OHRID RUNNING WEEKEND (02-04 JUNE) – Ohridski polumaraton, 4.6.2023.

OHRID RUNNING WEEKEND (02-04 JUNE) – Ohridski polumaraton, 4.6.2023.

     Prvog vikenda juna meseca, Ohrid je postajao trkačka prestonica na Balkanskom poluostrvu. Već nekoliko godina zaredom u ovom terminu se održava Ohridski polumaraton sa pratećom trkom na 5km. Zdravko Mišović je organizovao odlazak prošle i ove godine. Tada sam bio odeljenski starešina maturanstskog odeljenja, a trka se poklapala sa vikendom kada je i matursko veče, pa nije bilo u redu da tražim dan i da putujem. Ove godine već u januaru čim su otvorene prijave Zdravko je najavio putovanje i boravak na jugu Severne Makedonije jedan produženi vikend, odnosno dva noćenja. Prijavio sam se u februaru i dao avans.

Došao je i četvrtak 1.6.2023. dan polaska. Budući da je trebalo da imam poslednja četiri časa u školi, a da bih stigao na vreme za Beograd sa severne strane Štark arene odakle je bio predviđen polazak u 23h, tražio sam slobodan dan, a u petak i tako nisam imao igrom slučaja ni jedan čas. Još dva dana pre toga sam uspeo da se dogovorim sa Zdravkom da me on to veče pokupi kolima u Novom Sadu na izlasku sa autoputa kod Rode, nešto iza 21h. Za mene je putovanje počelo u 17h, autobusom Niš expresa ka Novom Sadu, gde sam već stigao u 18:15h. Pošto sam imao još prilično vremena do termina dogovora sa Zdravkom seo sam u obližnji Macdonalds restoran kraj stanice da popijem kafu i nešto pročitam prekraćujući vreme. Sa prilično stvari na leđima i u rukama, a noseći i poslužavnik sa bečkom kafom i sladoledom, spuštajući to na oniži sto, prosuo sam dva decilitra kafe sa šlagom po podu i po stolici. „Kakav baksuz, lepo je počelo ovo putovanje“!- pomislio sam i naručio novu kafu, premestivši se na drugo mesto. Vreme je brzo prošlo i oko 20h odšetao sam preko Salajke do Temerinske ulice gde sam sačekao autobus broj 5 koji me je odvezao pored najlona i kroz Vidovdansko naselje na sam kraj grada u blizinu autoputa.

Veče se spuštalo nad Novi Sad, delovalo je da kiša može da pljusne svaki čas. Iza poslednje stanice petice, nalazi se kružni tok, a odmah iza njega omanja benzinska pumpa kraj koje je ogromna betonska konstrukcija Mega Rode nikada dovršena. Nekoliko minuta sam se motao na rubu pumpe i obližnjeg travnjaka, gde je njuškao i neki pas. U međuvremenu me je zvala i tetka Marica da mi javi da je ministarstvo prosvete donelo odluku da se ova školska godina za đake okonča ranije, odnosno u utorak 6.juna, što iskreno nisam čuo, a pomalo sam i sumnjao u tu vest. Odlučio sam da odem na betonsku ivicu kraj benzinske pumpe da sednem i pojedem jedan sendvič. Vrlo brzo mi je prišao radnik i pitao me šta tu radim, naglašavajući da je na tom delu zabranjeno stajati. Pozvao me je za sto ispred male prodavnice i počeo svoju priču kako mu je dosta ovog posla. Jadao se da mu je tog dana jedna žena platila gorivo karticom AIK banke, čija kartica tog dana nije funkcionisala i da je zbog toga u gubitku 2000 dinara. Rekao je da radi već 10 meseci na ovoj pumpi bez ijednog slobodnog dana, da pošto će ga gazda teretiti za ovaj iznos, a toliko mu iznosi dnevnica, sigurno će dati otkaz. Uglavnom sam ga slušao i ponešto rekao njemu u prilog, ali se on stalno vraćao na taj slučaj jer ga je to očito bolelo. Ponudio sam mu drugi sendvič, ali on nije hteo da uzme. U daljini nad bačkom ravnicom nadvili su se crni oblaci i sevale su munje.

Kroz nekih pola sata pojavio se Zdravko sa belim kombijem u kome je još bio samo Marko Latković iz Vrbasa, poznatiji kao Latko ili Mare, koga znam sa mnogih ranijih trka, što me obradovalo. Nakon Zdravkovog: „Šta ima profesore“?, ubacivanja stvari u prtljažnik kombija krenuli smo energično kako već Zdravko vozi ka Beogradu. Tek tada sam okvirno saznao kako idemo, odnosno čime idemo i koliko osoba je u pitanju. Budući da se za ovo putovanje i samu trku nije javilo mnogo osoba za razliku od nekih ranijih putovanja Zdravko je imao problema da organizuje ovo putovanje i prevoz je rešio tek par dana pred put. U igri je ukupno bilo 13 osoba računajući i njega. Možda je razlog tome bio i taj što je agencija Run away iz Beograda koju vode dva brata koja još nisam imao prilike da upoznam, a takođe i trče, organizovala isto odlazak u Ohrid. Moji trkači iz Trona bi rekli da je taj vikend bilo i drugih trka, pre svega Plitvički martaon i ultramaraton na Paliću, a možda i neki treil ili treking, svakako i to je razlog. Možda je malo došlo i do prezasićenosti trkama, budući da ih je sve više. Preko renta kara je iznajmio ovaj kombi za 9 osoba iz Apatina taj dan, pokupio u Vrbasu Marka, kraj autoputa mene, stigao vrlo brzo do Arene. Tamo je kombi predao Zdravku Bilbiji, nekada jednom od boljih maratonaca krajem perioda exYu koji je i profesionalni vozač. Na istom mestu po njega je došao meni od ranije poznati Bane Srdić, dobar trkač iz Rume, da odvede Mišovića u Rumu, odakle će rano ujutro Bane, njegov drug kome ne znam ime, Dragana Špehar i Zdravko kolima krenuti put Ohrida, budući da Dragana koja vozi, ne voli noću da vozi. Na parkingu ispred arene već nas je čekala Neli Jurić, subotičanka sa Prozivke, na neki način moja komšinica koju do tada nisam poznavao. Zapitala je prisutne: „Beszel magyarul“?, na šta sam odgovorio prvo „nem“, a onda „egy kicsit“. Oko 20 minuta nismo primetili da dvoje mladih na jednoj klupi preko puta pripadaju našoj ekipi. Tek kada ih je Zdravko pozvao i pitao ih da li oni idu za Ohrid sledilo je upoznavanje. To su bili Vlada i Slavica Stoiljković iz Aranđelovca. Pre toga nam se priključio i Beograđanin Radomir Topličanin.

