4. Beogradski polumaraton, 26.11.2023.

4. Beogradski polumaraton, 26.11.2023.

Srpska prestonica je toga kasnojesenjeg nedeljnog prepodneva, prilično prohladnog i donekle vetrovitog postala centar trkačkog sveta jugoistočne Evrope. U organizaciji firme Beogradski maraton, četvrti put za redom se održala manifestacija polumaraton uz prateću trku na 10 kilometara. Najzvučnije ime ovogodišnjeg izdanja trke je svakako naš najbolji dugoprugaš trenutno, Elzan Bibić. Najavljeno je još nekoliko inostranih trkača: prošlogodišnji pobednik iz Maroka, takmičari iz Kenije, Burundija i Čilea. Bibić je opravdao ulogu favorita, pobedio je i oborio rekord staze-trke sa 1:02:15, ali mu je nedostajalo 5 sekunde da postane srpski rekorder u polumaratonu i obori rekord Janka Benše iz 1998. sa svetskog prvenstva u polumaratonu u Švajcarskoj. Kako je i sam rekao taj rekord je ispustio poslednjih 200 metara. U trci na 10 kilometara ubedljiv je bio naš vojni reprezentativac Đuro Borbelj sa 31:11 ispred ruskog takmičara Vjačeslava Sokolova i mladog Uroša Gutića iz BIH.

Poslednjeg dana oktobra uoči praznika Svih svetih prelomio  sam i nakon pomalo dvoumljenja odlučio da učestvujem na ovoj trci i uplatim iznos od oko 3000 din poslednji dan pre nego što se cena poveća. Treninzi u poslednja tri meseca su mi uglavnom bili redovni, mada sam se na nekima osećao umorno i malaksalo. Ovo je bila moja četvrta trka ove kalendarske godine, ujedno i  4 polumaraton u 2023. godini. Nakon obećavajućih zemunskih 1:42 u pozno leto, po septembarskoj vrućini, delovalo mi je da konačno mogu bez većih poteškoća da istrčim oko 1:40. Nisam se prevario, čak sam ostvario i za mene u ovom trenutku neočekivanih 1:35:32 sa prosečnim peisom oko 4:30 po  kilometru, bez praćenja tempa tokom trke na garminu. U planiranju odlaska na ovu trku bio sam ubeđen da ću se sa nekime iz mog kluba ARK Tron dogovoriti i otići zajedno na trku, ali kako se vreme trke bližilo učinilo mi se da je zbog obilja trka i favorizovanja nekih drugih trka došlo do toga da svi odustanu ili da drastično opadne interesovanje. Nisam primećivao ni komentare na viber grupi ARK Tron u vezi sa trkom pa sam definitivno odlučio da će biti po onoj narodnoj „ u se i u svoje kljuse“. Budući da sam prvi deo vikenda imao isplaniran u Novom Sadu: u petak uveče odlazak u pozorište sa sestrom i njenom porodicom, a u subotu odlazak na koncert i proslavu 20 godina društva HKPD  Jelačić iz Petrovaradina, logična odluka je bila da ću odlazak na trku započeti rano ujutro u nedelju 26.11. iz Petrovaradina. Prethodni dan sam kupio povratnu kartu Novi Sad-Beograd prevoznikom Niš ekspres.

Lokalnim prigradskim busom koji je kretao iz Sremskih Karlovaca za Novi Sad započeo sam putovanje u nedeljno rano jutro još za mraka iz Petrovaradina. Na vreme sam stigao na glavnu gradsku stanicu ukrcao se u topli poluprazan autobus, mogao u tišini i miru da nakratko utonem u molitvu, da se posvetim zatim čitanju knjige koju sam od kuće poneo, kao i laganom doručku iz torbe. S obzirom da sam odlučio da telefon ne nosim sa sobom za svaki slučaj da ne moram da se brinem da li će mi slučajno nestati, knjiga je ostala moj kanal komunikacije i zanimacije. Izbor je pao na putopis ili jednu vrstu epistolarnog romana. Na beogradskom sajmu sam mesec dana pre toga kupio „Putovanje u putopis“ Vide Ognjenović, poznate profesorke i dramske umetnice koja je bila inspirisana Isidorinim „Pismima iz Norveške“ nastalim pre više od jednog veka. Hladna Norveška i surovost vremena nekako je izgledala u skladu sa vremenom napolju koje je bilo prilično oštro i ako su se nad sremskom ravnicom nakon prelaska Dunava kod Beške počeli pojavljivati prvi znaci „zubatog sunca“ kako naš narod voli da kaže za hladne, ali sunčane, najčešće zimske dane. Autobus je i pre vremena stigao na staru beogradsku autobusku stanicu prošavši poslednji kilometar kroz nakinđureni novoiznikli Beograd na vodi. Nakon overavanja povratne karte uputio sam se ka trgu Nikole Pašića do koga sam brzo stigao, zaobišavši parking preko puta stanice, prošavši kroz mali park, zatim Kameničkom ulicom pored Filološke gimnazije, pijace na Zelenom vencu, hotela Moskve, podzemnim ispod Terazija pravo do Mts dvorane i do statute možda i najvećeg srpskog državnika novoga veka.

