1.SERBIA MARATHON, BELGRADE 2019
1.SERBIA MARATHON, BELGRADE 2019
Konačno je održan i ovaj oko godinu i po dana najavljivani spektakularan maraton, a i ja sam nekako uzeo učešće u njemu. S obzirom da je glavni organizator Atletski savez Srbije i da je finiš trke u najvećem sportskom hramu zatvorenog tipa u našoj otadžbini u Beogradskoj Štark Areni s pravom su očekivanja bila velika. Jedan deo najavljivanog organizatori su i ostvarili, prvi put sam se našao u unutrašnjosti arene, na mene je ostavila veoma dobar utisak, ali mi se činilo da nije tako velika kao što se priča.Sigurno da i među organizatorima ima veoma poštenih i samopregornih ljudi, poput na primer Gorana Čegara, ali naravno ima dosta stvari koje bi se mogle popraviti.
Za ovu trku sam se prijavio još u prvoj polovini godine, negde krajem proleća, ne sećam se tačno ni kada, a rano sam i uplatio startninu. Prošle godine maraton je otkazan, a ove je mesec i po dana pre trke start prolongiran za dve sedmice budući da su Balkanske atletske federacije molile organizatora da promeni termin s obzirom da je bio i Balkanski šampionat u maratonu, tako da je umesto predviđenog 3.novembra manifestacija održana 17. novembra. Ovo mi nije mnogo poremetilo planove budući da sam u oktobru istrčao maraton u Sofiji, prilično dobro uz manje zdravstvene peripetije. Usklađivao sam treninge sa novim terminom i do pred kraj je skoro sve štimalo. U petak dva dana pred trku, odradio sam po planu predposlednji trening od 35 minuta ujutro i osim blagog umora, bližio se kraj radne sedmice, činilo se da je sve u redu. Ali… opet su se pojavili simptomi bolesti. (Ako se nekom čini da ovo već postaje kliše i foliranje i prenemaganje u mojim izveštajima sa trka, može da ovde prestane da čita, da ukloni ovaj izveštaj sa displeja svoga uređaja na kome čita, ali ja ću nastojati da pišem u duhu mog „istoričarskog“ zanata „sine ira et studio“ koliko je to običnom slabom čoveku moguće…) Dakle, u petak 15.novembra posle doručka dok sam spremao sekciju za učenike za taj dan, osetih prve znake mučnine. Kao i obično približavalo se vreme da krećem na posao, odnosno u školu, a ja nisam stizao da odradim još sve predviđeno. Na brzinu sam završavajući slajdove za sekciju o krstaškim ratovima nabacao u sebe moj pasta parti i to nisam mogao sve da pojedem. Žurio sam kao i obično na posao. U želucu mi je bilo kao da sam progutao kamen, ali sam srećom pre polaska popio jedan probiotik. Kako sam načuo tih dana u školi neka deca i roditelji su se žalili da vlada neki virus, da su bolesni. Već pred kraj tog prvog časa bilo mi je muka i osećao sam malaksalost, sledeći sam jedva i držao. Zatim je usledilo dežurstvo u hodniku na kojem sam malo došao k sebi. Uz pomoć mineralne gazirane vode koje je tog dana bilo u zbornici želudac je proradio i naredna dva časa sam lakše držao, ipak onaj poslednji dodatnu nastavu gde imam samo jednog učenika koga spremam za takmičenje glava mi se klatila i neka pospanost i obamrlost me je obuzela. Na putu kući svratio sam do apoteke u kvartu i jedva uspeo da sačekam u redu budući da je neka žena ispred baš udavila gomilom nekih lekova koje je apotekarka morala da traži. Znoj je počeo da me probija i utrobu da mi ispunja talas mučnine. Savio sam se napred, a ljudi u apoteci, nije ih bilo puno su me gledali. Konačno sam došao na red, pazario rehidrant, ferveks i crni čaj. Dovukao sam se do stana, jedva sam se skinuo, zgutao sam klometol i metafeks i sa toplomerom pod pazuhom završio u krevetu. Temperatura je bila svega 37,6, mada sam delovao iscrpljen i kao u nekoj groznici. Omamljen lekovima dremao sam u polusnu do nekih pola dva, onda uz neke bolove u stomaku i mučninu popio ohlađeni ferveks sa stola pokraj kreveta koji mi je delovao tada tako odvratno. Naglo sam legao na stomak i nisam stigao ni da dođem do kupatila pa sam usput počeo da povraćam po parketu i fotelji, a ostatak u vece šolju. Kada sam došao sebi i umio se krenuo sam da malo oribam džogerom onečišćene površine. Popio sam koji gutljaj vode i opet legao. Stomak se malo primirio, ali zdravi san nije nailazio. Iz dremeža me je trgla zvonjava crkve pored, znao sam da je jutro 6h. Još sam se malo izležavao i lagano sam zatim ustao da se spremam za nastavu budući da nam je bila radna i nastavna subota. Nisam mogao ni kafu da popijem, što obično radim, niti da doručkujem, a kamoli da uradim poslednji predviđeni trening nadražaja, budući da sam nekoliko puta posetio toalet. Prokuvao sam vodu za rehidrant i oko 4 dcl tečnosti poneo u školu gde sam na svakom odmoru popio po dva gutljaja i prijalo mi je. Brzo je prošlo 7 časova taj dan budući da su subotom skraćeni.
