Prva senćanska trka (Senta run), 26.9.2021.

Prva  senćanska trka (Senta run), 26.9.2021.

Ovaj vikend je bio pun trka u Srbiji i u inostranstvu. One prestižne su svakako Berlinski maraton i Rokenrol maraton i polumaraton u Madridu. U Splitu su takođe održani maraton i polumaraton u kome su učestvovali i naši Subotičani. U Srbiji su održani Kruševački i Čačanski polumaraton i prateće trke. Konačno i Senta je bila domaćin prve trke na 5 i 10 km. Jedan deo Tronove ekipe u troje kola se otisnuo na otprilike jednočasovno putovanje do Sente u Potisju. Kapetan našeg „broda“ bio je stari, dobri Bogdan Trbojević, dok su posadu činili Igor Janković i moja malenkost. U drugom automobilu su bili Davor Balać, Dragan Ćirić, Ilija Đukanović i Blagoje Pašić, dok su treći auto činile dve dame: Bojana Vujković i Sonja Berta.

Za mene je dan počeo dosta rano jer sam prvo sudelovao na jutarnjoj misi u Senćanskoj crkvi, koja je i moja župa i ako je ne posećujem često. U mirno, sunčano, prohladno nedeljno jutro ove rane jeseni, uzdizali smo svoje molitve Gospodu. Na misi je bila posebna slavljenička atmosfera jer su dva bračna para proslavljala petnaestogodišnjicu svojih brakova, a jedan od njih su bili meni dragi Bane i Mira Ivanković, pa sam se malo i zadržao da im čestitam. Bilo je posle još dovoljno vremena da na brzinu doručkujem, jer sam kafu već ranije popio, a i da završim poslednje pripreme. Torbu sam natrpao uobičajenim stvarima, ali i sa nekoliko piva koje sam juče kupio u Lidlu, a koje posle nismo ni iskoristili manje-više.

Bogdan je bio vrlo tačan jutros, čak i pre vremena, pa je meni bilo potrebno još 2-3 minute da siđem. Putovanje je poteklo u ugodnoj atmosferi. Bilo je malo peripetija pred samim ciljem u pronalaženju sportske hale gde je bio start i cilj trke. Prošli smo ispod Železničkog mosta pokraj Tise. Izgledao mi je impozantno, podsećao me je na stari most na Dunavu kraj Petrovaradina. Tisa se lenjo vukla ispod, presijavala se i žmirkala po ovom toplom danu Miholjskog leta. Da li je tako bilo i davne 1697 godine kada se jednog septembarskog dana ovaj deo Potisja pretvorio u pravu „klanicu“ koja se do sada nije nikada tim intenzitetom ponovila. Princ Eugen je svojom komandnom sposobnošću i briljantnom strategijom u smrt poslao desetine hiljada Turaka, zaskočivši ih kada su pokušavali da pređu Tisu iz Bačke u Banat. Carska vojska je ostvarila veličanstvenu pobedu, kojoj su mnogo doprineli i brojni Srbi između kojih je i Jovan Popović Tekelija stekao plemićku titulu. Bitka je predstavljala prekretnicu u srazu dve velike imperije na ovim prostorima i definitivno označila izbacivanje Osmanlija iz srednje Evrope. Ovo sam samo u kratkoj napomeni preneo mojim klupskim drugovima  u odgovoru na jedno njihovo pitanje o bitci.

Konačno smo i nas trojca saputnika pronašli mesto za prijavljivanje i pronašli svoje startne pakete. Bogdan se usput pozdravljao sa mnogima i po običaju slikao. Posetili smo i malu, ali modernu i lepu sportsku halu, gde se održavalo neko rvačko takmičenje, a tamo smo obavili i toalet. Sledilo je presvlačenje i zagrevanje. Prilično pedantno i detaljno sam se zagrejao, čak sam se malo i pregrejao, jer bilo je prilično toplo. Morao sam još jednom u toalet, sva sreća i trka je malo kasnila. Konačno i start. Čudna trasa pomalo i teška. Organizator-spiker je pomalo zakomplikovao sa objašnjenjima na dva jezika, što je bilo nepotrebno jer je bilo redara i biciklista koji su vodili trku.

