SPLITSKI MARATON 23.2.2020.

SPLITSKI MARATON 23.2.2020. 

     Od početka 21 veka, Split je domaćin lepe trkačke manifestacije. Posle 19 godina polumaratona, ove godine grad podno Marjana je organizovao i kraljevsku trku-maraton. Trka je najavljena godinu dana ranije i već tada sam doneo odluku da ću učestvovati, ako me neka viša sila ne spreči. I ovoga puta sam se opredelio  za odlazak u najveći grad na istočnoj obali Jadrana u organizaciji Zdravka Mišovića. Aranžman je obuhvatao dva noćenja u hotelu „Cvita“, na samom Marjanu, koji i ako nije veliki pruža veliku komociju, udoban je, ima bazen, spa i welnes centar. I ove godine sam posetio dragu tetka Anđelku koja stanuje u jednoj mirnoj ulici na Gripama nedaleko od prijavnog centra, odnosno košarkaške dvorane gde je maratonski expo i gde se podižu i startni brojevi. Organizatori su se pokazali veoma dobro. Startni paket je bio zadovoljavajući, a za maraton su ga činili: lepa velika sportska torba, kvalitetan peškir, propusnica za prevoz i pasta parti, lepo dizajnirana majca koja podseća na more i mornare, startni broj. Okrepa nakon trke je takođe obilata, činile su je banane, krofne, proteinske čokoladice, pivo i naravno voda. 

      Putovanje AS tursom započelo je u petak uveče iz Novog Sada, a bili Split smo ugledali sutradan pre podne oko 10h. Put do tamo ne bih po ničemu posebno izdvojio budući da je veći deo protekao po mraku da u autobusu slabo spavam, da se borim da ne iskrivim vrat, da sam pomalo čitao, da su nas obasjali prvi zraci sunca u Lici na čuvenom stajalištu Macola. Ovakva putovanja često mi donesu i nova poznanstva. U autobusu i sobi sam bio cimer sa Goranom Stajićem iz Beograda, koji je odrastao i školovao se u Splitu i sada se nakon 30 godina vratio u grad svoje mladosti iz koga je bio prinuđen da se odseli kadaje rat u Hrvatskoj započeo početkom 90-tih godina.  

     Trasa splitskog maratona je veoma zanimljiva i atraktivna, ali nije laka. Valovita je, sadrži puno malih uspona, ali i nizbrdica. Vreme nas je poslužilo, skoro da je bilo idealno za trčanje. Vetra skoro da i nije bilo, tempreratura je bila oko 15 stepeni. Nakon starta na čuvenoj rivi, trasa skreće jednom vrstom korzoa, obilazi delimično Dioklecijanovu palatu i nakon prvog kilometara izbija na jednu široku aveniju. Učesnici i maratona i polumaratona su zajedno trčali tom avenijom sve do šestog kilometra kada je maratonska trasa skretala ka predgrađu ka Solinu i Kaštelima, ali je zapravo išla kroz četvrt-predgrađe Vranjic, a zatim se vraćala ka gradu. Učesnici obe trke prolaze kroz ratnu luku Loru, a zatim utrčavaju na monumentalni Poljud, dom igrača Hajduka i svetilište navijača kojima je u srcu bela boja ekipe i za koju živi gotovo čitav Split i više od pola Dalmacije. Ovde čoveka mame skladne tribine sa obeležjima kluba, kao i lepo sređen teren, sam pogled ka njima skreće i čovek na trenutak zaboravlja na trku i ciljeve koje je sebi postavio u poglednu plasmana. Po izlasku sa stadiona trkači se na trenutak vraćaju gradskoj vrevi, ali ne zadugo, vrlo brzo svoje čari im pokazuje ponosni Marjan, „pluća Splita“, park i šetalište, brdo koje sa istoka označava granicu kaštelanskog zaliva. Trkači se sa ovim krajem druže gotovo 7 kilometara. Ima tu i težih uspona, ali smiruje pogled na zelenilo i obližnje more, jer nedaleko je i poznata uvala Bene. Sa Marjana trasa se spušta ka splitskoj luci i rivi, tu je većina učesnika polumaratona veće odavno završila svoju trku, dok su maratonci na tridesetom kilometru i nastavljaju pored trajektne luke uz prugu do poznate plaže Bačvice. Morskom obalom ka Omišu još malo se nastavlja. Prolazi se Žnjan i Firule, gde je okret nazad, već je prošlo 36 kilometara i većina trkača je umorna. Nazad gotovo istim putem. Poslednji kilometar obilazi Dioklecijanovu palatu sa druge strane pored pijace  i veličanstveno se završava na rivi gde je i start i cilj. 