Odremao sam malo popodne i konačno predveče nakon 30 sati uzeo malo dvopeka i čaja i želja za hranom je počela da se vraća. Posle je sledila još jedna dijetalna večera. Čuo sam se sa mojima u Petrovaradinu telefonom, a oni su mi savetovali da ne idem sutra na trku kada sam pomenuo da se nisam baš dobro osećao. Bio sam u tom momentu „ni na nebu ni na zemlji“, niti da idem, niti da ne idem. Odgledah utakmicu Hrvatska-Slovačka i odoh na spavanje sa mišlju da ako se sutra probudim videću šta ću. Nisam spakovao stvari, niti namestio alarm. Nije me ništa bolelo, ali pravi san nije nailazio, samo neki polusan. U jednom momentu pogledah sat na stolu, bilo je tek pola dva. Pokušao sam opet da zaspim, ali sam se ponovo trgao oko 3 i15h. Izmerio sam temperaturu, bila je potpuno normalna 36,6. Odjednom odlučih, idem ja na trku pa kako bude. Počelo je ubrzano spremanje, oprema, magnezijumi, rezervni veš, đakonije za doručak u busu, knjiga za čitanje itd. Za svaki slučaj popio sam jedan panadol, poneo i lek za mučninu i protiv dijareje, naravno i probiotik. Zbućkao sam na brzinu kafu, proverio dokumente i oko 4 i 10h krenuo. Bilo je prilično živo na stanici s obzirom na ovako sitne sate, prvi autobus prevoznika Niš-expres kreće svako jutro u 4:30h za Novi Sad i Beograd.
Krenuo sam i bio pozitivno raspoložen, hrabrio sam sebe da mogu dobro trčati, opustio sam se u busu uz muziku na telefonu, malo meditiranja i molitve, a zatim kada se malo razdanilo uzeo sam da čitam „Fotelju na Seni“ od Amina Malufa. Za nepuna tri sata autobus je bio na beogradskoj autobuskoj stanici. Odmah sam overio kartu za nazad, budući da sam uzeo povratnu za popodne za 16 i 45h, a zatim sam se uputio peške ka Novom Beogradu i Areni. Zakoračio sam ka starom zemunskom mostu. Sava je bila mutna, nebo oblačno, a vetar je šibao i skoro mi oduvao vuneni kapu sa glave, tako da sam je još pritegao kapuljačom od jakne. Uz male nedoumice oko skretanja i malo raspitivanja za malo više od pola sata sam bio kod Arene na podizanju startnog paketa, gde sam odmah video Gorana Čegara. Vrlo brzo sam sreo još neka poznata lica, najpre iskusnog veterana Mileta Raškovića, a uskoro se pojavio i Nenad Grković. Posle su naišli Zdravko, Dragana, Bojović Aleksandar… Nije bilo hladno, ali je vetar prilično polivao, pa smo skontali da se može presvući i unutra u Areni na tribinama. Opredelio sam se za majcu iz startnog paketa sa kratkim rukavima, ali sam poneo dodatne rukave koje su letos delili na noćnom. Dok sam se zagrevao, reporter Radoslav Simić je najvljivao prisutne vedete Balkanskog šampionata i Prvenstva Srbije, a sve to je još začinilo prisustvo nekolicine Kenijaca.
