39. Beogradski maraton, 19.4.2026.

39. Beogradski maraton, 19.4.2026.

Odluku da se prijavim za učešće na Beogradskom maratou sam realizovao u
poslednjom trenutku, poslednjeg dana kada je to bilo moguće uraditi onlajn, 9.4.2026.
Namera i želja je postojala još u januaru, ali nisam smeo ni sebi glasno da je priznam.
Od 24. avgusta 2025. do 20. januara 2026. godine sam vrlo slabo trenirao, odnosno vrlo
malo sam trčao. Povreda živca u predelu zadnje lože i levog kuka sporo je prolazila.
Oporavak bi možda bio kraći da nisam napravio kobnu grešku nastupivši sa tom
povredom, tada još svežom, na čivijaškom polumaratonu u Šapcu 7.9.2025. Trku sam
završio sa negativnim rekordom od 2:08:47 hramljući. Treći krug od 7km sam
odhramao i odšetao, mada nisam ni tada odustao. Krajem oktobra i početkom
novembra sam odradio nekoliko terapija kod subotičkog terapeuta i kiropraktičara
Josipa Kujundžića i stanje se popravilo, ali još sve nije došlo na svoje mesto. Probni
treninzi nisu bili sasvim zadovoljavajući. Često bi nakon treninga bol ili probadanje
nailazili kasnije taj dan. Maratone u Budimpešti i u Larnaki na Kipru sam samo gledao
i navijao za moje prijatelje Ivicu, Zoliku i Peđu. (doduše na Kipru sam otrčao 5k kao
trening). U decembru sam imao desetak ili malo više uglavnom lakših treninga. U tom
periodu donekle mi je uteha bilo plivanje dva puta ili ponekad tri puta sedmično, mada
ono nije moglo u potupunosti da zameni trčanje. U oktobru i novembru sam par puta
subotom vozio bicikl po Petrovaradinu i okolini.
Novu godinu sam započeo sa dva treninga. Prvi put sam odradio novogodišnji trening
sa novosadskim trkačima po prilično toplom vremenu za početak januara. Nakon toga
sam krenuo sa terapijama kod poznate kiropraktičarke Svetlane Bošković u Novom
Sadu. Nakon pauze od 17 dana kada je u pitanju trčanje započeo sam zimske pripreme
u utorak 20. januara na svetog Jovana ili što bi mi Petrovaradinici katolici rekli na
Fabijana i Sebastijana. Cilj je bio uspostaviti ritam od četiri trčanja sedmično. U utorak
i četrvrtak trenizi su uglavnom bili u subotičkoj Dudovoj šumi, u subotu u
Petrovaradinu po brdovitim ulicama moga detinjstva, a nedeljom su bile dužine po
Novom Sadu koje sam postepeno povećavao od 12 do 32km. Tri kraća treninga radnim
danima i subotom sam podizao od 6 do 11 km. Utorkom sam pokušavao raditi neki lakši
fartlek, četvrtkom tempo na dužinama od 1 milje do 4km. Povreda od prošlog leta mi
deluje sanirano i ako je to mesto postalo osetljivije, ali se na žalost intenzivirala stara
povreda plantarne fascije desnog stopala koju sam pokušao sanirati sa kratkom serijom
od 5 uzastopnih terapija u Novom Sadu za vreme Uskršnjih praznika kod gospođe
Bošković Cece, mada je greška možda bila što tada nisam prekidao trening i utorak i
četvrtak sam trenirao te sedmice, jer sam već u sebi prelomio da ću učestvovati na
Beogradskom maratonu na nekoj od trka. U ovim tromesečnim pripremama sam
primetio još neke negativne stvari. Nije me puno iznenadilo smanjenje brzine jer to ide i
sa povećanjem broja godina, ali primetio sam sa postepenim povećavanjem dužina da
mi se noge nekako brzo „napune“ postanu teške, olovne, pomalo utrnute uz pomenute
probleme sa desnim stopalom. Budući da je još bila zima nisam puno tečnosti nosio,
mada sam pokušavao sa Magnezanom C, jednim ili dva na treninzima dužim od
polumaratona. Nekako bih već oko polumaratona bio iscrpljen i sve rezerve bih istrošio.
Verovatno je organizam bio zasićen ili iscrpljen načinom ishrane, ishranom paradoks
biljaka ili možda njenim čestim kršenjem u obliku slatkih proizvoda i piva pre svega.