Polazak je usledio 5 minuta pre predviđenog vremena, Mišović nas je ispratio, dočepali smo se Gazele i autoputa ka Nišu. Vrlo brzo za nekih 45-50 minuta usledilo je stajanje na petlji kod Požarevca kupili smo još dvoje učesnika naše ekspedicije. Tu je bilo malih peripetija. Vozač Zdravko Bilbija ih je pozvao na telefon, a oni su rekli da su blizu da se penju nekom padinom uz nadvožnjak na autoput. Pomislili smo da li ih čekamo na dobrom mestu ili su oni možda promašili put. Posle 5-6 minuta su se pojavili sa jednog sporednog puta nakon drugog zvanja telefonom. Konačno je posada kombija bila kompletirana: prvi red vozač Zdravko Bilbija i bračni par Stoiljkovići iz Aranđelovca, drugi red Neli Jurić i Marija Dragović iz Požarevca, a ja u sredini blažen „među ženama“ i u trećem redu „pivska ekipa“ kako se ispostavilo prilikom povratka, Marko Latković, Radomir Topličanin i Dragan Milić Ćela mnogim trkačima poznat i kao trkač, ali još više kao fotograf na trkama koji je sa Marijom ušao kod Požarevca. Noćna vožnja u kojoj sam pokušavao malo i da odspavam je nastavljena oko ponoći, dva puta prekidana na pumpi kod Niša oko dva sata i na srpsko-makedonskoj granici oko pola četiri.

I tu je bilo malih peripetija. Na granici nam je Ćela saopštio da je u njegovom pasošu štmpan pogrešno JMBG, pa on uvek nosi neki overeni papir kao ispravku, a da stvar bude još gora čuo je da srpska policija već neko vreme traži nekog Dragana Milića koji nije on, ali je ili neki narko-diler ili neki kriminalac, navodno je i na interpolovoj poternici. Kada su naši graničari pročitali njegovo ime i pokazali vozaču da sa strane parkira kola, a da Ćela izađe, pomislili smo  da će ovo biti kobno jutro koje će se ko zna kako završiti. Sva sreća Ćela je to rešio za desetak minuta, rekao nam je da je na to navikao i da skoro svaki put to bude na našoj granici kada putuje negde, a mi smo  nastavili put. Mala anegdota je bila i na makedonskoj naplatnoj rampi na autoputu, prvoj po ulasku u Severnu Makedoniju. Zdravko je pitao koliko treba da plati, a radnik mu je rekao 50 denara ili 1 euro, a može i levovi ako ima. Malo kasnije Zdravko Bilbija-vozač kombija nas je upitao: „Kakve je to on lavove tražio“? Mi smo se baš nasmejali i rekli mu da se radi o bugarskom novcu levu. U širokom luku autoput je zaobilazio prestonicu Skoplje, a iznad nje na planini Vodno je svetleo ogroman krst koji je tu postavljen u periodu kada je Makedonija postala samostalna država. Dok je polako svitalo kombi je jezdio severozapadnom Makedonijom, oblašću Pologa. Stali smo na jedoj pumpi blizu Tetova da popijemo kafu. Bilo je oko 5 sati, svanulo je, u daljini su se belasali snežni vrhovi Šarplanine. Brzo smo nastavili putovanje zapadnim delom Makedonija ka jugu. Kod Gostivara je prestajao autoput, pa smo poslednjih oko 100 km vozili magistralnim putem, na nekim mestima krpljenim, preko planina i kroz Kičevo. U jednom momentu je bila svuda magla oko nas, dok se uskoro nije pojavila dolina Ohridskog jezera obasjana suncem sa Strugom poznatim  gradom na obali jezera, a nakon nje i Ohridom kroz 15 minuta. Stigli smo konačno, bilo je oko 7h.

Budući da je u vili Arte gde smo bili smešteni „ček in“- prijem bio dogovoren tek oko 14h, stvari smo ostavili u kombiju, poslužili se njihovim toaletom i krenuli podosta umorni negde na kafu i u prepodnevnu šetnju. Naš smeštaj je bio veoma lep i komforan, blizu centra grada, 200 metara od obale jezera, 600 metara od starta trke i expoa u jednoj maloj uličici. Oni koji su bili već u Ohridu, posebno oni koji su već trčali prošle godine pokazivali su nam usput gde je šta. Dok se usnuli grad polako budio, na keju ili možda bolje reći na lepoj rivi na obali jezera bilo je već ljudi koji su lagano trenirali-trčali. Seli smo na početku Ohridskog korza u jedan prilično dobar kafe sa pogledom na jezero, koji se tek otvarao. Pre toga smo prošli kraj spomenika Ćirilu, sv. Klimentu i Naumu. Nakon kafe tokom koje smo se još međusobno upoznavali krenuli smo u laganu šetnju korzom do pijace i džamije. Radnje su se lagano otvarale, ali smo saznali da je taj petak praznik u Severnoj Makedoniji sv Konstantin i Jelena, tako da sve državne firme neće raditi(tako nam bar rekoše). Ipak budući da je Ohrid možda i najprometniji turistički grad sadašnje Makedonije mnogo toga je radilo.Uspeli smo da zamenimo eure u makedonske denare, 1euro je 61 denar. U privatnim radnjama primaju i euro, ali je mnogo skuplje plaćati u eurima.