Ubrzo je trka startovala, krenuo sam iz prvih redova, žustrije malo po običaju. U početku je bila prilična gužva i prvi kilometri su bili borba sa vetrom. Na petom kilometru novi most na Adi. Tu su udari vetra bili najjači, a i most je prilično dugačak. Tu sam pomalo koristio taktiku zavuci se iza grupe visokih da ti prave zavetrinu. U povratku sa druge strane mosta, bilo je niz vetar i više ka dole pa je bilo lakše. Zatim bespućima Novog Beograda, kroz neke blokove, nekoliko okreta i po 180 stepeni. Na nekim mestima sam prepoznavao trasu Beogradskog maratona, ali u suprotnom smeru, na primer prošli smo kroz Tošin bunar i bili blizu Zemuna. Malo sam osećao umor kako se prvi krug bližio kraju i Arena se ponovo nazirala, ali peis mi je bio solidan i uglavnom je varirao od 4:30 do 4:40/km. Već na početku drugog kruga nestalo je mase ljudi, kao da je samo nas nekoliko trčalo ulicama Novog Beograda, a vetar kao da se pojačao ili je to bio samo subjektivan osećaj. Na nekom mestu je čak porušio barikade organizatora kojima su zagradili put za saobraćaj motornih vozila. Prošao je 25-ti km i počeo je uspon na most na Adi. Jaki udari vetra i umor su mi drastično sasekli peis na iznad 5:10 i ako se on u povratku sa suprotne strane poboljšao. Bio sam blizu 30 kilometra, a energija iz mog tela kao da je sva nestala. Neki pritajeni, klizeći osećaj umora silazio je niz utrobu u noge. Spustio sam drastično brzinu i pokušao da razmišljam o nečemu da odagnam misli. Posmatrači sa strane su me uglavnom bodrili na novobeogradskim ulicama, a ja sam pokušavo da im se osmehujem. Vukao sam se narednih 5km, a iza oznake za 35 km bila je jedna dobro opskrbljena okrepna stanica.
Uzeo sam flašu vode od pola litre u jednu ruku, a par metar dalje zgrabio u velikoj kartonskoj čaši izotonik ili neki multivitamin. Osećao sam žeđ i glad. Prešao sam u hod, ali sam čvrsto odlučio neću stati. Ovo mi je koristilo jer sam hodajući za oko pola minuta popio izotonik koji bih inače isprosipao. Prestao sam da gledam na vreme i na ulice okolo. Nastojao sam da gledam pravo. Neki su me obišli. Ipak sam se vratio kakvom-takvom trčanju vrlo brzo, nakon možda 200 metar hoda. U početku mi se činilo da ću odmah stati, ali malo po malo i već je kilometar džoginga prošao kao na zagrevanju utorkom u Dudovoj šumi. Ipak noge su mi nekako oticale kao da imam beton u njima i morao sam ponovo preći u brži hod. Nakon par gutljaja vode vratih se ponovo džogingu, prolazio sam Tošin bunar, gde su istrčali neki cigančići da trče za nekolicinom trkača, a tu sam se našao i ja. Naravno vrlo brzo su odustali. Nekoliko trkača me je obišlo, ali sam video da se i oni prilično muče, a neki su i prohodali, Nakon jedne milje džoginga, opet malo hodanja možda oko jedan minut, prošla je oznaka za 40-ti kilometar. Iza mene se tada pojavio iznenada Vujković Cvijin Nebojša i rekao mi, ajmo polako zajedno. Krenuo sam uveren da ne moram više prohodati do cilja, ali na 42 kilometru nakon jedne krivine ponovo nas je sasekao vetar, a meni se noge nekako udrvenile, činilo mi se da u desnom listu samo što me nije zviznuo grč, bez obzira na dva magnezijuma u prahu, jednog sam uzeo posle 24 km, a drugi posle 34km. Još kada nas je neka žena volonterka kraj puta zapitala da li ima još nekoga iza nas, kao da me je to malo i psihički dotuklo, jer odavno sam prestao da gledam na sat. Na polutci je još bilo oko 1:36, a sada mi je prva misao bila:“Zar je moguće da mi idemo oko 5 sati već“? Nebojša se nasmejao i rekao joj: „Ima ih još mnogo“. On je otišao malo napred, a ja sam morao hodati još malo oko 100 metara, a zatim kada se već nazirala arena i ulaz u nju prešao sam u ravnomeran trk ne suviše brz. Lep je osećaj bio utrčati u Arenu i preko gumirane podloge uputiti se ka ciljnoj kapiji i semaforu, koji sam sa zebnjom iščekivao, pomalo se plašeći da prvi broj ne bude 4, tj. da nisam omašio iznad 4 sata. Prijatno sam bio iznenađen kada sam ugledao brojke 3:35 i još nešto malo sekundi. Ipak nije tako loše mislio sam.