      Nadao sam se dobrom rezultatu u Splitu. Vremena za trening i odmor uoči trke je bilo prilično budući da je u Srbiji zbog epidemije gripe bio prekid nastave u trajanju od 10-tak dana koji sam proveo uglavnom u rodnom Petrovaradinu. Poslednjih dana sam umereno trenirao i dozirao svoje treninge, početkom godine sam i odradio kraće pripreme u Ulcinju. Ipak neki unutrašnji umor i tromost u nogama su bili osećaj koji me je pratio. Nisam se zbog toga mnogo brinuo. Dan pre trke sam uzeo probiotik, a ranije na dan trke umereno doručkovao. Solidno sam se zagrejao.Moje učešće u trci pratilo je i nekoliko loših okolnosti. Dodeljen mi je startni broj u zoni D, koja je poslednja, četvrta i koja i pored upotrebe čipa u trci psihološki utiče na čoveka i donosi jedan neizvestan prvi kilometar. Nove patike adidas HD boost koje sam uzeo početkom godine nisu se baš pokazale. Leva mi je napravila vrlo gadan podliv na peti i pored silikonskog hanzaplasta. Verovatno petni trn je počeo da me muči na levom stopalu od desetog kilometra, tako da nisam mogao opušteno da trčim. Sedmicu dana pre trke pokvario mi se garmin, tako da sam trčao na običnu štopericu. I ako sam standardno uzeo dva magnezijuma u prahu u poslednjem kilometru list leve noge mi je bio pred grčem. Trku sam ipak hrabro završio. Čip rezultat je iznosio 3:27:13, nisam prohodao, ali je u drugom delu trke pad tempa bio dosta velik. Prvu polovinu sam završio za oko 1:38, dok mi je druga polovina trke bila za oko 1:49 minuta, što govori da je pad brzine-tempa u drugom delu bio znatan, a druga polovina sporije za više od 11 minuta. Levo stopalo sa gadnim podlivom je nakon trke bolelo i sa strane i jedva sam hodao. Zabrinjavajuće je bilo što sam dva sata nakon trke teško gutao. Gutljaj ili dva vode ili neke tečnosti je zapinjao u grlu i boleo. Sreća zbog završene trke i blaga omamljenost od piva koje sam popio u hotelskoj sobi i pridremao, a zatim oporavak u spa centru, odagnali su bolove, patnje i frustracije trke. To veče je takođe bilo mirno i lepo. Otišao sam na misu kod svetog Frane, na rivi uz samu obalu mora od 19h, a nokon toga susreo Grbović Tanju, moju koleginicu sa nekih trkačkih putovanja koja me je počastila pićem i sa kojom sam proveo ugodne trenutke razgovora o trčanju, putovanjima, poslu, životu i istoriji.  

     Utisci su veoma povoljni kada sve zaokružim i ako se nad sve nadvila senka straha od iscrpljenosti organizma i neke hronične bolesti. Boravak u Splitu je ugodnim učinila i činjenica da sam u subotu dan uoči maratona u jednoj knjižari na samoposluživanje za male pare kupio tri zanimljive i vredne knjige: Ka Lepantu-putopis jednog italijanskog novinara po istočnom Jadranu, Grgu Novaka-čuvenog profesora i njegove ratove na Jadranskom moru tokom vekova i don Franu Bulića i njegovu naučnu raspravu o caru Dioklecijanu. Setio sam se svojih studentskih dana. Povratak kući je usledio u ponedeljak nakon obilnog doručka u hotelu. Put je bio mnogo prijatniji budući da se odvijao tokom dana. Dnevna svetlost mi je omogućila da na trenutke uživam u lepotama Dalmacije, Like, Korduna i Slavonije, da lakše čitam, a u dva navrata sam i pridremao.