Konačno oko podne smo već bili u sobama, izašli su nam u susret i dozvolili da uđemo ranije. Moj cimer je bio Marko Latković-Latko iz Vrbasa. Dremnuo sam oko sat vremena, a onda sam sa Markom, Zdravkom Mišovićem i Draganom Špehar koji su u međuvremenu stigli kolima iz Rume krenuo ponovo na korzo negde na ručak. Jedva sam pojeo omanju picu Margaritu uz porciju palačinki sa eurokremom i jedan nes. I pored popijenog analgina od nespavanja i putovanja glava me je prilično bolela. Otišao sam nakon toga da prošetam sam po centru i uzmem neke suvenire, pa onda nazad u smeštaj. Kupio sam dve knjižice o Makedoniji i Ohridu na srpskom i na engleskom i odmah sam započeo da ih čitam. U 21h bila je na keju uz jezero noćna trka na 2km u kojoj su više deca učestvovala, a nakon nje pasta parti i koncert. I ako me je glava bolela, a pre ove trke pljusnula je i kiša, otišao sam sa Zdravkom, Markom i Draganom da sudelujem i u ovom događaju.Nismo trčali, nego prošetali tu trasu, poneli smo bon za pasta parti koji je bio u startnom paketu koji smo podigli tokom prepodnevne šetnje.  Pasta parti je stvarno bila ukusna. Dve vrste su nudili: bolonjeze i vegetarijano. Pošto je bio petak opredelio sam se za vegetarijano i verovatno bih uživao da me nije toliko glava bolela. Zbog toga na koncertu nisam ostao, nego sam se javio Marku i otišao u sobu gde sam nakon kratkom čitanja i zgutane još dve tablete analgin i paracetamol konačno utonuo u san.

Došla je i subota, osećao sam se bolje. Naš aranžman preko Zdravka je obuhvatao dva noćenja sa doručkom, put do Ohrida i nazad i startni paket za trku, što je sve iznosilo 160 eura, koje sam mu ja platio ranije u četiri mesečne rate. Doručak je stvarno bio dobar-švedski sto: kajgana, omlet, nekoliko suhomesnatih proizvoda, sir, masline, mleko, jogurt, sok, kafa, kornflejks, med, euro-krem, džem, dve tri vrste kolača… Odlučio sam da obilnije doručkujem, budući da sutra dan u nedelju to neću moći jer je sutra trka, a retko ko može da se najede i nakon toga bez problema uspešno istrči trku, odnosno polumaraton.

Subota je bila dan posvećena obilasku Ohrida i okoline. Definitivno sam odustao od treninga u Ohridu, poslednji sam radio u četvrtak pre podne u Subotici u Dudovoj šumi. Bračni par Stoiljković, Radomir, Neli i ja smo odlučili da glavna stvar toga dana bude plovidba Ohridskim jezerom. Uz karticu koja nam je kao učesnicima ohridske rke omogućavala popust od 20%, plativši oko 12 eura ukrcali smo se na veliki brod Aleksandriju koji je u 10h krenuo ka južnoj obali jezera i manastiru sv. Naum koji se nalazi uz samu albansku granicu pokraj mesta gde izvire reka Crni Drim, uliva se odmah u Ohridsko jezero, a na severnoj obali jezera ponovo izvire pokraj grada Struge. Ohridsko jezero se prostire pravcem sever-jug, najveća dužina iznosi 31 km, dok je na relaciji istok –zapad na najširem mestu 15km. Ono je jedno od najstarijih  i najdubljih jezera u Evropi. Najveća dubina iznosi 288 metar. Nalazi se na nadmorskoj visini od oko 700 metar, prilično je hladno tako da se nisam usudio da se kupam. Ono dobija vodu iz Prespanskog jezera sa druge strane planine Galičice podzemnim putem, koje se nalazi 10-15 kilometar jugoistočno na tromeđi Severne Makedonije, Grčke i Albanije. Ohridsko jezero oko 2/3 pripada Severnoj Makedoniji dok oko 1/3 pripada Albaniji. Dan je bio oblačan, pomalo prohladan i vetrovit, očekivala se kiša. Naša mala grupa se smestila na krovu turističkog broda pod vedrim nebom. Na brodu je bilo još naših državljana. Vozili smo se uz istočnu obalu Ohridskog jezera punu plaža, hotela, apartmana i malih mesta. Putovanje je započelo uz melodiju čuvene makedonske pesme „Biljana platno beleše“ koja je puštana sa razglasa. Nakon nekih 45 minuta pristali smo uz obalu gde je bila neka vrsta muzeja na otvorenom. U pitanju je rekonstrukcija praistorijskog naselja, kuće sojenice na vodi. Simpatično je urađeno. Kapetan nam je dao 25 minuta, ali da bismo videli pomenuto naselje morali smo platiti 150 denara ili oko 2,5 eura.

Negde oko 11:30h nastavili smo plovidbu ka jugu i sv. Naumu koja je trajala još oko 40-45 minuta. Otoplilo je, sunce se naziralo iznad oblaka, vetar na jezeru je bio prijatan. Namestio sam se na stolici na palubi, udobno sam se naslonio zatvorio oči i utonuo u prijatan dremež dok je brod dalje plovio ka jugu. Zasvirala je sirena koja je najavila pristajanje i iskrcavanje. Dva –tri kilometara dalje nazirale su se zgrade nekog albanskog grada. Na jednoj steni iznad jezera uzdizao se manastir svetog Nauma u čijem produžetku je u savremeno doba podignut hotel i restoran. Kapetan broda je najavio na engleskom i makedonskom jeziku da je zadržavanje na ovom mestu oko 3 sata, da će u 15 časova biti povratak u Ohrid sa mola gde nas je iskrcao. Popeli smo kroz mali park do kapija manastira. Šetali smo se njegovom portom i slikali. Po porti su se šepurili šareni pauni kojih ima izgleda dosta u Makedoniji s obzirom da se nalaze i na makedonskom denaru. Dok je ostatak ekipe obilazio portu još jednom, svratio sam u manastirsku prodavnicu koja je obilovala dobrim teološkim knjigama, ali gotovo sve su bile na makedonskom jeziku. Bilo je tu veoma zanimljivih naslova iz istorije i teologije, i bez obzira na jezik na kraju sam uzeo jedno veoma lepo urađeno Žitije sv. Nauma sa bogosluženjem i akatistima. Napustili smo manastirski okrug, usput sam posetio i obližnju crkvicu sv. Petke pokraj manastirskog kompleksa, a zatim smo svi otišli u jedan restoran na ostrvu na samom izvoru Crnog Drima nedaleko od manastira gde smo pili kafu i pivo.(kako ko) Ostrvo i okolina ispunjena je restoranima, kafeima, pansionima, radnjicama sa suvenirima i prelepom prirodom. Neli je tokom boravka ovde nestao novčanik sa makedonskim denarima 1500 što je oko 3000 naših dinara, sva sreća evre i dinare je držala na drugom mestu, kao i dokumente. Išli  smo nazad do restorana da potražimo, ali nažalost ništa. Ranac joj je bio pun stvari, pa možda nije primetila kada joj je ispao. Brzo je došlo 15h i usledio je povratak nazad, ponovo prijatna plovidba koja je trajala 75 minuta bez prekida i pristajanja negde uz put.

