne izlazim na ispit ako ne pređem gradivo, to jest ako ga nisam dosta spremao i ako je potrebna i sreća da bi se položilo. Tako isto i na maratonskim trkama. Naravno ima tu dosta i objektivnih okolnosti kod ovogodišnjeg noćnog maratona, navešću ih i ako ne želim da one budu neka vrsta mog alibija. Zbilja nemam se razloga nikome pravdati, jer mnoge želje u pogledu trčanja i maratona sam ostvario, a trčim zbog sebe. Poslednjih godina u junu sve teže trčim, ne samo zbog vrućine, što i drugima smeta, nego započnu i neke alergijske reakcije. Malo manje od dve sedmice pre ovogodišnjeg noćnog maratona počeo je da me muči slabi iritirajući kašalj, pa sam pojačao uzimanje sredstva za jačanje imuniteta i nekih preparata.Taman sam pomislio da sam se izvukao kada poslednju sedmicu kada inače smanjujem trening negde utorak uveče poče blaga tempreratura. Ta činjenica je počela da me jedi i odlučnio sam da pošto- poto moram ozdraviti i biti spreman za trku. Tri dana sam uzimao ferveks, jednom aspirin, a u sredu kada je temperatura prešla 38 podeljak, a napolju još vruće, opredelio sam se za anitibiotik Hemomicin, koji mi je ostao netaknut od zimus, a nije istekao rok trajanja. Naravno morao sam kombinovati sa probiotikom jer želudac mi je i ovako slab. Poslednji trening trčanja, dva dana pred trku, četvrtak predveče, toplo i sparno. Pokušao sam raditi tempo bar tri kilometra, imao sam malu tempreraturu. Ukupno sam išao malo više od 5km ukupno, osećao sam se vrlo iscrpljeno, kao da sam angažovano trčao polumaraton. Antiobiotik je brzo ubio temperaturu, te večeri je prestala. U petak ujutro prijalo mi je lagano plivanje 900m na zatvorenom bazenu u Subotici na Prozivci. Došao je i dan trke. Putovao sam ujutro za Novi Sad, obišao drugare Dragana i Darka i uspeo pred trku malo i da odspavam, ranije sam digao startni paket.

Pred start sam bio raspoložen, došao sam busom iz Petrovaradina, sreo dosta poznatih ljudi sa ranijih trka, naravno i moje klupske drugove. Presvlačenje i zagrevanje je dobro proteklo. Ukoro smo startovali, bilo je 20h. Krenuo sam sa dva sata tj. na jednoj ruci sa garminom, a na drugoj sa klasičnom štopericom da bih bolje kontrolisao tempo. Sebi sam govorio da ću brzinski ići znatno ispod mogućnosti, mada ipak dok je išlo gledao sam da budem što bliže tempu 4:50 po kilometru, što je sigurno bila greška pri ovom stanju moga organizma i vremenskim uslovima. Brzo sam shvatio i da će dehidracija biti veliki problem. Uzimao sam tečnost na svakoj okrepnoj stanici, odnosno svakih 3,5 km, čak i više nego obično, ali ni to nije bilo dovoljno. Kako se približavao polumaraton bilo mi je teško da držim i tempo 5 min po kilometru. Dosta je bio nezgodan deo gde je put bio u izgradnji gde je bilo sitno kamenje. Prolaz na pola nepamtim tačno, ali negde između 1:46 i 1:47min, a znoj nikako da stane. Trudio sam se da u glavi ostanem jak, počela je i psihologija krugova, poznatog terena i staze i da me muči. Započeo sam 4 krug od 6, izgurao do pola, osećao sam se veoma iscrpljen, prošlo je negde oko 2h i 5 minuta od starta, prošao sam 24km i prohodao 100m, mada to nije moj običaj. Pokušao sam da idem onom metodom za koju neki kažu da je njen zagovornik Galovej, 100m brzo hodanje, a 900 trčanje. Posle jednog kilometra tako nije mi bilo ništa bolje, dapače izgubio sam ritam. Sustigao sam na 25km Jamantu, pozdravio je, ali tu je bio i moj kraj. Vukao sam se da završim četvrti krug, i pređem 28km i otišao put svlačionice. Na vreme sam odustao da mi ne bude muka. Taman što sam se presvukao, malo hidrirao i odmarao na klupi, sretoh pobednika, Italijana Marka iz Milana koji je trčao 2:44:44. Imao sam čast da malo sa njim progovorim na italijanskom kada sam shvatio da je Italijan i da ne zna engleski, mada mi nije bilo do razgovora i dugo nisam pričao italijanski. Osim čestitanja poželeh mu sretan put. Uputih se na devetku. Bio sam smiren, znao sam biće još dana za megdana, samo da bude zdravlja, motiva još imam.

Trka je bila odlično organizovana, ARK Fruška gora se odlično pokazao. Publika na nivou, mnogo su me bodrili kada mi je bilo teško, ali ovoga puta to nije pomoglo. Verujem da će na jesen biti dobrih trka, nadam se da me desni kuku neće mnogo boleti. Bronhitis polako prolazi, krećem lagano sa novim ciklusom treninga. Sa ove trke mi je ostala jedna dobra slika sa starta koju je uradio član moga kluba Bogdan Trbojević, a objavljenja je u jučerašnjem broju Hrvatske Riječi (30 juni) u intervju-u samnom o trčanju, koji je uradila novinarka Jelena Dulić Bako. Ovo je moje peto odustajanje na „stazi najvećih iskušenja“, ali ipak imam i 19 pretrčanih, ali što bi rekao moj prijatelj Edvard „Život je more“.