12. Noćni maraton, Novi Sad 26.6.2021

by admin · July 1, 2021

Početak leta i Dan Dunava se bližio i ove turbulentne godine. Početkom maja je izgledalo da se noćni polumaraton ugasio, ali ARK Fruška gora je osluškujući prilike još jednom izašao kao pobednik i sjajno organizovao ovu manifestaciju. Osluškivali su se mediji, vlasti, najavljivana je ko zna koja već pobeda nad koronom, a trka je ipak zadržala svoj kontinuitet. Vreme je bilo kao i obično teško tih dana, vrućina, zapara i vlažnost. Mediji su zastrašivali tih dana ljude raznoraznim narandžastim meteoalarmima, ali ipak je taj dan neki prijatan povetarac malo spustio tempreraturu. Po običaju poslednjih godina, maraton je startovao u 20 časova zajedno sa minimaratonom, dok je polumaraton-najmasovnija trka ove manifestacije startovao u 22 sata. Trasa je bila donekle izmenenjena zbog obimnih građevinskih radova između PMF-a i Đačkog igrališta. Trčalo se samo na keju, krug je bio kraći, svega 4,2 km, od krivine na keju gde počinje Bulevar cara Lazara, pa do Domova na Limanu III. Komentari mojih Tronovaca-Đurike su bile da im se više sviđa ovaj manji krug jer češća je okrepa, a onaj veliki krug od 7 km čini se da se neće nikada završiti, kao da psihički zamara. Moje mišljenje je donekle suprotno pomalo žalim za tim velikim krugom koji prolazi kraj mog bivšeg fakulteta-Filozofskog.

Ove godine sam prvi put nastupio samo na polumaratonu, za razliku od mnogih prethodnih godina kada sam startovao na stazi najvećih iskušenja. Neko vreme sam se i dvoumio da li da uzmem učešće iz više razloga: sve manje trčim u večernjim časovima, nakon prethodne jeseni i povrede živca nisam u staroj formi, dve prethodne trke koje sam prijavio, Vrbaška desetka i cener u Senti su otkazane, u prvoj polovini ove godine nisam imao neku zvaničnu trku, osim jednog klupskog poluzvaničnog polumaratona na Paliću u martu gde je svako sebi merio vreme. Shvatio sam da bi učešće na ovoj meni dosta dragoj manifestaciji moglo biti jedan trening brzinske izdržljivosti ili donekle tempa i test ili proba pred učešće na maratonu u Sarajevu polovinom jula, kako se nadam. Procenjivao sam svoje mogućnosti. Cilj je bio angažovano trčati, a da se ne iscrpim do kraja, u brojkama je to značilo da bih sa 1:40 bio prilično zadovoljan, ali ako se tokom trke jave poteškoće zbog vlažnosti, eventualno povrede ili neke druge vrste ni 1:45 ne bi bilo loše.

Zagrejao sam se na obližnjem đačkom igralištu, pre same trke, a nakon podizanja startnih brojeva svratio sam do kuma na detelinari na druženje i opuštanje, ali sam na vreme stigao da se pripremim za trku. Susreo sam mnoga poznata lica, što mojih tronovaca, a što drugih trkača koje poznajem sa drugih trka. Startovalo se sa travnjaka nedaleko od Đačkog igrališta sa malo grbavog terena u pravcu štranda. Gužva na startu polumaratona budući da se okupilo preko 350 trkača. Polako sam se pomerio malo ka napred. Prvi kilometar je bio kombinacija ubrzavanja, hvatanja ritma i dobre pozicije i brojnih zaobilaženja, malih krivudanja. Ustalio sam solidan tempo, pronašao Đuriku koji je malo izmakao napred i neko vreme išao naporedo sa njim. 4:34 na prvom često turbulentnom kilometru je bilo vreme kojim sam bio prezadovoljan s obzirom da sam mislio da će biti dobro ako se peis bude kretao tokom trke od 4:40 do 4:45. Nastavio sam u dobrom ritmu čitavu prvu trećinu trke.

