2. Zemunski polumaraton, 10.9.2023.

2. Zemunski polumaraton, 10.9.2023.

     U zagrljaju dve reke, više uz moćni Dunav leži staro naselje Zemun, danas u senci širećeg Beograda, kao Petrovaradin u senci Novog Sada. I dok Petrovaradin ima svoju tvrđavu, Zemun ima Gardoš i kulu Sibinjanin Janka, staru kalvariju, crkvu pored pijace, stare crkve kao i „Gibraltar na Dunavu“ Rimski Taurunum, srednjovekovni Zem(l)in, na granici dva sveta i dve imperije jedno vreme ugarski, posle turski, onda austrijski, da bi naposletku postao srpski i ako dugo multietnička sredina sa značajnom populacijom Nemaca i Hrvata. Verujem da pamti teška i lepa vremena, verovatno obrise seobe naroda, horde krstaške vojske u prvom pohodu na Svetu zemlju, koja je bila samo jedna fanatična rulja predvođena Petrom pustinjakom, turske prodore nakon pada južne kapije Ugarske, Beograda pod osmansku vlast, miran život nakon hrišćanske rekonkiste početkom 18. veka, ratni metež oba svetska rata. Svedok je kao južna tačka raspada crno-žute Monarhije i trijumfalnog ulaska srpske vojske, kratko je bio predstraža zloglasne NDH, ušao je  u sastav nove Jugoslavije, ne bez žrtava i dočekao njen raspad. U Sremu je geografski, a administativno je pripojen Beogradu i stopio se donekle sa Novim Beogradom. „Oj Zemune, na grani ljemone…“, pevao je o njemu hrvatski pesnik i sveštenik iz Srema, jedno vreme na službi u Zemunu Ilija Okrugić Sremac.

To je grad gde je živela porodica moga dede Tome koga nikad nisam upoznao jer je prerano otišao sa ovoga sveta, to je grad gde su deo detinjstva provodili moja mama i uja, to je grad porodice Bogner koja je bila mnogobrojna, složna i pobožna. To je mesto gde su podno kalvarije živeli moja tetka Ruža i teča Dragi, gde su stanovale tetka Gordana i Svetlana i sada su tamo njihova uspešna deca i još je tamo tetka Maca. Sve ove misli prolazile su mi donekle kroz glavu dok sam se premišljao i odlučivao da prijavim i uplatim ovu trku. Lični, porodični, istorijski motivi su mi više značili nego najavljivani trkački događaj. Prvobitna zamisao je bila da deo pominjane rodbine obiđem, ali nedostatak vremena i umor, kao i teškoće da to sve sam postignem bez umeća vožnje i posedovanja automobila, učinile su da se povežem sa prijateljima iz Subotice, pa da na korist svih nas odemo na ovu trku i napravimo jednodnevni ili bolje reći poludnevni izlet.

U nedeljno jutro poznoga leta koje još pokazivalo svoje ćudi i toplotom i sparinom pritiskalo stanovnike našega grada i cele Pokrajine, pa i države, negde oko 6:30, Dragan je kolima došao po mene pa smo krenuli po Blagoja put Radijalca. Brzo smo izašli iz grada i našli se na autoputu za Beograd. Vožnja autoputem, meni se bar činilo, bila je relativno kratka. U pauzama razgovara brzo sam ugledao Frušku goru i kada prođosmo pokraj Kovilja i počesmo da se penjemo na Beščanski most Blagoje me upita da li sam kada bio na Čortanovačkom trailu, a moj odgovor je bio negativan. Teme razgovora su varirale od sporta i trčanja sa čime je povezano zdravlje, do posla-škole, života, braka i istorije ovih krajeva, gde je neizbežna bila i Marija Terezija, dosta zaslužna za naš grad Suboticu. Malo smo se dvoumili gde je potrebno napustiti autoput da bismo što pre ušli u Zemun. Nakon malo peripetija to učinismo iza Batajnice i dođosmo do Zemunskog keja, gde nije bilo lako odmah naći mesto za parking, ali smo posle nešto malo strpljivog čekanja uspeli. Prvo smo podigli startne pakete, a zatim išli do kola na presvalačenje. Start i cilj su bili ispred čuvenog Zemunskog restorana Venecija koji je otvoren još 1913 u doba Monarhije. Na zagrevanju videh dosta poznatih ljudi,što starijih, što mlađih trkača.