Oprostio sam se  u pristaništu od ekipe i odlučio da narednih dva sata samostalno (budući da su ostali hteli da odu u apartman, a posle na ručak ili bolje reći večeru) obiđem stari grad Ohrid i njegove najznačajnije crkve. Ohrid je naselje koje ima veoma dugu i bogatu istoriju i kulturu od praistorije do današnjih dana kada se našao i na spisku Uneskove kulturne baštine. Antički naziv je bio Lichnidos, predstavljao je značajno čvorište na čuvenom rimskom putu via Egnatia koji je išao od Drača-danas u Albaniji, preko Soluna do Carigrada. Hrišćanstvo je u grad verovatno došlo već u prvom veku, a prvi ga je propovedao sv. Erazmo, dok se u 4. veku pominje episkop Dionizije. Grad doživljava svoj procvat početkom 10. veka kada u njega dolaze Kliment i Naum, učenici Ćirila i Metodija koji su prognani iz Velike Moravske. Ohrid tada postaje centar slovenske pismenosti, a neki lingvisti i danas misle da je upravo tu nastala ćirilica. Izgrađeni su brojni manastiri bogati freskama i ikonama. Ohrid je u srednjem veku pripadao najpre Vizantiji, a zatim Bugarskom carstvu, pa makedonsko-bugarskoj državi pod carem Samuilom koji je izgradio veliku tvrđavu, pa opet Vizantiji. Srpski car Dušan ga je osvojio oko 1340. da bi krajem 14. veka dospeo po osmansku-tursku vlast i tu ostao do Balkanskih ratova 1912. godine kada je opet pripao kraljevini Srbiji, a kasnije i Jugoslaviji. Nakon  proglašenja nezavisnosti 8.septembra 1991. pripada Makedoniji odnosno odnedavno Republici Severnoj Makedoniji. Današnji Ohrid je mesto susreta Orijenta i Evrope, Balkana i istoka, hrišćanstva i islama, pravoslavlja i islama, Slovena sa Arbanasima i Turcima. U gradu od 40-50 hiljada ljudi ima mnogo bogomolja, prevlađuju srednjovekovne pravoslavne crkve vizantijskog stila, a na rubovima starog grada vitki beli minareti svedoci su islamizacije i petstogodišnje vladavine Osmanskog carstva. Ohrid je grad istorije, religije, trgovine i turizma, prirodnih lepota, on je Makedonija u malom. Ohrid ima čak i mali putnički aerodrom koji nosi ime najvećeg hrišćanskog misionara sv. Pavla, a udaljen je par kilometara od grada, nismo ga posetili.

Nešto pre pola pet sam krenuo u samostalni obilazak ka starom gradu. Dobro sam se snalazio i ako ranije tamo nisam bio. Brzo sam pronašao srednjovekovnu katedralu Sv. Sofije, sedište nekadašnje Ohridske arhiepiskopije pod čijom jurisdikcijom je bila i Sprska pravoslavna crkva do vremena svetog Save. Razočarao sam se kada sam video da se ulaz naplaćuje 150 denara ili 3 evra, pa sam samo obišao portu i slikao. Imao sam samo evre, jer sam denare već potrošio, a u evrima ti naplate skuplje pa sam odlučio da ne dam. Posle katedrale produžio sam do crkve koja ima najlepši pogled u Ohridu i često se nalazi na slikama, prospektima i turističkim vodičima. Radi se o crkvi posvećenoj apostolu i evanđelisti Jovanu (Ivanu) poznatoj kao i Kaneo po nazivu tog dela Ohrida. Crkva se nalazi na vrhu okomite stene nad jezerom, sa koje se pruža fantastičan pogled na jezero i okolinu. Okružena je čempresima i drugim mediteranskim rastinjem , a iza nje je manja četinarska šuma. Produžio sam nakon obilaska okoline ove crkve kroz šumu do građevine koja je čini mi se stara crkva svetog Klimenta i Pantelejmona koja se trenutno renovira pa nisam mogao ući.

Obišavši ovu građevinu stigao sam do srednjovekovne tvrđave cara Samuila. Budući da je već prošlo 17h ulaz je bio zatvoren, ali i okolina je vrlo interesantna. Ispred tvrđave se na jarbolu vijori ogromna makedonska zastava. Od tvrđave sam se sa druge strane ponovo spustio do starog grada gde sam pronašao lepu srednjovekovnu crkvu posvećenu Bogorodici Perivlepti kraj koje se nalazi galerija srednjovekovnih ikona. Naravno galerija je bila zatvorena, ali je iz otovorene crkve dopiralo pojanje. Bojažljivo sam prišao. Na ulazu je pisalo da se plaća 3 evra, ali budući da je neki čovek- možda portir stajao malo dalje i da nije obraćao pažnju na mene, lagano sam ušao. Za pevnicom ispred časnih dveri stajao je krupan malo debeljuškast prezviter ili đakon sa gustom crnom bradom koja nije bila duga i u crnoj mantiji. Dubokim glasom je pevao psalme i izgovarao neke molitve čini mi se i na staroslovenskog i na makedonskom. Pored pevnice je stajala slavska pogača i vino. U glavnoj lađi crkve koja je bila mala bila, nalazilo se svega nekoliko ljudi, dve žene sa maramama preko glave, dve devojke i dva mladića desno. Stadoh pokraj njih i odlučih da ostanem na obredu. Za desetak minuta večernja se završila. Starija žena i mladić su prišli pogači i počeli da je okreću, nakon što ju je sveštenik prelio prvo vinom, a devojka je slikala telefonom. Crkveni službenik je na kraju izgovorio „Hristos posredi nas“. Celivao sam ikonu i polako napustio crkvicu, u dvorištu iza video sam jednu modernu zgradu na kojoj je bio veliki natpis Ohridsak arhiepiskopija Makedonske pravoslavne crkve. Pre neki mesec je patrijarh SPC Porfirije dao tomos Makedonskoj pravoslavnoj crkvi čime je priznao njenu autokefalnost i okončao raskol koji je trajao od 1967. , a vrativši se kući pročitao sam u ponedeljak vest da je u poseti Ohridu na Duhovski ponedeljak ili Trojice stigao srpski patrijarh Porfirije da izrazi podršku i prijateljstvo srpske crkve makedonskoj.