Jedan kilometar koji je bio na tartanu, a povučen društvom koje je bilo oko mene sam čak završio za 4:28. I ako sam tada bio relativno svež i mogao sam da nastavim ovim tempom, čak malo i da ubrzam, poučen iskustvom odlučio sam da za koji sekund usporim budući da sam ovoga proleća ponekad radio tempo na desetci ovom brzinom nešto malo većom od četiri i po minute po kilometru. Prvi krug od predviđenih pet je kao po običaju brzo prošao. Našao sam se u društvu od nekoliko momaka i jedne rekao bih mlade, uporne devojke duge kose sa kinezi trakom. Ona je ubrzala negde od 4 kilometara i bila je nekih 50 do 100 metara konstantno ispred mene, ali je popustila na početku poslednjeg kruga, pa sam je obišao. Iz tabele sa rezultatima sam posle video da se zove Jelena Sarić i da je pripadnik rečne flote, da ima 23 godine, zauzela je treće mesto u ženskoj konkurenciji. U drugom krugu sam počeo da primećujem protrčavajući pored štranda zvuke iz obližnjih lokala, osluškivao sam melodiju i razabirao reči pojedinih pesama. Šetači okolnih naselja su nadirali u velikom broju na štrand. Dežurni na trci su morali često da ih zaustavljaju da trkači prođu, bilo je i standardnih komentara: “ Šta se ovde događa, što ovi toliko trče, gledaj koliko ih je”! Čini mi se da me je neka psihološka kriza sustigla u drugom krugu. To je onaj osećaj kao da sam umoran, da mi se baš ne trči, a organizam ima još prilično snage. Na trasi sam uglavnom prestizao poznata lica, maratonce budući da su oni išli malo sporije i prelazili već četvrtu dekadu kilometara: poput Miše Segedija, Dragana Mladenovića, Mileta Raškovića, Nedeljka Todorovića i Ljiljane Tasić i na kraju Jamante koja je uprskos tome što joj je bio 39 kilometar bila veoma raspoložena. Od 15 do 20-og kilometra peis mi se ustalio na nekih 4:45, nikako više nisam uspeo spustiti ispod 4:40, mada to nije bilo ni u prvobitnom planu. Dva momka su me na dvadesetom kilometru u žustrom tempu obišla, pokušao sam da pratim promenu, nije išlo, ali ipak je dvadeseti kilometer bio 4:35, a 21. 4:30, što je značilo da se nisam potrošio i da sam još snage za kraj sačuvao. Utrčavam na travnati proplanak sa biciklističke staze, garmin pokazuje da je trasa malo duža-21,28 km, nema veze sat zaustavljam na 1:38:28, tako je i na aplikaciji sa čipom, znači realno je oko 1:38. Garmin kaže da je peis 4:38, možda je i 4:39, u svakom slučaju bolje nego što sam se nadao. Srećem Nebojšu Vujković Cvijina iz ARK Fruške gore, koji je proglašavao pobednike koji mi kaže:” dobar si”.

Odlazim do stolova za okrepu, uzimam malo vode i izotonika i sendvič, spuštam se stepenicama ka đačkom igralištu ka sportskim terenima ostavljam na jednoj klupi ovu moju okrepu i krećem malo da rastrčavam 4-5 minuta, zatim se malo istežem. Odlazim u šator na presvlačenje, nakon toga što sam podigao ranac sa stvarima. Dobro je prilično sam zadovoljan, noćna svežina prija i u kratkoj majci. Krećem sada u poragu za Tronovcima, posebno za Jamantom pošto je naravno prva u maratonu. Susrećem Martinu i Zlatka koji su solidno završili, a Zlatko je išao i svoj lični rekord 1:49, oni me odvode do kola gde su parkirani Subotičani. Tu su već Đurika i Jamanta. Poklanjam Jamanti jedno pivo, pa zajedno nazdravljamo ispostavilo se istim markama piva. Spontano smo oboje otvorili nemačko, tj. Bavarsko Weisbeer iz Minhena. Moje je doduše bilo malo ugrejano i nije mi toliko prijalo i ako me je malo ošamutilo. Nisam jeo ništa konkretno nakon trke osim kriške limuna i parčeta banane. Odlazim sa tronovcima na proglašenje, zadubljujem se u aplikaciju sa rezultatima i nekako ih gubim iz vida. Malo razgovaram sa Bojanom i Srećkom, vidim da je prošao jedan sat nakon ponoći, krećem lagano kejom ka mostu Dugi i Petrovaradinu. Zadovoljan sam i umoran. Gomila mladih je kod spomenika Žrtvama racije na keju, sigurno je koja stotina ljudi, čuje se žamor, ispijajuje se velike količine piva i ko zna kojih još pića. Pomislih i ovi imaju svoj maraton, ali u pijenju. Prelazim most u relativnu tišinu Petrovaradina i razmišljam o zahtevnijim trkačkim izazovima koje sam pred sobom postavio u julu, narednom mesecu.