Od mladih volonterki sam dobio medalju, malo sam se pogubio sa time kuda dalje treba ići, ali onda došavši do daha krenuo ka pozadini Arene, vrlo skromnoj okrepi u vidu vode 0,5l, jabuke, banane i keksića, ali i to je nešto. Na masaži nije bilo gužve, a prijatno su me iznenadile i postavljene strunjače za istezanje ili odmor.Masaža mi baš i nije prijala ili mi je prijala samo delimično. Čim bi mi tipovi, bilo ih je dvojca malo jače uhvatili listove, ja bih jauknuo, brzo su završili samnom, verovatno i zbog toga. Još sam se malo istezao, a sledeći problem koji se pojavio je bio taj što nisam znao kako da dođem do garderobe gde su mi stvari, koja je bila izvan Arene. Uz pomoć tamošnjih volontera i nekih iz sekjuritija konačno sam našao što sam tražio. Već u blagoj drhatavici brzo sam se sa stvarima vratio unutra budući da sam pronašao prave svlačionice. Izgleda da su one bile za Vip goste, jer kada sam ušao u jednu tamo su bila četiri crnca, mislim oni Kenijci, dvojca je trčalo polumaraton, a dvojca maraton, nešto su povišenim tonom brbljali, meni sasvim nerazumljivo i pomalo se nakazno cerili (neki od njih), tako je bar meni delovalo. Po ulasku sam ja mrtav ladan rekao „hi“ i obradovao se kada sam u dnu svlačionice video tuševe. Ne razmišljajući puno, otišao sam da proverim ima li tople vode i ako nisam poneo gel za tuširanje jedno kratko brzo tuširanje mi je zaista prijalo. Ovi Kenijci su to sigurno već davno obavili budući da su sedeli u trenerkama i budući da je prvi išao 2:19:18, a drugi 2:19:58, a sigurno je već i proglašenje prošlo. Tu sam upoznao i jednog trkača iz Kovačice koji je posle došao, Ljubo se zove.
Nakon toga vratio sam se na tribine Arene na skroman ručak i još malo hidratacije bila je mala promocija Heinekena 00 i da posmatram kako i preostali trkači stižu. Stigao je već odavno i Aca Topola, koji je išao lični rekord 3:54, pa posle Srećko, Mile, Ćira, Pero Stević. Muzika se još čula Arenom, ali je ljudi bilo prilično malo. Radnici su ubrzano sklanjali ograde, odnosili binu i tepihe, a bilo je tek 15h i 5h kako traje maraton, čak su i sat hteli da sklone, ali su na intervenciju nekih trkača ipak sat vratili. To je malo delovalo jadno i prvo mi nije bio jasno zašto tako žure, ali sam posle shvatio da je neka utakmica u pitanju još to veče. Kao da su poručivali: „Hajde, miševi, bežite kući sada dolaze oni pravi, a uz njih je i gomila razularene publike, verovatno, jer tu je keš“! I ja sam se spakovao i oko 15 i 40h uputio ka Beogradskoj autobuskoj stanici. Vetar mi je duvao u lice, a i bio sam umorniji pa mi je trebalo nešto više vremena ipak dovoljno da još na peronu popijem kafu iz tetrapaka uz još neki keks. Uz veče koje je padalo nad glavnim gradom bus se polako kretao ka Subotici. Prvo sam malo čitao a onda polako sumirao utiske i okretao internet u potrazi za rezultatima. I Balkanski šampionat je bio zanimljiv. Moldavac koji je išao 2:21:08 iznenadio je favorizovanog Turčina koji je imao 2:26:09. Treći sa oko 2:31 takođe je bio Moldavac, a zatim naš Marko Ranković sa 2:34:17 koji je ujedno bio prvi i u Prvenstvu Srbije, dok je Kristijan Stošić sa 2:37:46 bio drugi, a Neša Živković sa 2:40:36 treći. Kod žena je Teodora Simović bila trostruka pobednica i trke i Balkanskog i Prvenstva Srbije sa 2:42:29, mnogo ispred Kenijke koja je bila negde oko 2:54, dok je Olivera briljirala u polumaratonu sa oko 1:14 i bila druga. Dobre su sa oko 3:11 i 3:16 u maratonu bile i Keti i Kabićka.
Prošao sam dobro i srećno sa ovih 3:35:09. Pokazalo se ponovo nekoliko osnovnih stvari: maraton čine dve trke ona od 1-35 km i ona od 35-42,2km. Ako nisi potpuno spreman to te kasnije stigne. S obzirom da dan i po pred trku nisam jeo 30 sati i da mi je bilo mučnina nisam imao dovljno rezervi glikogena u mišićima i to je moglo da se gadno završi. Ipak zadovoljan sam. Nadam se da ću se brzo oporaviti, jer već me malo i prehlada nagriza, kao da mi se ove jeseni zdravstveno stanje malo češće pogoršavalo. Rekao sam sebi da ću u polusezoni uskoro probati da nekoliko dana i odmaram…
Novi komentari