26. Zagrebački maraton, 08. 10. 2017.

26. Zagrebački maraton, 08. 10. 2017.

Došao je i oktobar, jesenji mesec, kada se u regionu, a možda i u svetu održava najviše maratona i uličnih trka. Za ovu godinu i jesen izabrao sam najpre Zagreb, posebno nakon toga što je Zdravko Mišović objavio još u januaru organizovan odlazak i ako je Ljubljana bila i ostala prioritet. Nisam se pokajao, putovanje je dobro prošlo, društvo je bilo dobro, upoznao sam nove ljede, obnovio stara prijateljstva, istrčao još jednu dobru trku, po prvi put u Zagrebu i što je važno svoj 20-ti maraton.

U subotu 7. oktobra u ranu zoru pre svitanja krenuo sam međunarodnim vozom za Novi Beograd, gde smo se kod Arene okupljali da bi krenuli put Zagreba. Krenuli smo nešto nakon 7h i uz dva stajanja na pumpi i zadržavanja na granici oko pola sata u rano popodne oko 13h smo stigli u Bijeli Zagreb grad i Omladinski hostel koji nas je ugostio, a nalazi se nedaleko od centra. Slobodno, sunčano popodne smo Boban Ivković, Erić Aleksandar i ja iskoristili da kupimo Zagreb card koji nam je omogućio da posetimo Zoovrt u Maksimirskom parku, čuvenu uspinjaču i vidikovac, a seli smo i da jedemo, dok sam ja u slastičarni Maksimir popio kavu sa šlagom i parče čokoladne torte. Uveče smo bili sa Zdravkom, kompletna ekipa, gore kraj Gradeca u Klovićevim dvorima na štrudla partiju gde se uz gibnicu služilo piće. Tu smo sreli neke poznate trkače, čak bi se moglo reći i krem balkanske atletike s obzirom da je Zagreb ujedno bio i domaćin Balkanskog prvenstva u maratonu po prvi put. Tu je bila i naša reprezentacija predvođena Oliverom Jevtić uz Kristijana Stošića i Miloša Milovanovića. Delio sam sobu, spavaonicu sa još pet trkača iz našeg autobusa i spavao na spratu (kreveti na sprat) bez ograde, što je u meni izazvalo pomalo nelagodu. Slabo sam spavao te noći iz više razloga, nisam navikao na krevet, dosta nas je u sobi, kraj prozora tokom noći su znali prolaziti mladi u izlasku, budući da je Petrinjska ulica u kojoj je bio naš hostel blizu centra. Nakon pola šest sam već ustao i nakon kafe i doručka otišao do Zagrebačke katedrale na jutarnju misu po nekoj navici, jer priznajem i onako ne bih znao šta raditi do trke. Bilo je prilično hladno i oblačno. U hostelu sam još malo čitao, a zatim se presvukao u opremu i sa ostalima oko 9 i 15h krenuo ka startu na trgu bana Jelačića lagano trčeći. Žrtvovao sam jednu majcu pred trku koju sam poneo da mi ne bude hladno i tamo ostavio u šatoru. Minuti pre starta su kao po običaju sporo prolazili.

Konačno u minut posle deset sa dobre pozicije iza prvih redova, startovao sam i nakon prvih 400 metara kada je bilo dosta gužve uhvatio sam ritam i trka je uspešno počela. Krenuli smo ka Dubravi. Borio sam se pomalo sa monotonijom i pokušao da se uživim u trčanje. Prohladno vreme je sada sve više prijalo. Brzo smo prošli kraj stadiona u Maksimiru, a ja sam pažljivo razgledao nove kvartove u Dubravi koliko sam mogao trčeći i prateći trku. Dugo smo išli u jednom pravcu da bi okret nazad bio negde nakon 7,8km po mom garminu i počeo je povratak nazad ka centru Zagreba. Dok smo išli ka periferiji zanimljivo mi je bilo iščekivanje kada će mi u susret doći prvi elitni takmičari, najpre su to bila dva Kenijca, a zatim još jedan, da bih onda zapazio učesnike Balkanskog šampionata, uočio sam jednog mladog Moldavca, pa hrvatskog trkača, to je bio Robert Radojković, a zatim naše, Kristijana i Oliveru, a u drugom krugu i Miloša. U prvom krugu sam imao dobar tempo, bez teškoća sam držao tempo između 4:30 i 4:40 do polumaratona. Povratak na Trg je bio negde na 16-tom kilometru, a onda u drugom pravcu kroz čuvenu Ilicu ka Črnomercu. Znao sam da je taj pravac kraći, ali nikako da dođe okret nazad ka centru, činilo mi se.

Na polumaratonu sam imao vreme ispod 1:38 i hrabro sam krenuo u drugi krug kombinujući u njemu okrepe vode i izotonika koje je organizator obezbedio, kao i dva magnezijuma u prahu koje sam poneo sa sobom. Osećao sam da imam rezerve. Ipak nakon 25 km tempo mi je polako opao na između 4:40 i 4:50 po kilometru, da bi na 35 kilometru kada najčešće nastupaju najveće krize prvi put dosegao 5 min po kilometru. Drugi put ka Černomercu i nazad, odnosno poslednji kilometri bili su mi vrlo teški i dosta sam se mučio. Izašlo je i sunce i temperatura se povećala. Nakon 38 kilometra nisam uspevao da se vratim na tempo ispod 5 minuta, okret na Černomercu mi se činio nikada dalje, garmin je pokazivo da je staza duža, a mene je zahvatila velika kriza. Ipak kada sam video oznaku za 40 kilometar, a na njemu sam imao najslabiji prolaz 5:16, znajući da se kraj bliži uspeo sam da ubrzam za nekih desetak sekundi. Boleo me je sam kraj leđa, tačnije mišići od zadnje lože ka kraju kičme. Trčao sam u adidas adizero bustu koji sam kupio početkom jula i u kome sam tri meseca trenirao nedeljne dužine. Poslednjih 200 metara su mi se činili nikad dužim i tu me je finiširala neka žena. Ipak radostan sam protrčao kroz cilj i nakon uzimanja medalje odmah sam krenuo da radim lagano istezanje.

Ostvario sam dobar rezultat, treći najbolji 3:21:39, blaga mučnina je nakon okrepe napolitankama, bananama, slanim grickalicama prestala, a zatim sam uz ožujsku pivu i dobar grah, kako se tamo kaže koje je obezbedio organizator zajedno sa Bobanom Ivkovićem koji je u međuvremenu naišao ručao pod šatorom u centru. Tu sam upoznao sjajnog trkača iz Karlovca, Nikicu Vrapca koji mi je pozajmio trenerku da obučem jer je počelo da mi u dresu bude prlično hladno, a upoznali smo i tri cure iz Zagreba kojima je ovo bio prvi polumaraton, jer su trčale polumaraton. Zatim smo krenuli ka hostelu na tuširanje, a bližio se i povratak za Srbiju. Topli zraci oktobarskog sunca prijali su mome telu nakon teške, ali dobre trke. Povratak nazad je započeo nešto nakon 16h uz dremanje, muziku, razgovor, film krokodil Dandi i divan zalazak sunca u ravnoj Slavoniji. Na jednoj pumpi kraj Nove Gradiške naručio sam kafu, a večerao sam nakon prelaska granice kod Šida. Oko ponoći sam bio u stanu u Petrovaradinu, umoran, ali pun utisaka sa još jednog trkačkog vikenda i dobrog maratona.