Jutarnje sunce je obasjavalo Trg Nikole Pašića, ali su udari vetra činili da se hladnoća uvlači u kosti. Prijemni centar i šatori za garderobu i presvlačenje još nisu bili otvoreni, postavljanje je bilo u toku. Bilo je 7:45h. Nakon što sam video da je obiližnja kafanica zatvorena prišao sam vratima mts dvorane koja su bila automatska i na moje prijatno iznenađenje su se otvorila otkrivajući mi prijatnu unutrašnjost sa kafeom u prizemlju. Prišao sam šanku, naručio kapućino i spremao se da platim, kada mi je neko prišao sa leđa i oslovio me: „Gde si profesore“? Okrenuh se i ugledah Draganu Špehar iz Rume. Malo dalje na jednom mestu je sedeo i Zdravko Mišović. Obradovao me je susret sa njima, tako da sam u njihovom društvu popio kapućino, upoznao se sa doktorkom Sanjom koja je bila u društvu sa njima. Razgovarao sam sa Zdravkom o predstojećim trkama u prvoj polovini naredne godine o polumaratonima u Mostaru i Ostrogu. Uskoro je stigao i Bane Srdić iz Rume, sjajan trkač. Nakon obavljenog toaleta, otišao sam da podignem startni paket što sam dosta brzo obavio, pa budući da je još preostalo vremena vratio sam se u mts kafe do Zdravka i ekipe, stigao je i Željko Graovac koji je na trci trebao da bude sudija. Malo sam još čitao uspomene Vide Ognjenović iz Norveške i odlazeći po drugi put u toalet susreo sam Ivana Miškeljina, kolegu prosvetnog radnika, sjajnog trkača i vršnjaka, nastupao je na trci od 10km, razmenili smo po neku rečenicu. Presvlačenje u šatoru u kome je bila prilična gužva je teklo dosta sporo, ali bez nervoze. Dobro sam obavio zagrevanje i polako se pomerao napred kroz sve puniju startnu zonu.