Okrepljen ovih duhovnim iskustvom nastavio sam obilazak. Stigao sam do ostataka antičkog teatra. Ovde se ništa nije plaćalo. Sa vrha ovalnih tribina gledao sam ka renoviranoj drvenoj pozornici. Na trenutak sam se uživeo. Zamišljao sam kako je u rimsko i helenističko doba ovde sedeo plebs i uživao u predstavi u kojoj su igrali glumci pod maskama isključivo muškarci koji su igrali i ženske uloge. Polako sam završavao svoj obilazak staroga grada. Telefonom sam uslikao neke građevine. Strmim kamenim ulicama sam se spustio do korza gde sam u menjačnici promenio još 20 evra u denara, a zatim otišao do jednog većeg supermarketa da se snabdem još nekim potrepštinama i produžio sam ka pansionu u koji sam stigao oko 19h. Malo sam čitao, a nakon skromnije večere u sobi, malo sam prošetao okolnim ulicama, a zatim sa Latkom u salonu apartmana Vile Arte kraj recepcije sam odgledao finale Lige šampiona u vaterpolu između Novog Beograda i Reka koje je bilo na programu. U vili Arte koja je na tri sprata bili su smešteni i Dubrovčani Du motion, organizatori dubrovačkog polumaratona koji su došli preko Tirane i Albanije u Ohrid, a koje Zdravko solidno poznaje i ovi momci iz Beograda iz Run Away-a. Nešto iza 23h sam konačno legao jer bližio se i najvažniji dan vikenda nedelja, dan trke – polumaratona.

Osvanula je i nedelja dan trke zbog koje smo makar i zvaničko krenuli na ovo putovanje i ako su i ovi drugi sadržaji kod mene ovoga puta igrali važnu ulogu. Zdravko Mišović je najavio doručak već od 6h sati da bi organizam mogao do trke koja je započinjala u 8:30h da provari hranu. Alarm na telefonu je počeo da se oglašava već u 5:30h. Čuo ga je i Marko, ali videlo se da mu je vrlo teško da ustane, kao da mu je došlo da odustane. Dok se on još nameštao i hvatao poslednje minute polusna kao đak koga bude u školu, a on bi još koji minut da odspava, uzeo sam da pročitam koji psalam i (j)evanđelje toga dana budući da je bila nedelja i to ne bilo koja. Po julijanskom kalendaru bili su Duhovi, a katolici su slavili sv. Trojcu, odnosno Presveto Trojstvo. Za 15 minuta i Marko je bio na nogama, obično bi se razbuđivao puštajući neku muziku na telefonu, za par minuta je obavio toalet i rekao da što pre ide na doručak. Rekao sam mu da ću mu se za koji minut pridružiti. Nisam ni ja mnogo oklevao, ali je  već za koji minut prošlo 6 kada sam se spustio u trpezariju kraj recepcije. Tamo je Marko već doručak privodio kraju, a uveliko su doručkovali Mišović i Dragana, dok je drugi Zdravko- Bilbija već sedeo u opremi i završavao takođe doručak. Seo sam do Radomira koji je takođe bio pri kraju.

Posle doručka bilo je još sasvim dovoljno vremena da predahnemo. Koristeći apartmanski wifi guglao sam uobičajene vesti posle doručka, uglavnom iz našeg zavičaja i iz sveta, takođe i sportske vesti. Uskoro sam počeo i pakovati stvari. To se često dešava na trkama. Budući da smo taj dan polazili i nazad, a da je „check out“ bio dogovoren za 10h, da bismo oslobodili sobe dogovor je bio da sve popakujemo pre trke i da odnesemo u susednu sobu broj 105, gde bi posle bilo i tuširanje kako ko pristigne, a da ostale sobe oslobodimo. Dok su mnogi već kretali ka startu još uvek sam završavao pakovnje i počinjao da radim prve vežbe zagrevanja. Preneo sam gomilu stvari, a ona se uvećala za nekoliko limenki makedonskog piva koja sam juče kupio u supermarketu, u susednu sobu. Bio sam malo u konfuziji budući da je potrebno pripremiti na dohvat suve ili čiste stvari za tuširanje i presvlačenje. Možda sam čak i poslednji otišao, ali bilo je oko 8:15, nije bilo potrebno nervirati se jer je start blizu, a plan je bio da lagano trčanje obavim do tamo i još malo po okolini.

Za razliku od prethodnog dana od jutra je bilo vedro i sunačano, Makedonski kej kako se zove obala u Ohridu, bila je okupana sunčevom svetlošću koja se razlivala i po mirnoj površini jezera. Čitav kej su peplavili trkači koji su se uveliko zagrevali kada sam pristigao, ali svoje zagrevanje od nekih laganih 1300 metara sam završio 5 minuta pre starta i lagano sam ušetao i zauzimao poziciju u startnoj zoni sada već opušten. U 8:35h bio je predviđen start trke na 5km za koju je bilo prijavljeno znatno više učesnika. Dok se na polumaratonu očekivalo nešto malo iznad 300 trkača oba pola na 5k je bilo prijavljeno preko 1000 i dobro je što je vremenski start pomeren da bi se izbegla gužva. Omogućeno je i sudelovanje u polumaratonu u vidu četvoročlanih štafeta. Od naše ekipe koju je Mišović doveo, a kao što ranije rekoh bilo nas je 13. 5k su trčali Neli, koja inače samo tu distancu lagano trči i na drugim trkama i Vlada Stoiljković koji se čak i dvoumio da li da i to trči, ali je pristao kao neka vrste podrške supruzi Slavici. Čak nam je dan pre toga i rekao da voli dobro druženje i zezanje, ali čemu to trčanje?!, mi smo se tada malo možda kiselo nasmejali. (Za Ćelu nisam siguran šta je trčao i da li je trčao, budući da je fotograf, da sada ne guglam)

