26.Novosadski polumaraton, 24.3.2019.

26.Novosadski polumaraton, 24.3.2019.

Ovogodišnji Novosadski polumaraton je bio treći koji sam istrčao, nakon 2014. i 2017. On je više jedna stepenica ili trening brzinske izdržljivosti za ono što sam planirao u aprilu. U kontekstu toga plan jeostvaren, ali rezultatom nisam baš sasvim zadovoljan. Od priželjkivanih 90 minuta ili nešto bolje, na kraju 1:32:36. Ipak, ako uzmem u obzir neke subjektivne i objektivne okolnosti pre trke i tokom nje, gotovo da je rezultat dobar. Dan pre trke sledilo je opuštanje sa društvom uz roštilj na Telepu. Na piće sam strogo pazio, jedan mali aperitiv pre večere u vidu pelinkovca 0,05l. Uzdržao sam se i od prejedanja, nisam do kasno zaglavio. Možda sam malo preterivao u treninzima prethodnih dana neadekvatno obučen s obzirom na prohladna martovska jutra i vreme koje je bilo promenljivo, Osećao sam blagu upalu bronhija, a u subotu neki neprijatan bol u levoj plećki ne znajući sasvim da li dolazi iznutra ili spolja.

Sunčani i topao vikend nakon hladnih jutarnjih treninga proteklih dana bio je mali šok za orgnizam.Toga jutra u stanu u Petrovaradinu podvrgao sam se uobičajenom ritualu ispijanja kafe i prevrtanja vesti na internetu. Zatim je usledio lagani doručak, pa opuštanje uz jedan dobar strip Tex, edicija obojeni program. Konačno nakon 9h otišao sam peške do centra po startni paket. Prisustvovao sam polovini mise u novosadskoj crkvi u centru, obavio uobičajene pripreme pred trku, pozdravio poznate ljude i nabrijan se približavao startnoj linij. Bolno mesto na leđima sam namazao perskindolom. Dat je znak za start. Snažno sam krenuo, često obilazeći i pazeći da mene neko ne pokupi. Izašli smo na kej, uskoro se garmin oglasi za prvi kilometar, bacih pogled 3:54. Prebrzo, nekad tako ne idem ni prvi kilometar ni na subotičkoj trening trci na 6 kilometara četvrtkom. Blizu je bio Nebojša Vujković Cvijin ,koji tek hvata formu za trke tokom godine. Nova trasa trke je za mene pravo osveženje i zanimljivija je nego stara. Prvo ide mali krug od nekih 5km. Trči se kroz studentski grad i fakultete, pored mog bivšeg fakultete-Filozofskog. Nakon toga sledio je veći krug koji zbog radova na Limanu III, prolazi jednim delom kejom od mosta Slobode, pa pored studentskih domova i vojske na Bulevar patrijarha Pavla i nazad istim putem. Nakon 5km bio sam nešto ispred Nebojše, prestigao nas je jedan momak iz žandarmerije za kojim sam pokušavao držati korak, ali nije baš išlo. Nakon 11km noge su mi se malo udrvenile, pojavila se žeđ, bol u plećci se pomalo javljala, a disanje je postalo otežano. Nikako nisam uspevao da spustim pejs ispod 4:20 više kilometara. Na povratku sa Telepa nakon 14 kilometara sustizala me je jedna grupa momaka u ravnomernom ubrzavajućem ritmu. Pokušao sam da im se prikačim i držao sam jedno vreme ne suviše veliko odstojanje, ali oni su povećavali prednost sve više. Na povratku i kratkom penjanju na keju čuo sam da mi se još neko približava. Pogledah i videh stariji ćelavi čovek u zelenom. Na trenutak me je obišao, ali sam ga brzo sustigao i gotovo ukorak trčao sa njim. Gotovo na 19 kilometru ugledao sam mladića kako leži na leđima nasred asfalta i zapomaže, tačno na raskrsnici ulice Trg žrtava racije ili Beogradski kej i Maksima Gorkog. Na trenutak se u meni pojavila moralna dilema: stati i pomoći i upropastiti trku ili nastaviti. Šetači sa keja su primetili unesrećenog, a blizu je bio i maldi policajac. Samo sam doviknuo „Zovite hitnu“! i nastavio blago pojačavajući tempo. Napravio sam prednost u odnosu na mog starijeg pratioca. Na poslednjem okretu spazih Subotičanina Čordalić Lasla koji je bio blizu, a i profesor Janković je bio nedaleko, naravno i Nebojša. Poslednjih 1500 metara sam znatno pojačao, spustio peis ispod 4:10 i stuštio se Dunavskom i Zmaj Jovinom. Konačno sam u cilju, garmin pokazuje 1:32:32, ali i pređenih 21,63km i peis 4:16. Krenuo sam na istrčavanje i presvlačenje. Bio sam iscrpljen i osećao sam se bolesno. Sreo sam se sa Rapićem i pozvao ga u goste na ručak. Prošetali smo do Petrovaradina, popili pivo i ručali domaću maminu supu kod mene, a zatim sos sa mesom. Nakon kafe krenuli smo na autobus i ka Subotici.

Činilo mi se da ću biti veoma bolestan. Ipak dva dana nakon trke došao sam k sebi uz paracetamol-ferveks i panadol, kao i čajeve i med. U utorak ujtro na Somaratonu sam spazio rezultate da sam 18-ti u muškoj konkurenciji, a 20-ti u apsolutnoj, s obzirom na 442 učesnika ne zvuči tako loše. Rapić je dobro trčao frtalj 10,5km oko 43 minuta, malo više i zauzeo 14-to mesto. Čovek odmah iza mene je neki Slovenac, ’59 godište, M60, skoro me je čilac dobio, stvarno je dobar.