Malo iza 10 časova, trka je startovala. Prvih pola kilometara pravo Bulevarom kralja Aleksandra, a onda iza Tašmajdanskog parka i ispred Pravnog fakulteta skretanje u levo prema dole, pa na sledećoj raskrsnici ponovo u levo, laganom nizbrdicom. Prolazili smo kroz poznatu četvrt starog Beograda kroz Dorćol. Uočio sam veliku pijacu sa desne strane, levo je bila neka česma orijentalnog izgleda, podsećala je na onu na sarajevskoj Baščaršiji, na turska vremena. Nisam siguran, ali možda je to čuvena Čukur česma kraj koje se desio incident 1862. godine kada su turski vojnici ubili jednog srpskog dečaka, a knez Mihailo je to iskoristio da mudrom diplomatijom istisne tursku vojsku iz srpskih gradova. Prošli smo uskoro kraj Prve Beogradske gimnazije i uskoro stigli ispod zidina Kalemegdana, oseća se miris zoološkog vrta. Obilazili smo u širokom luku Kalemegdan, prošli pored jedne stare crkve baroknog izgleda (možda arhangela Mihaila) i usledio je teži uspon na Brankov most, bio je to šesti kilometar. Usledio je dug spust u ravnicu Novog Beograda ka tržnom centru Ušće. Tu sam obišao apatinsku legendu Pegu Vejina, koji je bio peis na 1:40 sa grupicom ljudi oko njega. Primetio me je oslovio i pozvao po imenu, odpozdravio sam i nastavio svojim tempom, misleći prvo da je on peis na 1:45h. Gurao sam dobar peis, sve sam se bolje osećao. Nisam uopšte gledao na garmin da me to ne bi demoralisalo. Krenilo je  trčanje širokim bulevarima kraj hotela Jugoslavija i bivšeg Centalnog komiteta. Deseti kilometar je bio na ulazu u Zemun gde sam uzeo prvu okrepu, par gutljaja jer je voda bila prilično hladna, posle sam još nakon 15 kilometra otpio koji gutljaj. Držao sam se jedne manje grupice, nastojao sam da pratim dva momka iz specijalnih vojnih ili možda policijskih jedinica „Kobre“, uglavnom mi je to polazilo za rukom. Uz put sam se podsećao i trase Beogradskog maratona koja se uglavnom poklapa sa ovom. Bližio se 19-ti kilometar, penjanje na Brankov most kraj kojeg je bio jedan voditelj iz organizacije koji je bodrio ljude da izdrže jer ima još 2,5 km. Dobro sam se držao i pregurao Brankov, misleći kako je to mnogo teže na maratonu kada je tu 40-ti kilometar. Još jedan uspon na Zeleni venac me je malo umorio, a zatim je poslednji kilometar započeo u ulici kraljice Natalije. Vrlo brzo je došao oštri zaokret, kratak strm uspon od 50m, prva kapija i skretanje u ulicu Kralja Milana i poslednjih 500 metara ka Terazijama. Ubrzavam, levo na trotoaru prolazi Zdravko i viče:“ Hajde profesore, biće ispod 1:40. Utrčavam u cilj i vidim da je oko 1.36.

Prezadovoljan sam. Hodam do mesta dodele medalja, kroz dug špalir finišerske zone gde dobijam izotonik, vodu, bananu, bonžitu. Sve to jedva držim u rukama, hladno mi je na prstima i pored rukavica. Zastajem da se nekako prepakujem, prilazi mi cigančica i pita: Čiko, mogu li čokoladicu dobiti“? Rado je dajem, ali ne toliko iz humanosti, nego da sebe oslobodim iskušenja da pojedem Bonžitu ili neku vrstu sličnog bara koji sada izbegavam budući da su u pitanju žitarice koje su „strogo“ zabranjene po ishrani „paradoks biljaka“ koje se u većoj meri pridržavam poslednja 3 meseca. Odlazim na rastrčavanje oko 1km i radim još oko 5 minuta vežbe u blizini garderobe, pa konačno odlazim na presvlačenje. Dobro se osećam, zadovoljan sam, pomalo se hidriram, pojeo sam i bananu iz finišerske zone. Sa podignutim stvarima odlazim na Terazije ispred hotela Moskve gde gledam završetak trke, slušam Raleta Simića i njegovog kolegu. Počinje da duva jak vetar, nebo se natmurilo, započinje susnežica, posmatram kako poslednji takmičari ulaze u cilj na nešto manje od 3h. Ponovo srećem Zdravka, Draganu i Sanju, opraštamo se, dogovaram se i obećavam Zdravku da ako Bog da vidimo se na proleće ili na trci u Mostaru ili možda na Ostrogu u njegovom aranžmanu. Polako krećem niz Terazijsku terasu, preko Zelenog venca ka Beogradskoj autobuskoj stanici (B.A.S.). Imam još oko 45minuta do polaska busa u 14:10. Sada mi vreme sporo prolazi i hladno mi je. Sedim u čekaonici, malo užinam kokos kockice i milk šeik sa borovnicom iz torbe, šetam se stanicom da mi bude toplije, srećem razne ljude sa socijalne margine. Konačno odlazim na peron i bus prevoznika Niš expres brzo stiže. U autobusu je već toplije, pa na miru nastavljam da čitam „moj“ putopis iz Norveške dok se sunce probija kroz tmurne oblake i obasjava sremsku ravnicu. U Petrovaradinu u toplom roditeljskom domu me očekuje lep ručak. Stižem oko 16 časova….