Bilo kako bilo, uželevši se trkačkih izazova, a saznavši da ću imati obaveza u školi 18.
aprila u subotu kada su bili predviđeni polumaraton i 10K na ovogodišnjem
Beogradskom maratonu rizično i hrabro sam u četvrtak 9. aprila uplatio startninu za
maratonsku trku. Kada sam približno sabrao kilometražu tromesečnih priprema ona je
iznosila skromnih nešto između 500 i 600 kilometara. Čestitajući Ivici Uskrs pomenuo
sam mu odluku o učešću na Beogradskom maratonu, što ga je obradovalo. Plan je bio
da se priključim njemu i još dvojci trkača. Plan za maraton je bio oprezno ići što duže,
prema treninzima je bilo realno da bih mogao u kontinuitetu trčati 30-tak kilometara, a
onda pokušati malo povratiti snagu hodanjem i ubacujući lagane trčeće deonice, nešto
slično mi je jednom savetovao Mirko Dubovečak iskusni subotički trkač-veteran. Tokom
Uskršnjih praznika dao sam sebi oduška u mesnoj i proteinskoj hrani, a moram priznati
i pilo se uglavnom vino i pivo, vrlo retko žestina. Ivica mi je javio da ima jedno mesto u
smeštaju u nekom hostelu kod stare Železničke stanice koji je rezervisao Vlada Bulajić
iz Bačke Palanke za njegovog prijatelja iz Palanke, Ivicu i njega.
U petak 17.4. predveče posle posla sam započeo sa pakovanjem stvari da sutradan
podnevnim vozom iz Subotice nakon posla krenem put Beograda i priključim se
prijateljima na expu ili u smeštaju. Već sam bio pri kraju, kada stiže poruka od Ivice da
je smeštaj otkazan, navodno pukla cev, posle mi kaže jedan kolega u školi da je to stara
fora hostelijera, ako hoće da te otkače, kada možda imaju bolju ponudu i unosnije goste.
Naravno postojao je i plan B, možda malo zahtevniji, ali sigurniji. Baza će mi biti
roditeljski dom u Petrovaradinu, gde ću provesti subotu veče i noćiti, a brzi voz će me za
kratko vreme rano ujutro odvesti do Beograda. Propao je i dogovor da posle više godina
odem i na utakmicu, jer me je Ivica stari Vojvodinaš i firmaš pozvao da odemo na
Marakanu gde su od 17h te subote igrali Zvezda i Voša, misleći da ćemo noćiti u
Beogradu. Budući da do toga nije došlo i on je odustao od utakmice.
Prvi deo plana je donekle ostao isti. Po toplom aprilskom danu sam u subotu 18.4.
krenuo put Beograda prekrativši vreme u vozu čitajući strip, avanture jednog
kriminologa, o detektivki Juliji Kendal, ne uspevši do Beograda ni da završim jednu
celu priču, a nekada sam putujući na relaciji Subotica-Novi Sad vozom uspevao da
pročitam i po dva stripa. Na stanici Beograd-centar poznatijoj kao Prokop bio sam u
13:25h. „Da vidimo malo kako stojim sa snalaženjem?“- pomislio sam. Google maps su
nešto vrludale, pokazivale su nešto čas ovamo, čas onamo, budući da sam sada prvi put
bio na novoj stanici Prokop, pa na kraju odlučih da batalim tu tehnologiju da ne bi bilo
preko preče, a naokolo bliže i spustih se glavnim putem ka Mostarskoj petlji ka Gazeli,
dok ne ugledah ulaz u Stari sajam. Pronađoh podzemni prolaz ispod ulice Vojvode
Mišića i nađoh se u poznatom okruženju Beogradskog sajma koji posećujemo gotovo
svake jeseni sa školom kada je sajam knjiga. Bilo je još dosta pešačenja do hale 4, ali sve
zajedno sa kratkim zaustavljanjem stigoh za pola sata.
