Tronov nezvanični rođendanski polumaraton, 7.3.2021.

     Prošlo je 14 godina od osnivanja Atletsko rekreativnog kluba Tron Palić-Subotica. Deo te priče sam i ja prethodnih 8 godina. Prvih 10 godina svaki rođendan je veoma svečano obeležavan rođendanskom trkom: čiji je glavni deo bio rođendanski polumaraton. U eri Sebastijana Ludajića ova trka je dostigla i veliku masovnost od par stotina učesnika. Seba se povukao sa čela kluba zbog brojnih obaveza, pojavile su se i konkurentske trke sa jakim menadžmentom, poput subotičkog polumaratona i vinskog maratona na Paliću, a pre godinu dana buknula je i ova epidemija korone. Đerđ Teleki preuzeo je vođstvo Trona kao v.d. uz napomenu da nema nameru da se potroši oko organizacije. Akcenat je stavio na treninge, lični napredak trkača i manja druženja, kao i odlaske na pojedine trke zajedno. Zvanično rođendanske trke nema već četiri godine, ali se rođendan kluba obeležava svakog prvog vikenda u martu, internom trkom, trening polumaratonom ili trkom zadovoljstva 5 km, kojima mogu da se pridruže i zainteresovani. Tako je bilo i ove godine.

Oko 30 zaljubljenika u trčanje, članova ARK Trona ili simpatizera kluba uz neke članove šire porodice okupilo se tog sunčanog nedeljnog prepodneva na Paliću kod vodotornja na ulazu u park. Stari dobri Bogdan je svojim kolima dovezao Zoliku, Dimitrija i mene. Ovo je meni prva trka ili bolje rečeno zajednički trening nakon povrede i slabijeg treniranja u proteklom periodu. Nakon pozdravljanja usledilo je kratko zagrevanje, pa zajednički start na obe trke. Nije bilo zvaničnog sata, nije bilo startnih brojeva, niti se plaćala startnina, nije bilo zajedničke okrepe, sudija, ljudi koji dežuraju na stazi. Staza je unapred određena i dobili smo uputstva kuda ide, uglavnom je dobro izmerena. Jedan krug je iznosio 5270 metara, a za polumaraton je potrebno istrčati 4 kruga. Nakon starta kod vodotornja, trči se kroz park ka jezeru, iza Velike terase skreće se desno ka ženskom štrandu pa šetalištem do jahting kluba, gde se okreće za 180 stepeni pa nazad obalom jezera- šetalištem na drugi kraj do muškog štranda i termalnog bazena, zatim pored fudbalskog igrališta na plažu, pored plažnog bara do Paprika čarde gde je opet okret od 180 stepeni, pa istim putem nazad do Velike terase da bi se u povratku pre nje skrenulo desno do Male gostione, pa kroz park do vodotornja čime se krug završava.

Jamanta je furiozno startovala i povela trku, a za njom su odmah bili Rapić i Đurika, a dugo ih je držao i Janković. Mene su malo povukli, ali sam znao da brzinskih treninga jedva da imam, jednom deonice, a u dužini sam tek prošli vikend izvukao polumaraton za oko 1:53, peis oko 5:20/km. Ipak prvi kilometar je bio 4:50, što je svakako malo brzo za sadašnji nivo moje forme. Zolika i ja smo bili iza vodeće grupe naših, a ne tako daleko od nas bili su i Martina i Ćira. Nadao sam se rezultatu od oko 1h:50min, što je ranije za mene predstavljalo laganiji trening dužine, ali u ovom trenutku je bilo vrlo zahtevno. Držao sam do polovine trke dobar tempo, uglavnom ispod 5 minuta po kilometru, ali posledice povreda i nedostatak jakih treninga učinio je svoje. Kada sam ipak video da kako-tako ide odlučio sam da pokušam da ostvarim oko 1:45 ili bar da peis bude 5:00, bilo je šanse i ako je drugi deo išao sporije. Nisam baš uživao jer sam ipak ušao takmičarski, sa 90% snage. Brinula me je stara povreda plantarne fascije desnog stopala, jer je trčanje po betonu izazvalo bol ili više neprijatni osećaj pečenja u tom stopalu koji je u poslednjim kilometrima nekako utrnuo. Ambijent je bio veoma lep. Zubato martovsko sunce je izmamilo na Palić mnoge šetače, pa i po nekog turistu. Bilo je i dece i penzionera. Dvojica naših fotografa su ovekovečili ovaj naš rođendanski jubilej, nikada bolje. Nalazim se na mnogo slika u dva filmska albuma, kao da sam neka filmska zvezda. Ni sam nisam mogao da verujem. Naravno svestan sam da je to rezultat i toga što u pitanju nije zvanična i masovna trka od par stotina ljudi, tako su se svi mnogo puta našli na fotografijama. Četvrti krug je bio u toku, na delovima trase gde je vetar duvao u lice i gde su bile lagane uzbrdice, peis mi je znatno opao, ali sam poslednja dva kilometara zategao ispod 5 min. Produžio sam trasu oko 50 metara oko neke bašte i klupa pred cilj, budući da je garmin pokazivao da fali otprilike toliko. Zaustavio sam na 21,11, pogledam vreme: 1:45:41, 5:00 po km. Dobro je pomislih i ako sam se potrošio kao kada sam trčao ne tako davno polutke za 1:30, pa čak i ispod. Lagano odradih odgrevanje. Bogdan je završio za ravno 2 sata pa jedva dočekasmo ključeve od kola da se presvučemo. Posle je izostalo neko druženje. Malo hladnoća, a malo pandemijske mere uticale su da se brzo raziđemo, a našu ekipu je Bogdna razvezao kući.