Uskoro je „Ohrid trčat“ krenuo i dok sam lagano prelazio startnu liniju i uključivao garmin zasula me je kiša šarenih konfeta. Trasa polumaratona se sastojala od dva ne potpuno identična kruga. Početak prvog i kraj drugog su bili različiti. Možda su tih prvih 5 bili i najzahtevniji jer je bilo puno skretanja, a uskoro i usponi i nizbrdice. Zapravo ne bi se moglo reći da trasa ima mnogo uspona, ali uspon na trećem kilometru je oko 500m i dosta je zahtevan sa nekoliko krivina, a zvršava se na glavnoj kapiji starog grada nedaleko od Samuilove tvrđave odakle počinje isto tolika nizbrdica dosta uskim kaldrmisanim kamenim ulicama. Sva sreća da u vreme trke nije padala kiša jer bojim se da bi bilo nezgodnih padova i povreda po kaldrmi. Na petom kilometru trasa izlazi ponovo na široki Makedonski kej na obali jezera gde je sve ravno i ugodno je trčati (izuzev jednog mostića sa okomitim usponom kraj Biljaninih izvora na drugom delu Ohrida, ali taj uspon je svega par metara dugačak, doduše tokom trke ga moraš četiri puta preći. Nisam imao neku smišljeno preterano preciznu taktiku. Želja mi je bila da ne gledajući sat i ne požurujući se uhvatim neki konstantni ritam koji ću moći dugo da držim, ali da se ne osećam skros iscrpljen. Prvu milju sam gazio više na vrhovima prstiju želeći da izbegnem gaženje na desnoj peti i da bi malo štedeo plantarnu fasciju. Ispalo je da mi je taj deo trke bio i najbrži. Na neki finiš i nisam mogao da računam.

Pre svega nemam adekvatne dužine, a ni brzinski treninzi mi nisu više kao što su nekada bili. Ove godine je ta praznična subota 15. april bio prekretnica u mom trčanju. Nakon jedne popodnevne dužine uglavnom po Novom Sadu kada se vreme promenilo više puta od sunčanog preko olujnog i kišnog, pa ponovo sunčanog i izvučenih laganih 30km, veče sam dočekao u nekoj vrsti kolapsa na urgentnom odeljenju  novosadske i pokrajinske poliklinike osut čudnim plikovima i crvenilom tada po butinama, leđima, vratu i delu lica. Nakon infuzije i inekcije brzo sam pušten kući, a doktor, dermatovenerolog koji mi je dao prvu terapiju i na kojeg nisam ostavio neki utisak mi je čak u jednom trenutku rekao: „Šta ti to treba da u 46-oj godini toliko trčiš“? Tada sam nažalost zakačio i povredu drugog stopala izgleda na sreću površinsku koja je već skoro i prošla. Druga polovina aprila je bilo lagano trčkaranje zbog svega navedenog po koji kilometar svaki treći dan u proseku. Mesec maj je bio pokušaj da se vrlo umereno vratim ustaljenim trkačkim navikama da se vratim na 5 treninga trčanja sedmično, ali vrlo umerenog intenziteta i izuzev dva preskočena planirana dana u tome sam uspeo pretrčavši u maju skromnih 190 kilometara. Poslednju nedelju u maju uradio sam najveću dužinu od 18,7km za nekih 1:34. Sam taj trening u jutarnjim satima mi nije bio suviše naporan, ali je sat vremena posle njega došlo ponovo do umerene alergijske reakcije sa manjim plikovima, crvenilom i nešto malo respiratornih problema. Sve ovo sam manje više preživljavao u periodu 50 dana pre trke, pa mi je valjalo biti dodatno oprezan i mudro i skromno trčati.

Često se tokom trke sa nekim brzinski poklopiš, nađeš, za nekog se zakačiš ili se neko zakači za tebe. Ovoga puta sam se zakačio za jednu malu pomalo korpulentnu makedonku sa pletenicama koja se zvala Meri Šešo Najdenovska, a koju su usput po ulicama Ohrida mnogi euforično bodrili. Ona je na kraju zauzela peto mesto u ženskoj konkurenciji. Došlo mi je u jednom momentu da joj kažem: „ A bre devojče, makedonče…“ ali sam ipak odustao da ne misli da sam neki seljak ili možda još gore ne odreaguje. U drugom krugu na onom dugačkom usponu koji sam već opisao sam je ponovo pretekao, ali je ona do kraja trke bila uvek tu negde blizu mene, a iako sam na tom brdu dobio i Suzanu našu devojku koja je na kraju bila četvrta i kažu da je iskusan trkač, posle me je u ravnici bez problema prešišala, a ja sam odustao da se upustim u trku za njom. Noge su mi se pomalo udrvenile, a plašio sam se i neke od pomenutih reakcija pa sam polusvesno spustio tempo. Okrepa je bilo na svaka dva kilometra, uzeo sam čak četiri puta, znatno usporavajući, ali mislim da je to i uredu s obzirom da je bilo dosta toplo, čak su neki muški trkači bili i bez majce. Umor me je u manjoj meri stigao u poslednja tri kilometra, poslednja krivina, ponovo kej Makedonija, još nekih 200 metara, vidim semafor, čujem binu sa razglasom, vidim na semaforu da teče 110 minut, bez velikog ubrzanja ulazim u cilj, dobijam medalju i vodu. Čujem da me neko pita da li sam dobro, to me je malo uplašilo jer mi se činilo da nisam loše. Potvrđujem da sam u redu idem dalje, na brzinu pojedem dva čokoladna slatkiša i popijem neki malo slankast napitak sa elektrolitima. Jedan dečak mi pruža energetsku čokoladicu. Zahvaljujem mu, a on iz pune kutije vadi još jednu i moli me da uzmem. Meni je drago i ja uzimam. Preskačem pivo, zbog plana o kome ću u nastavku izveštaja nešto više i lagano rastrčavam do pansiona i ako mi to tada nije prijalo, ali dobro tih malo više od 500 metara me sigurno neće dotući. Dok čekam na tuš, radim istezanje. Zdravko i Bane su već završili, a Marko je malo zaglavio.

Moj rezultat od 1:49:30 je u ovom trenutku posle mnogih poteškoća sasvim dobar, čak sam možda trebao biti i malo sporiji što su mi pokazale braonkaste mrlje na butinama koje su se posle tuširanja počele lagano nazirati, ali me valjda pomenuta mala Makedonka nesvesno povukla. Od naših je Bane Srdić iz Rume sjajno išao 1:25 skoro u sekund. Latko je bio znatno ispred mene, kada na kraju, pre tuširanja poče da mi se žali, da je promašio skretanje, trčao je dva kilometra više, ponovo otišao na ono brdo, započeo treći krug, pa je morao da se vrati i na kraju umesto 1:30-1:31 završio je 1:43. Rekao je malo i u besu kako je organizacija trke strašno loša, kako ljudi nemaju pojma i pogrešno su mu pokazali kuda da ide. Bilo je i čuđenja od strane nekih kako nije shvatio na kraju drugog kruga da se ne ide ponovo u treći. Ipak tešio je sam sebe. Mišović je istrčao 1:35, nije bio time zadovoljan, rekao je da zaista slabo u poslednje vreme trenira, mada naravno za njegove godine (1971 godište) ovo je i više nego dobar rezultat, ali njegovi afiniteti su mnogo veći, a u mladosti je on bio zaista klasa u dugoprugaškom trčanju na ovim prostorima. Radomir koji je 66 godište je istrčao nekih 1:42, kaže da na lakšim stazama i mnogo bolje ide, ali je zato Latku u povratku nonstop „vadio mast“ govoreći ko je šampion? našeg kombija. Nervirao ga je zato što je zalutao. Ostali su malo sporije išli ili zbog godina ili ciljano. Dragana je nakon četiri teške operacije od kojih su dve na mozgu istrčala oko 2:20, svaka joj čast, pazeći da ne pretera. Naš fotograf Dragan Milić Ćela nas je ovekovečio sve na stazi svojim fotoaparatom, ali i službeni fotografi Ohrid runnning wekenda.