Expo je na mene ostavio dosta dobar utisak. Na podizanju startnih paketa nije bila
naročita gužva. Čim sam rekao startni broj devojka koja je radila je samo zatražila uvid
u lični dokumenat i brzo je pripremila startni paket. Prošetao sam malo okolnim
štandovima, jedna volonterka me je uslikala kraj monitora na kom se pojavio moj
startni broj sa imenom i prezimenom iznad panorame Beograda. Dobih na poklon na
obližnjem štandu i jednu energetsku kašu, uzeh reklamu za maraton u Portu. Nađoh na
jednom štandu neki novi model Hoka patika, ali kada sam pogledao cenu od 30.000

dinara, prava sitnica, brzo se udaljih od tog štanda sa mislima o zlu multinacionalnih
kompanija, korporativnog kapitalizma, eksploatisanju drugih i tome slično, mada
mogao bih si priuštiti te patike, ali iz principa nisam. Dođoh u srce hale i pored bine
naiđoh na kutak za pasta parti. Vidim Barilla im je sponzor, kao i u Ljubljani. Ne odoleh
izgledu, mirisu, a i ukusu. I ako je plan bio da ne „guštam“ pasta parti, jer po doktoru
Gandriju, tvorcu metode paradoks biljaka, najveći neprijatelj čovekovom organizmu su
žitarice, posebno integralne, osim prosa koji nema ljusku sa lektinima, setih se starih
dana, a i pomislih: „Pošto sam im već platio oko 6500 dinara, daj da to što više
iskoristim!“ Priđoh momcima u kuvarskim kapama koji su služili i upitah: „Možeš li mi
reći ili pokazati kako izgleda bon za pasta parti da ga pronađem lakše u ovom startnom
paketu koji je imao više stvari, a ja ih još nisam vadio.“ Dečko me gleda nekoliko
trenutaka i kaže: „Prika, ja tebe ništa ne razumem!“ Pomislih: „Kulturološke i razlike u
mentalitetu između nas severnjaka-prečana i ovih Beograđana da ne kažem baš
Srbijanaca, su izgleda postale sve veće, tako da su nam misaoni i jezički konstrukti sada
već drugačiji. Izgleda da problem ipak nije bio u tome, nego je bio mnogo jednostavnije
prirode, jer izgleda da za pasta parti nisu ni bili štampani neki bonovi, pa kada sam
detaljnije pokušavao da mu objasnim da je običaj na mnogim expoima pred trke da se
za dobijanje neke paste moraju pokazati ili dati neki bonovi, da bi jeo, on me je opet
gledao. Kada sam ga konačno pitao kako bih mogao da dobijem jednu porciju, on je
rekao: „Pa što ne kažeš tako, sipaću ti“! Stvar je tako jednostavno rešena, a ja sam je
zakomplikovao svojim objašnjenjima. Za obližnjim stolićem sam stojeći uživao u svojoj
pasti usput slušajući na obližnjoj bini iskustva jednog trkača trenera neke grupe koja se
sastaje i trenira na beogradskoj Adi koji je objašnjavao kako je potrebno trenirati. Vrlo
brzo sam napustio halu i po veoma sunačnom i donekle vetrovitom popodnevu u hladu
hale sam najpre kupio kartu putem telefona i aplikacije Srbija voz, a zatim se žurnim
koracima sa podosta stvari udaljio ka glavnoj železničkoj stanici.
Posetu expu sam obavio za rekordnih pola sata i pet minuta pre 15 časova sam već
udobno sedeo u regiovozu koji je uskoro krenuo put Petrovaradina. Završavajući jednu
strip avanturu Julije Kendal i gledajući rezultate prepodnevnog polumaratona, uz
pokoju sliku i rečenicu koje su slali Bogdan i Jamanta za četrdesetak minuta se preda
mnom ukazao voljeni Petrovaradin. Ponekada bih gledanje u dobri stari strip ili
buljenje u ekran „debitela“ zamenio kratkim pogledima na obronke prelepe Fruške i
Dunava kome se opasno približismo kada je pruga prošla renovirani Čortanovački
tunel. Po prilično toplom vremenu sam pešačio duž glavne ulice Petrovaradina ka stanu
gde i stigoh nešto iza 16h.