Trka je krenula nešto posle 10 časova. Oko 1000 trkača se uputilo sa donjeg dela zemunskog keja ka ušću i Novom Beogradu. Prvih oko 500 metara je bilo uglavnom po šetalištu između drvoreda koje je pružalo prijatan hlad, zatim su se sa desne strane pojavili zemunski soliteri, višespratnice, u jednoj od njih žive i moji rođaci, ali prilično sam davno tu boravio, ako me sećanje ne vara u pitanju je bio čak 18-ti sprat. Sa leve strane je neka pokrivena hala, gde se većim delom vremena kada sam protrčavao pored nje čulo neko navijanje. Da li je u pitanju mali fudbal ili neki drugi sport nisam siguran. Prošli smo pokraj čuvenog hotela Jugoslavija, a zatim je sat pokazao tačno dva kilometra kada smo bili pokraj nekog spomenika u čast žrtvama Drugog svetskog rata. Tu je počinjao veliki park, a mi smo skretali desno i ušli u njega. Na početku parka je bila prva okrepa u vidu polalitarskih flašica vode. Trasa trke je vijugala i krivudala parkom praveći krug oko dva kilometra. U jednom trenutku smo trčali biciklističkom kraj puta koji pripada trasi beogradskog maratona, setih se te deonice i mojih 4 učešća na ovoj manifestaciji. Park je lep, jedan deo staze je asfaltiran, a na nekim delovima je tartan. Posle četiri kilometara smo ponovo bili kod spomenika žrtvama koje su stradale u antifačšističkoj borbi samo smo dolazili iz suprotnog smera i nastavljali smo ka startu, odnosno cilju, gde se spustismo ponovo bliže Dunavu pored mesta odakle smo krenuli, a zatim ispod restorana Venecije, pored parkinga gde smo ostavili kola, pa opet ispod nekog restorana iza koga je bio okret, visoko iznad njega se uzdizala čuvena zemunska kula Sibinjanin Janka. Nekih 500-600 metara ponovo ka Novom Beogradu i završismo prvi krug od nekih 7,035 kilometara.

Polovina učesnika je ovde završavala trku, pomalo sam i ja poželeo da je kraj, ali sam imao još snage. Nisam prebrzo krenuo, uzimao sam redovno vode, kada sam usporavao, pazio sam da se ne zagrcnem. U prvom krugu u parku sam stigao Đuriku, a pri kraju prvog kruga Jamantu. Oni su dan pre trčali trejl na Fruškoj gori-Bukovački maraton. Nisam proveravao peis, ali činilo mi se da idem prilično ravnomerno, od drugog kruga sam išao sa jednim mladićem, možda baš Zemuncem ili članom Taurunum kluba, pa skoro do samog cilja. Završio je nekih desetak metara ispred, u poslednjih par stotina metara sam sustigao Pegu, apatinsku legendu, on je bio ipak bolji u fotofinišu, mada smatram da nisam punom snagom išao poslednjih 100 metara, a mogao sam. Na prolazima na kraju krugova sam video da idem otprilike oko 34 minuta po krugu što je bilo bolje od priželjkivanog. U sadašnjoj formi  i stanju činilo mi se da bi uz malo sreće mogao da završim za oko 1h 45min. što je peis oko 5 minuta po kilometru, zbog toplote sam smatrao da će možda krajnji rezultat biti i 1:49-1:50. Kada sam završio za 1:42:37 po zvaničnom semaforu ili 1:42:17 po mom merenju budći da sam zbog gužve dvadesetak sekundi kasnije prešao startnu liniju, bio sam više nego zadovoljan. Imao sam snage da lagano rastrčim 500 metara i uradim istezanje. Zatim sam popričao sa meni poznatim trkačima koje sam usput susreo sa Milošem Dajevićem i Banetom Srdićem i polako se uputio ka Draganovom autu na parkingu usput se hidrirajući. U toku trke pomalo sam pratio i šta se dešava u borbi za plasman. Đuro Borbelj nije dozvolio nikakvo iznenađenje, ubedljivo je vodio, od momka koji je bio koji minut iza njega mi se činilo prvo da je Denis Firulović, a posle mi rekoše da je Marko Ranković. Trećeg sam dobro poznavao, radi se o doajenu srpskog trčanja Kristijanu Stošiću. Posle sam uočio i neke Ruse,solidno su trčali.

Moji drugovi trkači su takođe bolje istrčali nego što su se nadali. Mislili su da će ići oko 2h:20minuta, a na kraju je bilo oko 2:08. Kraj kola smo se presvukli i seli u zemunsku Veneciju da popijemo zasluženo piće. Dobro je legao jedan kapućino, a uz njega i jedno točeno pivo Stela Artoa. Uživajući  u pomenutim pićima i razgovoru gledao sam preko širokog mirnog Dunava na Banatsku stranu. Veliko ratno ostrvo koje mi je bilo u desnom delu vidokruga zaklanjalo mi je pogled ka Savi i ušću. Dragan je otišao da pojede još po neku štrudlu, na Blagojev predlog uskoro smo krenuli ka Subotici. Svratili smo u Batajnicu da Dragan još nešto pojede. U jednom restoranu prijatnog izgleda on je pojeo omlet sa sirom i prilozima, a mi smo popili po još jedno bezalkoholno piće. U to vreme već je počelo finale mondobasketa između Srbije i Nemačke, za tih par odgledanih kadrova shvatili smo da će biti veoma neizvesno i napeto. Odlučili smo da nastavimo ka Subotici, kao što Blagoje reče bolje to nego da se nerviramo za ishod utakmice. Stigavši na Prozivku oko 16:30 sve je bilo nekako tiho, kao da je vladao neki muk, pretpostavio sam da to na žalost ima veze sa ishodom utakmice, što se ispostavilo kao tačno, mada mi nije pokvarilo lep osećaj nakon dobro istrčane trke. Raspakovao sam se,istuširao, malo prezalogajio i otišao u katedralu da zahvalim Gospodu za lep dan i proteklu sedmicu.