Na polumaratonu ubedljivo je trijumfovao najbolji makedonski dugoprugaš poslednjih godina, Dario Ivanovski sa nekih 1:11. Dario je sigurno jedan od najboljih na prostoru ex you u ovoj disciplini. U Srbiji je bolji trenutno Elzan Bibić, a Dario bi mogao  da se nosi ravnopravno i sa Đurom Borbeljom. On je odbranio titulu pobednika od prošle godine, dok je drugo mesto zauzeo Albanac sa rezultatom između 1:15 i 1:16, a treće mesto je pripalo makedonskom takmičaru verovatno turskog porekla sa rezultatom između 1:16 i 1:17. U ženskoj konkurenciji trijumfovala je jedna bugarska takmičarka koja je trku završila sa nekih 1:25, a video sam da je trčala u paru sa našim Banetom Srdićem. Na 5km  i u muškoj i u ženskoj konkurenciji trijumfovali su Bugari.

Krećući u četvrtak na ovaj put u Ohrid dok sam prekraćivao vreme u novosadskom Macdonaldsu i gledao na google maps gde se nalazi naš smeštaj, za koji mi je Zdravko poslao link, setih se da potražim na mreži da li postoji katolička crkva u Ohridu. Za divno čudo  postoji i posvećena je svetim apostolima, slovenskoj braći  Ćirilu i Metodiju. Na moje još veće iznenađenje kada sam potražio na gogle maps otikrio sam da se nalazi u istoj četvrti gde i naš smeštaj, možda čak i u istoj ulici. Pomislio sam u sebi ovo ne može biti slučajno, ovo je neki znak. Potvrdu za to sam dobio i u samom Ohridu kada smo u petak pre podne umorni od puta šetali Ohridskim korzom nakon jutarnje kafe, odjednom ugledah dve časne sestre kako šetaju. Pođoh za njima, sustigoh ih na ulazu u jednu prodavnicu, pozdravih ih i zapitah: „Izvnite, da li u Ohridu postoji katolička crkva i ako postoji gde se nalazi“? One su se malo iznenadile i rekle: „Da, postoji“! Počele su da mi objašnjavaju gde se nalazi i kako je najlakše do nje doći. Rekoše mi da su one iz Skoplje, a da su ovde došle samo na kratko na neko predavanje ili duhovne vežbe. Pitali su me da li sam ja sa nekom grupom. Potvrdio sam joj da sam sa grupom trkača iz Srbije da smo došli na polumaraton, a da mene lično zanima i crkva. Prišli su još neki iz naše grupe i časne su ih pozdravile. To popodne sam nakon obilnog ručka pokušavao da pronađem crkvu i bilo mi je potrebno više od sat vremena, a bila mi je ispred nosa, prošao sam a da je nisam ni primetio. Pitao sam na korzou u jednoj prodavnici, a žena me je poslala na jedno brdo gde se nalazila jedna zaista lepa crkva sa mnogo fresaka, ali pravoslavna koju sam takođe obišao. U povratku kući shvatih da je zgrada sa žutim ciglicama koja izgleda kao neki stambeni blok ili dom, možda internat, zapravo katolička crkva-župa, krst se stidljivo video samo na kapiji, a toranj nije postojao. Bila je u dnu dvorišta. Ušao sam da pogledam. U dvorištu su stajali neki ljudi, možda je jedan od njih bio i sveštenik. Crkva je bila još otvorena. Bacio sam pogled na lepu unutrašnjost, skladno i moderno uređenu. Pogledah župne oglase na kojima je pisalo da je služba radnim danima u 18:30, a nedeljom u 11h. Za mene je ovo bio još jedan znak Božje providnosti. To mi se taman uklapa sa trkom. Očekujem da ću polumaraton da završim za manje od dva časa, da ću se uz malo sreće stići istuširati, a zatim moći prisustvovati službi.