Ugodno popodne i veče u Petrovaradinu je brzo prošlo. Uz popodnevnu kafu i
čokoladu sam uutonuo u čitanje knjige slovačkog pisca Dušana Šimka „Maraton Huana
Zabale“ u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada koju sam nedavno nabavio i
iskoristio kao malu motivaciju za ovaj maraton. Naravno reč je o čuvenom argentincu
Zabali, olimpijskom šampionu iz 1932. godine u Los Anđelesu i čuvenom Košičkom
maratonu, najstarijem u Evropi koji se trči od 1924. godine. Zabala je nastupio u
Košicama 1931. godine i ubedljivo je pobedio tada vodeće evropske trkače ostvarivši
rezultat nešto više od 2h:30 minuta, a ostavivši iza sebe drugoplasiranog Galamboša,
čuvenog mađarskog maratonca iz tog vremena, dobrih dvadesetak minuta. Šimko kroz
reminiscencije svojih junaka prikazuje socijalnu strukturu i malograđanštinu
međuratnih Košica novostvorene Čehoslovačke federacije, kao i kratak period

mađarskog revizionizma u vreme fašističke diktature, a zatim i dolazak one druge
crvene diktature i Čehoslovačku iza „gvozdene zavese“. Veoma podsticajan detalj
pripovetke po kojoj je zbirka dobila ime je taj u kome se opisuje kako je Zabala veče
uoči maratona otišao u čuvenu katedralu u Košicama i srdačno prostonarodno, kako je
samo on znao na argentinskom dijalektu „kastežana“ – španskog jezika molio Gospu
(Bogorodicu) da pobedi sutra na trci. Setio sam se svoje mise u istoj crkvi na dan
Košičkog maratona na kojoj sam bio tog dana, te nedelje, početkom oktobra 2016.
godine, na koju sam i zakasnio, a posle sam trčao i maraton čiji je start bio u 10h.
Sledio sam primer Zabale i ja, ali naravno nisam išao u Košice, nego mnogo bliže u
Gospino svetište Tekije kraj Petrovaradina. To predveče, na početku hodočasničke
sezone bila je misa za mog prijatelja Petra Pifata poznatog Petrovaradinca i ljubitelja
Tekija koji je preminuo u 41 godini od kancera ostavivši mladu ženu i malog sina.
Okrepljen pričešću telom i krvlju Hristovom koja je ovaj put bila pod obe prilike što
nije često kod Rimokatolika i nahranjen Božjom rečju koja je donosila susret Isusa i
učenika na putu za Emaus utonuo sam u zvuke uskršnjih pesama budući da je nakon
liturgije bio kratak uskršnji koncert HKPD Jelačić, društva kome i sam pripadam.
Molio sam i ja pomalo Bogorodicu, doduše ne da pobedim sutra kao Zabala
svojevremeno, jer bi takva molitva bila nerealna i drska, nego da izdržim i dođem do
cilja s obzirom da sam znao da nisam spreman dovoljno. Duhovno osnažen to veče sam
se opuštao uz razgovor sa roditeljima i uz večeru, lagano spremajući stvari za maraton
sutra ujutro.
Usledila je ponovo još jedna mala promena planova, u vezi sa sutrašnjim
zajedničkim odlazkom rano ujutro u Beograd sa Ivicom i Bulajićem, a možda i
Nebojšom Vujković Cvijinom. Ivica je krenuo za Beograd na ekspo tek u subotu uveče
oko 20h, a budući da je planirao prvo da obavi neku trgovinu, pošto mu je hobi i
dodatni posao trgovina knjigama, jedva je stigao na ekspo negde oko 21:55-22h, posle
mi je pričao. Pitam ga: „Nisi bio na pasta partiju?“ On mi kaže: „Kakav pasta parti?
Kada sam tamo dotrčao sve su već sklonili, skoro nikog nije bilo, jedva sam i broj dobio,
ali zato i dve majce, jer im je samo to ostalo, pa da ne nose nazad!“ On je spavao kod
sestre u Bežaniji… Pred spavanje čitam još jedan psalam i uživljavam se. Stih kaže:
„Gospod je oslonac tvoj, tvojoj nozi on posrnuti ne da.“ “To je dobar znak”- pomislih i
polako pokušah utonuti u san.
Deo Subotičana je već prvog dana manifestacije odradio trku. Na grupi sam pomalo
pratio Bogdana i Jamantu. Bogdanove fotke su postepeno pristizale na grupi. Jamanta
je završila ispod 1h:45min, više kao trening pred Sarajevski maraton, dok je Bogdan
imao peh sa toaletom u drugoj polovini trke. Pritislo ga je, pa je svratio na jednu
pumpu usput da obavi nuždu nešto posle 15km, a trku je oknčao za oko 2h:14 min, a da
nije ove nezgode verovatno bi bilo nešto iznad 2h. Slična situacija se i meni letos
dogodila na Noćnom maratonu u Novom Sadu koji sam na kraju završio za oko
4h:06min, a verovatno bi da nije bilo odlaska u toalet okončao za oko 4h. Polumaraton
su iz Subotice istrčali još Dijana Šarčević za oko 1h:57min i Jovan Jurić po prvi put, za
oko 2h:04 min., bar kada su u pitanju rekreativci bliski našem klubu ARK Tronu.
