22. Ljubljanski maraton, 29. oktobar 2017.

22. Ljubljanski maraton, 29. oktobar 2017.

Već 2-3 godine sam planirao učešće na Ljubljanskom maratonu. Konačno sam ga i ostvario. Ujedno ovo mi je i prva trka u Sloveniji. Išao sam u aranžmanu sa Zdravkom Mišovićem. Velika ekipa u dva dupla busa, preko 200 ljudi. Dobro iskustvo, putovanje, druženje i još bolja trka. Dok sam u petak predveče 27. oktobra u 18h išao busom iz Subotice za Novi Sad po kišovitom vremenu bio sam veoma nervozan i plašio se da neću stići, jer za bus u 17h nisam dobio karte. Ipak sve se dobro završilo. Smiren sam sedeo u busu za Beograd i dremao do granice sa Hrvatskom. Procedura prelaska granice me nije demoralisala. Dve granice i dva stajanja na pumpi. Poslednji sat putovanja nam je protekao po dnevnom svetlu. Sunce se pomaljalo iza slovenačkih planina, obasjavalo šume, poljane, mala mesta sa karakterističnim crkvicama. U 8h stigosmo u Ljubljani. Sačekali smo da se otvori expo i krenuli u razgledanje i kupovinu. U obljižnjem kafeu popili smo kafu i čaj. Bio sam u društvu sa Milkom i dva Aleksandra. Podne je prošlo i Zdravko je imao nimalo lak zadatak da preko 200 ljudi podeli startne pakete na poljani kraj autobusa, a zatim da svi krenemo ka smeštaju. Dobio sam smeštaj u hotel Parku u širem centru Ljubljane što je ispalo kao dobra opcija i ako je malo dalje. Smešteni smo bili na 12-tom spratu. Bio sam u sobi sa jednim Sremcem Zoranom i dva Apatinca Vladimirom i Predragom. Posle podne sam uglavnom proveo sam, otišao do centra, obližnje robne kuće, popio kapućino na korzou, obišao unutrašnjost franjevačke crkve i Prešernov spomenik i krenuo na pasta parti gde sam ponovo bio sa Milkom i Aleksandrom iz Obrovca koji su me otpratili do hotela. U početku sam dobro spavao, ali pred jutro sam se budio i teže spavao.

Počelo je nedeljno jutro, dan maratona, najpre kafom i čokoladom, a zatim odličan doručak u skromnijim dimenzijama u hotelu-švedski sto. U holu sam čitao još koji minut Saramagove „Male uspomene“ a koji minut pre pola osam sam krenuo na misu u obližnju crkvu Srca Isusova. Bogosluženje mi nije bilo prioritet te nedelje, ali se sve tako lepo uklopilo, jer kraj hotela je bila jedna lepa neogotička crkva koja je pripadala redovnicima lazaristima. Vremena sam imao dosta, a bio sam i radoznao da vidim i donekle doživim misu na slovenačkom. Nakon povratka u hotel počelo je spremanje za trku. Često je poslednja stvar odabir majice. Opredelio sam se kao i mnogo puta ranije za zvaničnu majicu trke zelenu adidasovu, dugih rukava koja mi je bila malo velika, ali s obzirom da je bilo prohladno nije mi smetalo. Još sam ogrnuo kabanicu od tankog najlona koju sam na startu ostavio. Nakon mojih vežbi u sobi, sa cimerima Apatincima sam krenuo da džogiram do centra. Konačno smo našli startne blokove. Vreme je jako sporo prolazilo, ali je atmosfera bila dobra. Zvanični spiker je pozdravlja sve prisutne i čitao iz kojih sve zemalja dolaze učesnici, ukupno 58 zemalja. Maratonaca je bilo oko 2000, a polumaratonaca oko 7000, dok je trka na 10km okupila takođe dva sata ranije nekoliko hiljada takmičara. Start je bio u 10 i 30h. Startovao sam sa početka drugog startnog bloka gde je bio i peis na 3:30, mada mogao sam i sa kraja prvog. Reka ljudi je krenula uz zvuke bodrenja i brojnu publiku na ulicama. Prvih 4 km je glavnom avenijom bez skretanja, a onda ka predgrađu. Nakon 5km je već bilo lakše trčati i ako je i dalje gužva bila velika sve do 20km gde se odvajaju polumaratonci koji polako završavaju. Vreme je bilo sunčano i vetrovito, malo prohladno. Na brisanom prostoru direktan vetar je smetao i usporavao, ali među kućama i zgradama, kao i u nekom šumarku bilo je prijatno trčati. U početku mi je peis bio nešt ispod 4:40, kasnije oko te vrednosti. Kombinovao sam vodu i izotonik, a banane i čokoladu nisam ni takao, kao ni gel da ne bih imao problema sa želudcem. Više puta smo prešli reku, nisam siguran da li je Ljubljanica ili Sava, možda i obe. Ljudi navijaju na ulicama, viču „gremo, gremo“! Mašu nekim čegrtaljkama, a bilo je i nekih bendova i orekestara na nekim mestima, sve te scene mi ponovo bez tačnog reda promiču pred očima. Na 24 km momci na krovu neke kuće napanjili AC/DC, baš je išlo „You shook me all night long“, i udaraju po pivu. Otpozdravio sam im i pokušao ubrzati. Dobro mi je išlo. Manja uzbrdica je na 30 km, odakle je lep pogled na jedan deo grada. Onda ponovo proširenje kolovoza, negde od 34 km, već počinje veći umor, ali i široki bulevari koji vode ka centru. Na vreme sam uzeo dva magnezijuma u prahu što mi je prilično pomoglo, a ujutro posle doručka i probiotik, tako da kasnije nisam imao mučninu. 40km je, kružimo u centru. Nikako kraj. Manje kraće ulice, pa preko mosta dva puta, konačno poslednje skretanje ka ciljnoj ravnini. Imao sam snage da ubrzam poslednja dva kilometra. Pejs mi je pao na 5:01, samo na 37-om kilometru, a ostale sam sve držao ispod 5min. Na kraju sjajan rezultat za mene 3:20:27, drugi po uspešnosti od svih mojih maratona, nisam očekivao, ali sam priželjkivao. Patike Adizero bust su mi ovaj put više legle i dobro su se ponašale tokom trke, nije me toliko boleo donji deo leđa. Sretan u cilju dobijam medalju i vodu, ali i finišersku majcu. Malo se istežem kraj jedne klupe i tražim paviljon sa okrepom, baš je komplikovano doći do njega. Ipak uspevam uz pomoć ljubaznosti drugih ljudi. Uzimam toplu supu, još jedan izotonik, nešto keksa i vodu. Zahvaljujući Željku Graovcu dobijam preko reda ištampanu diplomu i sa njim i Brankom idem ka hotelu na tuširanje i brzo spremanje za povratak.

Nešto posle 16h sam bio kod autobusa na dogovorenom mestu, a oko 17h pošli smo iz Ljubljane. Razgovaramo u busu, sumiramo utiske, povratak je tekao brže, oko 2h posle ponoći smo bili u Beogradu, dok nešto iza 3h u Novom Sadu. Nisam išao za Petrovaradin, jer sam imao prvi voz za Suboticu u 3 i 50h. Čitajući Saramaga i pomalo kunjajući u još jedno sunčano jutro stigoh oko 7h u Suboticu pun utisaka.