Upravo to se i dogodilo u nedelju nakon trke, tuširanje i oblačenje sam završio u 5 minuta do 11h. Latko me zapita: „Hoćemo li na piće“? Kada mu odgovorih: „Ne mogu, idem na misu“! malo čudno i zbunjeno me je pogledao, bilo mi ga je žao, ali ova odluka je u meni još ranije sazrela. U žurbi sam napustio apartman. Budući da je trasa trke prolazila kroz obližnju raskrsnicu videh da su polako promicali još neki takmičari, odjednom se začula zvonjava zvona i verujem da bi se mnogi zapitali odakle dolazi s obzirom da u pravcu zvuka nema nikakvog tornja ili nečeg što bi ličilo na crkvu. Budući da sam znao u kom pravcu da idem uđoh dok je trajala ulazna pesma. U klupama je bilo možda tridesetak ljudi. Unutrašnjost crkve je imala kor ili neku vrstu galerije-balkona gde sam zapazio još nekoliko osoba. Bilo je i starijih i mlađih. Na glavnom oltaru bile su slike slovenske braće Ćirilila i Metodija, a treći lik za koga nisam bio siguran bi mogao biti ili sveti Kliment ili možda i sam apostol Pavle. Pokraj glavnog oltara sa strane nalazio se kip Bogorodice Lurdske, a na bočnom zidu čuvena slika Milosrdnog Isusa. Nekoliko žena je pobožno pevalo, a među njima su bile neke devojke sa azijatskim-mongoloidnim crtama lica. Možda se radi o Filipinkama s obzirom da je to katolička država zbog svoje kolonijalne prošlosti, pomislio sam. Služba nije suviše dugo trajala 45-50 minuta. Ono što je vrlo interesantno je da su biblijska čitanja i propoved sveštenika na makedonskom jeziku (dosta toga sam razumeo), dok su oni stalni liturgijski delovi koji su uglavnom nepromenljivi bili na hrvatskom jeziku. Odlučio sam pristupiti pričesti i kada sam došao na red malo sam se zbunio, ali samo na trenutak, budući da je sveštenik umočio hostiju u kalež-putir i rekao telo i krv Hristova. Ovo zapravo nije ništa neobično, ali se ređe susreće u katoličkoj crkvi, gde se vernici uglavnom pričešćuju samo hostijom, bliže je nekako Istočnoj crkvi, odnosno pravoslavlju. Bilo mi je drago zbog toga. Zahvaljivao sam se, bližio se kraj službe. Pevali su izlaznu pesmu. Odjednom me je obuzela slabost. Pre službe sam na telu video par plikova, ali nisam imao vremena da tada o tome razmišljam. Malaksalost se povećavala pa sam morao da sednem. Sva sreća poneo sam flašicu vode. Malo postiđen  napustio sam crkvu i seo na stepenice kod samog izlaza poput nekog prosjaka. Otpio sam par gutljaja i kao da mi se svest i stabilnost vraćala. Vernici-župljani su stajali kraj ulaza i razdragano razgovarali. Jedna od devojaka azijatkinja je ušla u obližnju zgradu, izgleda da se radi zaista o nekom internatu. Da li je u pitanju neka katolička škola pored ili su ovo možda neke iskušenice za časne sesre to ne bih znao u ovom momentu reći. Posle 2-3 minute sam polako ustao izašao iz porte ili bolje reći iz dvorišta i seo još malo na obližnju ogradu, posle još kojeg gutljaja bilo mi je znatno bolje. Nesigurnim korako sam polako krenuo ka apartmanu, a na obližnjoj raskrsnici sam ugledao Draganu i Zdravka.

Kada iz ove perspektive posle par dana razmišljam o tom događaju nekako stičem utisak da je Gospod dozvolio da me opet obuzme slabost i to posle blagodati-milosti službe da se ne bih suviše pogordio i mislio da sam nešto posebno učinio, možda i da mi poruči da se ne uzdam previše u vlastito telo. Sva sreća brzo mi je i pomogao, pa sam usput promenio odluku i otišao sa Draganom i Zdravkom ka gradu. Bilo je podne, oni su išli negde da ručaju. I ako mi je malo burglalo u stomaku, odlučio sam se i ja. Oni su bili za to da nešto kašikom jedu, a ja sam se ipak opredelio za leskovački koji se nalazio pored same startne i ciljne kapije. Naručio sam malu šarsku pljeskavicu sa dosta salate i jednu kolu koja mi je pomogla da mi proradi želudac. Dok sam lagano jeo i otpijao po koji gutljaj posmatrao sam sedeći za stolom pored kako organizatori trke počinju da raspremaju binu i sve ostalo. Uradili su i jednu zajedničku fotografiju. Uskoro neće više ništa biti od znakova trkačkog festivala. Trka brzo prođe, kao i ljudski život. Prelepo jezero obasjano nedeljnim suncem i obližnja planina Galičica na istoku izgledali su večno i nepromenljivo. Dok mi se snaga vraćala sigurnim korakom sam produžio ka apartmanu i obavio poslednje pripreme za put, seo sam u foaje i počeo da guglam live rezultate trke, dok su u međuvremenu pristizali i ostali. Nešto pre 14h naš kombi je krenuo put Srbije, a ispred nas automobil sa Mišovićem, Draganom, Banetom i njegovim drugarom.

Povratak je proticao je u prijatnoj atmosferi. Marko-Latko je sa sobom poneo ogromnu kesu u kojoj je bila gomila limenki piva. Želeći da se iskupim zato što sam ga odbio za piće i ja sam mu pred povratak poklonio limenku piva kral Marko, to je Prilepsko pivo, a ovaj gradić je u 14 veku bio prestonica kojom je doduše kao turski vazal jedno vreme vladao legendarni junak kraljević Marko po kome je pivo i dobilo ime, a i moj cimer se zove Marko. Latko je tokom puta možda želeći da se uteši zato što je promašio stazu na trci otvarao limenku za limenkom, a uskoro su mu se pridružili Radomir i Ćela. Kada je pivo proradilo dolazilo je do prinudnih stajanja, često i van benzinskih pumpi. U međuvremenu usledilo je i malo pesme u kombiju. Marija iz Požarevca je zapevala neke dalmatinske, budući da je ona kao mlada živela i odrasla u Šibeniku, ali je zbog nesretnog rata izbegla. Kada sam ja prihvatio malo se iznenadila. Objasnio sam joj da smo osamdesetih godina često letovali u Dalmaciji, da mi je majka Hrvatica i ako nije Dalmatinka uvek kada smo išli na more pevala bi nam dalmatinske pesme. Kada je Marija zatim zapevala Od Vardara pa do Triglava, nekako sam se baš raznežio i setio ranog detinjstva i tih starih dana i ako sam tekst pesme već poprilično zaboravio. Napravili smo jednu dužu pauzu u čuvenom motelu Predejanima u blizini Grdeličke klisure na izlazu iz Preševske doline. Otkad je napravljen autoput do motela se može doći jedino tako što se siđe sa autoputa i vozi još nekih kilometar i po. Nismo to smeli Zdravku priznati jer je za to vreme on grabio ka Beogradu i bio skoro sat vremena tamo pre nas.

Oko 22 i 30h mi smo bili ponovo pred arenom, a tamo nas je već čekao Mišović koji je trebao da preuzme kombi, da vrati Latka do Vrbasa, a ponudio je i meni da me vozi ili do Novog Sada ili u Kulu ako hoću, ali pošto su po Neli došli ćeka i zet, oni su i mene odvezli. Nelin zet je energičnom vožnjom sa jednim stajanjem da uzme neku vodu za dva sata  bio u Subotici na Prozivci. Pola sata iza ponoći mene je ostavio ispred senćanske crkve, odbijajući kao i Neli da uzme novac, a ja sam sa gomilom stvari krenuo ka stanu misleći na one stihove pesme Dade Topića: „Tamo gde večno sunce sja, tamo je Makedonija…“ Završilo se konačno, ali zapravo  veoma brzo i ovo lepo putovanje.