Jamanta i Bogdan su iznajmili smeštaj u starom delu Beograda na Dorćolu, a posle su
svoj uspeh proslavili u kafani Grmeč.

Jutro maratonske trke me je dočekalo u stanu mojih roditelja u Petrovaradinu. Ustao
sam još za mraka da bih okončao poslednje pripreme i kako dolikuje ušao u nedeljni
dan. Nešto nakon pola šest sam se uputio ka železničkoj stanici. Već se razdanilo, a usput
sam uspeo da kupim novi broj sportskog žurnala, pa sam u vozu natenane pročitao sve o
maratonu i još ponešto o fudbalu i košarci. U vozu je bio još jedan maratonac meni
nepoznat. Bio je već u šortsu i patikama, samo je obukao gornji deo trenerke zbog
svežine jutra. Pri izlasku iz voza upitao me je da li i ja idem na maraton, na šta sam
potvrdno odgovorio, pa smo krenuli zajedno, a usput nam se pridružio još jedan Rus i
dečko iz Inđije. Maratonac koga sam sreo u vozu se zove Jovan iz Novog Sada je, ne
pripada ni jednom klubu, sam trenira, trčao je nekoliko maratona do sada, između
ostalog i Berlin. Životna želja mu je da trči maraton u Tokiju. Za ovaj dan je ciljao
vreme ispod 3:30h, a ne zam da li je i ostvario s obzirom da ga nisam pitao za prezime.
Kombinovali smo bus i pešačenje i nešto pre pola osam smo prispeli do šatora za
presvlačenje garderobe. Tu sretoh Ivicu i Mišu Segedija. Uz malo nervoze sam obavio
poslednje pripreme pred start uključujući i osnovno zagrevanje i desetak minuta pre
početka maratona se nađoh u startnoj zoni, gde susretoh Nebojšu Vujković Cvijina.
Okvirno gledajući moj plan se sastojao od toga da pokušam da 30 kilometara u
kontinuitetu istrčim, a da zatim pravim 1-2 minuta hodajuće deonice uz 3-4 minuta
laganog trčanja između, ili da bar pokušam u kontinuitetu trčati 2 sata, pa šta Bog da
posle. Znao sam da ne smem da se baš jako zaletim u početku, mada opet masovan start
trke i nizbrdica u prvih par kilometara su me povukli, pa je na nekim kilometrima peis
bio ispod 5 minuta (što sam kasnije kod analize trke video), a smatrao sam da ne bi
trebalo da bude brži od 5:20/km. Okrepe je bilo sasvim dovoljno, a kolona trkača se
posle 5 km malo razvukla pa je bilo udobnije za trčanje. Protrčavali smo tada između
solitera Beograda na vodi. Podrška na ulicama je bila sasvim dobra, mogao se videti i po
neki transparent. Prošli smo široku ulicu Vojvode Mišića u kojoj je i Beogradski sajam,
na kome sam dan pred podigao startni paket. Približavali smo se mostu na Adi. Manji
uspon me nije mnogo zamorio, trčao sam tih par kilometra spontano uz jednu
Poljakinju. Sišavši na Novi Beograd, nakon 12km počelo me je pomalo peći stopalo
desne noge na tabanu, ali nije bilo jako neugodno. Verovatno je već tada bilo vreme da
uzmem jedan Magnezan C koji sam imao uz sebe, ali sam po nekom svom zamišljenom
planu čekao da prođe 15 km i da se noge već pomalo udrvene i napune umorom.
Obradovao me je susret sa Goranom Čegarom, negde na 17 kilometru i njegova
podrška. Posle 18 km sam izgubio svežinu, a i psihološki sam pomalo pao, kretali smo se
još ulicama Novoga Beograda, a polako se ulazilo u Zemun. Ček point za polumaraton
je bio u Zemunu, gde se prvi put osvrnuh na prolazno vreme i videh da je nešto iznad
1h:48 minuta, što je bilo prebrzo za moju sadašnju formu.
Gledao sam da vučem makar do 2h trčanja u kontinuitetu, zatim sam još malo
produžio trčanje i kada ugledah oznaku 24 km pređoh u brži hod.