Nakon prvih 50 metara, nagli uspon na zemljanu dolmu kraj Tise, pa oko kilometar po takvom terenu sa jednim okretom od 180 stepeni, sva sreća da nije bilo kiše jer tu bi bilo možda i klizanja i padova. Zatim  asfaltnim putem duž Tise u pravcu odakle smo i došli automobilima, pokraj kuća i manjih zgrada i dva puta kroz park u blizini gimnazije i Gradske kuće. Žustro sam gazio. Stigao sam prvu od žena, vitku Čilu Bognar iz Kanjiže i moju generaciju Liptak Zoltana. Moj bivši učenik i član atletskog kluba Spartak Stefan Mihajlović od početka je vodio, a pratila su ga dva momka, Gabor Ikotin i subotičanin Igor Batinica. Takav je bio poredak i na kraju. Drugi krug se razlikovao od prvog, sa još jednim okretom od 180 stepeni (u prvom je bilo takva dva okreta), ali na moju veliku žalost bio je kraći od propisanog rastojanja, što me je u finišu zbunilo. Strčao sam niz strmu padinu sa nasipa po travnatoj podlozi, cilj je bio na oko 50 metara, pogledao sam na garmin i video da pokazuje 9,6 i nešto, naglo usporio i gledao prema organizatorima očekujući da mi neko pokaže da idem levo ili desno i da napravim još jedan krug oko hale ili možda u delu parka iza, ali ništa od toga, pa sam pomalo zbunjeno utrčao u cilj izgubivši 5-6 sekundi, ali zadržavši 4. mesto.

Vreme na mom satu je bilo 43 minute ravno i 4:25 min/km što je sporije nego prošle sedmice u Vrbasu, ali je moj utisak da je bilo toplije, trasa nešto teža zbog konfiguracije, podloge i naglih okreta, toplog vetra uz reku, koji je više duvao u lice. Video sam i čuo da su se i drugi prilično mučili. Kako god bilo, krajnji rezultat je bio nešto ispod 43 minuta, ali da staza nije kraća za dobrih 300 metara taj rezultat bi bio nešto preko 44 minuta. Na 5 kilometara je ubedljivo trijumfovao domaći takmičar Nađ Gelert Bela ili Beci sa malo više od 16 minuta. Drago mi je bilo zbog Mihajlovića i mog komšije Dušana iz zgrade koga sam sreo na trci, a do danas mu nisam znao ni ime, niti da trči. Nakon trke pošto sam popio malo vode, rastrčavao sam još oko 2 kilometara po parku i u okolini hale i uradio nekoliko vežbi. Otišli smo zatim do Bogdanovih kola na presvlačenje, pa da sačekamo proglašenje.

Subotičani su dobro trčali, svako je osvojio nešto u kategoriji, naravno Ćira je bio neprikosnoven u njegovoj, a i ostali su opravdali, ako ne i prevazišli svoje rezultate. Krenuli smo na „after parti“ kolima negde ka centru Sente. Pronašli smo jednu malu piceriju gde nas je Ilija Đukanov sve častio picom, a posle u malom obližnjem kafeu Bogdan razdragan zbog plasmana u kategoriji obrnuo i turu pića, mada je bilo dogovoreno da mi njega častimo. U obližnjem parku ispred Gradske kuće, čini mi se, Bogdan je angažovao jednu pomalo vremešnu gospođu koja je bila sa suprugom, da nas slika pre nego što smo pošli ka Subotici. Pala je tu i koja dvosmislena šala, a dok smo sedeli u kafiću videli smo rezultate naših u Splitu, baš su razvalili a i Ćira je pričao svoje trkačke dogodovštine iz mladosti i one iz studentskih dana iz Francuske i Poljske, a i Bogdan se prisećao svojih putovanja po srednjoj Evropi.

U automobilu, u povratku me je iznenada smalvio neki umor što od trke, što od popijene krigle hladnog točenog jelen piva, pa sam samo klonuo na sedište, a došao sam k sebi tek kada smo sa Čantavirskog puta ušli u Šandor. Razgledanje još nekih kulturno-istorijskih i prirodnih znamenitosti i lepota Sente ostavio sam za drugi put. Senke prošlosti Savojskog, sultana Mustafe II, Jovana Đorđevića i još nekih poznatih Senćana ostavio sam u ovom Potiskom gradiću da čekaju da ih susretnem neki drugi put, ali vidim da je u startnom paketu neki katalog ili knjižica o Senti koji će mi možda pomoći da ovo doživim, jer još nisam stigao da to pogledam budući da sam u svom stanu u Subotici nakon raspakivanja još malo zalegao, a zatim sam nakon tuširanja uz kafu dok je sunce već naginjalo ka svome zenitu počeo da pišem ovaj izveštaj.